Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri / Pogled
KVADRATURA DRUGA19.09.2009.
đermano ćićo senjanovićCentar u mozgu za sport umire zadnjiSpustin se doli na Gusara gledat rođakovu klapu di igraju na balote. Igraju rekreativno, za gušt, za pobić iz kuće, za ne mislit o bolesti i pinezima, za uvatit malo friške arije, za nać se s ljudima. I te balote traju najmanje pet uri. I ka ča su u mladosti ginuli na balun, tako sad grizu za svaki punat. Još san uočija da oni koji su u mladosti bili najbolji sportaši, sad prednjaču i u balotama Slika:
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=449302',367,520,''); šetnja zagrebonMeni je najdraže kad šetan po Zagrebu naletit na pismu Mile Rupčića, koja se zove »Svjetlo u mraku«. Onda ja nju pitan kako se osjeća, a ona meni govori da se osjeća ka pisma u osan kitica, ali da je ja slobodno mogu doživit i ka pismu u prozi. Ja je onda pogledan, a ona se isprid mene počne transformirat. Kitice se stanu prožimat, tačke i zarezi počnu nestajat, i sva se začas pritvori u jedan interesantni niz:
U gradu na selu na cesti u vlaku pitanje teško lebdi u zraku da li je bilo svjetla u mraku? Išli smo u gore išli smo na more putovali u zemlju svaku ali ipak neki i danas kažu da nije bilo svjetla u mraku. Bilo je loših stvari i prije jasno svakom je đaku al ovako ko danas pljačkalo se nije ni u najgorem mraku. I onda se kralo ali pomalo i drugima je ostajalo. A kako ovi danas kradu to samo oni znadu i još im je izgleda malo. Onda su varali za dnevnice a ovi idu u gruntovnice prepisuju tuđe na se. Opustošene oranice upropaštene tvornice imamo državu zna se. Ne tražimo dakle u jajetu dlaku uvažimo okolnost svaku tad odgovor jasan visi u zraku ipak je bilo svjetla u mraku.
Ovde se radi o jednoj socijalnopolitičkinostalgičnoj pismi koja na kritički način govori o sadašnjosti, uspoređujući je sa vrimenom koje je za nama. Očito je da se pjesnik, u ovom slučaju to je gospodin Mile Rupčić, stavio na stranu vremena prošlog. A to nije dobro. Kako za njega, tako ni za svekoliku javnost. O njemu ne bismo tribali brinit, jer je on svjesno odabra stranu, i spreman je na sve posljedice, ali bismo tribali razmislit kako će ova pisma djelovat na pučanstvo. Neko sa slabijim živcima će odma trgnit dvi-tri ljute, počet će beštimat, kidat novine i pljucat po slikama onih koji nas vode u bolje sutra. A to nije dobro. Jer je još iz povijesti poznato da nikad jučer nije bilo bolje od danas, nit je danas bolje od sutra. Društvo grabi naprid koracima od sedam milja, i normalno je da baš svaki korak ne može bit graciozan, siguran i elegantan. Ali, kad se svi koraci i sagledaju i pogledaju, onda se na semaforu jasno vidi rič – napredak!
Sve ono za čim pjesnik kuka, o čemu razmišlja i ča priziva, to je nepovratna prošlost, tunel i mrak. Da, bilo je svitla u mraku, ali to su bili samo proplamsaji, samo trenutni bljeskovi i pokoji vatromet. Ali, glavna karakteristika vrimena u koje se naš pjesnik želi vratit je – mrak. Crni mrak. Bez individualnih i političkih sloboda, bez višestranačja, bez demokratskih izbora. I dok nama pjesnik nameće one slobode i ono vrime, on sam je za zemlju življenja izabra Ameriku. Pa sad, s pristojne udaljenosti, nama docira, želeći nas vratit u oni gubavi socijalizam, ne shvaćajući da se naše društvo sada nalazi u jednoj osjetljivoj, prelaznoj fazi, kad se svim srcem teži ka društvu u koje se pjesnik sklonio. Ka Americi!
Znan, nismo ni mi slipi, vidimo i mi svud oko nas razbojnike, sjecikese, političke lupeže i prevarante, ratne zločince koji nas uče moralu, predsjedničke kandidate koji u Americi nikad ne bi izašli iz zatvora, falše branitelje koji su nam se od oslobodilaca prometnuli u okupatore, lokalne moćnike koji bi tribali visit po palmama, majmune koji nam vise po medijima i pantagane koje se uvlače tim majmunima, ali to je samo faza na našem putu u bolje sutra. Dobro, mi smo žrtve, mi smo najebali ka žuti, mi se svako jutro budimo s grčen u želucu, ali mi smo u biti heroji koji su zadužili svoju dicu i unuke.
Jer, kad nas više ne bude, kad nas vrag odnese iz ove doline suza, iza nas će ostat radost i lipota življenja. Bit će to zemlja sritnih, ponosnih i poštenih ljudi, koji će živit od svoga rada, i u kojoj će svi oni nemoćni, stari, bolesni i manje sposobni živit životon dostojnim čovika. Bit će to društvo nauke, sporta, kulture i poštene raspodjele. Svak će davat od sebe koliko bude moga, a dobivat će od društva koliko mu bude tribalo.
Judi, bit ćemo Amerika!
ima nade Uvatija san ritam, pa se svaki prvidan i četvrtak poza podne spustin doli na Gusara gledat rođakovu klapu di igraju na balote. To oni igraju rekreativno, za gušt, za pobić iz kuće, za ne mislit o bolesti i pinezima, za uvatit malo friške arije, za nać se s ljudima. I te balote traju najmanje pet uri. Pet uri zajebancije, karanja, vikanja i smija. I ka ča su u mladosti ginuli na balun, tako sad grizu za svaki punat. Još san uočija da oni koji su u mladosti bili najbolji sportaši, sad prednjaču i u balotama. Ima bit da ti centar u mozgu za sport, najzadnji izumire. A kad se ne budu mogli micat, onda ćedu sidit na katrigu i igrat na pikado. A karat će se žešće nego na balun i balote skupa.
U prvidan su, posli dvi ure igre, rekreativne balote naglo prikinute, jer je vajalo nastupit na službenome takmičenju. Na Starome placu, na podan zapadnih tribini, veterani regbi kluba Nada su učinili zjog za balote. I tu se ove dane igra turnir. Šesnajst ekipa u četri grupe. Najpri igra svak sa svakin, pa dva najboja iz grupa idu u četvrtfinale. A onda se igra na ispadanje. Isto ka Liga šampiona. Samo su ovde malo drukčije nagrade. Posli svakoga meča se spustu kod Armande u klupsku kužinu i udru po tripicama.
Na zjog san doša jušto kad je tročlana ekipa veterana Nade, u sastavu: dva brata Buzova i još jedan, tukla ekipu Ježinca. Posli njih mi je nastupija rođak za ekipu Fetivi protiv favoriziranoga Bramonta. Seja san na tribine i jednin okon gleda balote, a drugin događanja na Starome placu. I dok san sidija na tribine, cilo san vrime uzdisa: »Pedeset godin! Majko moja, pedeset godin!« E, već je 50 godin prošlo da san s ocen odija na Stari plac. Bit će on sta jušto ovod di san ja sad, a ja san bija doli noson priljubjen uz žicu. Sićan se Papeca. I Žanetića. Branija je Jurić. A narančadu je prodava jedan ča mi je s materon bija u partizane. Govorija je: »Ko pije, umrije; ko ne pije - i prije!«
Rođak mi s ekipon dobro stoji, pa ja sve više gledan prema terenu di treniraju prvotimci regbi kluba Nada. Guštan ih gledat. Uvik san te regbijaše gleda sa strahopoštovanjen. Ja san uvik bija meškinjast. Moga si punit i ja bi odletija. Tako da san na Ilu Bjelanovića, Muju Dvornika, Sinišu Tartagliu, moga Armandu i na sve njih gleda ka na najveće Tarzane. A svi su bili ka Rambo i Tarzan skupa. Nije in se nigdi tribalo tuć. Dosta in se bilo pojavit i svi bi se umirili. A oni su to znali i samo su se smijali. Najdobroćudniji momci na svitu.
Nikidan su izdali monografiju. Libar na ponos sportu i Splitu. Nikad od regbija nisu izvukli neku materijalnu korist, a opet – dobili su sve. I evo sad gledan tridesetak prvotimaca di treniraju i uvježbavaju nike varijante napada. A teren u polumraku. Niki jadni reflektori, jedva igrače vidiš s tribini. Evo će brzo devet uri, a oni trču i obaraju se po terenu. Još je večeras dobro. Lipa, mirna večer. A di ćedu kad in udru kiše? Valjat se po blatu. Mukte. Koja je to voja, koja je to snaga! I nikad nisu kukali, nikad nisu prosili. Bavu se športon zato ča ga volu, a uz to još i radu i studiraju. Amateri, najveći na svitu.
U devet uri seniori zagrljeni izlazu s terena, a u oni polumrak dolazu juniori. Vodi ih Ilin sin Luka Bjelanović, a pridružija mu se i trener seniori Denis Puljiz. Majko moja, koja je to pacijenca i ljubav. Nije in teško po pet puti pokaživat momcima nike zahvate, finte, akcije i varijante. I sve to bez vike i nervoze. Uživaju skupa s ton dicon. Cili san se zanija. Uživa san gledat tu trku po terenu i Luku i Denisa ka dva dirigenta. Promislija san da bi Nada tribala imat i dodatak imenu: Inkubator dobrih sportaši i još boljih ljudi.
Ajme, zamalo san zaboravija: Fetivi – Bramont 2:0! Rođak mi je u četvrtfinale!
zdrava prehrana Kad more auto, mogu i ja. Svaku godinu iden na tehnički pregled. Bija bi lud kad ne bi. Koji bi ja to triba bit kreten da ne poslušan prijatelja Stanka Uzelca. On je vrhunski likar, a znan da mi oće dobro. I kad on meni reče ča triban jist, kako triban živit i ča triban obuć, vajalo bi bit lud pa ga ne poslušat. Tako mi je naredija da svaku godinu moran prigledat sve organe i izvadit krv. Pogleda je nalaze i govori da je sve ka prošek. Naglasija je da moran jist puno povrća.
Doša ja u Pere, gori na Šloserove stube, i pitan malu ča jema od povrća. Ona govori: »Apšmalcane mahune.« Dobro, dajte mi te mahune. Nosi ona fažolete. Ono apšmalcano san izija, a fažolete san ostavija.
žute i zelene Ovo san učinija pet dan Zagreba, i čin san se vratija i izaša iz autobusa, odma san se uputija priko Bačvic za vidit je li sve na svoje misto. Dobro je, more tuče u kraj, salbuna još jema, onima iz Županije nije dalo na živce, pa nan nisu itnili bovane na plićak, a i turisti su još tu. Nema ih puno. To su oni ča ih je pustilo na terapiju. Reklo in je: »Žutu, pa zelenu pilulu, a onda zavrnit nogavice i šetat po Bačvicama.«
A od naših svi su na broju: Antiša, dva Bebića, Dragan, a evo i mene. Govori mi Dragan da je more savršeno, ali još uvik malo pretoplo. Njemu je najboje kad je 18 stupnjeva. Onda on iz mora zajebaje one ča šetaju u kapote. Govori mi da je nikidan vozija od groblja put grada. Bilo je oko ponoća. On u srednju traku, a sa strana ga dvojica zaobilazu, bit ćedu vozili priko stotke, prošli su kroz dva crvena svitla, a onde kod bolnice na Firule su se okrenili na ručnu, i nazad put groblja. On se spustija do teniskih tereni, ugleda je policijsku patrolu i govori in: »Gori dva luđaka luduju! Ubit će koga. Prolazu kroz crveno...«, a oni mu govoru: »Znamo, to je mali Mlikota.«
Vridu nan zlata. Sve znaju.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285E286328612863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285C2861285B2858285A2863286328632863U
