Hrvatsko slovo
Tjednik za kulturu
Br. 922, petak, 21. prosinca 2012.
Oko trešnjevačkoga placa
Daj mi jednu rundu!
Kad sam bil dečec jako sam se volil vozit. Jasno, onda kad bi mi kakav bicikl dopal v ruke. Svojega nisam imal. Uvek sam moral nekog prosit: "Daš mi jednu rundu!" Al, to je bilo retko. U mojem susedstvu ga isto niko ni imal.
Piše Miroslav KlemmJučer sam ponovo pročital onu Britvičevu pesmu Bicikl na devedesetičetvrtoj strani zbirke
Mirno teku rijeke. Znate, ono:
Trebam bicikl na pola dana,
Zašto ga trebam priča je duga.
Važno je samo to, da ga nemam.
To jest, bicikl. Al imam druga! I onda sam se setil. Pero Šprajc, moj prijatelj iz Taborske, mi jenput rekel: "Pa kad buš došel k meni u Samobor po
Dijamant!?". Ja sam mu odgovorili "Znaš da bum došel, samo još ne znam kad".
Vi sad mislite da je on neki bogataš pa se razbaciva. Niš takvoga. Perekov
Dijamant je bicikl, poznata marka. Lepa rama, tri brzine, baš ono kaj čoveku treba. Stari je več prek pedeset let. Al, niš zato. I ja več imam prek šezdesetšest pa još guram.
Kad sam bil dečec jako sam se volil vozit. Jasno, onda kad bi mi kakav bicikl dopal v ruke. Svojega nisam imal. Uvek sam moral nekog prosit: "Daš mi jednu rundu!" Al, to je bilo retko. U mojem susedstvu ga isto niko ni imal. Sečam se kak je jedamput tata posudil od nekog prijatela bicikl i ni ga moral vratit isti dan, jer je tek sutra trebal š njim iči po nekom poslu u Maksimir. Tak sam se ja mogel celo popodne vozit po Ostrovičkoj i Ključkoj, čak do Počiteljske, onak ispod rame, jer sam bil premali da se sednem na zic. Bil je to jedan od onih starih, teških biciklih s kojim si se zalaufal, a onda ni znal stat. Kak sam užival! Vozil sam se po trešnjevačkoj Grabi na Brezakov breg, pa onda dol š njega, sve po šoderu, gor, dol, gor, dol, sve do noči. Nisam mogel prestat.
Jako sam si želil bicikl, al mi ga tata nikad ni mogel kupit. Sečam se da mi je, dok sam još bil u osmogodišnjoj, obečal da bu mi kupil specijalku, ak završim razred s pet. A to se ni moglo dogodit! Rekel mi je to kad smo se jedamput vračali od dide iz Bribirske, tam negde blizi Petog rajona i ja sam si več v mašti zamišljal kak je pofarban na crveno. Moj tata je bil obični činovnik v
Mahaniki i ni imal novce, pa da sam čak prošel s pet ne bi od tog bilo niš.
I tak sam onda uvek moral pitat: "Daš mi jednu rundu!" Nekad sam čist imal sreču. Sečam se kak smo jedamput u Ivekovom dvorištu u Dobojskaj igrali pingač i baš je prolazil Zlatko Žganjer s Knežije na svojem biciklu. Tata ga je poslal k nekoj mušteriji s flašom aerkonjaka kaj ga je doma sam napravil. Onda se zaustavil i pital ak može i on upast. Dečki su rekli da može. Zlatko je s Ivekom Hladnikom išel u razred i bil je jako zagrijan za igru. Ostal je igrat "vola oko stola", a bicikl je naslonil na plot. Ja sam ga odmah zapikiral. Pital sam ga za jednu rundu i on mi je dal. Odmah sam odjuril oko gimnazije i napravil ne jednu nego deset rundi. Zlatko se tak zagrijal da je skor zaboravil da gaje tata poslal po poslu i da je več odavno moral otič. A ja sam se vozil, vozil.
Zlatkov bicikl je bil nekaj posebno. Ni veliki, ni mali. Nekaj srednjega. Ženski ! Otprilike onakav kakav je imala Poni Hithen u "Emilu i detektivima". Taman je pasal za moju veličinu! Bil je nafarban zeleno. I tak, dok je Zlatko s Ivekom, Bigijem i Ekačom rezal i drajfal ja sam ludoval oko škole. Nisam se mogel zasitit.
Kad se Zlatko dosetil da ga je tata poslal s flašom konjaka u Trakoščansku več sam se ja navozil. On je odjuril dalje, a ja sam još malo igral s dečkima pingič. Da je bar taj bicikl bil moj! Sad si mislim di je taj Zlatkov bicikl završil. Možda se zgubil u onoj prokletoj poplavi kad je voda na Knežiji bila do krova njegove kuče. Valjda ga se i on koji put sjeti!? Ja ga nikad nebum zaboravil.
Bicikl
Dijamant je za mene bil pojam i prije nego mi ga Pero nudil. Još dok sam odlazil k baki u Maksimir imal je tam jedan dečko ženski
Dijamant. I uvek sam si mislil kak bi volil imati baš takvi. A onda sam ga jedamput, puno godina posle, našel kod Stare tete u Bribirskoj u podrumu. Nisam ja dotad ni znal za njega. Tam ga je spremil stric Viktor. Bil je to bicikl od tete Ljerke, mamine sestrične, njegove žene, stari preko pedeset let. Pital sam ga dal si ga smem zeti. Rekel je da mogu. I tak je bicikl postal moj. Ženski
Dijamant, pofarban na plavo. Pravi
Dijamant, nakon tolko godina! Baš onakav, ženski, kakav sam si želel. Vozil sam ga još dugo u Varaždinu. Samo sam ga pofarbal na crveno. Čak i dinamo i lampu. Al ga nemam več jedno osamnaest let. Prvo mi se potrgal guvernal, a onda sam si zvinul zadnji kotač. Tak je jedamput moj toliko željeni
Dijamant završil u Canjkerici (to se danas veli Otpad). Imal sam posle još par biciklih, onih novih s puno brzina i slično. Al sve to ni za niš. Samo sam se z njima mučil. Jedan slabiji od drugog. A onda sam prije leto i pol dobil od Lele stari bicikl njene mame. Konačno opet pravi! Licenca NSU, izrada
Pretis u Vogošću pokraj Sarajeva. Bicikl nad biciklima! Opet, kad ga zateraš ne zna stati. Baš ko onaj iz detinjstva po Ostrovičkoj. Gotovo i ne silazim s njega. Osečam se ko Kentaur.
Ipak, moram reči. Išel bum k Pereku u Samobor.
Dijamant je
Dijamant!
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Mladen Medak Gaga - Z beciklom.wmv, 02 :49
Pesme Podravine i Podravla 2005
Mladen Medak Gaga - Z beciklom.wmv 
