Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri / Pogled
KVADRATURA DRUGA26.09.2009.
đermano ćićo senjanovićinficirani radni stažRadnici Salonita ne slušaju nikoga, mašu sa zdravstvenin kartonima i statistikon o umrlima od azbesta, tražu novi zakon i nove uvjete za odlazak u penziju. Televizija ih je počela pratit, novine izvještavat i ništo se okrenilo. Pobijedila je radnička svijest. Jadranka Kosor je pokazala humano lice i izašla u susret bidnin radnicimaSlika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/9/449302.jpg dobri ljudiNe znan jesu li ovo premijere, jesu li reprize, je li prva ili peta godina emitiranja, ali znan da san se toliko navuka na seriju »Odmori se, zaslužio si«, da se to ne da opisat. Ma baš mi je legla. Sestra i brat Tribuson napravili su takvu seriju da čoviku cilo vrime ne silazi osmijeh s usana. I da na ovu našu Televiziju čovik ništa drugo ne pogleda, nego samo tu seriju, isplatija je cilu pretplatu i još bi Televiziji triba malo dodat. A televizijsku političku šporkicu ovi put nećemo spominjat.
Primijetija san da kad triba koga napast i stavit ga na svoje misto, onda mi ruka sama leti, nižu se pridjevi, imenice i ukrasni fjoreti, a kad triba koga pofalit, onda mi odma pofali riči. I evo ću pokušat mojin oskudnin rječnikon isfalit Tribusonove, autore serije, pa sve glumce, s Veron Zimon i Ivon Gregurevićen na čelu, a odma uz njih, na istoj nadmorskoj visini su i njihova dica, Biba, Navojec i oni treći, umišljeni bolesnik, a njihovoga prijatelja, smotanoga Didu, dosta mi je vidit pa da se cili ozarin. Zadnje ča san gleda je bilo kad jedan od sinova ide na satove glume kod nikoga prevaranta koji je uteka iz ludnice. Ne nalazi ga doma, a susida mu govori da gospon luđak upravo kopa po obližnjen parku, di je odveja desetak entuzijasta na arheološka istraživanja.
Eto, ta je scena dovoljna da se čovik cili dan lipo osjeća.
dobri čovikKako gren stariji, sve više bižin od ljudi. Ima bit da mi se nešto poremetilo u glavu. Počeli su mi smetat isprazni razgovori, kuknjava o bolestima, hvalisanje s uspješnon dicon i lovačke priče u kojima je dotični uletija kod cure pa je najprije povalija nju, onda njezinu mater, pa sestru, i na kraju još i sluškinju. Da mu ne bi prigovorili da se drži visoko.
Zato san se mrvu povuka. Šetnja uz more, šetnja do balot, svoj kantunić u posteju, a onda koja knjiga, koji film na televiziju, a more i dobra utakmica. Nikidan san se naoštrija za gledat Inter-Barcelona, a onda san zaspa prid kraj prvoga poluvrimena. Baš san nezahvalan. Oni se muču ka beštije, ginu po terenu, činu tri faula u dvi minute, a ja sve to popratin slipljenin kapcima.
Kako su ti moji socijalni kontakti sve riđi, jer me nema na promocijama, izložbama i koncertima, to neki susreti budu tako upečatljivi da ih spreman u mozgu ka najveće dragocjenosti. Ima san čast u zadnje vrime bit više puti u društvu Ive Štivičića. Gušta san ga slušat kad je govorija o svojin dramama i svome radu. Nema tu ni trunke puvanja i isticanja, ali iz svake rečenice čitaš o kakvome se znanju, talentu i upornosti radi. Skupija je lipe godine, a ima energiju od mladića. Upravo je pri završetku nove drame i pokažije mi devet bilježnica ispisanih sitnim rukopisom. Sad tih devet bilježnica ukucava u kompjuter i sažima u materijal za dramu od dvi ure. Dogodi se da za napisat jednu scenu triba pročitat dvi-tri povijesne knjige. Ozbiljan, krvav i pošten rad.
A uz pošten rad veza je pošten i častan odnos prema životu. U svome javnom djelovanju uvik je iša protiv uvlakačkih gibanja i struja. Kad se niko nije usudija spomenit Smojino ime, Štivičić je u svojoj televizijskoj emisiji Smoju uzdiga na pijedestal. Gleda san i nisan moga virovat. A njemu je to normalno. Ka ča s lakoćon brodi kroz svoje drame s jasnon humanističkon porukon, tako s lakoćon brodi kroz ovo tužno političko vrime.
Lako mu je kad je odlučija nikad ne odstupit od ljudskosti.
dobra knjigaIma bit da ja nisan tipični Splićanin. U Split se oduvik znalo ko je ko. Ne mislin na politiku, jer ko zna di bi nas to odvelo, nego mislin na šport. Guštan napisat – šport. Uz oni stari Split mi se baš lipi rič šport. Još bi mi dida zna reč: »Jo, koji ti je to športaš bija. Ča bi njemu bilo skočit u more onde na Sustipan, pa potegnut do Čiova. Pô ure otpočinut i onda, bome, nazad.« Tako ja kad govorin o starin vrimenima, uvik govorin šport i športaši, a uz ovo novije vrime mi boje stoju sport i sportaši. Nije to ništa jezikoslovno. To ja više po uvu. U čast naših starih.
E, i u Split su uvik bile podile. Na ivićevce i zebecovce, na splitovce i hajdukovce, na jadranaše i mornarevce... Mene su te podjele mimoišle. Volin svaki spliski klub, a kad igraju međusobno, neka tuče oni za koga je potega sudac. Još je najboje kad sudac ukrede. Onda bi se na Pjacu još tri dana karali i žešćili.
Evo, kako vrime prolazi, svi ti športaši počeli su se stapat u jedno. I kad izađe koja nova monografija, pa je počnen listat, odma me prođu ježuri, a do pet minuti cili se razgalin i oči se počnedu caklit. Nikidan mi je Zoran Kačić poklonija monografiju Mornara. U čast 60 godin Športskoga društva Mornar. Kad se spomene Mornar, meni prvo na pamet pada Ivica Peterlin rečeni Ceta. Ima mu 67 godin, a, po mome računu, on je 66 godin u Mornara. Od svoje prve godine je na Poljud. I onde di je on zabija prvu lopaticu u ono crno blato, tu su do šest godin udrili temelje Mornaru. Ceta je u Mornara pliva i igra vaterpolo, a zadnju 55 godin je funkcioner. Ali od onih ludih, infišanih funkcioneri. Ne da nikad nije dobija dinar, nego je i svoje pineze dava za klub.
I sad vidin ovu prilipu monografiju koju je uredija Zoran Kačić i napisa Mario Garber, i ne mogu se odlipit od nje. Odnija vrag i godine. Kako gremo stariji, postajemo sve mekši. A kako se nećeš rastopit kad vidiš Nenu Kuriđu, Tonku Čović, Zdenku Gašparac, Đurđu Bjedov, Slobu Dijakovića, i to onda kad in je bilo najviše 20 godin. Dica, a evropski i državni prvaci. Svega san naša u ovu monografiju. Kad meni spomenu Mornara, ja to odma povežen sa plivačima i vaterpolistima. A to je greška, jer Mornar su još i jedriličari, veslači, a ima i udičari i podvodnih ribolovac. A ima i šahisti. Njih nisan naša u monografiju. Njih se more nać na bivšemu Trgu Oktobarske revolucije. Tamo mi je i Frane igra. Jedan put je za vrime partije počeja vikat i vatat se za nogu. To je jedini šahista na svitu kojega je za vrime šahovske partije uvatija grč u nogu.
A u monografiju nisan naša ni ono kad je u Zagreb na bazen u Daničićevu Kuriđa pliva protiv jednoga Nizozemca, evropskoga prvaka. Najprije ga je Kuriđa pomeja na 100 kraul. Tribali su plivat još i 100 beterflaj. Između ta dva plivanja nastupale su štafete i dilile se neke diplome. Ka ča se Nizozemac zatvorija u tamnu komoru i priprema se meditirajući, tako je i Kuriđa sta uškuro. Zatvorija se u svlačionicu s jednon Zagrepčankon. Zadnji se čas pojavija na startu, skočija je i ostavija Nizozemca tri metra iza sebe.
E, kad Nizozemac nije bija zagrijan.
dobri kapitalizamNe virujen da se nije znalo, a opet, ako se znalo, ispada da je oni socijalizam bija puno bezdušan. Radi se o azbestozi i ovin štrajkašima u vranjičkome Salonitu. Ti Salonit postoji puste godine, radi se s azbeston, i ti azbest je doša glave dobron dilu radnika. Ispada da je opasnije bilo radit s azbeston nego u rudnik. Ne virujen da su ovi s azbeston imali inficirani radni staž. Ništa! Radi, boluj i muči.
E, onda je doša kapitalizam i naglo se probudila radnička svijest. Jesu, probudili su se i tajkunski apetiti. Itnili su tvornicu u stečaj, spremaju se sanirat teren, krenit s turističkon izgradnjon i zaradit miljarde. A s radnicima na ulicu. Ili u penziju. I to onu najjadniju. Radnici popizdili. Krenili u štrajk glađu. Svit ih gleda i ruga se s njima: »A šta je, redikuli?! Eto van sad vaš kapitalizam?! A šta ste vi tu bolji od Jugoplastike, Dalme, Jadranstransa? Di ste bili kad je grmilo?!«
Srićon, radnici ne slušaju nikoga, mašu sa zdravstvenin kartonima i statistikon o umrlima od azbesta, tražu novi zakon i nove uvjete za odlazak u penziju. Televizija ih je počela pratit, novine izvještavat i ništo se okrenilo. Pobijedila je radnička svijest. Jadranka Kosor je pokazala humano lice i izašla u susret bidnin radnicima. Bravo Jadranka, živila Jadranka! Ne more ona zaboravit svoje korijene. Nije ona bezdušna ka ona Margaret Thatcher. U Englesku su rudari mogli štrajkat još deset godin, ona ne bi bila popustila.
Velika je razlika između naše socijalno osjetljive Jadranke i one njihove Margaret bez srca. Ona je tamo zatvorila rudnike, a ova naša ovde sanira Salonit. Tamo su štrajkali glađu, a naši su odbili jist. Oni su ostali bez posla i išli u penziju, a naši će još pomest dvor, pa će tek onda ić u penziju. Ne more se oni divlji ingleški kapitalizam stavit s ovin našin pitomin i humanin kapitalizmon.
Humani morski pas.
dobri navijačiLako je sad bit pametan. Pri polufinala s Češkon nije se mislilo o broju publike i navijačima, nego o prihodima Teniskog saveza. Da je Čačić zna da će bit ovako tisno, on bi bija dâ cili prihod i još bi istresa koji svoj miljun, jer se zna da bi u finalu u Zagrebu lova tekla potocima. Ali, sad ga jebi! Nama se more oprostit ča nismo vizionari, ali predsjednik Saveza bi triba vidit potez unaprid. Jesu izgubili tenisači, ali je ovo najprije Čačićev poraz.
Ovi se susret mora igrat u Split. I da je došlo iljadu Čeha, naša bi ih publika stavila u žepić. Ne bi bilo lako Stepaneku kontra Karlovića. Kad se zatrese Spaladium Arena, ajde neka ga vidin kome ruka neće zadrćat. A Karlović bi narasta bar još 15 centimetri. I sad zamislite orlušinu Karlovića protiv maloga ustrašenoga zeca Stepaneka. Karlović raširi krila, a Stepanek ga zajebaje po paraleli.
Bija mi je Mile u Poreč. On i četri prijatelja izgubili su glasnice navijajuć za naše. Kad in je ponestalo energije, Mario Ančić koji je sidija s našin reprezentativcima doša je do njih i doda in tri boce starodrevnog soka od grožđa. Još in je reka: »Bravo momci, izdržite još malo!«
I Mario se zajeba. Tribalo je pri dva miseca opit Čačića.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285E286328612863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285C2861285B2858285A28632863286328592863X
