Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri / Pogled
KVADRATURA DRUGA05.09.2009.
đermano ćićo senjanovićjudi, nadan i beštimjePokušavan bit pošten sam isprid sebe pa često vrtin kroz glavu jesan li koga bezrazložno obaturnija. Jer, kad nekome javno napišeš da je lupež, onda to mora zabolit njega i sve njegove. I još ako se čovik kandidira za predsjednika države, onda to mora zabolit i cili njegov izborni stožer. A nije lipo kad je stožer bolestan. Je, radi se o Nadanu Vidoševiću. Ne znan koliko je korektno da ja pišen o njemu, jer ja kad ga vidin na sliku, cili se počnen trestSlika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/9/445087.jpg provjereno, mina njetCili san život proživija ka u bumbaku. Nit su mi meci fijukali oko glave, nit su mi bombe padale po krovu. Lažen! Ono kad su luđaci sa razarača Split gađali istoimeni grad, dalo je uzbunu, a ja san se sta smijat. Ma di će obični razarač učinit štetu ovolikome gradu?! Moji su utekli u podrum, a ja stojin u banj i brijen se. A kad je jedna granata opizdila u susidnu kuću, nisan zna di san. Stuštija san se niza skale i tast mi je reka da mi u licu nema ni kap krvi. Eto, to su sva moja ratna iskustva. Nije puno, ali neman želje širit vidike. A to je bilo pri skoro dvadeset godin.
A danas čitan u novine da je poginija jedan pirotehničar. Tamo u Petrinju. Umisto po Gavriloviću, sad Petrinju moramo spominjat po minama. Je li mrvu žalosno da danas usrid Evrope postoji država di ljudi ginu od mina? Bi li državni prioritet triba bit očistit zemlju? A opet, nije ni država blesava. Nek nan je pet posto teritorija pod minama, pa ča je to pet posto? To opašeš žicon i još ti ostaje 95 posto čiste zemlje. Jer vađenje mina je puno skupo. I pipavo. Za bit siguran moraš šipkon probost svaki kvadratni centimetar. Ko će dat toliko pacijence i toliko vrimena.
I ne znan ima li uopće smisla vadit mine. Jušto izvadiš mine, a eto ti novoga rata.
teške noteSvaku peti dan mi se dogodi da povirin je li mi ča došlo u emajliranu poštu, a i neman zašto gledat. Nit ko meni ča šalje, nit ja kome ča šaljen. Ja i da oću ne mogu nikome ništa poslat, jer mi prijatelj Stevo Knežević još nije doša podesit kompjuter na slanje. A ima jušto godinu dan da mi je obeća. Mogu van reć da mi to slanje baš puno i ne fali. Ako mi ko čagod pošalje, nazoven ga na mobitel i zafalin mu. Dogodi se i po misec dan da u emajliranu poštu ničega nema. Jedino mi se redovito javlja Mićo Antolović, buntovnik iz Rijeke. Ali ja to ne računan. Jer, on to ne šalje samo meni, nego još bar dvadesetorici novinara Novoga lista. A kako se 90 posto njegovih primjedbi odnosi na Rijeku, riječku vlast i riječku problematiku, ka ča su gradnja autobusnog kolodvora, dvorana i prometnica, za koje Mićo misli da se gradu po četri puta većoj cijeni od realne, to ja te poruke na brzinu preletin i odma izbrišen, jer ima pozvanijih od mene koji će Mići reć da je u pravu ili da govori pizdarije. A kako svaki put u tekst ubaci i svoje oduševljenje s kojon od pevaljki tipa Cece, a usput se jidi na Novi list jer ne pripoznaju prave vridnosti i ne pišu o tim pevaljkama, evo mu ja javljan da nemamo isti glazbeni ukus. Poštujen ja to njegovo, ali ga molin da me s tin ne davi. Pri samoj pomisli na tu vrst muzike odma mi se stisne štumik. Zato, Mićo, budi drug i prestani me bombardirat s pet tekstova dnevno! Ispizdin se dok očistin kompjuter.
E, i gledan ja nikidan tu emajliranu poštu, a unutra obavijest da su me izabrali za akreditaciju. Da dođen u Luxora na Peristil u petak ujutro pa da ću dobit akreditaciju za subotu uvečer. Koncert na Peristilu za Runjićeve večeri. Bija san ja nikidan kupit kartu, ali već je bilo sve rasprodano. Obožavan Runjića i od gušta bi bija iša na koncert. A ovo da dođen po akreditaciju, kasno san vidija. A da san i vidija na vrime, ne bi iša. Ne triba meni plastika oko vrata ni mukte karta. Ne tribaju meni izjave izvođača ni toalete splitskih dama. Meni triba Runjić, njegovo stvaralaštvo i njegove emocije iz osame radne sobe. I njegova melodija koja je natkrilila Split. Triba mi Karan i jedna ponistra koja svitli kraj đardina.
Onda san u novine vidija sliku s Peristila. S koncerta. Slika koja mi je učinila muku. Gledalište za raju, a isprid stolovi za gospodu. Za gradonačelnika, za zastupnike... A ča bi se dogodilo da nije bilo tih VIP stolova?! Ol bi gospoda manje guštala u Runjiću da su sidili skupa s rajon? E, jebi ga, evo mene opet s glupin socijalističkin idejama o ravnopravnosti. Ali Runjić nije kompozitor samo za gospodu. Njegove se note probijaju i u podrume i u šufite. Je, ima ih i po jahtama, ali one su tamo samo ka zvučna kulisa, ka dopuna glamuru. A u šufitu su i snaga, i nada, i lipota, i bit.
dokumentarni životNikidan ja na Bačvice, a dolazi mi naš piciginaš Rampa i govori: »Slušaj, ti pišeš za novine, ima ti ovde jedan puno interesantan momak. On je potpuno slip i ja san ga zapazija da pliva s jednon crvenon plutačon koju je veza za ruku. Priša san mu i proćakulali smo. Nevjerojatan momak. Pita san ga da kako se uspije kupat, plivat tamo na duboko, izać i doć do kuće, a sve sam, bez ičije pomoći. Govori on meni da mu nije problem doć od kuće do kupališta, onda se spusti na Željezničko, skine se, dođe do tuša, učine deset metri naprid i skalama se spusti u more. Onda zapliva par metri i stane. Čeka koji će mu se obraz zažarit od sunca. Pa krene na tu stranu, prema jugu, prema konopu s bovama koje označavaju kraj kupališta. I pliva uz taj konop, uz te bove, do kraja, i onda nazad prema Željezničkom. Zna da su na početku i kraju konopa tvrđe bove, a po sredini mekše. I kad, na povratku, dođe do tvrde bove, zastane i čeka da ga sunce počne grijat. Tad okrene leđa suncu i krene prema sjeveru. Lagano pliva i osluškuje. Kad začuje šum tuša, krene prema njemu, a onda mu je sve lako...«
I dok je Rampa to govorija, mene je sve gušilo. Uša san u se, i, škužavajući se, pokuša san mu objasnit da ja neman force za obradit neku takvu temu. Da bi me to uništilo. Ne bi moga ostat ladni reporter i promatrač, cili bi se veza za toga čovika, i sve njegove buduće muke, cili život i izazovi, bili bi ujedno i moji. Jer san preslab da bi teret ciloga svita drža na svoja leđa.
A to ča ja ne mogu, Dejan Aćimović može. Zato je on kolos i snaga. Evo čitan da je u Motovun prikaza dokumentarni film. O slipon mladiću. Snimija je sto sati filma, da bi na kraju sve to zgusnija u 50 minuti. Napravija je ludo potresan film. I još Aćimović u subotnjen Pogledu objašnjava ča je to hrabrost pa kaže da nije hrabrost skočit s deset metri u Neretvu, nit je hrabrost kad se komšiji uvališ u šipke, a nije ni hrabrost najlipšu curu u gimnaziji pozvat da se nađete, već je hrabrost kad si slijep živit životom kao da nisi. Pa redovito studiraš i još budeš finalista SP-a u atletici za slabovidne...
Tako zbori moj prijatelj Dejan Aćimović, i to moj najbolji prijatelj, nakon onog njegovog filma »Moram spavat, anđele«, a sreli smo se samo jednom, ali isto mislin da moj Dejan griješi. To ča on naziva hrabrošću, ja mislin da se tu radi o upornosti. Beskrajna upornost i želja da se ne propusti ništa od lipota ovog svita.
Ma, ili ovako ili onako, Dejanu idu sve moje čestitke. Koliko je tek njemu tribalo hrabrosti da snima sto sati slipog Petra Bešlića, momka koji je Hrvatsku zastupa na Olimpijskim igrama u Pekingu. Koliko se tuge i očaja nataložilo u Dejanu kad je shvatija s čime se sve bori Petar Bešlić. I da je u toj borbi prokleto sam.
A ja bi rado da san bija u Motovunu. Ali, došle su neke godine kad mi se ne da spavat u šator. A za hotel se nema pinez. I od gušta bi pogleda neke dokumentarne filmove koje nikad neću vidit. Ni ja, ni bilo ko od onih koji nisu bili u Motovun. Od gušta bi pogleda i one filmove s Bunker festivala u Puli. I one s Festivala dokumentarnog filma u Zagrebu. Je, svašta bi ja želija. Reka bi mi tast: »E, ali koza ima kratki rep.« Je, priznajen, iman kratki rep, ali zato iman moju državu. A država bi tribala imat dugi rep. Država ima javnu televiziju. I mi za tu televiziju plaćamo pretplatu. Da nam produži rep. A umisto dugog repa, dobili smo dugi... Sva ta vijeća, direktori, urednici, oni su tamo samo da bi titrali jaja vladajućin političarima, a savršeno in se jebe za javnost, za one kojima tribaju odgovarat. A za koga su svi ti dokumentarni filmovi sa svih tih festivala? Za onih 200 ljudi koji ih vidu na festivalima?
Zašto ne možemo vidit dokumentarce Gorana Devića, Dejana Aćimovića, Tonka Jovića...? Zašto Televizija, kad i da koji dokumentarac, onda ga prikaže u neke sulude sate i nikad ga ne reprizira? Zašto se Televizija boji dokumenta, zašto se boji stvarnosti? Zašto se boji umjetnosti? I umjetnika? Priznajen, i ja san se pripa Dejana Aćimovića kad san ga prvi put vidija.
Ali, virujte mi, duša mu je ka pamuk.
nadan svetiPokušavan bit pošten sam isprid sebe pa često vrtin kroz glavu jesan li koga bezrazložno obaturnija. Jer, kad nekome javno napišeš da je lupež, onda to mora zabolit njega i sve njegove. I još ako se čovik kandidira za predsjednika države, onda to mora zabolit i cili njegov izborni stožer. A nije lipo kad je stožer bolestan.
Je, radi se o Nadanu Vidoševiću. Ne znan koliko je korektno da ja pišen o njemu, jer ja kad ga vidin na sliku, cili se počnen trest. Beskrajno me iritira. A još kad san mu u Globusa vidija viletinu od miljun kvadrati, počelo me gušit. Ali su me beštimje vratile u život. Pa onda u našu novinu izađe članak o njegovome zemljištu u Medulinu, koje je od poljoprivrednoga naglo napredovalo u građevno, pa ono zemljište u Gorski kotar, pa Meštrovićev atelje, pa Dalmacijacement, pa Hajduk... I sve to sumnjivo. Pa se mislin je li ti čovik ima živce ka konj ili predobro zna ovu našu državu. I on bi sad tija bit predsjednik države. Ima prav želit. Nastupa ka altruista. Govori da puno zna i da želi pomoć. On je veliki privrednik, privreda nan je klekla, i evo – on je tu.
Iman jedan prijedlog: Nadane, najidi se i sve prodaj! I sve šta dobiješ, daj u dobrotvorne svrhe. Ostavi samo stan od 100 kvadrati i auto, i kreni od nule. Reci: Evo me, čist san od stvari i bankovnih računi, puno znan i želin pomoć mojoj Hrvatskoj! Želin da nan svima bude bolje. Nema nas puno, uvatimo se svi za jedan štap i izađimo iz krize. I od ove naše Hrvatske učinimo Švicarsku!
Ja ću onda trčat po ulici i vikat: »Živija sveti Nadan!«
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285D286328612863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285C285D28582860285F28632863286328592863X
