Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri / Pogled
KVADRATURA DRUGA22.08.2009.
đermano ćićo senjanovićispravak krivog navodaKerum triba postupit ka gradonačelnik, a ne ka zadnja sirovina. Moga mu je reć: »Na javni natječaj nisan iša, jer bi mi procedura izila cilu godinu. Posal san da prijatelju, jer u njega iman povjerenja da će se sve učinit u misec dan. Cijena posla će bit duplo manja nego da san iša na javni natječaj... Meni je najvažnije da vrtići budu gotovi i da održin obećanje, a za sve šta sud nađe da san činija mimo propisa, spreman san snosit konzekvence.« I ko bi mu ča reka?! Svi sritni! Osin pravne državeSlika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/8/442289.jpg slaka justaEvo mu je niko pametan reka da stane na balun. I da na sva pitanja odgovara pismeno. Jer nije lipo kad gradonačelnik tira sve oko sebe u materinu, a kad nije zadovoljan s pitanjen novinara, onda dotičnome savjetuje da jede govna. Nije mi ni na kraj pameti branit sve novinare jer i među njima ima lipi broj onih koji su se onima poviše sebe debelo uvukli u guzicu, tako da in Kerumovi savjeti u vezi s jelovnikon, dođu ka prirodni slijed stvari.
E, ali Kerum se obrušija na moga Damira Petranovića. Novinara koji se ne mora sramit nijednoga slova koje je napisa. On je od onih koji živu za novinarstvo, i koje se ne more ni kupit ni nagovorit da pišu mimo savjesti. Pa kad san vidija da je toga dobroga i poštenoga Petranovića Kerum onako žestoko izvriđa došlo mi je za plakat. A opet, uza cilo ovakvo Kerumovo ponašanje, sto puti mi je draže da je na misto gradonačelnika doša on nego oni uškopljeni političari koji sve radu u rukavice, ali nikad za nas nego samo za se i za svoju kliku. Slaka justa, šporko srce!
A Kerum je mrvu nagal. I divlji. Ali nije šporkaćun. Oće učinit. Oće potegnit za grad. I da nije ovako partizanski krenija u izgradnju vrtića, ova bidna dičica čekala bi još jednu godinu. Je, zato mu kapa doli, ali je mora bit mrvu pristojniji. Pa kad ga je Petranović pita za cijenu toga posla, i za onoga kome je ti posal da, za troškovnik i javni natječaj, onda je Kerum triba postupit ka gradonačelnik, a ne ka zadnja sirovina.
Moga mu je reć: »Na javni natječaj nisan iša, jer bi mi procedura izila cilu godinu. Posal san da prijatelju, jer u njega iman povjerenja da će se sve učinit u misec dan. Cijena posla će bit duplo manja nego da san iša na javni natječaj, jer će tu bit angažirano krcato mojih kooperanata. Meni je najvažnije da vrtići budu gotovi i da održin obećanje, a za sve šta sud nađe da san činija mimo propisa, spreman san snosit konzekvence.«
I ko bi mu ča reka?! Svi sritni! Osin pravne države. Jer, ako postoju propisi, tribamo ih se svi držat. Prošlo je doba korisnih malverzacija. Nije nan ovo više oni gubavi socijalizam, kad su se sportske dvorane gradile tako da »Kolektivac« da kar i konja, »Jela« vapno i grede, a »Udarnik« matune i radnu snagu. I ajmo, na o-ruk! Izgradit dvoranu i zavrtit janjca.
Kad smo već kod janjca, Kerum bi triba nazvat Petranovića, izvinit mu se i pozvat ga na istoga. A onda mu se pri obida triba poklonit i izvadit tabelu na koju piše: Ispravak krivog navoda.
A onda reć: »Petranoviću, jedi janjca!«
kulturna nepravdaNe može se teorija gradit na samo dva slučaja. Jer to ne bi bila teorija, nego slučajnost. Zato mi je najboje izmislit trećega. Recimo, vratara Zvezde Srđana Mrkušića. Ol ćete vi poć provjeravat. I reć za njega da je bija veliki kolekcionar slika. A ko zna, more bit da je i bija. Pa onda njega povezat s Dinamovin vrataron Butinon i našin vrataron Babon Mrduljašen. Pa napisat kako je naučno dokazano da su nogometni vratari infišani u slikare i kolekcionarstvo.
Mora san ovako počet, jer jebi ti članak bez naučne podloge. Sad kad iman podlogu, lako mi je razvijat priču. Nikidan san trefija velikoga vratara Babu Mrduljaša. Ja krenija s pričon kako ga se sićan iz Zagreba, kako je u moju zgradu sta njegov brat, kako san ga gleda kad je branija za Trešnjevku na onu utakmicu kontra Splita kojega je trenira Frane Matošić, kad je Trešnjevka dobila 3:0 i kad se Babo bija povrijedija, a on sve vrti očima. Vidin da je skroz u drugome filmu. Ja zamuka, a on krenija:
– Nisan ti zadovoljan. Evo san kolekcionar već 40 godin...
– Majko moja! Ma odakle ta ljubav za slike?
– E, ja san ka momčić volija crtat i lipo san crta, tija san poć na Umjetničku akademiju, ali me mater zaustavila. U našu ulicu je sta slikar Milan Tolić...
– U koju ulicu?
– Pod Italijon se zvala Via Duci Di Osta, pod Kraljevinon se zvala Kraljice Jelene, pod Titon Maksima Gorkoga, a danas ti je Matoševa.
– A na koji broj ste stali?
– Šta je to važno? To ti se minjalo. E, i govori meni mater: »Sinko moj, di ćeš u slikare?! Vidi bidnoga Tolića. Pogledaj mu onu rupu na žep od kapota, ka da su je miši izgrizli.« A to je bilo takvo doba kad su slikari davali slike za kil brašna oli cukra. To san ti tija reć. Nisan zadovoljan...
– A di ste sve branili?
– A di nisan. Bija san u Splita, Hajduka, Trešnjevke, Osijeka, branija san i u Njemačku, a na kraj i u Houston, u njihovu Prvu ligu. Bija san ti i rukometni vratar. U Splita. Odlično san branija tako da me savezni kapetan Snoj tija povuć u reprezentaciju, ali je Beara iša u Zvizde, pa me Hajduk zva da dođen.
– I jeste išli?
– Poletija san prsimice.
– I kako se niste zadržali?
– Zajebali su me kuferi. Bija san s Hajdukon na turneju u Italiju s prvon momčadi. Igrali smo protiv Bologne i Fiorentine, a Fiorentina je tad davala devet reprezentativaca, čuda san činija, tako da je Zvone Mornar stavija naslov: »Nada među stativama«. E, ali kuferi su krivi za sve.
– Kako?
– Bilo mi je 18 godin, Meštanek i ja smo bili najmlađi, Frane nas je ostavija da čuvamo kufere, a oni su išli dimit. Mene je povuka Brkljača, pa san iša i ja, a ima bit da se i Meštanek maka. Kuferi su ostali u vagun, a feratijeri su izmišali vagune, pa kad smo se vratili jedva smo našli vagun i kufere. Frane je popizdija. Kad smo se vratili u Split, imali smo sastanak, Frane je seja iza mene i pošapja mi: »Babo, potraži novi klub.« Bilo mi je – zemjo, otvori se! Eto, to je prošlo, ali ja ti nisan danas zadovoljan...
– A ča vas muči?
– Slobodna! Evo već 15 godin iman ovu Galeriju Kula i tu su imali izložbe svi najveći umjetnici: Murtić, Vaništa, Parać, a evo mi sad izlaže Slovenac Joža Cijuha. Evropska klasa, a Slobodna ni beside. Zato nađu kojega slikara padavičara i dadu mu cilu stranicu.
– More bit da je to neotkriveni talent. Eno i Van Gogh nije uspija za života prodat sliku...
– Je, u pravu si, ali zašto gradska rubrika nabraja sva izložbena mista, a moju Kulu nikad ne spomene?
– Bit će in Frane Matošić naredija da Vas priskoču.
– Ma, jesi ti lud?! Frane ti je umra.
– Je, ali Hajduk živi vječno.
brodska vezaMajka mi je bila jedno petnajst dan na Šoltu. Išla je pobić od grada, asfalta, vrućine i šušura. Ne more se nafalit kako joj je bilo. Ali, iscrpljene su rezerve i vajalo se vratit. Zove me da dolazi popodne katamaranon. Ja na Rivu, katamaran akoštaje, krcato svita. Za izać i za uć. Majka stoji po krmi. Kufer i velika borša do nje. Ona se uzvrtila, a ja joj vičen: »Majko, miruj! Kad svi izađu doć ću po tebe i bagaje.« Onda joj prilazi jedan čovik, vazimje bagaje i donosi mi ih doli. Incuka san se i zafalija. Kad se majka spustila, pitan je:
– Majko, koji je ono čovik?
– Ne znan. Pita me da jesan li ja tvoja mama. Kad san rekla da jesan, reka mi je: I moja je majka bila partizanka.
leteći čovikProšli put san napisa da je Usain Bolt novi Jordan. Najboji sportaš na svitu! Ne znan jesan li pretjera. Priznajen, fascinira me, ali je li ta njegova brzina dovoljna da bude ka i Jordan? Jordan je triba trčat, skakat, pogađat koš, vodit balun, tačno dodavat, a Bolt ima samo trčat. Pucanj na startu i ajde moj. Ima pazit samo da ne ugazi na crtu. Baš me zanima koliko je ovi njegov rekord rezultat prirodnih predispozicija, a koliko treninga.
Jer, ako je stvar same prirode, ča se ima s tin puvat? A opet, i lipa ženska nije stvar treninga nego prirode pa se isto ona drži ka da je oslobodila Split. Ma, to ja ovako malo na glas razmišljan, a u stvari san uživa u onoj ludoj trci. I uživa san u onom Boltovom držanju. Nevjerojatna sigurnost u sebe. Ili je to samo vanjska manifestacija. Puno me likon i držanjen podsjetija na Adriana Celentana. To su tipovi koji pucaju od samopouzdanja. Sitin se, tako, nekih splitskih faca iz moje mladosti, koji su šetali gradon ka Gary Cooper i John Wayne skupa. I sve se mislin jesu li oni ikad u životu imali kakvih dilema? Jesu li ikad išta krivo napravili? Jesu li ih razdirale kakve sumnje? Jesu li patili u jubavi? Jesu li se ikad raspali od osjećaja?
Ili su stalno trčali svjetski rekord?
bravo, marineEvo su moje molbe uslišane. Fala van, prijatelji moji! Eto vidite da se more živit u slozi i ljubavi. Ne znan ko je za to najzaslužniji, ali, onako, po zapovjednoj odgovornosti, sve pohvale idu nadbiskupu Marinu Barišiću.
A ča se dogodilo?! Već godinama za Velu Gospu gre procesija od Rive do crkve na Pojišan. I prolazi kroz moju ulicu. Onda razapnu žicu i stavu zvučnike. Pa cilo procesijsko pivanje, a onda i cila misa isprid Gospe od Pojišana, ide priko zvučnika. Pa mi cilu glavu napunu. Ja san se snalazija, zatvara ponistre, pušta televiziju na najglasnije, stavja kušin na glavu, ali se od njihovoga zuluma nisan moga obranit. Pisa san u novine, kaživa moje muke, molija ih i kumija, ali su oni ostali srca kruta.
A ovu godinu su mi se smilovali. Nisu stavili zvučnike. Iz daljine se čulo »Rajska djevo, kraljice Hrvata«, a ja san sta na ponistru i lagano pjevušija skupa s njima.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A286328602863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285C285A285A2860286128632863286328592863L
