ŠTEFICA FANJEK: Gospodar je zvonel

[Ljudevit Kaj]

Gospodar je zvonel, Dramska sekcija KUD-a Lobor, 11. KajBuš

Dramska sekcija KUD-a Lobor
Naziv predstave: Gospodar je zvonel
Avutor teksta: Štefica Fanjek
Redatel: Anita Klemar

"Gospodar je zvonel" je komedija tera obiluje humorom "maloga" čoveka. Pisana je na kajkavskomu (zvo)narje(zi)čju, razumlive tematike, kajti i u denešni cajt moremo najti na poznate sakodnevne situacije de su siromašni grajani daleko izkusneši i pametneši od bogate. Prefrigani mali čovek - kojnar (kojnušar) Jurek, v neku ruku je špijun na dvoru, ali teri (v)ve vuočene spletke i tajne zna dobro vpeneziti
 Kuvarica i nejni muž, takaj lukavo varaju vlastelina, no senok ne tak kuražno i direktno kak to dela Jurek. (V)si dijalogi odihaju humorom, ali i pikantnemi detalji tere nemremo videti, ali teri se itekak moru nasluteti.

Zvir; OSS Buševec, Program 11. Kaj Buš

Gospodar je zvonel 1/3
https://youtu.be/zmi9kf8LgKY

Gospodar je zvonel 2/3
https://youtu.be/xCGquY2wea0

Gospodar je zvonel 3/3
https://youtu.be/EimO463Ucek

http://www.forumgorica.com/turopolje/dogodilo-se-f-turopolu-1730/msg55423/#msg55423

GOSPODAR JE ZVONEL

Uloge:
 
 Ladislav Kerečkenji - vlasnik Zelingrada

 Katarina Kerečkenji -Ladislavova žena

 kuharica Jula

 kaštelan Miško - Julin muž

 konjušar Jurek

 sluškinja Eržika

 grofica Tahi

 

Scenarij: Štefica Fanjek

U zelinskoj gori, nalaze se ruševine "trdoga grada" - Zelingrada. Stari spisi svjedoče o burnom životu unutar

zidina. Djelić te atmosfere željeli smo vam dočarati ovom predstavom.



(Na sceni stol i stolice. Ulazi kuharica i gleda u lonac. Ulazi sluga.)

MIŠKO: Jula, koj finoga kuhaš? (sjeda za stol)

 

JULA: Sakojake špecijalitete. Tu se kuha srneći gulaš, vu peći se peče odojek i

jedna guska.

MIŠKO: I vol se na ražnu vrti.

JULA: Točne tak!

MIŠKO: Za miloga boga šte bo to se pojel?

JULA: Kak ne bi pojel! Im naš gospodar sam poje frtal guske i šunku od odojka.

MIŠKO: Imaš praf, će mu bu i dosti, još bu sigurne pojel i komad vola, lakomec

jeden.

JULA: Očeš si ti pojesti gulaša?

MIŠKO: Dej mi male nameči, sem tak na tešču dušu da bi se mogel pričestiti.

JULA: Evo, mam ti namečem. (Jula stavlja gulaš.)

MIŠKO: Deni mi male gusteše, samo se požuri, moram iti vine natočiti prije nek

nam dojdu gosti. Je li ti znaš šte bu došel?

JULA: Grof i grofica Tahiji z Stubice i Marko literatuš dojdu na obed, a

kapetani Lenković i Alapić na večerju.

MIŠKO: Su to morti oni kapetani koj su pobedili Turčine pri Svete Jelene?

JULA: Jesu, skup z našem gospodarom Ladislavom. Rekel je gospodar Ladislav

da je to bila borba na život i smrt.

MIŠKO: Naj reči! Tak su opasni ti Turčini. A otkut su došli?

JULA: Gdo to zna odkut su došli. Veliju da su jako opasni. Pred sobu se kuriju i

žene silujeju. Pripoveda se koga oni zarobiju, saki završi na kolcu.

MIŠKO: Kak misliš na kolcu?

JULA: Tak, lepo čoveka natekneju na kolec.

MIŠKO: Kak odojka?

JULA: Baš tak! (križa se) Nedej Bog, da bi sim došli.

MIŠKO: Kak bi došli kad su je naši pobedili. Teri su mrtvi oni nedu došli, a živi

su dali petam vetra.

JULA: Pusti Turčine, reši se bumo nekoj drugo spominjali..

MIŠKO: Koj si rekla da i literatuš dojde?

JULA: Bu došel na večer pojezije.

MIŠKO: Koj bu na pojezije delal?

JULA: Mulec jeden, baš niš ne znaš, pesme bu čital.

MIŠKO: Onda si mogla tak reči. Im ja znam koj je pojezija.

JULA: Vraga ti znaš!

MIŠKO: Sad poslušaj moju pojeziju. To je mene moj dedek vučil.

(Miško se penje na stolac.)

JULA: Jesi ponorel, očeš nakel opasti.

MIŠKO: Dobre poslušaj!

JULA: Ajde reči, da i to čujem.

MIŠKO:(stane na stolac i recitira)

           Vlast je navek takva bila,

           krf je slugom ona pila,

           Gospodar je porez bral,
 
           sluškinjami lepo spal.

 

            Če se narod v bunu hiti,

            dobil bude još po riti.

            Gospodara treba krasti,

            da čim prije zide z vlasti.

To ti je pojezija!

JULA: Nedu oni čitali takve bedastoče, nek spometne pesme.

MIŠKO: A taj Stubice, bu i taj nekoj čital?

JULA: Koj bi čital, nega je naš gospodar pozval zate koj oče od nega kupiti

nekakov posed z bistričke strane. Znaš da Judita ide zamuš za bana Franju

Frankopana pak mora Ladislav veliki miraz dati.

MIŠKO: A literatuš je tu kak bi rekli radi bolšega štimunga.

JULA: Nekak!

(Ulazi Jurek.)

JUREK: Dobre jutre!

JULA I MIŠKO: Dobre jutre!

MIŠKO: Odi, Jurek, sedi.

JUREK: Bum si sel, tak sem se već dosta nadelal.

MIŠKO: Je li si vu štale se zgotovil?

JUREK: Jesem konje sem naranil, stimaril, štalu zosnažil i došel sem na fruštik.

Koj ima dobroga za pojesti? Fine diši, prek van.

JULA: Kuham srneči gulaš za gospodu, očeš da ti namečem?

JUREK: Oču, kak ne bi štel, samo če imaš dosta.

JULA : Kak ga ne bi bile dosti, im su jobagioni donesli veliku srnu. Celu sem ju

porezala vu gulaš.

JUREK: Onda nameči, naj škrtariti!

JULA: Gda sem ja bila škrta? Vas navek fine ranim.

(Jula stavlja gulaš i daje Jureku.)

JUREK: Fine je, nedu si samo gospoda brade mastili. A gde je Eržika? Koj ona

nebu jela?

JULA: Sigurne još postele slaže pak bu posle došla.

MIŠKO: Je, more biti, videl sem gazdaricu Katarinu odjahati na konju, a

gospodar sigurne još spi.

JUREK: Morti z Eržiku postel popravla i plafte nalači. (Smiju se.)

(Ulazi Eržika.)

ERŽIKA: Dobar jutar! Mene poslala doručak gospodara Ladislava.

(Smiju se.)

JUREK: Eržika, Eržika, je li se buš jemput nafčila govoriti. Se ne veli

gospodara nek gospodar.

ERŽIKA: Nentudom!

MIŠKO: To našemu gazde nije važne. Če menje razme za njega bole.

JULA: Pustite ju na miru. Koj vas briga kak govori.

ERŽIKA: Ti što kuhati marha huš.

JULA: Ja te ne razmem koj si povedla.

ERŽIKA: Mu!( kaže rogove)

JULA: Nije govetski, srneći je. (Jula kaže velike rogove)

ERTIKA: Igen, sarvaš huš!

( Jula daje pladanj s hranom Eržiki. Čuje se zvono.)

JULA: Koga vraga zvoni! Na, nesi mu! A onda se ti vrni na gulaš.

(Eržika potvrdno klima glavom, zatim odlazi.)

ERŽIKA: Kesenem!

JUREK: Od gda je Eržika došla k nam, naš gospodar se je male prisukal. Nije

više onak debel kak je bil. Sa je vraža ta Mađarica.

MIŠKO: Znaš kak se veli - de ima grma ima i lada.Tu si naš Ladislav brke

masti.

JUREK: Bi si i ja rad omastil, ali nemrem dojti na red.

JULA: Mene je žal naše gospodarice, nije lepo da ju tak muž vara.

MIŠKO: Najprije z sluškinju Ružu, teru je gazdarica poterala, a sad opet z

Eržiku. Če bu to Katarina doznala, joj mene, kakvoga bu vraga.

JUREK: Ništa ne bu z toga. Katarina se je spametila.

MIŠKO: Znači nije više lubomorna?
 
 
Nastavek na sledečomu listu

[Ljudevit Kaj]

Nastavek prethodnoga lista

 
 
JUREK: I te kak je lubomorna.

MIŠKO: Si rekel da se je spametila.

JUREK: Spametila se je, pak mu lepo vrača na istu felu.

JULA: Kak mu vrača?

JUREK : Nabija mu roge. Naš gospodar je postal veliki rogojna.

MIŠKO: Naj toga povedati, baš bi rad znal s kem mu roge nabija?

JUREK: Z lituratušom Markom!

MIŠKO: Posednikom z Berislavca?

JULA: Teri bu denes došel čitat pojeziju.

JUREK : Točne s tem!

JULA: Za pet ran boži! Nemrem to veruvati.

JUREK : Nesem ni ja mogel dok nesem videl.

MIŠKO: Koj si videl, dej brže poveč?!

JUREK: Se sečate dok je vranec bil betežen...

MIŠKO: Kak se ne bi sečali. Koj je bile dale?

JUREK: Kad je prizdravel sem mislil da bi mu dobre došel friški zrak pak sem

ga zajahal i otišel ž nim na špancer. Nesem ga silil, da nebi pak zbetežal, prek

pomale smo išli.

MIŠKO: ( hvata se za glavu) Šte te pita za kojna, naj odugovlačiti, dej povedaj

dale.

JUREK: Naj me motati, se strpi da ti povedam. Po šume smo se špancerali,

tičeki su nam pevali... Bil je lepi dan. Sonce je tak jako grele da nesi mogel

sline pregutnuti.

MIŠKO: Joj mene, a dej povedaj! Naj okolišati!

JULA: Dej čkomi, naj v miru poveda.

MIŠKO: Nemrem se strpeti.

JUREK: Kak sem rekel, ja sem bil žejen, pak sem svezal konja i spustil se na

izvor da bi se vode napil. Kad sem došel blizu, videl sem gazdaričinu kobilu kak

se pase. Odma me je nekoj presekle.

JULA: A zakoj?

JUREK: Sem mislil da je sirota s konja opala.

JULA: I je li opala?

 

JUREK: Je, samo nije s konja.

MIŠKO: Pak niš ne razmem, no dej jemput poveć!

JUREK: Sad ti bum povedal. Male sem poslušal i čul sem nekakve čudne zvuke

i šuškanje. Kad sem došel bliže, imel sem koj videti. Dobre da sem zdrav pri

srcu.

MIŠKO: Koj si videl, reči?

JUREK: Naša gazdarica je ležala na zemle, noge su je po zraku mahale, a na

gazdarice Marko literatuš.

JULA: Bože mi se smiluj.(križa se) Na gole zemle?

JUREK: (Jurek se diže i oponaša situaciju - Miško i Jula gledaju.) Nije baš na

gole, na Markovom kaputu.

MIŠKO: I koj je onda bile?

JUREK : Koj bi bile? Jen čas sem gledel, a potom se vrnul dimo.

MIŠKO: Mulec jeden, dimo si se vrnul. Takvoga bedaka još nesem videl.

JULA: Nemrem to veruvati. Da se nesi zmislil.

JUREK: Nesem, to vam je živa istina, kad vam velim.

MIŠKO: Da sem bar ja to videl.

JULA: Koj bi ti gledel?

MIŠKO: Se do kraja.

JULA: Kad bi ti mene tak varal, ja bi te mam za glavu skratila!

 MIŠKO: I to bi štel videti.

( Jula drži Miška za glavu i nož mu stavlja ispod vrata.)

MIŠKO: Jula ki ti je vrag, znaš da ja tebe nebi nigdar fkanil.

JULA: Koj si male prije rekel?

(Ulazi Eržik.Kad ugleda prizor, počinje vrištati i padne joj pladanj iz ruke.)

( Dotrči izbezumljen Ladislav.)

LADISLAV: Što se ovdje događa, zašto vrištiš Eržika?

ERŽIKA: Jula reže Miška vrat!

LADISLAV: Jula, reci što je bilo?

JULA ( naklanja se ): Velemožni gospodaru, ja se duboko ispričavam ako

smo vas splašili. Ja vam bum povedla koj je bile. Moj muš Miško došel je na

fruštuk, obrit i priređen kak se šika, kak je i red jer nam denes dojdu gosti.

LADISLAV: I zbog toga ti Mišku stavljaš nož pod vrat?

JULA: Čekajte, nesem do kraj povedla. Ja sem Miška previžiterala, je li se je

dobre priredil i onda sem vidla da se nije dobre podbril. Na vratu mu je jena

glaka ostala. Da se ne bi išel dimo brit, ja sem mu ju z nožom odrezala. Jel tak,

Jurek? Ti si svedok.

JUREK: Točne tak, ja sem svedok.

LADISLAV: I zbog jedne dlake toliko panike.

JUREK: Nije baš radi jene, radi više ni.

LADISLAV: Ništa ne razumijem, ali nije važno. Reci Jula je li gulaš gotov i

meso pečeno? Gosti samo što nisu stigli.

JULA: Gulaš je pri kraju, a mese bum sad snela z peći da se oladi, nemrem ga

vručega rezati. Jedine je vol još na ražnu.

LADISLAV: Što je s volom? Zašto nije pečen?

JUREK: Milostivi gospon jobagioni su kesne došli z Črečana. Dopelali su tri

vola, dvije krave i tri teleta. Zaklali su najdepšega vola i deli ga na ražen i sad ga

Imbrek i Luka vrtiju.

LADISLAV: Za koliko će vremena biti pečen?

JUREK: Taki, morti već za pol vure.

LADISLAV: Čim ga izvade s ražnja, donesite mi podkoljenicu da si

prezalogajim.

JULA: Milostivi gospon, bute usluženi.

LADISLAV: Primite se posla, jer ne želim nikakvih propusta, ovo mi je važan

posjet. Koliko je sati?

(Eržika i Miško odlaze.)

JULA: Još male pak bu jedenajst.

LADISLAV: Gdje je Katarina tako dugo? Mislim da malo pretjeruje s tim

jahanjem.

JUREK: Jaše, jaše, tak je paše!

LADISLAV: Jurek, što si rekao?

JUREK: Milostivi gospon, štel sem reči da naše preštimane gazdarice Katarine

paše friški zrak. Kad got dojde z jahanja, črlena je vu licu i vesela pri srcu.

LADISLAV: Imaš pravo, to sam i ja primijetio. Jahanje ponekad čini čuda.

JUREK: Je istina velika se čuda tu događaju.

LADFISLAV: Dobro, idem se sada urediti da u punom sjaju dočekam goste.

(odlazi)

JUREK: Idem i ja pomoći Mišku vine točiti. (odlazi)

JULA: (viče) Eržika!

(Dolazi Eržika.)

 JULA: Odi jest!

ERŽIKA: Nemerem! Iti gospodara morati prati, pak mu gače i odelo dati.

JULA: Dok se on okuple, ti si male poječ. Koliko šefli da ti denem?

ERŽIKA: Ket!

JULA: Reci kuliko, da te razmem.

(Eržika kaže dva prsta.)

JULA: Dobre, razmem dvije šefle.

(Čuje se zvono.)

JULA: Odi odi, već presvetli zvoniju, buš posle jela. Treba mu sigurne

pleča oprati. (Eržika odlazi.)

JULA: Samo da gazdarica ne dojde, onda bu vraga.

(Dolazi Katarina.)

KATARINA: Je li tko pitao za mene?

JULA (naklanja se): Dober dan! Milostiva gazdarice, pital je gospodar

Ladislav.

KATARINA: Zar je tako rano ustao?

JULA: Znate da vam denes dojdu gosti, pak se mora vrediti. Bormeš i ja moram

iti mese sneti s peći.

(Dolazi Jurek, nosi vino, Katarina sjeda za stol.)

JUREK: Dobre jutre, milostiva. Jeste jašili, jeste?

KATARINA: Jesam Jurek uživala sam jašući.

JUREK: Sem si tak i mislil.

KATARINA: To je jedino što me opušta.

JUREK: Je, je i mene bi opustile da imam koj za jahati.

KATARINA: Kako to misliš?

JUREK: Štel sem reči, da ja imam takvu kobilu kak vi, joj... Kak bi jahal!

KATARINA: Jurek natoči mi čašu vina, da se malo okrijepim. Nekako se

osjećam iscrpljeno.

JUREK: Odma, milostiva! Znam da jahajne čoveka scrpi. Teroga očete?
 
 

Nastavek na sledečomu listu

[Ljudevit Kaj]

Nastavek prethodnoga lista

 
 

KATARINA: Ne znam što nudiš?

JUREK: Imam vina teroga su prošli teden jobagioni fkrali vu Nespešu, a vu

drugom peharu je vine koj su denes fkrali vu Kalinju.

KATARINA: Svejedno, daj bilo koje.

( Jurek toči, Katarina pije)

KATARINA: Natoči i sebi.

(Jurek toči i nazdravlja.)

JUREK: Kak bi rekla naša Eržika, egešegedere!

KATARINA: Sjedni Jurek! Želim te nešto pitati. Ti se razumiješ u konje.

JUREK: Istina, znate dobre da sem ja Vranca zlečil. Rečite, koj ste me šteli

pitati?

KATARINA: Nešto se čudno događa s mojom kobilom.

JUREK : Kak to mislite?

KATARINA: Svaki dan kad se vraćam sa jahanja, ona je vidno uznemirena.

JUREK: A dok idete na jahanje?

KATARINA: Ne, prije jahanja je sve u redu. Baš me brine što bi to moglo biti.

JUREK: Sigurne je nekoj vidla koj ju je grde splašile.

KATARINA: Ne znam, što takvoga?

JUREK: Ili je morti koj čula, kakve čudne zvuke.

KATARINA: Pa zar ih ja ne bi čula?.

JUREK: Ne bi ni ja čul da sem bil na vašem mestu.

KATARINA: Što želiš reći?

JUREK: Oču reči, vi ste sigurne na izvoru vodu pili, a voda šumi pak čovek niš

okoli ne čuje.

KATARINA: Je li! Kad bolje razmislim, možda si u pravu.

JUREK: Jesem, sigurne.

KATARINA: I što mi preporučaš?

JUREK: Najte više kobile vezati za onu rašlastu bukvu, male ju dale svežite.

Morti je šum od vode v glavu dojde, pak ju to znemiri.

KATARINA: Odakle ti znaš gdje ja vežem kobilu?

JUREK: Koj bi znal! To sem slučajne pogodil, zate koj je bukva blizu izvora.

KATARINA: Ne znam, što da kažem. Poslušat ću tvoj savjet.

JUREK: Če smem, bi vas nekoj pital.

KATARINA: Reci Jurek!

JUREK: De ste na jahanju knigu zeli?

KATARINA: Nećeš vjerovati, vraćajući se kući srela sam literatusa Marka.

Vraćao se iz Zagreba noseći punu torbu knjiga. Posudila sam od njega knjigu da

si skratim duge večeri. Zamisli koja slučajnost?

JUREK: To vam verujem, ja sem iste par put lituratuša videl da se slučajne

mota oko našega grada. Sem nakanil to i gospodaru Ladislavu povedati.

KATARINA: Za Boga, to nikako! Ladislav bi mogao posumnjati da literatus

ima kakve nečasne namjere i u bijesu ga ubiti.

JUREK: Mene je gospodar dal dva zlatnika i rekel da moram paziti na sakoga ki

dojde blizu i odma mu povedati.

KATARINA: Dobro, dobro! Ja ću ti dati tri zlatnika, a ti ćeš zauzvrat zaboraviti

da si vidio literatusa Marka u blizini Zelingrada.

JUREK: Čim mi date zlatnike, ja bum mam oslepel i niš više nem videl.

(Katarina daje zlatnike.)

KATARINA: Izvoliš i jezik za zube.

(Katarina odlazi.)

JUREK: V redu!

(Čuje se zvono.)

JUREK: Ki je sad pak vrag? Bum si još jednu popil, pak idem videti šte me

treba.

( Dolazi Ladislav.)

LADISLAV: Kome ja zvonim, gdje su svi?

JUREK: Milostivi gospon, Jula reže mese, Miško je pri volu, ja sem tu zadržaval

gospođu dok je vam Eržika pleća prala.

LADISLAV: Zar se Katarina vratila?

JUREK: Je, sad ste se ž nju krajcali. Štela vas je iti iskat, ali ja sem ju bantuval,

dok ste se vi riktali.

LADISLAV ( razmišlja): Dobro si postupio.

JUREK: I da znate, sega vraga me je spitavala.

LADISLAV: Kaj takvoga?

JUREK: Štela je znati, kakva je situacija z vami i Eržiku. Boji se da ne bi zišla

kak i sluškinju Ružu. Na silu mi je dala tri zlatnika i rekla da dobre pazim na vas

i Eržiku i če koj sumnivoga vidim, nek je odma povedam. Ali vi znate da ja ne

bi nigdar niš rekel protiv vas.

LADISLAV: Drago mi je čuti da si tako odan. Zato ću te nagraditi sa četiri

zlatnika i pazi što govoriš pred Katarinom.

( Daje zlatnike.)

JUREK: Budite bez brige, od sad bum zanemel i niš nem rekel.

LADISLAV: I bolje ti je! Idem sada do Katarine. A ti da si se uredio i pomogni

Juli i Eržiki dvoriti goste. (odlazi)

JUREK: Evo idem se odma vrediti.

 (Ispija još jednu čašu i odlazi. Dolazi Jula, briše čaše i tanjure.)

JULA: Gde su si? Ja sirota moram navek najviše delati. Jula, reži mese! Jula,

peri tajnere! Jula, peri pod! A Eržiku gospodar s perom po riti gladi. Dosta mi je

toga.

(Eržika nosi tanjure i pjevuši, Jula ljuto gleda.)

ERŽIKA: Kad sam bilo, kad sam bilo, od sedam godino...

( Dolazi Jurek, nosi pehar.)

JUREK: Eržikica, koj si tak vesela?

ERŽIKA: Esem! Gazda rekla dođe mužika. Jureka voliš mužika?

JUREK: Kak ne bi volel! Pri nas ludi veliju: vu se, na se i pod se. Ali, kad je još

k tomu mužika, nemre biti bole.

ERŽIKA: Nemere!

JULA: Da vam tak ruke idu kak jezik. Primite se posla, gosti samo koj nesu

došli. Eržika nesi tajnere.

(Eržika odlazi.)

JUREK: Si čula koj veli Eržika? Gospodar je i mužiku naručil.

JULA: Čula sem, kak ne bi čula. Gospodar kani prijatela Stubice naraniti,

napojiti, dobre zabaviti i od nega jeftine zemlu kupiti.

( Čuje se zvono.)

ERŽIKA: Gosti došla, brže iti dvoriti!

(Eržika i Jula odlaze.)
 
 
Nastavek na sledečomu listu

[Ljudevit Kaj]

Nastavek prethodnoga lista


DRUGI ČIN


(Ista scena, čuje se zvono, Jula drijema za stolom - ulazi Ladislav.)

LADISLAV: Jula!

JULA (skoči): Koj je?

LADISLAV: Je li košara spremna?

JULA: Idem odma! Sad bu spremna.

LADISLAV: Reci Mišku da natoči sarjevečko vino, ono je najjače, možda ono

omekša gada.

(Dolazi Katarina, Jula uzima košaru i odlazi.)

KATARINA: Dragi, nemoj biti pesimist. Prepusti to ženskim čarima.

LADISLAV: Prosim te, Katarina, daj se saberi. Neću da koketiraš s tim

hoštaplerom. Pravi društvo onom beskorisnom literatusu.

KATARINA: Zašto beskorisnom? (Katarina sjedne.)

LADISLAV: Zato jer njegove sladunjave pjesme, umjesto da očaraju, one

uspavljuju. (sjedne)

KATARINA: Nisu grofa uspavale pjesme nego tvoje pretjerivanje sa

zdravicama. No tvoja ideja o jahanju sigurno će ga razbuditi.

LADISLAV: Tako je! Takve stvari meni prepusti i ne miješaj se.

KATARINA: U redu, ja ostajem kod kuće, ionako moram praviti društvo

grofici.

LADISLAV: Grofica je nakon obilnog ručka prilegla, a ti ćeš se draga moja

žrtvovati i ići sa nama na jahanje.

KATARINAA: Ja stvarno ništa ne razumijem. Kažeš mi da se ne miješam u

pregovore, a želiš da idem s vama.

LADISLAV: Tvoj je zadatak da zabavljaš literatusa.

KATARINA( začuđena): Molim!

LADISLAV: Nemoj se čuditi, već mu odvraćaj pažnju. Ne želim da prisustvuje

razgovoru između grofa i mene. Najbolje je da se odvojite za vrijeme jahanja.

KATARINA: Ako baš inzistiraš, ja ću se žrtvovati.

LADISLAV: To je najmanje što očekujem od tebe.

(Dolazi Jula.)

JULA: Velemožni gospodaru, košara je na kojnu. Dela sem vam nutre komad

vola, šunku od odojka, diganjku od orejof i sira i pet litri vina.

LADISLAV: Reci Mišku da stavi litru rakije.

JULA: Je li šlivovice ili tropice?

LADISLAV: Pa šljivovice, naravno!

JULA: V redu!

KATARINA: Jula, grofica spava i molim vas da budete tiho, da je ne probudite.

( Katarina i Ladislav odlaze.)

(Dolazi Miško.)

JULA: Dobre da si došel, odi brže donesi liter rakije i deni vu košaru.

MIŠKO: A gde je košara?

JULA: Gore na kojnu.

MIŠKO: A gde je kojn?

JULA: Za slivu svezan. Odi brže!

MIŠKO: Idem odma! (odlazi)

(Dolazi Jurek.)

JUREK: Fala bogu da idu otiti! Več me noge boliju od tulikoga skakanja.

JULA: Naj idu, a mi pemo jest, ja sem tak gladna da mi nekoj vu črevu kruli.

( Jula nosi jelo na stol.)

JULA: Odi po Eržiku, naj bu i ona jela z nami.

JUREK ( viče): Eržika!

JULA: Naj se dreti, oči groficu zbuditi?

JUREK: Koj ona nije otišla na jahajne?

JULA: Nije, ona se je zmučila pak si je otišla leči.

JUREK: Zmučila se je dok je z vilicu v zube metala i kupicu v ruke držala.

JULA: Borme more dobre potegnuti.

( Dolazi Miško.)

MIŠKO: Ovi su si zeli stroška kak da idu na tri dane jahat.

JUREK: Nek neseju, glavne da je i nam ostale.

(Dolazi Eržika.)

JULA: Odi k nam buš jela! Čekaj, najprije odnesi jobagionom jesti. Nedu oni

gladni. Su celu noć vola vrteli.

( Jula daje Eržiki košaru, ova nosi.)

MIŠKO: Ja idem jest, nemrem više čekati.

JULA: Strpi se! Sad bu i Eržika došla, pak bumo si skup jeli. Jurek, donesi vina.

( Jurek odlazi po vino, Jula provjerava, ima li koga u blizini.)

JULA: Je li si natočil koj vina za dimo?

MIŠKO: Jesem! Dvadeset litri.

JULA: A mese, kam si mese del?

MIŠKO: Se sem spakeral i čekam Štefa da po to dojde.

JULA: Samo da dojde prije nek se gospodar vrne. Bojim se da se ne bi mese

pokvarile.

MIŠKO: Koj ga nesi nasolila?

JULA: Jesem, ali sejedine me je strah.

MIŠKO: Buš ga spekla kad dimo dojdeš.

JULA: Šte zna gda bumo mi dimo došli. Poruči babice, naj dene mese peč, a ja

ga posle zalejem vu mast.

MIŠKO: Imaš praf, tak bu najsigurneše.

(Dolazi Eržika.)

ERŽIKA: Miška, vani došla tvoja brat.

MIŠKO: Idem odma!

(Miško odlazi, dolazi Jurek.)

JUREK: Kam je sat pak Miško otišel, je li pemo jempot jest?

ERŽIKA: Došla Miška brat.

JUREK: Ki se vrag dogodil, koj je Štef došel?

JULA: Ne znam! Babica je doma na slabom, pak je morti treba po župnika

prejti.

ERŽIKA: Nosi pleća koša.

JUREK: Ne bi s košom po župnika išel.

JULA: Onda je sigurne po listinu došel, smo slabi s štraju.

JUREK: Kak je, je, ja sem gladen i ne čekam više nikoga.

(Sjedaju za stol i jedu, dolazi Miško.)

JUREK: Koj se pripetile, da je Štef došel?

MIŠKO (zbunjeno) Koj si rekel?

JUREK: Sem pital po koj ti je brat došel?

MIŠKO: A to! Bil je pri stare Grbičke, mu je vuroke pregovarala. Krava nam

neče preživati, pak je išel po pomoć.

JUREK: Koj je tulike vuroke dobil da je mora v košu dimo nositi?

JULA: Sem ti rekla da smo s štraju slabi, pak je vusput listine nazublal.

MIŠKO: Točne tak kak ti Jula poveda.

JULA: Koj stalne bedastoče povedate, se spominjajte o nečem spometnešem.

ERŽIKA: Nemerem jesti, govoriti.

JULA: Praf veliš! Dok se jede onda se ne pripoveda.

JUREK: Kak je fine, Miško dej natoči kupicu.

(Svi piju.)

ERŽIKA: Egešegedre!

OSTALI: Živeli!

JULA: Samo najte galamiti da groficu ne zbudite.

MIŠKO: Vrag ti jebi groficu! Če se zbudi naj se špancera po vane.

JUREK: Praf veliš, bi je friški zrak dobre došel. Dej natoči!

(Miško toči.)

JULA: Ne znam koj je došle našemu gospodaru da je sad otišel na jahanje.

Naručil je mužikaše, če dojdu koj smo onda?

MIŠKO: Koj bi bile? Budu nam igrali.

JUREK: Ja vam bum sad povedal, zakoj je naš gospodar otišel jahat. On je,

kak znate, tu z grofom pregovaral. Čul je da su na potoku z bistričke strane ima

zlata. Sad naš gospodar oče to kupiti, prije nek grof dozna za zlate. Ovaj neče,

pak neče pustiti cenu, oče tri hilade zlatnikof, a Ladislavu je to preveč. Znate da

mora i čer zamuš dati i tu bu imel velikoga stroška. Onda ga je naš gospodar

pozval na jahanje.

MIŠKO: Če mu nije tu pustil, ne bu mu ni tam.

JUREK: Bude, rekel mi je Franc da je gazda naredil da jobagioni otidu na

bistričku stranu i pričekaju dok oni dojašeju. Kad oni dojdu blizu, onda je budu

napali i oplačkali. Grof se bu prestrašil i prodal bu zemlu.

JULA: Bog moj dragi, koj još neš povedal.

MIŠKO: Koj je onda sobu zel literatuša? On bu prepoznal naše jobagione.

JULA: Kad se je literatuš porinul da ide ž nimi.

MIŠKO: On se navek revle kak spojnača v rit.

JUREK: Zate je otišla i gazdarica. Čul sem kad je gospodar rekel da mora

zabavlati literatuša.

MIŠKO: To je bu teško pale. A kak bu ga zabavlala?

JUREK: Rekel je je da se naj i ona žrtvuje i nek otpela literatoša na drugi put.

MIŠKO: Joj sirota, kuliku bu žrtvu podnesla. (smiju se)

JUREK: Je, kad ga otpela drugim putom, onda se budeu zabavlali.

ERŽIKA: Gazdarico, vole jahat.

JUREK: A ti, jel i ti rada jašeš?

ERŽIKA: Ja ne znati jahat.

JUREK: Bum te ja navčil, dobrovolne se javlam.

ERŽIKA: Igen!

(Jula se diže nosi kolače.)

JULA: Zemite si diganjke.

ERŽIKA: Ja volem diganjko! (uzima i jede)

MIŠKO: Ja si bum reši popil. (toči vino)

JUREK: A ja bum pojel i popil. ( uzima kolač i toči vino)

JULA: Mene nigdo ne pita. I ja bi kupicu vina.

( Miško toči. Ulaze mužikaši.)

MUŽIKAŠ: Dober večer!

OSTALI: Dober večer!

JULA: Vi ste došli, a gospodar Ladislav je otišel na jahanje pak bute male

pričekali. Eržika dej je otpelaj vu salon!

MIŠKO: Koj budu tam sami? Tu si k nam sedite, pak se bute male založili.



Nastavek na sledečomu listu

[Ljudevit Kaj]

Nastavek prethodnoga lista



( Jula i Eržika se dižu i dvore muziku.)

MUŽIKAŠ: Praf velite, bumo si male odehnuli dok gospodar dojde.

( Mužikaši jedu.)

JULA: Jurek, odi donesi još vina, a ti Eržika odi očisti onaj nered koj je ostal na

stolu vu salonu.

JUREK: Idem! ( odlazi)

ERŽIKA: (ljuto) Uvek ja morati čistiti. (odlazi)

MIŠKO: Dejte, dečki, male zalejte! (toči vino)

MUŽIKAŠ: Živeli! Fine je! Dej još jenu za smirenje.

MIŠKO: Koj vas je splašile?

(Dolazi Jurek.)

MUŽIKAŠ: Vidli smo šest do zuba naoružane vojnikof. Skrili smo se vu grmje

dok su krej nas išli.

JULA: Joj, mene, sirote bogice, to su sigurne Turčini došli.

MIŠKO: Je li su kolce imeli?

MUŽIKAŠ: Nesu, samo mače.

JUREK: Kam su prešli?

MUŽIKAŠ: Na bistričku stranu.

JUREK: A koj se bojite? Im su to naši jobagioni.

JULA: Mam mi je lakše.

MIŠKO: Bum si i ja popil, da k sebi dojdem.

JUREK: Ti se Miško sega bojiš.

MIŠKO: Ja, ja se nikoga ne bojim. Da dojde mam tu deset Turčinof, Miško ne

bu drftal. (skriva se iza Jule)

JUREK: Mam bi se Jule za kiklu skril.

MIŠKO: Ja, ja bi je mam z golemi rukami pogutil.

JULA: Naj ti Jurek niš vređati mega Miška, jer ako te ja primem vu šake, od

tebe bu muha ostala.

( Dolazi Eržika, nosi suđe i stavlja na stolić.)

JUREK: Koj se mam srdiš? Se morem male z Miškom pošaliti...

ERŽIKA: Gospona mužikaš, može pesmo.

JUREK: Tak je, mogli bi nam sad nekoj odigrati.

MUŽIKAŠ: Teru očete?

 ERŽIKA: Čardaš!

MUŽIKAŠ: Ne znamo čardaš, nesmo mi Mađari. Očete teru drugu?

ERŽIKA: Može, bilo kojo!

( Muzika svira, Eržika pleše. Muzika stane, čuje se zvono.)

JULA: Jezuš i Marija, grofica se je zbudila. Odi, Eržika, glet koj oče!

(Eržika odlazi.)

MIŠKO: Vrak ti jebi groficu! Ona more saki dan spati, a mi nemamo saki dan

mužike vu Zelingradu.

JULA: Joj mene, koj bu naša gospodarica rekla. Naredila nam je da ne smemo

groficu zbuditi. Koj bu sad? Jurek, otpelaj dečke vu salon, mi imamo još pune

posla za napraviti.

( Jurek i muzika odlaze.)

JULA: Joj, sad smo nastradali!

MIŠKO: Koj bi nastradali, se naj zbudi, ne bu spala po danu i po noći.

( Dolazi Eržika.)

ERŽIKA: Nema grofico!

JULA: Kak je nema?

ERŽIKA: Nentudom!

JULA: Joj, mene, joj, sad smo još i groficu zgubili.

MIŠKO: Dej čkomi im nije vu zemlu prepala.

JULA: Ote brže saki na jednu stranu iskat.

MIŠKO: Vrak ti jebi grofa i groficu. (odlaze)

JULA (kuka): Koj sem ja sirota kriva. Nemrem ja jesti kuhati, gospodare dvoriti,

o semu brigu voditi i groficu čuvati.

JUREK: Ki je vrag, koj kukaš?

JULA: Naj ni pitati, veliko se zlo dogodile.

JUREK: Koj se dogodile?

JULA: Groficu smo zgubili.

JUREK: Kak smo ju zgubili?

JULA: Tak lepo, išla je Eržika glet i nije ju vu sobe našla. Jurek odi se ti na krof

nalukni.

JUREK: Zakoj na krof?

JULA: Da nije mesečar, pak morti po krovu hodi.

JUREK: Šte je gda po danu mesečaril?

JULA: Ne znam, ali ti za saki slučaj odi glet. Morti ju gde najdeš.

(Jurek odlazi.)

JUREK: Koj još ne bum moral delati...

JULA (plače se): Samo da ne bi vu zdenec opala ili da ju nesu Turčini zarobili.

Če su ju zarobili, budu ju siluvali. Joj mene joj!

( Ulazi grofica.)

GROFICA: Što se ovdje događa, zašto plačeš?

JULA (radosno): Milostiva grofice, ste živi!

GROFICA: Živa, zašto ne bi bila živa?

JULA: Sluškina je bila vu vaše sobe i rekla da vas nutre nije. Jako smo se

splašili da vam se je nekoj dogodile.

GROFICA: Što mi se može desiti?

JULA: Mogli bi vas Turčini napasti.

GROFICA: Kakvi Turci, zaboga!

JULA: Veliju da su prek do Lojne došli.

GROFICA: Ne boj se, Turci su došli do ušća Lonje u Savu, a to je daleko

odavde.

JULA: Fala Bogu, naj se tam i držiju. Glavne da se vam nije kakvo zlo

dogodile.

( Grofica sjeda za stol.)

GROFICA: Ništa mi se nije dogodilo, malo sam se izgubila u ovim silnim

odajama.

JULA (križa se): Fala Bogu i svetomu Jantonu. Ja sem se molila svetomu

Jantonu. On vam je za zgublene stvari i vište da vas je vrnul na pravi put.

GROFICA: Ne trabunjaj, nego donesi nešto da prezalogajim.

JULA: Sad bum vas ja podvorila, očete tu ili vu salonu?

GROFICA: Može ovdje. (Jula nosi.)

JULA: Izvolte milostiva!

GROFICA: Kako ti je ime?

JULA: Krščena sem Julija, a zoveju me Jula.

(Dolazi Jurek, grofica jede.)

JUREK: Dober dan, milostiva grofice, jeste si počinuli!

GROFICA: Tko je ovaj?

JUREK: Ja sem Juraj, zvani Jurek, vam na usluge.

GROFICA: Pa kad se već nudiš, natoči mi vina.

JUREK: Odma bute usluženi! (toči vino)

GROFICA: Reci mi Jula, gdje su svi nestali?

JULA: Si jašeju.

GROFICA: Koga jašu?

JUREK: Šte koga stigne.

GROFICA: O čemu ti pričaš?

JUREK: O konje, jeden jaše vranca, drugi riđana, a trejti kobilu.

GROFICA: A tako znači. Neka se oni zabavljaju, meni ovdje ništa ne fali. Jurek,

može još vina?

JUREK: More milostiva, kak ne bi mogle.(mrmlja) Ova je dobre baždarjena.

( Grofica pije, dolazi Miško i Eržika.)

ERŽIKA: Jula, gde našla milostivo grofico?

JULA: Nisem ja našla milostivu, nek ona mene.

MIŠKO: Sem ja rekel da nije treba straha trpeti. (okreće se i mrmlja ) Neče

grom vu koprive.

GROFICA: Tko su ovi?

JULA: Milostiva, ovo je moj muž Miško, a ovo sluškinja Eržika.

GROFICA: Ti si Mađarica?

ERŽIKA: Esem!

JUREK: Tak smo veseli, koj ste tu z nami. Bute si još jenu popili?

GROFICA: Može!

(Jurek toči.)

GROFICA ( pijano): Živjeli! Sjednite i pravite mi društvo.

( Svi sjednu i nazdravljaju, Jula nosi kolače.)



Nastavek na sledečomu listu

[Ljudevit Kaj]

Nastavek prethodnoga lista


JULA: Milostiva bute si diganjke zeli?

GROFICA: Hvala, ne mogu više jesti. Može još čaša vina?

JUREK: Evo odma!

GROFICA: Skoro će mrak, dugo ih nema s jahanja.

MIŠKO: Kak to milostiva, da vi neste ž nimi otišli?

GROFICA: Ne znam da li ovdje ima odgovarajući konj za mene? Katarina

sigurno ima dobrog konja kad toliko voli jahati.

JUREK: Ima, jaše na njem saki dan do mile vole. Veli da ju to opušta.

GROFICA: Mene najviše opušta muzika.

ERŽIKA: Milostivo grofico, mi imati mužiko.

GROFICA: O čemu ona priča?

JULA: Oče reči da je mužika vu salonu.

GROFICA: Kakva muzika!

MIŠKO: Domaći dečki, štel je, znate, gospodar da dojdu mađarski cigani

sim igrat. Ali cigani kak cigani, su ga fkanili, nesu došli pak budu dobri i ovi

domači.

GROFICA: Cigani!

MOŠKO: Ne, mužikaši!

GROFICA: Zašto nam malo ne zasviraju?

JULA: Milostiva grofice, ja im nesem dala igrati da vas ne bi zbudili. Poslala

sem je vu salon da čekaju gospodara. Ali, ako vi očete, oni budu došli.

GROFICA: Što se čeka, neka dođu!

JULA: Eržika, odi po mužiku!

ERŽIKA: Igen! (odlazi)

JUREK: Znate milostiva, naš gospodar je jako srečen koj vas je ugostil. Naručil

je mužiku i literatuša da vas čim bole zabavi.

JULA: Male bu mužika igrala, a male literatuš pojeziju govoril.

MIŠKO: I mene je moj deda vučil pojeziju.

JULA: Dej čkomi! Šte te koj pita?

(Dolaze mužikaši, klanjaju se grofici.)

MUŽIKAŠ: Poštovanje, milostiva grofice!

GROFICA: Odsvirajte nešto da vas čujem.

MUŽIKAŠ: Odma, milostiva!

(Muzika svira. Muzika stane, grofica plješće)

GROFICA: Bravo! Toči piti svima!

(Miško i Jurek toče.)

JULA (šapće mužu): Naj tuliko točiti, bude milostive zlo.

MIŠKO: Niš je ne bu, viš da se lepo zabavla.

(Čuje se zvono.)

JULA: Eržika, odi glet šte zvoni, a vi dečki ote vu salon da vas ne bi tu gospodar

zavrnul.

(Eržika i muzika odlaze.)

GROFICA: Nisam ni slutila kako ću se provesti.

ERŽIKA: Gospodaro pitati za grofico!

JULA: Milostiva, za vas pitaju.

GROPFICA: Tko pita za mene?

MIŠKO: Bogme ne pitam ja, nek gospodar Ladislav.

(Grofica se digne i padne, Jurek ju uhvati.)

JULA: Sem ja rekla da nije treba tuliko točiti.

MIŠKO: Im nesmo mi vu nju nalevali.

JUREK: Najte se svaditi, nek rečite koj da delamo?

JULA: Bum je dela male rakije pod nos, morti k sebe dojde.

( Eržika maše sa krpom, Jula stavlja rakiju ispod nosa, grofica i dalje spava.)

( Čuje se zvono.)

JULA: Odi, Eržika! Dej je muti dok mi groficu zbudimo. (Eržika odlazi.)

(Dolazi Ladislav.)

LADISLAV: Šta se ovdje događa?

( Svi se klanjaju, grofica spava.)

JUREK: Milostivi gospon, grofice je došla težina pak ju macamo.

LADISLAV: Kaj se desilo?

JUREK: Ne znamo, samo se je zrušila. Da ju nesem zgrabil, nakel bi opala.

LADISLAV: Zaboga od čega joj je pozlilo?

JULA: Če se mene pita, ja mislim da je luk posredi.

LADISLAV: Luk! Kako luk?

JUREK: Sigurne je luk. Milostiva grofica je male predi jela črleni i beli luk.

Sigurne je od te duhe dobila slablinu.

LADISLAV: Zašto ste joj dali luka?

MIŠKO: Nesmo mi, sama ga je otrgla i pojela kak jabuku.

JUREK: Istina, ja sem svedok.

LADISLAV ( razmišlja): Najbolje da je odnesete u sobu.

( Jurek i Miško nose groficu, Jula sa njima odlazi, dolazi Katarina..)

KATARINA: Gdje si, zaboga? Ne mogu ja sama zabavljati goste.

LADISLAV: Grofici je pozlilo, odnijeli su ju u sobu. Grof to ne smije saznati

prije nego zaključimo ugovor. Vrati se u salon i posveti mu svu pažnju. Zar ne

vidiš da je sav preplašen?

KATARINA: Zar bi ti bolje izgledao da su te netom opljačkali razbojnici. Bilo

bi bolje da i ti izgledaš preplašeno jer ako grof otkrije tvoju prijevaru, od

prodaje neće biti ništa.

LADISLAV: Grof neće ništa otkriti. Idi ga zabavljaj, dok ja donesem pečat.

( Katarina odlazi, Dolazi Jurek.)

LADISLAV: Kako je grofica?

JUREK: Milostivi gospodaru, ide stvar na bole. Čim je sebe hitila luk, mam je je

lakše. Jedino je Miško najebal.

LADISLAV: Zašto?

JUREK: Grofica ga je sega pobluvala, sad se čisti. Ali da vam po istine rečem,

mene je tu nekoj sumnivo.

LADISLAV: Šta to?

JUREK: Ja mislim da je grofica neseća.

LADISLAV: Kako to misliš?

JUREK: Tak je i moja Mara bavila. Više je bila na šekretu nek vu hiži, prije nek

je Gabreka rodila.

LADISLAV: Da nisi to više izustio. Kad bi to čuo grof, odmah bi odustao od

prodaje.

JUREK: Ne bum ja ništa rekel. Samo če me slučajne pita, to je onda druga stvar.

Znate milostivi, lagati je veliki greh i ja ne bi štel dušu grešiti.

LADISLAV: Koliko košta taj tvoj grijeh?

JUREK: Šte dušu zgreši, taj pred dragim Bogom veliku cenu plača.

LADISLAV: Evo ti pet zlatnika i ne kaži se na oči ni meni, ni grofu.

JUREK: Ne bum, milostivi, odma bum dimo otišel, da ne bi grofa videl.

LADISLAV: Idi i da se nisi pojavio do sutra, a ja idem konačno po taj pečat.

(odlazi)

JUREK: Idem odma!

(Dolazi Miško i Jula.)

JUREK: Koj je z groficu?

JULA: Se v redu, došla je k sebe. Sad se preslači, pak pe onda vu salon na

večerju.

MIŠKO: Vrak ti jebi groficu i onoga šte ju je sim dopelal.

JUREK: No, Miško, naj se srditi! Si si bar frišku rubaču preslekel.

( Utrči Eržika.)

ERŽIKA: Brže, gospodaro treba vino.

MIŠKO: Ki se vrag pripetil? Tak si doletela kak da ti gori pod petami.

JUREK: Koj je, Eržika? Koj se dogodile?

ERŽIKA: Gospodaro kupi zemlo. Mora zdravico, a nemati vino.

JULA: Fala Bogu i Majke Bože Bistričke da je kupil, inače nam ne bi bile za

živeti. Bil bi srdit ko vrag. Miško zemi vine, Eržika kupice, a ja bum kolače.

MIŠKO: Sad si bumo i mi nazdravili.

(Miško i Eržika odlaze.)

 JULA: A ti, Jurek, koj ti nejdeš?

JUREK: Nejdem, ja sem več dimo otišel, če gospodar pita.

JULA. Istina i Bog, niš te ne razmem, ali če me pita, ja bum tak povedla.

(Jula odlazi.)

JUREK: Tak vam je to negda bile

            i pune se toga zbile.

            Mnoge su se bitke vodile

            da bi nas od tuđina oslobodile.

 
Konec

* * * * * * * * * *

Gospodar je zvonel 1/3
https://youtu.be/zmi9kf8LgKY

Gospodar je zvonel 2/3
https://youtu.be/xCGquY2wea0

Gospodar je zvonel 3/3
http://youtu.be/EimO463Ucek