Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 15, 2009, 02:27:35 prijepodne
Beseda
7 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
VALENTINA BUKOVICA, LOVRANSKA DIVOJČICA KA IMA SAMO 14 LET A VEĆ JE TISKALA PRVI LIBAR KI SE ZOVE »PRIČALICA«
Više voli pisat, leh govorit
Ono po čen je malica odvavek bila drugačija je njijo pisanje. Taj lepi regal reditala j' od materi Jadranki, samo je počela pisat čuda raneje leh mat, ka do sada ima tiskaneh pet romani i jeno dvajsetak štorij. Va ten ju mala pretekla
Piše Cvjetana MILETIĆ, Slika Sandro RUBINIĆ
Slika:
Valentina Bukovica i njiji prvi libar
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/6/429706.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/6/429706.jpg)
Valentina Bukovica i njiji prvi libarOd rojenja je bila drugačija. A to od rojenja – znači od 1995. leta, kad je na svet prišal jedan mići ženski vodenjak. Tako j' Valentina Bukovica zaspraven jena od najmlajeh divojčic s kemi smo se pogovarali za Besedu. Nikad ni bila brbjavica, ni od veleh besed. Valda je zato i ov put na sako našo pitanje najprej pogledala mamu, a onput odgovorila.
Valentina je rasla zmej dveh starejeh sestar i mlajega brata. Igrala se po Zahejeh i va lovransku školu hodila. Seh osan let. Oveh dan i to je delo odbavila. S peticun. Al odlikun, kako bimo bili mi svojni rekli. Ono po čen je malica odvavek bila drugačija je njijo pisanje. Taj lepi regal reditala j' od materi Jadranki, samo je počela pisat čuda raneje leh mat, ka do sada ima tiskaneh šest romani i jeno dvajsetak štorij. Va ten ju mala pretekla. Još ni imela ni četrnajst let kad je v rukah držala svoju prvu knjigu. Morda se nekemu to neće činet čudno aš čuda je dece ka od starejeh neš reditaju, samo neki potle to šundraju, a neki va ten vide nov valor.
Nagrada do nagrade
Valentine se posrećilo aš spada va ov drugi kup dece. Već va prven razrede, čin je navadila pisat slovaca, počela j' zmišjat pjesmice i štorije. Miće i dečje. Neke je zapisala, neke zgubila, neke i sada čuva va staroj pisanke. Tako se sprotu dodelevala. Ča j' više rasla, više je pisala i više tega navadila. Prišli su i stareji razredi. I nove učitelice, ke su va maloj videle ono neš. Razumele su njiju potrebu da više voli pisat leh govorit. I tako se lajava nikad ni storila, a pismena je bila se više. I ostala odlikašica.
Da je va njoj onaj ognjić od pismenosti kega treba razgorevat, videlo se već va treten osnovne. Ovako nan poveda sama Valentina: »Bil je raspisan Sferin natječaj i zadana tema Tajanstveni otok. Literarni radi mogli su poslat si ki hode va osnovne i srednje školi va Republike Hrvatskoj. Tema mi se pijažala i napisala san štoriju. Napisala i poslala. Se se onput vrtelo okol broja tri. Hodila san va treti razred, lenila se jeno tri dani, napisala z rukun jeno tri miće stranice i dobila tretu nagradu. Kad san šla va peti razred bil je Dečji Neckermanov natječaj Pokaži što znaš. Opet za celu Hrvatsku. Napisala san i poslala štoriju Sanjala san da san... Opet san dobila nagradu. To me leto učitelica popejala i na Lidrano. Literarno san bila dobra, a z novinarsken san radon postigla međužupanijski rang. I tako je počelo...«
Upisat će opatijsku gimnaziju
Kako se te napisane pjesmi i štorije ne bi šle va vetar i zgubile se, Izdavačka kuća Dušević i Kršovnik z Reki tiskala njoj ih je va knjige, ka se zove Pričalica. Z beči je pomogla i Općina Lovran. Va nju je stavno 29 najbojeh štorij, keh je malica napisala od tretega do sedmega razreda osnovne školi. Se ča j' napisala va osmen, čeka drugu knjigu. Sad je Valentine veća preša upisat se, kako j' to sama zibrala, va opatijsku gimnaziju, a do onputa letni će štajon bit za kupanje starun kunpanijun. Opozime će vaje prit, a š njin i novi prijateli i novo školsko breme. Rekla je da će pisat i daje, aš da mora mame i tate pokazat da j' ona njiho dobro seme.
I tako je ne počelo, nego šlo ponaprvo. Opet se pokazalo da niki ni prorok va svojen sele. Mala je prej dobila nagradi vane leh doma. Ma kako je Valentina počela slagat nagradi, pohvali i priznanja, sako j' leto bila za jedan korak naprvo. Va šesten razrede dobila je nagradu i osvojila treto mesto za štoriju Čarobna ploča na Sferinen natječaje, a na Lidrane opet postigla međužupanijski rang natjecanja. Na Novigradsko proljeće otpejali su ju 2007. leta i tu je vaje zablesnulo novo ime. Na završnoj večeri pročitala je svoju kratku priču.
Hvala dobren učitelican
Oveh dan Valentina je finila osmi razred. I na kup stavila nova priznanja.
Na Lidrane njoj je pohvaljen rad Život nije fer, na natječaje Poj riči materinske va Primoštene dobila je nagradu, na Novigradsken proljeću napisala pjesmu More i š njun finila va Školsken programe Hrvatskog radija.
A sako leto neka štorija al pjesma tiskana njoj je va školsken liste Lovranski feralić. Neke su našle mesto i va Lovransken liste Općine Lovran.
Da ne bi ki rekal kako mala samo piše, treba reć da dela još čuda drugeh stvari. Ni samo član literarne, dramske i novinarske grupi, leh urejuje i Lovranski feralić, kanta va školsken zbore, vredna je i mej ekologi, biologi i va prvoj pomoće, a jena je od bojeh va Debatnen klube i va grupe naprednih školani za engleski zajik. Sprotu igra i odbojku. Kad smo ju pitali kad ariva se to, rekla je da za se ima vremena i da njoj se to skupa ni teško, samo da se kigod dan ne more domislet ča se ima va rasporede pa njoj pomore mat, ka je živi raspored sati.
Da bi bila to ča je, nisu pomogli samo mama i tata, leh i se njije dobre učitelice. Ne zna ku bi prvu spomenula. Pa na prsti nabraja: Sanja Kapović, Jadranka Kurtović, Anđelka Sandrovec, Đurđa Badanjak, Iva Baraba, Saša Kunić, Ana Zmajić Jerković... S puno jubavi, za kraj je pustila, razrednicu Nastju Srok, profesoricu matematiki, ka j' vavek razumela njiju potrebu za pisanjen i bila spravna pomoć njoj. Za seh njih Valentina ima pun vejnak lepeh besed i lepo ju je čut kako hvali svoju školu.
Preša njoj je upisat se va gimnaziju, a letni će štajon bit za kupanje starun kumpanijun
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285E2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285A2861285F2858285E28632863286328592863L (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285E2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285A2861285F2858285E28632863286328592863L)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
razgovor:SERGIO PAVAT, POZNATI ISTARSKI KANTUR KI ŠIŠKA I DAJE
Ja nisan »rocker«, moje pjesme su veselice
»Ovo je štorija moja« novi je njegov album kega se već od čera moglo kupit skupa z Novin liston, a Pavatovu »štoriju« uz novi CD, moć će se gljedat i poslušat i na DVD-u
Piše Marino MALJAVAC, Slika Marin ANIČIĆ
Slika
Lepo je kantat po čakavski, a onemu ki ne kapi ćemo napravit prevod
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/6/429707.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/6/429707.jpg)
Lepo je kantat po čakavski, a onemu ki ne kapi ćemo napravit prevodS pjesmu »Dobro jutro tugo« Zrinkota Tutića, s ku je osvojil nagradu za »prvi glas Hrvatske« va Osijeku, »dobro jutro« široj publiki pred kvarnar lit poželil je poznati istarski kantur Sergio Pavat, ki je za ovo leto parićal još jedan novi projekt. »Ovo je štorija moja« novi je njegov album kega se već od čera moglo kupit skupa z Novin liston, a Pavatovu »štoriju« uz novi CD, moć će se gljedat i poslušat i na DVD-u kadi su video spoti od najboljih pjesam z njegove duge i bogate karijere. Od lanjske kancone »Šiškaj Roža« ku je kantal skupa s »Koktelsi« na DVD-u je i poznata pjesma »Na kantunu« ku je na MIK-u kantal skupa z Vesnu Nežić Ružić, pjesma »Noći istarske« ka ga je proslavila i još čuda drugih.
– Lani smo skupa s »Koktelsi« izdali CD »Šiškaj Roža«, ki je jako dobro bil prihvaćen, a ovo leto smo nastavili s projekton »Ovo je štorija moja«. Ča reć o njemu? Na CD-u je 11 kancon, a neke od njih po prvi put su izdane pred 30 let, i ljudi ih morda više ne znaju tako dobro, ali po mojoj procjeni one su kvalitetnije od puno njih ke se danas snimaju, tako da san ih stavil na novi album – povidal je Pavat, ki je posebno pohvalil suradnju s »Koktelsi«. Najbolje bi bilo reć da je na CD-u pjesam za se ljude, one ki vole fešte, ali i pjesme ke će više volit oni ki bi tili poslušat malo zahtjevnije kompozicije.
Čakavština i va New Yorku
– Jako je interesantno da su na albumu dvi pjesme Đorđa Novkovića ke do sada nisu nikad bile objavljene. Mi smo surađivali pred nekih dvajset lit, a ja san pred malo doma našal te neke stare pjesme ke je on meni još prvo bil dal. U ranije projekte mi se nekako nisu uklapale, a danas kada san ih čul ponovo, shvatil san da je Đorđe stvarno bil kompozitorska legenda na ovemu području – rekal je Pavat. Pjesme »Načelo me vrime« i »Cviće moje« sigurno će bit dosta interesantne za se one ki vole Đorđeta Novkovića, a od drugih pjesam tu su i »Dobro jutro tugo« za ku je tekst napisal Pero Ujević, nećak od slavnega pjesnika Tina Ujevića. Tu kanconu je uglazbil Zrinko Tutić, ki je sopal na gitaru va Pavatovin bendi, i bil je njegov vjenčani kum, a preradu te pjesme isto morete čut i na novin CD-i.
– Ja drugo lito slavin 40 lit kako se bavin z muziku i to ćemo okrunit z jenin velikin koncerton ki će se zvat »Kvarnar lit je već pasalo«, a u 10. mesecu gren za Ameriku, povodon 50. godišnjice »Istra cluba« u New Yorku. Kako san ja tamo dosta često nastupal, pjesme na ovemu projektu su prilagojene baš našin iseljenikon ki tamo žive – otkril je Pavat, ki će se zajno domislit kakove anegdote z više svjetskih turnej ke je pasal. Vavik ga radi vide naši Istrijani z Amerike ili Australije, a čin dalje se gre to ljudi raje čuju domaću besedu i domaći kanat.
– Buden ja tako na Petoj aveniji u New Yorku, a neki čovik pasuje z auton, verovatno je bil neki naš, i kroz otprtu poneštru se čuje »Tu drugu subotu mih se čuje, svati gredu...« A Manhattan je, oštija, centar svita – domišlja se Pavat jene takove anegdote, i govori kako je pogotovo va Australiji vavik jako dobro primljen, a neki put su mu ljudi užali i cviće donest na aerodrom kada bi prišal.
I Herbert von Karajan ga je volel
– Okol 1980. lita smo svirali po barovima va Italiji, nigdi okol Cortine D'Ampezzo, i tu smo imali jedan »šou« kadi smo kantali neke talijanske kancone i operne arije. I dojde konobar do nas i govori da nas neki gospodin časti s tri boce francuskega šampanjca. A mi nismo bili navajeni pit šampanjac, skoro da smo mu rekli da je bolje da nan donese rum kole za cilu šetimanu da pijemo. A taj starčić je stal tamo za šankon, i ja san se šal zahvalit da mu objasnin da ni trebalo da nas časti, a on govori da mu je lipo bilo čut na našemu koncertu da ljudi ki sviraju zabavnu glazbu svako toliko zakantaju i kakovu opernu ariju. Rekal je da se zove von Karajan, a meni to ni puno ni značilo, i komać kasnije kada san se raspital san saznal da je on najveći dirigent na svitu svih vremena. A gazda lokala je drugi dan celo mesto obljepil s plakati da ljudi znaju da je Herbert von Karajan bil kod njega – povedel je Pavat.
U Vabrigi govorimo sa »ca«
– Naši ljudi tamo vole čut takovu muziku, jer moje pjesme su veselice, one govore o ljubavi, o staremu kraju i o svemu ča se dogaja tu oko nas. Ja san muzičar ki zabavlja ljude na feštama, na terasama. Ja nisan rocker, ali dosta se trudin da dobro kantan. Prvo san dosta kantal i operne arije, i zato svako toliko stavin na CD neku pjesmu da se vidi kako znan i nešto drugo napravit – rekal je Pavat, i dodal kako danas se va ovemu poslu ne more živit od onega ča se muzičaru dopade, nego se treba prilagodit publiki. Za drugo leto Pavat tako najavljuje projekt na kemu će bit pjesme samo na talijanskemu jeziku, a ki će bit storen za australsko tržište.
– Ja san počel sedandesetega leta, i od onda se dosta tega promenilo.
U to vrime se stvarno sviralo, današnji dan se ne svira, a ovo ča se i svira svira se po matricah, i tu nema više one prave duše va muziki. Spočetka mi smo nastupali po Austriji, Njemačkoj, Italiji i kada smo se vrnuli jedan moj kolega me je nagovoril da počnemo snimat pjesme na čakavštini – povidal je Pavat, ki inače prihaja z mesta Vabriga va Poreštini.
– Naša čakavština malo je drugačja od one na Kvarneru ili na Liburniji, ali i u samoj Istri postoji više vrsti čakavštine. Danas mladi više govore jenu urbanu čakavštinu, mešaju čakavštinu i književni jezik. U Vabrigi mi naprimjer govorimo sa »ca«. Pošto san bil na MIK-u sva ta leta sve san pomalo usvojil, ali znate ča... lepo je kantat po čakavski, a onemu ki ne kapi ćemo napravit prevod – rekal je Pavat. Kako je prišla nova država, Pavat se je proslavil s pjesmu »Noći istarske«, počel je nastupat po Ameriki i Australiji, a tu je počela i njegova suradnja z Vesnu Nežić Ružić s ku je izdal dva CD-a. Skupa su kantali pet let, a danas malo ki ne zna kadi »bičve se i budante suše«. Pavat je i danas još vavik tu nigdi »na kantunu«, a okol sebe je okupil i mladu ekipu z Rike. Aranžmane mu najveć pišu Aleksandar Valenčić i Branko Fućak, a tu su i Danijel Načinović, Nikola i Mauro z Koktelsi i dosta drugih muzičari s kimi skupa nastupa po feštah i koncertih i verovatno ne more verovat da je – kvarnar lit već pasalo.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285E2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285A2861285F2858285F28632863286328592863O (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285E2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285A2861285F2858285F28632863286328592863O)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 15, 2009, 02:30:24 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 18.06.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu (nâstavek):
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
KARTULINA Z MIK-a: RIKA, LUKA KA J OPRTA VAVEK I ZA SEH
Leh jedno mesto na svitu zove se dom
Festival Melodije Istre i Kvarnera rodil se je v Rike 1964. leta, ča će reć da j Rika njegova matična luka. Neki će ju zazvat Reka, neki Fiume, a mnogi Rijeka, ma kako god da obrneš dojdeš na isto, a to isto je da j Rika odvavek drugačja, posebna i vavek svoja.
Piše Slavica MRKIĆ MODRIĆ, Slika Marko GRACIN
Slika:
Planetarij! Ma to van je jedno čudo
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/6/429714.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/6/429714.jpg)
Planetarij! Ma to van je jedno čudoČa god ki rekal, saki na oven svitu ima leh jedan dom. Festivalu Melodije Istre i Kvarnera, ča će reć MIK-u, ale jedinomu putujućemu glazbenomu festivalu pu Hrvati, Rika je ta jedan i jedini dom. Kod ča j i mane, Mikiću, staromu mladiću i mikovskomu tiću ki van ovu, zadnju ovoletnju kartulinu šalje jušto odomi – z Riki. Neki će ju zazvat Reka, neki Fiume, a mnogi Rijeka, ma kako god da obrneš dojdeš na isto, a to isto je da j Rika odvavek drugačja, posebna i vavek svoja. Luka, va ku uplove mnogi, mnogi z nje i isplove, a vela većina njoj se kad tad opet vrne. Lip je to grad, ćeš gljedan z mora, ćeš z kopna, ćeš zraka. Onako pomalo stišnjen, pomalo sramežljiv, ma grad ki valje i na prvu kupi seh ki va njega dojdu. Tr kad su još stari mudri ljudi rekli da ki se jedanput rečke vodi napije, ta već nikamo ne prohaja. Sad je to do vodi ale do česa drugoga, ne znan. Tr kuliki od njih su na MIK dohajali kantat z cele ondašnje i današnje državi, došli i ostali. Za pokojnoga Tonija Kljakovića mnogi i danas misle da j čovik odovuda, ma ni bil, bil je Dalmatinac ki se j namural i va Festival, i va grad i va ov naš zajik.
Z »duplićen« va Planetarij
A ča se osin vodi i veloga srca ov prelipi grad na Rečine nudi onimi ki mu dojdu va vižitu? A ča ne? Za ovu kartulinicu smo se i ja i vela kumpanija va koj su bili i gradonačelnik Riki va četrten mandatu Vojko Obersnel, i direhtor TZ Grada Petar Škarpa, pa Mikovci – Silvana i Dule Jeličić, Karin Kuljanić, Vivien Galletta, Voljen Grbac, divojčice imena Yamasice i dakako Mario Battifiaca ukrcali va on famozni turistički bus na kat i đirali Rikun, ako ćemo pravo njenen istočnen delon. Ta sakramenski »duplić« najprvo nas je popeljal do Kazališta Ivana pl. Zajca kade j šjor Obi mašil o kulturnoj ponude grada. Kad bin van ja sada kod papagalo ponavljal ča j se nabrojil da nas leh ovo leto čeka va kulturnomu izlogu Riki, ne bi do jutra finil, pa ću leh reć – bit će to spektakl kako na moru, tako i na kopnu, a da o guštimi nadugo i naširoko poznateh Rečkeh letnjeh noći da ni ne povedan. Onput je šofer hitil va prvu i lipo smo šli preko mosta na sušačku bandu. Ki su to gušti bili peljat se va ten sakramensken busićiću koga j celoga narisal barba Vojo Radojičić. Ma ja san van se ćutil koda san va bajke. Sedel san vas kuntenat na gornjemu katu, krov je bil spušćen, i onako »z visoka« gljedal okolo sebe. Još se nisan ni snašal, a već smo bili na Svetomu Križu. Ja, sad ne jušto doslovno, ma tako se zove lokalitet kade j Grad načinil jednu prelipu stvar ka se zove Planetarij.
– U ovom novom astronomskom centru posjetitelji ne samo da imaju mogućnost promatranja zvijezda putem teleskopa nego je ovo i jedan od najmodernijih planetarija u Europi u ovom trenutku, dakle ima tehničke mogućnosti da se prikazuju različiti filmovi, različite simulacije vezane za događanja u Svemiru, a s terase ovog Planetarija se pruža prekrasan pogled na cijelu Rijeku i njezinu okolicu. Ovaj projekt višeznačan je za grad, osim svog znanstvenog i edukacijskog dijela, on je i svojevrsna turistička atrakcija i veliki korak Rijeke u razvoju urbanog turizma, rekal nan je šjor Obi, a Mario Battifiaca ki vavek se zna, dodal kako j Planetarij i mesto kade se održavaju koncerti, te šapnul da će jušto na terase na koj smo stali i divili se gradu na Rečine ovo leto i »Putokazi« sost.
Pu fra Serafina
A onput je bilo sopeta – vozi Miško i začas smo bili pu fra Serafina Sobola, zamenika da ne rečen dogvardijana Trsatskoga svetišta. Tamo smo utaknuli čuda mladeh, to da su študenti, me par da j fra Serafin rekal, primenjene umjetosti. Smo jih lipo pozdravili i šli na jedan žmuj. Česa? Ma ča god smo oteli nan je fra Serafin dal, a onput i odmašil svoje:
– Tijekom ljeta dolazi nam najviše hodočasnika, 2.185 autobusa tijekom prošle godine posjetilo je Trsatsko svetište, što hodočasnika, što turista, što školske djece iz čitave Lijepe naše. Ovo gdje se sad nalazimo je Aula Ivana Pavla II, koju smo otvorili 5. lipnja na petu godišnjicu dolaska pape Ivana Pavla II u Rijeku. Spomenik Papi koji smo podigli ispred Svetišta povijesni je spomenik, a ova Aula živi je spomenik jer u njoj se okupljaju ljudi kroz razna druženja i događanja.
Onput je Petar Škarpa, direhtor od TZ Grada Riki dodal kako su Trsat kao cjelina, a onda Svetište u prvom planu mesta ka turisti u našem gradu obavezno posjećuju.
– U samom samostanskom vrtu ovog će ljeta biti upriličena brojna kulturna događanja koja će kao i uvijek do sada zasigurno privući veliki broj posjetitelja, rekal je Škarpa, i to dobro rekal aš si vole doć na priredbu va Samostanski vrt.
Trsačko leto
Mi smo pak rekli fra Serafinu bog, adio, živel nan i prošli hodeć do Trsatske gradine. Žal mi j bilo ča busić tamo ne more, ne zato aš san lenjuha, leh zato aš mi j va ten busiću – dupliću tako lipo da bin se ja š njen peljal saki dan i sakamo. Ča van reć o Trsatskoj gradine, me par najbolje da to sami dokončate. Si znamo da su ju načinili Frankopani ki su i franjevci dopeljali na Trsat. Mane j tamo vavek fino, neovisno bilo leto ale zima. Po leti me hladi, po zime san svoj na svomu aš kad bura zafiče nigdere ju ni tako lipo naslišat kuliko na Gradine. Sad je štajon od one žute pogači ča po nebu hodi, ča će reć od sunca, ma je i štajon od Trsačkoga kulturnoga leta ale Leta na Trsatu pa ni ča drugo za povedat leh to da će na tomu prostoru igrat puno predstav, kantat puno kantaduri i sost puno sopci. To j jedna manifestacija ku mi Rečani, ma i naši gosti jako štimamo.
MIK ni nikada kantal na Trsatu, sad će kada va buduće ale ne, to j teško reć, ma ono ča znamo i ja i vi je to da doklen vi čitate ovu kartulinicu ja san već došal z Maloga Lošinja kade j održana prva od jedanajst fetivalskeh večeri Melodija Istre i Kvarnera leta gospodnjega dve hiljede i devetoga. Ona zadnja, će bit 28. ovoga meseca na Korzu spod uri. Pa ča van drugo reć leh, parićajte se, ta nedelja samo ča ni. Bog i se, voli vas vaš Mikić, stari mladić i mikovski tić ki j ista generacija kod i MIK samo ča se ta sakramenski festival bolje drži.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285E2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285A2861285F2859285C28632863286328592863E (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285E2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285A2861285F2859285C28632863286328592863E)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
obašli smo
Dičina načinila plan Crkvenice
Piše i slika Zlatica BALAS
Slika:
Dičji dar voljenom gradu
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/6/429708.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/6/429708.jpg)
Razveselit mame i tate, none i nonići, tete i se puno još poznatih i nepoznatih ljudi najlipše je ča se more trefit. Kada to načine najmlaji ili bolje rečeno najmanji, onda je to još lipše. Dičina dičjeg vrtića »Radost« Crkvenica poludnevne skupine z svojun odgojiteljicun tetun Brankun Cvija načinili su Plan svoga grada pod nazivon »Crikvenica u očima djece«.
E da samo plan, nego pravi dopadljivi turistički slikovni vodič ki fakat more korisno poslužit sakomu ki prvi put pride va ta lipi turistički grad. Va Grackoj vjećnici Crkvenica obavilo se pravo kršćenji – prezentacija toga plana, ki tako lipo z puno ukusa dičjun razigranun fantazijun, dopadljivin bojami od broja jedan do dvajset i osan prikazuje najzanimljivije i najpoznatije kuće i drugi važni sinjali Crkvenice. Risali su ga sa dičina, a va planu su se našli oni ča bi niki rekal »naj»… Odgajateljica, njihova dragomaljna teta Branka ka je osmislela ova plan z veseljen je prectavila svoje umićne autore ki su zaslužili da jih se ne samo hvali nego i pohvali. To su: Klara Krizmanić, Kristina Sobol, Corinna Butorac, Dora Zec, Antonio Karlović, Karlo Španović, Aurora Sučić, Enya Car, Oriana Šabanović i Valentino Lovrić. Uz njihov dičji vrtić ot koga su šli prošetat va planu su se našli hoteli, crikve, autobusna stanica, turistički vlakić, škole, igrališće, gracka športska dvorana, vatrogasci, ambulanta, nezaobilazni akvarij, banka z urun, pošta, brodići, plaža i puno još toga ča Crkvenicu dela Crkvenicu. Nisu zaboraveli ni grb svog grada koga da je risal pravi umjetnik ne bi bil lipši. Dubračina, more ki ko da bi čovičje ruki spajaju va jedno velo plavetnilo. O ton njihovon planu i kako je nastajal divanela je njihova teta Branka naglašujuć kako je to zapravo dar njihovoj voljenoj Crikvenici za vrime trajanja danih dičjeg vrtića. Da bi už njihove slike prikaživane na dija filmu još bolje dočarali svoj grad, Ida Ban govorela je kristalno bistro »Moj kantun« Ljerke Car – Matutinović, a Klara Krizmanić i Kristina Sobol pismu »Vavik drag« Zlatice Balas. Otpivali su oni i pismu Plava vila ča je zažarilo srca sih ki su se našli va Grackoj vjećnici. Va ime dičine Oriana Šabanović darovala je njihov plan gradonačelniku Božidaru Tomašeku, a Arura Sučić Gordani Jelenović direhtorici Turističke zajednice Crkvenica. Tomašek i Jelenovićka podarili su jin puno lipih riči i zahvalnosti srićni kako su rekli da imaju tako dragu i bistru mladost ka će jutro znat puno više pridonest svon gradu. Riči zafale prestavnicimi grada i turističke zajednice izgovorila je i direhtorica dičjeg vrtića »Radost«, vesela ča veruju va njih i ča jih podržavaju va učenju i stvaranju.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285E2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285A2861285F2858286028632863286328592863C (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285E2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285A2861285F2858286028632863286328592863C)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 15, 2009, 02:31:50 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 18.06.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu (nâstavek):
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
ča je ča: SLIKOVNI RJEČNIK
Prišliči na Preluci
Piše i slika Jani KUKURIN
Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/6/429709.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/6/429709.jpg)
Ne sme bit čovek zločest pak prigovarat onisten ki pridu va naši kraji s nami živet da ne znaju kako se ča reče, ale kada govore po svoju, drugačije od nas. Si nekamo gredu, si od nekuda prihajaju, si nekjako govore, i si neš, najveć svojga dobrega, sobun prnesu ma i dobrega dobiju od domaćeh. Čuda puti je i drugačeje.
Najboji su onisti ki pridu, pak zajeno pošnu njurgat kako judi ovdeka nisu dobri, kako tuka niš ne vaja, kako nismo dosti veli hrvatini, kako ne govorimo kako trebe i se tako, da jih je gušta naslišat. Jedino me vaveki čudi da kada tuka pul nas ni niš dobrega, po ča su onputa semo prišli? Ča se onputa čude kada jih judi ne vole. Ni ovdeka, a najbrže ni tamo otkudar su prišli.
Su se pasanu sobotu jeni prišli h nan va Kastav ženit, ča more bit sakemu drago, aš da ni lepo h nan ne bi niki prihajal. Pak jih je bila cela trajba, a med njimi jedan naleven, va požmareneh trapericah na tri kvarti i raspućenoj stomanje, vas potan, mahal je celo vreme z velun hrvaskun banderun od jeno dva metra. Aš, valda, dokla ta brižnićina tu banderu ne nabandera, ne zna ča je, ki je ni čigov je. Ma kada ga to veseli neka maše! Ono ča je grdo bilo, od tega velega patriotizma i rvatovanja, pol Kastva je pomel s tun prevelikun i predugun banderun. Sakega normalnega je bilo sran, kuliko ti veli hrvatini poštuju hrvasku banderu. Saki neka svoju sramot sobun nosi!
Će za ki dan bit koncert va Preluke od velega, slavnega kantura Markota Perkovića Thompsona. Ča to po hrvaski znači thompson? Ča ga je morda sran da se zove Marko Perković. Po pravice, Marko more bit i srbijansko ime. Ma, kada mu se pijaža, neka se diči i z merikansken nadimkon, i drugi naši veli kanturi ki se si po talijansku zovu ale stave nekakovi ipsiloni va svojo ime. Neka reče ča god će ki, ma Marko Perković lepo kanta, šestan je, pršona je i pol od muškega, a to ča mu neki put ča nevajato pobegne – a kemu ne da? Kada mu još za to kantanje i dobro plate, si su kuntenti. Samo ča mi domaći oduvuda, ne moremo bit zadovojni, Saki misli da je šegaveji i pametneji od nas. Na dosti polupismenen plakate za Markotov koncert (i po gramatike i pravopise suvremenog hrvatskoga književnog jezika), lepo su napisali kade je koncert: „Rijeka Preluka.»
I onputa, opeta neki otale pride nan solit pamet kako nan se ča zove, aš se valda pul njih tako reče! Već mi je puna pipa teh hrvatini i onisteh ki se takovi drže, ki reču kako idemo „na Rijeku», „na Srdoče» , kako je neš „na Kastavu», „bili smo na Preluci», a niki ne reče „na Zagrebu», „na Splitu», „na Vinkovcima» ale „na Grudama», „na Duvnu» – neka se niki ne ofendi, ma bi bila krijanca, pokazat malo poštivanja i i spram onisteh ki tu već čuda, čuda let bivaju! Po pravice, nisu ni ovi naši domaći niš boji! Šegavi Matujci su zmisleli „cestu domaće hrani» (valda po talijanskoj „strada del vino»), aš brižni nisu kapaci niš svojga pametnega zmislet, leh se gnjetu kamo i kemu se već gnjetu! I da će sada storit nekakovu biciklijadu po toj ceste. Će bit opuzlo vozit bicikleti po pašte i fažole, kapuze, repi i po kumbasicah. Brižan presnac, ča ga ni škoda po ceste pohićevat!
Kot dobri domaćini zaželimo Markotu Perkoviću neka mu bude lepo pul nas va Preluke, neka lepo kanta, neka ča i zasluži, za još kakovu garsonjericu, ma prez grdeh besed i prez grdeh črneh baretinah va publike, pak će morda i on i njigovi videt da i mi ovdeka jako dobro znamo i ki smo i ča smo!
I da smo odvavek svoji!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285E2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285A2861285F2858286128632863286328592863F (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285E2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285A2861285F2858286128632863286328592863F)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
DIH TRAMONTANI
Milijuni su moji!
Piše Dolores Juretić Biondić MODRIĆ
Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/6/429710.JPG (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/6/429710.JPG)
Ne morate se više sekirat okol tega ste al ne uplatili loto, aš od tega neće bit niš. Naime, se je to namešćeno i se je to – za me! Iman dogovor z hrvatskun lutrijun. Jednostavno, jedan dan san se spametila, nazvala san ih i rekla šćeto neto da mi ne treba u životu vela sreća, nego da mi trenutno rabe veli soldi. Pitali su me: gospa, koliko van rabi? Rekla san: a čujte nemojmo se zezat z mićen, aš i inače mi se ne da zezat z ničeren ča je mićo, dajte mi neš većega. Recimo: pedeset milijuni. Pitali su ši mi rabe kuni i euri? Rekla san kako još nismo va EU pa da pristajen na kune. Za ten mi je glas z druge strani rekal ča mi ne zgleda to malo lakomo, iskat toliki soldi i kako su oni lutrija, al baš toliko soldi, čak ni kad san ja va pitanje, oni nete moć zbrat. Ćete, ćete, rekla san z najviše autoriteta ča san mogla. Zmislet ćete vi već neš. Va ovoj zemlje se je se neki zadnjeh let domisleh kako, pomoću trikova, doć do veleh soldi pa ćete se i vi va lutrije domislet kako ćete mene omogućit da dojden to teh milijuni. I tako je otkrivena formula. Dvajsetipet, šest, sedan kol neće niki niš dobit, se više judi će igrat aš će se polakomet i evo nas tik-tak do pedeset milijuni. A onda ću i ja najzadi kupit jedan jedini listić, malo konzultacije s numerologon, malo z astrologom, malo s kriminologon i još ka beseda z ministarsvom financija i bit će izvučeni baš MOJI broji.
E, da znate kako san lepu boršu kupila za ti soldi spravit va nju. Črjenu plišanu. Z dve ruče od prave koži. Jer ja si ti milijuni želin va praveh soldeh. Va rukah. Niš ono uplata, ček, tekući račun i ostalo... Živu lovu, želin. Pa ću se par dan zapret va kuću i lepo uživat va ten dihe. I va šršure te šuški. A onda ću počet kupovat... Pitate se ča? Pa naravski da ću počet kupovat ... judi. Oni su najceneji i najzabavneji. Kući, auti, jahte, otoci i planine, to je skupo, a potle imaš i puno brigi aš treba bacelat okol tega. A z judi ni brigi. Ceno ih kupiš, storiš š njimi ča ćeš i potle ih hitiš ća.. I ki ti ča more.
Ma šalin se. Neću kupovat judi. Neću kupit niš. Imet ću ti soldi samo radi dobrega osjećaja. Aš imet pedeset milijuni je dobar osjećaj. Pravi osjećaj. A pravi osjećaji se ne troše bez veze. Ne prodavaju se. I š njimi se ne kupuje. Oni se čuvaju. Da se va njih uživa. Toliko o mojemi milijuni.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285E2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285A2861285F2859285828632863286328592863X (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285E2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285A2861285F2859285828632863286328592863X)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
školani nan pišu
Slika:
Volet, znači živet...
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/6/429711.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/6/429711.jpg)
Ča j' to ljubav?
Volet, znači živet.
Živet, znači se imet.
Kad srce kod ludo lupa,
kad ne moreš dočekat
da budete skupa,
kad si kod garoful pocrvenel,
onda si sigurno od ljubavi ponemel!
Iskre s tebe frcaju, ko da su poludele,
a oči takovu boju nikad nisu imele.
Noge ti se zapliću, a riči z jezikon popliću.
I tako si doznal da si velu sriću našal.
Pa kad dan zaljubljenih dojde,
ne daj da lišo projde!
Najdi prvu cvjetarnu
i divojki kupi rožic punu košaru.
Aš ljubav je jako lipa.
Ti ju čuvaj, duboko va srce spravi
i ne daj da ju niš pokvari.
Sandro PAŠKVAN, VIII. razred OŠ Kraljevica, voditeljica Mirjana Domijan
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285E2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285A2861285F2859285928632863286328592863A (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285E2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285A2861285F2859285928632863286328592863A)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 15, 2009, 02:34:35 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
15.07.2009.
Ćićo Senjanović
AJME MENI
Bolje abortus nego otkaz.
I abortus je otkaz. Ditetu.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285D2863285F2863285A28582858286128632893289328632863285C285B285C2860285C285B28632863286328592863W (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285D2863285F2863285A28582858286128632893289328632863285C285B285C2860285C285B28632863286328592863W)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 15, 2009, 02:36:45 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 19.07.2009.
Prilog: LIBURNIJSKI NOVI LIST
OV PUT SAN BILA
LEVE ŠTORIJE I DESNA NAGAJANJA
Neki su rekli da j' premijeru oteškalo aš da smo mu se si obesili okol vrata. Tr je i nan bilo teško! I još je, samo nimamo kamo pobeć pa moramo trpet!
Piše Cvjetana MILETIĆ
Slika:
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=435650',400,416,'');
Naslišala san nekidan televiziju. Namesto da šećen okol mora, jas sedin i naslišan kako j' Lepa naša ostala bez jenega od trih kraji. Pustil nas gospodin Ivo Sanader da sami, bez njega, gremo fičuć. Sejedin ne moren ugonit zaš je to naš premijer storil. Skriva to kot kaška nogi. Valda su zato okolo krenule i se neke leve štorije i desna nagajanja. Istina se još ne nazire. Neki su rekli da j' premijeru oteškalo aš da smo mu se si obesili okol vrata. Tr je i nan bilo teško! I još je, samo nimamo kamo pobeć pa moramo trpet!
Ma, »kad je čoveku teško, ne hiti matiku va štrped!« užal je svojni reć nono Tonin. Bil je on visok i suh starac, vavek obučen va črne brageše i stomanju na kvadrići. Volel je sedet na škamblice va hlade pod brajdun, s pipun v usteh i z rumbicun na glave. Spod nje su mu špijali sivi ricasti vlasi i bežali h desnemu uhu na ken je nosil zlatni rećin morčić pa se pleli okol koleta na stomanje. Imel je svetle oče, skoro celeste, ke su, pak, se videle. Tako nagnjen i podbočen z jenen lahton na koleno, zibal se kot da ga telo slabo drži. A ni, samo j' čekal da ki h njemu pride i pita ga kako zdravje. Komać bi dočekal da z neken pošne povedat. Nan dece zmišjal je štorije onako sprotu, jušto kako j' povedal i se su bile h Bogu obrnjene, ma na jedan čudan mod. Valda j' tako on videl nebesko otajstvo i krajestvo zemajsko.
Kriv je Adam, a ne Eva
Jedanput nan je povedal kako Eva ni kriva ča j' Bog judi potiral z raja. Po njigoven kriv je bil samo Adam aš je bil lakom i bedast. Namesto jabuki trebal je zet jedan paladič i prasnut po kaške al Evu po rite pa bimo danaska si tekli po raje. Ovako nan je umret i lih verovat da j' raj tamo negdere. Ako je. Nono Tonin je povedal pomalo. Besedu na besedu j' kladal da se lepo slažu. Z gušton je sakoj dal pravo mesto pa su mu štorije bile čuda drugačeje. Kad bi ju tako povedel od početka do kraja, bil je kuntenat sam sobun. Njigova j' bila i prva i zadnja. Ni volel da ga se prekida ni popravja ono ča j' rekal. Jedanputa je bil nekako posebe vesel. Valda se i njemu zmišjena štorija pijažala. Jedino prej leh ju poveden, moran reć da on ni bil moj nono i ni se zval Tonin. Ale kako j' imel svoji vnuki, ki nisu voleli naslišat njigova zmišjanja, pa da se, ne daj Bože, danaska ki od njih ne ofendi, san mu ime promenila i zela ga za svojga nonića. On je seh nas zval mala moja, a mi njega samo nono, valda sporad let. Odonda se čuda Toninoveh štorij zgubilo. Pozabilo se i njega. Morda ni ovistu ne bin bila zapametila da san ju razumela. Ma nisan. Razum je prišal čuda kašneje.
Ni oltarića bez križića
Ovako mi j' povedal: »Mala moja, saki čovek nosi svoj križ. Jas moj, ti svoj. Moj je veći, trji i grji, tvoj mići i lagji. Sakemu taj križ od rojenja do smrti gloje hrbat. Nekemu peže više, nekemu manje. Ma, sejeno saki čovek misli da j' njigov križ najteži. Zato, mala moja, zapameti! Kad bi jedan dan neki rekal da si judi gredu na križišće i tamo othite svoj križ z ramen, tekon bi tekli i križi pohitali na kup. Narasal bi kupčina i dosegal nebo. Ma... kad bi pasalo neko vreme i jeno jutra jutro opet neki rekal da saki mora nosit budi kakov križ i da opeta gremo na ono križišće zibrat i zet kakovega otejemo, si bi po onen kupe prehićevali i kopali, onaj svoj stari križ iskali. Mej semi križi va kupe visoken do neba iskali bi jušto onaj svoj, aš bi njin se činelo da j' sledić lagji od oneh tujeh, othićeneh. Tako bimo, mala moja, i daje po svete hodili i saki svoj križ nosili, oprćeni jušto onoliko koliko moremo podnest.«
Prvi put san čula da saki čovek nosi svoj križ. Tako smo si mi na neki mod Isusići. Potle san čuda puta čula da judi reču: Ni oltarića bez križića. Ma da mi pred malo Marica Spinčić, svetomatejska učitelica, ni povedala kako njoj njiji prijatel Josip uža reć: »Lahko tebe, Marica, ti nosiš samo križ, ma ja san oprtil i celu kapelicu!« ne znan ako bin bila zapisala ni ovu Toninovu štoriju. A tako je imel pravo, ča ne!
Pa sad, kako nas je oveh dan zadelo da budemo ofce bez čobana dokle pride nova pastirica, ča, hvala Bogu, ni dugo duralo, sejeno provujen zamislet ča bi na takovu politiku rekal nono Tonin?! Ne znan ča bi on rekal, samo čujen da judi govore: »Bože, pomori!«
Bože moj, reć ću i jas, zaspraven nan pomori, aš još vavek ne znamo je Lepa naša oprtila križ al kapelicu?!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928612863285F2863285A285828582861286328742871286A28632863285C285B285D285E285D285828632863286328592863A (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928612863285F2863285A285828582861286328742871286A28632863285C285B285D285E285D285828632863286328592863A)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 15, 2009, 02:38:01 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
19.07.2009.
Ćićo Senjanović
AJME MENI
Umro Walter Cronkite.
Naši bi mu zalipili otkaz posli dvi godine.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928612863285F2863285A28582858286128632893289328632863285C285B285D285F285E285E28632863286328592863N (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928612863285F2863285A28582858286128632893289328632863285C285B285D285F285E285E28632863286328592863N)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 15, 2009, 02:39:57 prijepodne
La kost
JEDNOUMNI TJEBNIK – PRODUCT OF CROATIA
”Lakodelci svih zemalja, ujedinimo se!”
Lito 27 – Numer 864 – Poriječ, 12. strpnja-spasenja (sv. Hermagor i Fortunat) 2009.
Rideo ergo impes sum:
La kost, otužni humoristično-satirički podlistak nedjeljom u Glasu Istre
- autori Vladimir Bugarin, Drago Orlić i Goran Prodan
– zemaljske adrese: Poreč, Pionirska 1; Pula, Riva 10;
- virtualna: : lakost@glasistre.hr; telefonin 098 475 359, fax 452 863 i 591 555
- reklame na 388 470 ili epgi@glasistre.hr
- reklamacije z gnušanjem odbijamo
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Lipi moji
Ćo, dica, još mi je srce u gutu. Kad san pasane šetimane vidija naš đorna z Maršalon na prvoj stranici usta san kako balšaman. Prvo ča mi je palo na pamet je bilo - ribalton! Jopet su naši na vlasti. “Živili” - san zavika! Pokle san komoć doša h sebi… ne porta … uni hip je valja lito dan života. Zajno san poša h staklaru i uokvirija san si tu naslovnicu Glasa Istre. Meni niš ne porta ko je drug Tito bija VJERNIK I HRVAT.
Kralj je mrt - živija kralj! Kajin je službeno potvrden kako kandidat IDS-a za presednika RH. Damir neće poj z drugin strankami, on će biti sam sobon, neće biti ni z Tretin blokon, takozvanin Mesićevin nesvrstanima, Kajin će nastupiti kako Presednik svih Hrvati, u dijaspori i BiH,
unih doma i odoma. Kako Ujedinitelj! Samo po ure pokle tega, za Istru povijesnega trenutka, to je učinila i kuma Jaga. Jagin izborni slogan je “Žen je više - glasaj +”.
Novoj premijerki, Jadranki Kosor, posla san telegram podrške: “Štovana gospodo Kosorica, budite kosir i kosirica - ko rabi!” I dalje san njoj još obrazložija da san ja društveno-pulitički gledano vajka opredijeljen i na strani ženskega roda, drugaric, gospod i svake foze samic, od
vrimena matrijarhata, Kleopatre, Ivane Orleanske, priko Rože Luksenburg, do naše Đuzepine Martinuci. Telegram san finija z besidami: “Kako i sami najbolje znate, muški su obična govna. I pederi.”
Crikva je jopet digla glas proti umjetne oplodnje. Kako moru biti tako dvolični, vajka se pitan. Pitan hi ja, ki san ešpert za Sveto Pismo, kako je začela Blažena Divica Marija? Po Duhu sveten! Ben, ča to ni, in fin dej konti, umjetna oplodnja? Ko uvako, ko unako, vajka van to zajde van - umjetna oplodnja. Inšoma, ni pošlo priko puce. Ma, kako govori moj sused Štefan, Zagorec: “Ne bih se štel mešat”. Osin tega, ko ne bi bilo umjetne oplodnje Hrvati bi za pedeset lit izumrli. I crikva bi ustala priz vjerniki.
Problem je u ten ča su se ljudi baštardali. Skabili. Pogledajte te divojke, suhe i tanke kako trstike, kako će to zanesti? Nikako! Pogledajte te mladiće, to više nisu jebarini kako ča smo bili mi. Kad bi oni z pucon orihe tukli? To van živi na Koka-koli i drogi, se kapi da njin se je sime razvodnilo. Ćo, a kad san ja bija mlad je bilo dosti pasati na po metra od divojke i ona je već bila noseća.
Ne bin stija početi govoriti kako ča san kleja prije dvi šetimane: “Ča je nan to rabilo?” Ben, stešo vas pitan: Ma ča je nan to rabilo? Koliko je šoldi pošlo u vitar, koliko silnih diskusija, koliko žifci je puklo… i sad kako da niš ni bilo: “Sabor je na dnevni red uvrstio izmjenu Zakona o ograničavanju uporabi duhanskih proizvoda kojim bi se kafićima i restoranima na tri godine produljio rok prilagodbe na potpunu zabranu pušenja.” Živili mi fumadori, živili Rovinježi Ante i Plinijo, živila fabrika tabaka TDR!”
Ni vajka nanke hoditi za đornališti. Štijen da je porečko komunalno poduzeće Usluga, sad u vrime recesije, kupilo vituru “reno-lagunu” od 200 miljari kunic. To ni niš, da ni kriza bili bi oni kupili uni blindirani BenVe od Ive Sanadera. I ni istina da registarska tabela te viture,
ku će peljati samo diretor Rodoljub Kosić, ima inicijale njegove žene, voditeljice referade za odnose s javnošću istega poduzeća. Žena se zove Vjera Mušković, a tabela PU 818 MV. I, molin vas lipo, kadi vi tote vidite pričiže inicijale?
Lipi moji, pomalo naprid, danas počinju tepline, držite se regule pokonjega teca Gašpara: “Za platiti i umriti vajka je lazno”. Gremo na ferije, unima mojima trima gnjusima je teplo poli guzice, se vidimo tamo nidri pokle Sv. Marije Velike. Dajte si kuraja, i budite pravi ko
morete. Vajka z vami vaš
Zvane Lakodelac
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
(Slika Jožeka Kumrovečkoga v admiralsku vuniforme, z cigaretlinom)
POZNAJETE LI OVOG ČOVJEKA?
JUGOSLOVEN I KOMUNISTA
Druže Tito, ljubičice plava,
jesi li nam sanje il’ si java?
Druže Tito, naše rosno cvijeće,
vješamo te i kad drugi neće!
Druže Tito, bijela lica
evo tebi duplerica!
Druže Tito, mi ti se kunemo
da te sa nje danas ne skinemo!
To je nama naša borba dala
da imamo Tita kad je šala!
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Vicistra: JURINA I FRANINA
Tri mižolića
Doša je Franina u oštariju i naručija tri mižolića bilega. Oštar mu hi natoči, a on hi popije i pojde ća. Drugi dan dojde jopet i jopet ordina tri mižolića vina i popije hi. Kad je treti dan naručija to isto, je oštar počeja kurijožati.
OŠTAR: Škužaj, moj, ma zašto svaki bot ordinaš tri mižola vina. Tr ja bin ti lako natočija tri bota u istega.
FRANINA: E, ja iman dva brata i smo se dogovorili da kad san u nikoj oštariji popijen jedan mižolić anke za njih.
I tako je Franina prihaja u oštariju i pija po tri mižolića dokle, pokle jeno par miseci, jedan dan ni naručija nego dva.
OŠTAR: A ča ne tri?
FRANINA: Ee, lipi moj, od danas ja ti ne pijen.
Kulatini
JURINA: Kume, znaš ti ki je novi kulatin u našen selu?
FRANINA: Ne, povi mi, jušto san kurijož.
JURINA: E, prvo mi daj baćin.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
(P)RAZNE CAKE ZA JUNAKE
Šempijoni
U prvom tromjesečju ove godine Hrvatska bilježi rekordan pad BDP-a od 6,7 posto.
Ma ki će nan ča kad mi vajka rušimo rekorde!
Namiguša
Dva hrvatska MIG-a koje su pratila avion kineskog predsjednika na putu prema Italiji povrijedila su slovenski zračni prostor što je izazvalo energičan prosvjed.
Janezi su u pravu kad proteštaju. Tr, vero zašto dva kad je tako mali da ga se pasa u samo jedan mig.
Patuljci pojma nemaju
Jedino je Jadranka Kosor od svih ministara znala za odlazak Ive Sanadera s dužnosti premijera i predsjednika HDZ-a.
Ter ti miništri patuljki šteši niš ne odlučivaju, dosti da Snjegulica Kosorica zna ča je Ive urdina.
Tvornica smrti
Iz studije utjecaja na okoliš pićanske tvornice Rockwool može se medu redovima iščitati da će u njenoj okolici vjerojatno doći do povećanja smrtnosti.
Dragi Pićonci, ni van druge nego se pobratimiti z taljanskin komunom Avianon.
SVONKO PATRIOTA
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
LAKOSTALJKA (KRIŽALKA):
KOSTORAVNO: 1. Ki po hrvatski, a eko ki je dobija naše nagrade za jušta rješenja lakostaljki: za ono u numeru 861 (FRANKO BLAGONIĆ) jopet je lipi libar vici po istrijanski “Vicistra: JURINA&FRANINA 2” zameritala naša Anica Škuflić z Pule (Krležina 37), a za oni u 863 (SU NAJEBALI) još jena štuta uganalka - Marija Pliško z Fažane (Aleja maslina 3) kojoj ćemo poslat niku majicu lakosticu samo da je najdemo u črnin rizervami 4. Vrele je imala glavna sestra majorica Houlihan u M.A.S.H.-u 8. Cigan u kompjuteru 9. Niki hrvatski šav činjen na makinu za šiti 10. Ono ča će zajno pokle ovega numera z svojin atrecima načinit munjeno uvredništvo La kosti i partit pet šetiman na ferije (aj, vero ćemo!) i ovu duplericu puštit ljubiteljima istrijanskih uganalki 16. Plafon 17. Ne, ne, kad ga vidite lipega u diviži na ciloj naslovnici našega dornala, to ni šenj da je umra ki on i Hajduk živiju vječno 18. Ki je z druge bande 20. Ime i prezime novega hrvackega ministra školstva i fiskulture, ma na velu žalost nas ki volimo pušćat zmajeve, a naročito zajebavat one hrvatske to ni Nevio Šetić 22. Niki škoj 23. Inset ki diže krivo parkirane veture (ma ne sve ki hi je zaštićenih kako lički medvidi) 24. Misto poli Zadra z kud je bija neposlušni biškup Grgur 25. Internacijonalna kratica za SSI (SSI nije Socijalistički savez Istre nego sjever-sjeveroistok)
OKOSTOMITO: 1. Je moga biti naš ma bolje da ni 2. Činjen od originala 3. Stavljati u omot 4. Ušprican 5. Jedan 6. Takove su nike lampadine z plemenitin plinon 7. Nikad je bila kratica za televizijske reklame 11. Repić 12. Drugi koren z XXV podiljen z V 13. Kopaju ga soldati, rudari i bageri 14. Žensko ime z Funtane, vržimo direktorice njihove Turističke zajednice Milohanović udane Čehić 15. Z bonon spid je lipo ponašanje 16. Palun 19. Inicijali Puležana ki je u Riki diretor Edita 21. Slovo kako numer.
Kostoravno rješenje z pasanega numera:
KRŠ, UBOG, REO, PAKA, ODLASCI, OSINJAK, JADRANKA KOSOR, T, GA NAJEBALI, EMU, ETAN, LJOS, ICA
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
PECUNIAE CITISSIME PEREUNT (STRIP)
Ni fer od Sanadera da zadržava plaću i sva prava još šest miseci.
Za te šolde smo mogli lipo rješiti baren jeno brodogradilište.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Sljedeći broj La kosti izlazi pokle Vele Gospe. Pju o meno.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Glas Istre 2009-07-12
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 15, 2009, 11:54:14 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 02.07.2009. / Kolumně
Beseda
6 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
1. članek
obašli smo
»Čarobni kvarnerski trokut« – lepi spomeni va knjigu pospravni
Kako ča se po Kastafšćine išće Zbornik Iveta Jardasa, tako te neke mlaje generacije za pedesetak let iskat »Čarobni kvarnerski trokut« va kega j' Zdenko Velčić posložil svojo živjenje, svoji spomeni i pogovori z judi, od keh, nažalost, nekeh već i ni
Piše Cvjetana MILETIĆ, Slika Sandro RUBINIĆ
Slika:
Čuda judi na Kosnice
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=432142',690,591,'');
Vi ne znate Sipar i žalo, moje carstvo malo...« kantal je Rikard Katalinić Jeretov i napisal najlepši stihi jenemu mićemu dragemu mestu. Va Drage na žale zdignut je spomen s temi versi da stareh i mladeh spamećuju na ovozemajsku lepotu, ka nan je dobrotun regalana.
Oveh dan svoji najlepši spomeni va knjigu je pospravil još jedan domaći sin – Zdenko Velčić i na mošćeničkoj Kosnice pred moren judi pomogal njoj da poleti. Va saku kuću. Knjigu su prestavili mr. Josip Krajač, urednik, dr.sc.Robert Mohović, recenzent i prof. Veseljko Velčić, presednik Katedri Čakavskega sabora Općine Mošćenička Draga i jedan od izdavači.
»Čarobni kvarnerski trokut« ni samo knjiga. I nisu to samo spomeni, leh je to jena čudna sorta monografije, ka će z leti dobivat na valore. Ča bude stareja, više te ju iskat. Kako ča se po Kastafšćine išće Zbornik Iveta Jardasa, tako te neke mlaje generacije za pedesetak let iskat »Čarobni kvarnerski trokut« va kega j' Zdenko Velčić posložil svojo živjenje, svoji spomeni i pogovori z judi, od keh, nažalost, nekeh već i ni. Urednik knjigi Josip Krajač napisal je i rekal: »Čarobni kvarnerski trokut« je neobična knjiga temom i strukturom. Podijeljena je u trinaest poglavlja, od kojih svako poglavlje pod određenim, često metaforičkim naslovom okuplja raznovrsne tekstove i priče srodne tematske naravi. Književno-žanrovski gledano, knjiga je troslojno građena; od literarnog, dokumentarnog i publicističkog teksta (razgovori, male fotoreportaže...).
Od Golovika do Belog
Središnji je sloj knjige literarno-dokumentarni; Velčić poput kroničara istražuje, bilježi i reda poglavlja u kojima podastire kulturnu baštinu: Golovika, Brseča, Mošćeničke Drage i Belog. U tom sloju je Velčić osnovnom linijom uzeo oprimjereno prezentirati sačuvano bogatstvo lokaliteta, vodeći nas tragom ruralne arhitekture i ruralnog graditeljstva, vodeći nas kalendarom poljodjelstva – životom na kampanje, te nam dao svu silu poduke iz ribarstva, i ponudio zgode iz plovidbe – naviganja, opisao sačuvane i zagubljene obrte i zanimanja Brsešćine... te toplim pričama i sjećanjem oslikao duhovni život Brsešćine i njene institucije: crkvu, školu, Katedru Čakavskog sabora. Proveo nas je Velčić Brsešćinom svagdanom, nedjeljom i blagdanom... od matike do ašfalta, od lotrine do sopila, i učinio nam bliskim svakidašnji rad, te običaje sakralne i sekularne naravi... kao vrijedno izvorište etnološkog (etnografskog) i jezikoslovnog (onomastike i toponimije) nasljeđa Brsešćine.« Povedal je za ten Josip Krajač i o literarnemu i o slikarskemu »izrazu« Velčića, aš on je i jeno i drugo, o »jezičnoj strukturi knjige« i pohvalil besedar brsečkega govora, ki će bit dobro tnalo onemu ki se ćapa dela da zapiše besedi brsečkega govora, ča još niki ni storil.
Jedanput mi Zdenko Velčić rekal: »Ma, meštrice moja, mi smo van jeno čudo od generacije, va malo vremena storili smo korak od ognjišća do kompjutora!« Smo, istina. I se neš mislin da ga j' to na neki mod natiralo da piše. Aš se ča j' do tega vremena kot slikar naslikal, bilo j' po njigovoj mere premalo. Živjenje je bilo čuda više i trebalo j' fermat to vreme va besedah. Da duraju. Da se čitajuć lihaju. Pa je rabilo zet lapiš i počet zapiševat. Najprej svoji spomeni. Onda spomeni judi, ki su se domišjali još starejega živjenja, ko njin je, rekli bimo, va mah proletelo, a oni su pametili i umeli mu to lepo povedet. Malo po malo nabral se kup štorij. Kad se kup rastresal po kompjutore pokazalo se ča još fali, ča rabi dostorit, ča drugačeje posložit i ča za dotu mlajen pustit.
Lepota nekadajnega vremena
Ponesen i zanesen lepotun nekadajnega vremena, kad je po Mošćenicah kot otrok bos tekal okol svoje noni Tarmovice, spomenon je pustil na voju i Veselko Velčić: »Moderni nam način življenja, brzih tehnoloških promjena i političkih previranja, ostavlja sve manje mira, a autor je poželio vratiti se, naoko, izgubljenom miru. Odlazi u prošlost, vodi nas zamišljenim putovanjem, tražeći rodni kraj i polazišće svoga života. Tu on nalazi utočište i uporište, shvativši da gotovo sve što mu treba oduvijek leži tu, nadohvat ruke, u njegovom dvorištu...«
Nekoliko let je Zdenko Velčić iskal svoj put živjenja. Z Golovika ga živjenje v Reku pejalo, onputa preko mora do Belega na Crese. I sagdere se j' ćutil doma. Tako se i ne otejuć storil taj čarobni kvarnerski trokut va ken je Zdenko kot riba va vode. A on tu vodu, to čudesno more pozna boje od čuda oneh ki živeju i pul mora i od mora. Prepoznal je to i Robert Mohović, kemu j' more i struka i jubav, pa j' napisal: »U knjizi se jasno očitava autorovo poznavanje mora proizašlo iz neposrednog iskustva s morem kao (što se očitavaju) i njegove snažne emocionalne veze s morem. Pojedini dijelovi teksta pisani su vrlo romantičarski i impresionistički čime se ističe osobnost autora i njegov umjetnički doživljaj mora. U pozadini se teksta jasno prepoznaje njegova ljubav i poseban odnos prema moru. Na trenutke se čini da o moru govori mladenačkim zanosom, što zasigurno proizlazi iz njegovih najranijih dodira s morem.« Mohović je i ovu večer rekal da su »posebna vrijednost knjige slike i fotografije koje na neposredan način oslikavaju i kvalitativno nadopunjuju sadržaj teksta.«
O slikami Zdenka Velčića besedu va knjige dal je i likovni kritičar prof. Stanko Špoljarić, a kad on reče da j' »Velčić afirmirani slikar, autor izgrađene poetike, razvijene u tragu klasične estetike slike«, onda to trebe štimat. I verovat.
Čitat i uživat
O temu ča j' se pospravno na stranice knjigi more se čuda povedat, zato ju j' najboje zet v ruki, čitat i uživat. Jušto tako, lepo i dobro, storili su to i školani z Osnovne školi »Eugen Kumičić« Mošćenička Draga, leh oni nisu čitali nego deklamirali, a judi su pobožno naslišali, uživali i od srca njin pjeskali. Znali su da j' se to negdere nutreh va knjige zapisano pak će to čitajuć potle sponova nać. Rekla je to i Ania Škrobonja, voditeljica i prijatelica, a to su pokazale i tancurice z »Porto Ri«. Na kraje se s Kosnice čulo i sopeli. Po nekadajnu su zasopli Leo Ivančić i Smiljan Grbac, a skroz sopeli progovoril je Ante Dukić: »Naš kanat, / i naše sopeli glas, / je božji glas; / va njin je naša beseda / slaja od meda / i najslaje zvoni: / z domaće zemji ona raste / i va našen srce cvate / i lepo diši.«
Tu večer pametit te si ki su prišli. Aš potle jene fešti bila j' druga – fešta od armuniki. Sopal ju je sopac z Belega ki je prišal poštimat ovu feštu od knjigi. Sopal je i užival. Va kaštele je bila parićana i izložba Velčićeveh slik. Na njimi je saki neš prepoznal. Neš svojega. Kućni prag, šternu, umejak, grotu pul mora, barku, škalini, skadnjić, grad na brege, Brseč, Reku, Beli, Mošćenice... A izložbu j' otprl novi načelnik Mošćeničke Dragi gospodin Ratko Salamon. Malo j' ki tu večer šal doma, a da pod rukun ni stiskal »Čarobni kvarnerski trokut«.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285A2859285C285A28632863286328592863T (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285A2859285C285A28632863286328592863T)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 15, 2009, 11:56:47 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 02.07.2009. / Kolumně
Beseda
6 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
2. članek
razgovor:BORUT BORJA KOPANI – OPATIJAC KI JE NAPISAL KNJIGU »MOJA GUVERNERSKA LIONS GODINA«
Lionson ne rabi reklama – sretni su ako kemu moru pomoć
Moja najlepša uspomena bila je kada san skupa z Amiron Muzuron izdal knjigu »Šetnja prostorom i vremenom«, ka je do sada prodana va 5 tisuć primjerki i sigurno je natiražnija monografija o Opatiji ka je ikad napisana – rekal je Kopani, i dodal kako je od prodaje te knjige do sada prikupljeno oko 500.000 kun, ča je isto donirano va humanitarne svrhe
Piše Marino MALJAVAC, Slika Marin ANIČIĆ
Slika
Imela san lep život i osjećan se pravin Opatijcen – Borut Borja Kopani
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=432161',282,520,'');
Borut Kopani – Borja jedan je od osnivači opatijskega Lions cluba, a za leto 2007./2008. bil je izabran i za guvernera districta za područje cele Hrvatske. O delu va svojen bogaten letnjen mandate napisal je i knjigu »Moja guvernerska lions godina«, kade govori o svojemu trudu da unapredi ovaj plemeniti pokret ki se pul nas se više razvija. Lions pokret va svete nastal je još 1917. leta va Chicagu, kada su se okupili menadžeri velikih firmi ki su odlučili da osin svojega redovnega dela počnu se bavit i s humanitarnin radon. Pokret se je pomalo počelo širit, najprvo po Amerike i Kanade, a kašnje i po celen svete.
– Bitno je reć nekoliko stvari. Va oven momente postoji oko 45 tisuć klubi ki imaju oko milijun i 300 tisuć člani. To je jena od najvećih humanitarnih organizacij na svetu ka postoji va 202 zemlje, i ča je isto jako bitno, ona ima 2 stalna mesta va UN-u, pa bi se čak moglo reć da je ona i njihov osnivač – povedal je Kopani o današnjemu značaju lions pokreta va svete. Po podatkih Financial Timea od pred dve leta, a drugačje ni ni danas, lionsi su najjača humanitarna organizacija na svetu, z najveću donaciju.
– Va zadnja tri leta skupili smo recimo 212 milijuni dolari isključivo za slabovidne osobe. Ti soldi uglavnon gredu za afričke zemlje, i neč za azijske, i za te solde ča se skupe gradimo bolnice, educiramo doktore i medicinske sestre, i procjena je da ćemo s tin omogućit da najmanje 20 milioni ljudi va svete ki bi inače bili slepi, da se to ne dogodi – rekal je Kopani, i dodal kako su i Hrvati dosta sredstvi dali od tih 212 milijuni, i pripomogli da se ostvari osnovni cilj lajonizma. Kopani će za sebe reć da je prvi lions guverner ki je prišal z mićega mesta, dok su si drugi prišli z naša četira najveća grada.
»Leadership« priznanje
– Moj mandat je dural leto dan, kako i pol seh, i smatran da san za to vreme puno storil, a o temu piše va mojoj knjigi. Ovo je prvi put da je jedan guverner napisal knjigu o svojemu radu, i nadan se da će to postat praksa i pol drugeh. Imel san tu sreću da san va to vreme bil na našoj jubilarnoj 90. konvenciji va Chicagu, kade san bil i promoviran va guvernera – povedat će Kopani, ki je va teh leto dan pasal preko 30 tisuć kilometri z svojin auton, od grada do grada, i od kluba do kluba, keh je sada prek o 60 va našen districtu.
– Za moj put ne more se reć da je bil trnovit, ali je bil opsežan. Bil san osnivač Lions cluba Opatija, ki danas ima oko 30 člani, koliko je praksa i va Europe. Važno je da člani sakega lions kluba budu prijatelji, da zajednički prikupljaju sredstva za se akcije. Moja najlepša uspomena bila je kada san skupa z Amiron Muzuron izdal knjigu »Šetnja prostorom i vremenom«, ka je do sada prodana va 5 tisuć primjerki i sigurno je natiražnija monografija o Opatiji ka je ikad napisana – rekal je Kopani, i dodal kako je od prodaje te knjige do sada prikupljeno oko 500.000 kun, ča je isto donirano va humanitarne svrhe. Za vreme Kopanijevega mandata Hrvatsku je posjetil i onda aktualni internacionalni predsjednik Mahendra Amarasurya z Šri Lanke, kega su primili i predsednik Mesić i ondašnji gradonačelnik Muzur, a Kopani je dobil najveće odlikovanje kega jedan guverner more dobit. Isto tako, nakon ča mu je mandat finil, Kopani je dobil i posebno »Leadership« priznanje.
– O nami se puno ne piše, mi lionsi smo dosta samozatajni, jer više delamo nego ča govorimo. Nan reklama ne treba, i najsretniji smo kada moremo kemu pomoć – povedal je Kopani, ki će reć kako su lionsi uglavnon intelektualci, ali se oni ne moru sami upisat va klub, nego prihajaju na poziv. Saki od njih ima svojega kuma, čoveka ki na neki način garantira za njih, i oni moraju pasat težak put dok ne postanu člani.
Libar o filateliji
– Isto tako, već puno let se bavin s filateliju. Izlagal san dosta po svete na izložbah, osvajal san dosta raznih priznanji i predsednik san filatelističkega društva z Reki. Za 2011. leto planiramo va Opatije ugostit izložbu na koj će sudjelovat zemlje iz Alpe Adria, i ta izložba imat će veliki značaj za našu regiju, ne samo va filatelističkin, nego i u turističkemu smislu – rekal je Kopani, ki piše i jedan libar o filateliji.
– Ta knjiga će bit kot jedan turističko-filatelistički vodič ki će prikazat marke va njihovemu kretanju kroz hrvatske grade, a posvetit ću je jenoj osobi ka mi je jako veliki prijatelj i ku posebno cenin – povedal je Kopani, i dodal da bi ta knjiga trebala bit gotova do kraja leta, a bit će posebno korisna za turiste ki prihajaju va našu zemlju.
– Ja san pravi Opatijac, zato aš se tako osjećan, mada to po ocu nisan, a mama mi je z jene stare i vele familije Letiševih. Moja nona je prišla z Slovačke i bila je plemkinja, a moj nono je rojen va Zadre, i bil je riječki komandant, jer je finil oficirsku školu va Grazu za vreme Austro-ugarske. Navodno da je prišal na belen konju po onput još makadamskoj ceste i trefil je va Opatije jenu lepu žensku – moju nonu s kun se je oženil – domišlja se Kopani, čigov nono je poznat po ten da je storil današnji opatijski hotel Mozart. Kopanijev otac je bil poznati fotograf, mada mu to bil pravi zanat, aš je finil trgovačku akademiju na Sušake, a Kopani se spameti da bi prišal va školu, bilo z bičikletun, kurjerun ili kako drugačje, moral je pasat pet granic.
Klub »Fažol«
– Moj otac je bil jako poznat v Opatiji, imel je velo društvo, a bil je na glase kot jako dobar čovek, ki rada pomore drugen. Imel je jedan klub, a zval se je »Fažol«. Njih je tamo bilo okol dvajset, i tu je bilo judi seh profesij, ki su se saki mesec sastali i šli na fažol. Ši, malo su i popili vina. To su se recimo bili pravi Opatijci i judi ki su se radi družili – povedal je Kopani, ki je trinajst let bil i odbornik va ondašnjoj Općini Opatija. Osin tega va ime predsednika općine ženil je ljude i more se pohvalit da je oženil preko tisuću pari.
– Od sih njih nisan mogal seh zapamtit, ali mi se recimo dogaja da seden s prijateljen na kafe, i onda kad treba platit mi reču da je već to neki storil. I onda ja tako gren do tega gospodina ki mi je platil kafe i pitan ga zač je to storil, a on reče da zato ča san ga oženil. Onda ga ja pitan ako je još vavek sretno oženjen, pa ako reče da je, onda mu pustin da plati, a ako reče da ni, onda ja platin – poveda Kopani.
Slika Sanadera va američkoj »Beloj kuće«
– Moj život je bil lep, i ja moran reć da san danas sretan čovek. Videl san puno sveta, putoval san na četira kontinenta, videl san najlepše dele Amerike, bil san va Bijeloj kući. I tu mi se recimo dogodila jena interesantna stvar, kada je z manun va pratnji bil jedan lions z Italije. Tako smo prišli do mesta kade su slike raznih svjetskih državniki ki su bili va Bijeloj kući, a na prven meste je bila slika našega Sanadera. Ja san normalno bil oduševljen, jer san bil dugo od domi, i videl san tamo predsednika svoje Vlade. A moj prijatelj Talijan šal je iskat kade je ki njegov »presidente«, i kako ga ni bilo, jako je beštimal i čudil se, jer on ni razumel jenu stvar, a to je da je Sanader mesec prej bil pul Busha. A si državniki ki taj mesec posjete američkega predsednika, njihove slike su izložene. Nakon mesec dan se to zname dole, premesti va arhivu, i stave se slike novih ki su prišli. On to ni znal prvi moment i bil je jako jadan – domislil se je jene svoje štorije Borut Kopani.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285A2859285E285928632863286328592863R (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285A2859285E285928632863286328592863R)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 15, 2009, 11:57:59 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 02.07.2009. / Kolumně
Beseda
6 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
3. članek
ča je ča: SLIKOVNI RJEČNIK
Murva
Piše i slika Jani KUKURIN
Slika:
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=432145',400,421,'');
Kad trebe pisat od neke besedi, ne more čovek, a da se ne vrne va ono ča je pasalo i česa je se manje. Tako je i z murvami. Nekada jih je bilo fanj više, judi su jih sadili po sele, pul cesti ale puta, aš su davale lepi hlad, a kad su murvi ozrenule, črne al bele, bile su jako dobre i slatke. Najveć su jih jila dečina, aš ni bilo Plodin, Billi i Konzuma kade se more kupit sake sorti žira, pak današnja dečina više znaju za nekakovi mangoti, papaye, ananasi i ča ja znan kako se se ne zove to egzotično voće, a ne kako kot da se pozabjuje ono ča nan ki zna kuliko let tuka, pod noson raste. Rabi se pokusit ma ne ni svojo pozabit. I onputa se, kad čovek jako brani, čuva i štima ono neš „svojo» trebe pitat ča j' to baš našo, ale samo našo, ča smo od drugeh dobili, pobrali, kot šprlenti tujo zeli i svojo va stran zarivali, al su nan na silu, pak se sada još na račun svojga s tujen i štimamo...
Za bačvi delat
Murva je i kot drevo i kot beseda prej bila va našen primorsken, mediteransken živjenje puno više prisutna lego danas, od Slovenije pak se do dna našega Jadrana se murve murva reče, mesta se tako zovu; tr i v Reke, magari ni više nikakove murvi gremo na Podmurvice, a pametin se, bila je i jena oštarija ka se je zvala „Dve murvi». Va Dalmacije je njin neki grdi škerac storil, pak je na tabele od mesta Murvice, na mesto onega M na početke stavil K. To bi se reklo da je primijenjena lingvistika.
Govore lingvisti da beseda murva najbrže prihaja z romanskeg, z talijanskega, aš nan je to najbliži zajik, i tamo se reče „mora», ča bi reć črna, škura, magari imamo i beleh murav. Va hrvasken se murve reče dud, a ša pak z arapskega prihaja. Tuliko od tega ča je samo „našo», ale ča držimo za „svojo». Se reče i onoj gusjenice „dudov svilac» aš je murva bila važna i za proizvodnju svili. Svilu su delali tamo na Daleken istoke. Malo je predugo da bi nan ča od zajika od onuda prišlo, ma preko Arapi i mora, morda je ki kakovu mladicu murvi, ale duda hnan prnesal.
Naš kastafski bačvar Lino, a i drugi njigovi kolegi, znaju da je drevo od murvi dobro za bačvi delat, a va Slavonije kad va frišku bačvu od murvi stave rakiju onputa dobije lepu žutu boju. Judi su nekada, čini mi se, bliže i boje živeli z prirodun, se se je moglo skoristit, murva za hlad, murva se je jila kot žir, a i blagu se je to pijažalo, a drevo do murvi se ni moglo skoristit. Pametin kad su susedi va lancun nekada murvi stresali i prascon za jist doma nosili. Zato je bil onputa i pršut tako dobar, aš ni bilo kemije va njin.
Črna i bela
I, na! I ja se opeta vrnjan va pasano, kot da je nekada lepče, al boje bilo. A morda i je, aš čovek ono nevajato brzo pozabi a lepega se spameti.
Tako san i ja pred ki dan va Bodulije, na Krke, va Krase, pred, lepun starinskun kućun našal dve murvi, črnu i belu, i kada san jih onako zrele i slatke, čiste od praha i smoga počel čopat pomalo, vrnuli su mi se si dihi z detinjstva i na se ono ča je zazavek pasalo. Ma neka se Boduli ne pojidaju, nisan njin puno murav pojil! Je jih još i pul nas va Kastafšćine; va šesten mesece kada ozrenu, pošnu padat po asfaltiranoj ceste, kad se hodi se za postoli lepe. Ma kuliko god, bi se reklo danaska, da murvi blate, njih dih je puno lepči, lego dih od benzina ale dizela na kega smo se prinavadili.
I murva nan čuva, magari je z talijanskega ale arapskega, ale Dalekega istoka prišla, čuda lepeh spomeni. Ako svoji spomeni pozabimo, ako zataremo spomeni od domaćega našega kraja, domaćega, našega zajika, ča će nan ostat? Ono ča na drugi po televizije i internete rivaju, pak ćemo i mi bit neki drugi a ne svoji. Ćemo više plakat za neken Mihelićen Djaksonon z Meriki, saka čast mu budi, leh za našemi zgubjenemi i pozabjenemi staremi zanati, pjesmicami, kanti, navadbami i semi onemi mićemi stvarami ke živjenju davaju ono neč posebe, po čen se zna da smo odovuda i se imamo ščen drugen poštimat. Magari i z murvami.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285A2859285C285D28632863286328592863Q (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285A2859285C285D28632863286328592863Q)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 15, 2009, 11:59:03 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 02.07.2009. / Kolumně
Beseda
6 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
4. članek
Kartulina z Marčeji
Težački život bajkovitega sela
Naše su noni z lakoćun delale »bohnasočuvaj« teška dela, stajevale se po škuravine i rošćale za latami dok su se spušćale va štalu
Piše Tatjana UDOVIĆ
Slika:
Litrat z noninega škabelina
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=432143',545,518,'');
Marčeji su se smestili na sjevero-zapadnen dele grada Reki, na danas asfaltiranoj ceste ča se diže z Reki strmo do raskršća na Pogjede, kade se cesta križa, jena va pravce Rupi i Trsta, a druga tzv. Petrolejska cesta skreće desno va pravce Drenovi i Gromišćine
Kako i va celoj nekadajnjoj Kastafčine, Marčeji su bili jeno bajkovito selo, ma z težačken i mučnen načinon živjenja. Najraja bin, makar na minut, se volela vrnut sto let nazada i uronit va ono ča vidin na jenoj od malobrojneh črno-beleh slik ku san skopala z starega komodina svoje pranoni. Kad bin bar mogla ugjedat na moment naše selo ko je onda brojilo sega osandeset kuć, a danaska već ki zna kuliko! Kada bin bar mogla oćutit zrak ki j' onda sigurno imel pravi seoski dih! Videt naše noni kako z lakoćun delaju bohnasočuvaj-teška dela; staju se po škuravine, rošću z latami dok se spušćaju va štalu, z čen su morda one prvi petehi budile, ćakulaju z kravami ke jih morda jedine razumeju pak jin davaju svoje mleko, a onda, slažu lati i naprćuju se z košarami ke su neki put imele i trejsetak kil. I dok bi se njiha brojna deca i muži va tepleh postejah, obrnjali na drugu bandu, one, fanjski naprćene, morda još i z vrećun ugjeva preko sega mleka va košare, strpjeno, z lampušon v ruke, kretale su po grden neravnen pute prema Reke. Putina z batudun bil je pred njimi, ne olakšujuć njin delo.
Mlekarica va sakoj kuće
Obuvene va doma storeneh opankeh, hodile su naprvo. Komadi stare ponjave z komadon kakove gume prošiveni z špažićen, bili su jedini štit od trde batudi. Njihoven nogan. Ki put su se kamičini kako na dešpet, našli stršeć, ma skriveni da jih ženske neboge ne bi videle. Brižne, pod sun onun težinun su znale past. Košara bi njin zletela preko glavi, lati se rastresle, kamičini i pešćeve bi se zabili va kolena, a one bi, ne abadajuć krv ka j' začrjenila put, mislele jedino kako se čin prvo stat, čin prvo lati pobrat da se ne bi, ne daj Boh, mleko prolelo i nastavit daje.
Saka kuća pu Marčeji imela je dve al tri kravi. Oneh ki su imeli samo jenu, su držali za siromahi. Tako je saka kuća imela i po jenu mlekaricu. Oko pete jutro, saka bi se mlekarica naprćeda udaljevala od svoje kući. Ženske bi se trefile po pute i va kunpanije, na lahkeh nogah, ne misleć na nevoju, jako kantajuć al ćakulajuć, hodile prema Reke. Se bi jena drugu po glase prepoznale, aš po škuravine kada nigdere nijenega ni bilo, osin teh strpjeneh ženskeh ke za drugačji život nisu znale, čut se j' moglo jedino njihi glasi. Delale su se ča jih je tokalo, ma bile vavek vesele. Užale su reć da nisu mogle drugo leh kantat i smet se, aš da kada bi počele plakat, ne bi se nikada fermale. Koračić po koračić do prvega počivala, bil je njih križni put saki dan. Na zidiće pu Ivančićevega vrta va Sveten Mateje bi se rasprtile i sledić predahnule. Čin bi kapić force ćapale, poravnale bi veštaju i tarves, namestile svitak da jih breme čin manje rovina i da jin košara čin manje škinu struže, pak se naprtile i nastavile svoj put. Drugi put su se fermale pu Marinić, a sledeće počivalo bilo je na Pehine. Dok bi do Pehina prišle, bilo bi se već razdanilo pak bi lampuši zad Paulininun kućun pušćale da jih poberu za nazada.
Držale četiri kantuna
Marčejice su najveć hodile do Podmurvic al Brajdi, a neke ženske su pak imele svoji aventori na Štranjge ken su mleko va kuću nosile. Z vremenon su judi va neke povjerenje stekli, pak bi jin kada oni ne bi bili doma, pustili kjuč pod trapidon da ženske ujdu va kuću i pretoče mleko va lonac. Judi su mlekarican plaćali kada su mogli, kako su plaće dobivali. Najveć su jin plaćali na mesec dan. Kako j' bila nestašica kruha, judi su znali za još malo mleka mlekarican dat komadić kruha, kega bi one po pute do domi bile pojile. Soldi keh su kako mlekarice zaslužile, bili su vela pomoć za živjenje.
Mlekarice bi užale zet za prodat ako bi imele i čagod od verduri, maslo, putar ko bi se doma storilo, al pak ugjeve kega su muški va šume na proleće palili. Z Reki su se vrnjale komać kada bi so mleko prodale. V Reke su nastojale kupit ono čega pu njih va Jugoslavije ni bilo. Ma kafe i cukar ni bilo dozvoljeno preko granice nosit, pak su to sakako provevale prošvercat. Za sen ten, fanj su se puti mogli videt kupi rastrešenega cukara i kafa kega su financjeri našli i bezdušno zeli našen skrbnen ženskan.
Kada bi se vrnule doma, ni njin na pamet padalo poć počinut, aš onde jih je čekalo sakakovega dela; kup dece, blago za odbavjat, grunat za obdelevat, na proleće je rabilo poć mužon jist va šumu nosit, starejen doma pripomoć... Ne reče se badava da su ženske nekada tri, a neke pak i sa četiri kantuna kuće držale! Za decu ni bilo preveć vremena. Ona su se vavek igrala potečuć sakuda po prezideh, a od mićega su se zajno uz starejeh vadili i delat. Vavek je rabilo čagod pomoć, a oni su poslušali i delali ča bi se od njih iskalo. Starejeh se j' vavek poštivalo, a matere i ocu se j' govorilo „Vi».
Skadanj 1937.
Marčejski muški su sako leto hodili palit ugjeve va šumu. Već su se po zime za to počeli parićevat. Dok bi bil još sneg, prišli bi va šumu i sneg zagrnuli z vejen i prašćen kako bi po lete imeli vodi. Par judi je va sele imelo konji, pak bi š njimi ugjeve z šumi vozili. Imelo se j' posebne vili z kemi se j' ugjeve nakladalo va veli pleteni koši.
Danas je antroke lagje kuće delat, aš danaska postoji sakakova mehanizacija i tehnologija, za razliku od nekada kada su se judi fanjski mučili. Kako primjer ćemo opisat kako se j' delal jedan skadanj 1937. leta: judi su najprvo na Rosceh kamene kavali (razbijali steni z macami, puntami i špicami). Kad su to kamene pripravili, malo su ga zdelali kako bi se lagje zidalo. Kada su kamene pripravili, su zvali furmana da pride z vozon i z konji, a za to vreme su judi nosili kamene z čiverami do puta. To su bila nosila od drva keh su nosila po dva čoveka; jedan spreda, drugi zada. Kad bi se so kamene zineslo do puta, krcalo ga se je na voz kega su onda konji zapejali do skadnja ki se j' delal.
Tu je najprvo rabilo storit dobar temelj od peska i cementa. Kada se j' dignulo već nekoliko zida od kamena, kako bi se zidalo daje va visinu, judi su postavili tri tavaluna z štrikami popreko, kako bi se po njih hodilo i takalo kamene.
Prvo su se si dolci kopali i sadili. Va košeh se j' nosilo gnoj i gnojilo. Zalevalo se ni aš je va dolceh vavek bila rosa. Sega bi naraslo: frmenti, fažola, kompira, merlina, peši, repi. Se se j' to potla na lojtreh vozilo. Bile su to kako čiveri z dva kola , keh su judi sami vozili.
Pune šumi su bile blaga: jazavci, zeci, srni, divi prasci... Divi prasci su kompir kopali, jazavci su frmentu jili, zeci fažol, ali opeta je fanj za judi ostalo.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285A2859285C285B28632863286328592863S (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285A2859285C285B28632863286328592863S)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 16, 2009, 12:00:03 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 02.07.2009. / Kolumně
Beseda
6 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
5. članek
DIH TRAMONTANI
Penzionerka
Piše Dolores Juretić Biondić MODRIĆ
Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/5/424069.JPG (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/5/424069.JPG) i/ili
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=432146',201,320,'');
Opatijsko dopisništvo Novega lista ko, treba reć, spada po mane va kategoriju opatijske institucije, aš si prej al kašneje va njega zajdu, bilo da išću novinara kemu će se potužit, bilo da njin rabi reklama al osmrtnica, bilo da se poradi kupona išću Novi list od utorka... E pa to dopisništvo je od prekčera va velen gubitke. Ne va financijsken, da se razumemo, uostalon kot da su soldi neki faktor, nego je na gubitke u ljudstvu. Najme, Marika je šla va penziju. A bila je va ten dopisništve od prvega dana svojga radnega staža, a morda i od prvega dana dopisništva, to nisan uspjela utvrdit. Pitala san je, pol za šalu pol za ozbiljno, bi dala ten povodon kakov intervju za novini, a ona mi je odgovorila da njoj je novini dosti va saken obliku i da nima više nikakove obavezi z novinami imet posla. I tako me, kako se ono reče, otkantala.
I sad mi ni ostalo drugo nego da je na ov način lepo pozdravin i rečen velo hvala va ime seh oneh ki su teh trejstipet let užvali prej sega njezino strpljenje i teplinu, a za ten i profesionalnost. Ja san š njun podelila leh malo više od deset posto njezih radneh let i nauživala se njezinega kuraja, veselja i dobroti.
Nisi danas baš neš od voji, rekla mi je jednega dana i pitala »ši ti ča moren pomoć«? To je vavek bila i ostala njezina beseda za sakega. Pa i zame. I pomogla mi ti dan i kašneje. Bile smo i kolegice i prijateljice, a od prekčera smo, zgleda samo prijateljice... No da ne duljin, i da se ki ne bi rasplakal samo ću reć da za nju počinje jedan lep del živjenja, a nan mlajen ča zamemo. Penzija je dobra stvar, a još boja je pir. E pa, ako mi je jedna prijateljica partila va penziju, druga mi parti va – brak. Subotu se ženi Marijana. Ka? Tr znate. Od Matuj. Ustvari, z Rukavca. I to je novi život, ma parni. Pa oven puten njoj i njezinemu budućemu mužu želin su sreću i puno dece. Toliko ov put, aš mi se preši dar nest va Rukavac, a moran poć kupit i kakove sviti za pir.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285A2859285C285E28632863286328592863P (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285A2859285C285E28632863286328592863P)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 16, 2009, 12:01:10 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 02.07.2009. / Kolumně
Beseda
6 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
6. članek
kantunić od otročić
Slika:
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=432148',400,433,'');
Pas, mačka i tica
Moja pas zavavik na pragu spi
a mačka na njin leži.
Kad pasu dojadi, on se stane,
nestane...
mačak se kraj tice smesti,
zaprede i lipo se namesti.
Tica zakanta
i satira mačka.
Mačak se uvredi,
zanjoče, digne repinu...
Druge tice tad nagna,
da špotljivicu ne smi
to dobro zna.
Emma Hess, IV. razred PŠ Kukuljanovo, voditeljica Maja Vičević
* * * * * * * * * *
Konj
Volin se životinje.
Ma najviše mi se pijaža konj.
Na moju žalost ne moren ga imet.
Moji otac i mat misle da je to veli dišturb.
Kad buden vela imet ću svojga konja.
Zvat ću ga Anđel.
Bit će bel i brz kot vetar.
Tea Grbić, II. razred OŠ »Fran Franković« Rijeka, voditeljice Marina Frlan – Jugo i Gordana Nađ
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285A2859285C286028632863286328592863I (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285A2859285C286028632863286328592863I)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 16, 2009, 12:02:08 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
25.07.2009.
Ćićo Senjanović
AJME MENI
Sindikati pristali na smanjenje plaća.
Kapitalista ti da otrov i još te natira da mu plješćeš.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285D2863285F2863285A28582858286128632893289328632863285C285B285E28612860285F28632863286328592863Q (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285D2863285F2863285A28582858286128632893289328632863285C285B285E28612860285F28632863286328592863Q)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 16, 2009, 12:02:58 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 19.07.2009.
Prilog: LIČKI LIST
PROMOVIRAN »RIČNIK LIČKE IKAVICE« NOVINARA I PUBLICISTA MARKA ČULJATA
Čuvar identiteta
Marko je gradeći ličku škrinjicu poput najvjernijih čuvara ognjišta sačuvao bazu i odrednicu našega identiteta, istaknuo je prof. Mataija
Piše …..
Slika:
S promocije vrijednog Čuljatovog rječnika
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=435646',400,432,'');
Očuvanje tradicije nekoga područja širok je pojam. U zadnje smo vrijeme navikli na dobra i hvale vrijedna nastojanja da se očuva i promovira sve ono što su naši prethodnici stvarali i čuvali stoljećima. Sve se više ljudi bavi izradom suvenira, oživjeli su tečajevi rukotvorina, gastro-ponuda privlači nove poklonike što uživaju u starim okusima i hrani spravljenoj »bez kemije«. Rječnik i narječje bili su i ostali prepoznatljivost i posebnost koja zaslužuje posebnu pozornost i svakako-štovanje. Tom se idejom vodio naš kolega novinar i publicist Marko Čuljat stvorivši »Ričnik ličke ikavice«. Tijekom promocije ovoga djela prodekanica Učiteljskog fakulteta u Gospiću dr. Vesna Grahovac Pražić iznijela je posjetiteljima niz stručnih postavki i podataka po kojima »Ričnik ličke ikavice« svakako ulazi u krug literature koju će trebati znanstvenici, kao i svi oni kojima je blizak i drag tradicijski govor.
– Lika je i danas dijalektološki neobrađena. Dio toga bogatstva je nažalost izgubljen nepovratno i krajnje je vrijeme da sačuvamo barem današnje stanje prije globalizacijskih jezičnih mijena. Marko Čuljat to upravo čini, naglasila je u svojem izlaganju dr. Vesna Grahovac-Pražić. Odabrala je nekoliko najzanimljivijih dijelova knjige koje je čitala knjižničarka Narodne knjižnice Gospić Danica Subašić. Zamjenik župana prof. Ivica Mataija imao je znatno teži posao jer je govorio o dosadašnjem radu i izdanjima Marka Čuljata. Kako je rekao prof. Mataija, dugogodišnji predani novinarski rad, brojne knjige i dokumentarne fotografije zaslužili su pozornost za sva vremena.
– Marko je Čuljat svestran čovjek koji je svoja znanja i interese neraskidivo vezao uz kraj kojem pripada. U fokusu njegovog interesa su uvijek Lika i Ličani koje tekstom i fotografijom prati gotovo 40 godina, bilježeći vjerno mijene i stalnosti ličke opstojnosti. Zbog toga mogu slobodno reći da je Marko gradeći ličku škrinjicu poput najvjernijih čuvara ognjišta oteo zaboravu i sačuvao za nas, a posebno za generacije koje će doći iza nas, ono najvrijednije, ono što nas čini onakvima kakvi uistinu jesmo. Sačuvao je lišće našega korijenja iz kojega su generacije Ličana crpile snagu životnih sokova. Sačuvao je tako bazu i odrednicu našega identiteta, istaknuo je u svojem izlaganju zamjenik župana prof. Ivica Mataija.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928612863285F2863285A2858285828612863289428942891289B28632863285C285B285D285E285C285E28632863286328592863N (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928612863285F2863285A2858285828612863289428942891289B28632863285C285B285D285E285C285E28632863286328592863N)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 16, 2009, 12:03:46 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
23.07.2009.
Ćićo Senjanović
AJME MENI
Strani turist poginuo u privatnom smještaju zbog starih instalacija.
Ove godine su piturali, a iduću su mislili minjat instalacije.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285B2863285F2863285A28582858286128632893289328632863285C285B285E285D285A285B28632863286328592863M (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285B2863285F2863285A28582858286128632893289328632863285C285B285E285D285A285B28632863286328592863M)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 16, 2009, 12:04:29 prijepodne
Glas Istre, 09.07.2009., papérnato izdâjně
Jurina i Franina
FRANINA: O, moj muškardin, kume moj dragi!
JURINA: Oj, lipo oko moje!
FRANINA: O, diko istrijanska, neka ti je dobro jutro.
JURINA: Svako jutro, moj štimani kunpare. Ben, ča ti se para to vrime?
FRANINA: Jeno malo je tega dada preveć! Ni to dobro za trukinju, a kamo li za brajdu. Jedan dan me tuka sunperati, pak drugi jopet likvidati. San špenda šoldi duplo više nego lani .
JURINA: Nu, nu, pušmo stati tu boju kanpanju, nan ne ujde ona, ne. Ho-ho-hoooo, sad imamo samicu za premijerku. Ho-ho-ho-ooo sad nan Kosorica zapovida .
FRANINA: Pak ča je tote smišno, ča se hlohotiš, ča se riliš? Ča Nemci nimaju kancelarku, ča Inglei nisu imali Čeličnu ledi, ča Pakistanci nisu imali Benizir Buto. Si čuja kad za Indiru Gandi, ili Sirimao Bandaranajke…
JURINA: … nu, nu, ča zajno pršeš kako diblji mačak. Ča se mene tiče, kako jenoga IDSovca, ja niman niš kontro Jadranke Kosor, bolji je ona kadar nego uni ministri okolo nje. Ženska ima almeno trda jaja. Ćeš viti da će hi ona činit plesati bolje nego Sanader…
FRANINA: … se slažen z tobon da će njin ona dati papra. Ma će i nas druge vrći u red. A voj državi rabi samo reda i dela.
JURINA: Oho, jopet smo jedan korak do fašizma.
FRANINA: Si štija u našen đornalu da je Aldo Ukanović, presednik istrijanske obrtničke komore, dobija nagradu »Zlatne ruke« od Hrvacke obrtničke komore.
JURINA: Jušto je zamerita »zlatne ruke«, perke svoje ni nikad šporka z delon. Pitan se zašto nikad ne dobije nagradu niki štabeli obrtnik-delavac, a hi imamo koliko ćeš, nego vajka niki šefi, presedniki i ta vrsta klijentele.
FRANINA: Drugi ne rivaju doj do nagrade perke batice predlažu sami sebe!
JURINA: A si čuja za sramotu u restoranu »Market« u Puli kadi se hrane studenti?
FRANINA: Kakovu sramotu?
JURINA: Vero, ča god brini studenti uzmu za pojisti, kapo njin na kasi naštoca ča će on i po preciji kako se njemu zapara. Svaki put drugačje.
FRANINA: Tako će i biti, dokle siromahi studenti ne dobiju svoj restoran. A pulska sramota je da grad studenti i mladetine nima jedan studentski restoran, kako Bog zapovida…
JURINA: …magari po preciji kantine u našen Saboru.
FRANINA: Znaš da je kriza došla i do Svete Stolice?
JURINA: Ma za ime Boga!? Ma hoj spati!
FRANINA: Vero je! Ni ni njima lako! U Vatikanu dela 2.732 delavci. Rabi papa svojin djelatnicima svaki misec dati plaću, moj kume. Na platnoj listi je 761 pop, biškup i kardinal, 334 fratri i časnih sestar i 1.637 laiki. Je i tamo plesa za naj šolde.
JURINA: Ma ni lipljega plesa i folklora nego ča je u Poreču?
FRANINA: Ča govoriš šljute? Vero je liplji u Umagu!
JURINA: Od kad se ti razumiš u ples, šenpijo. Veri folklor je samo u Po r e č u !
FRANINA: Nidri ni, moj puzdre, tako lipega plesa kako ča je u Umagu.
JURINA: Nu, nu, muči, Poreč je za Umag – Vinkovačke jeseni.
FRANINA: A Umag je za Poreč - Rovinjski festival folklora.
Glas Istre 2009-07-09
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 16, 2009, 11:44:54 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 31.07.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Zimi studena zima, a ljeti grda vrućina
Piše Vladimir JUGO
Zimi zima, a ljeti vrućina, rekla je nekad portirke pokojnega Istravinoexporta ona supruga druga Mike Špiljaka ku je pokle rendeza va Vatikane pokojni Papa pozdravil preko mužića ki je rekal Njegovoj Svetoste da i on pozdravi svoju ženicu. Morda je vic, a morda i istina. Ja sačemu verujen i va niš ne verujen. Judi smo, anjeli i vragi. A ako još pratite naši saborski zastupniki kako tupe i prelevaju z šupega va prazno, ni van dobro va srce. Ča bi rekal oni naš poeta Ljubo Pavešić – glupani! Ma z glazurun kulturi, prefrigani, kot da je Kunst čas bit sindikalni ćaća, a čas tajkun. I neka mačku za rep vežu ono dr. sc., mr. i prof. itd! Indeks su imeli, a drugo je za uživanje široke publiki. Ča mislite kobajagi mr. Anto o rimskemu pravu?
Znate onu parolu – hrvatski novčanik u hrvatskom džepu. I onu – hrvatska puška na hrvatskom ramenu. A čigova je to ruka va našen cro-žepiće i dokle će bit? To ni štroliga ni vračara gatara ne znaju. Klimoglav, milostiva, i ljubim ruke, ako su van čiste, a strah me da baš i nisu. Sve su ovce na broju, a vukovi su siti kot i janjeće brigadi ke se množe kot plevel na lehe.
Žali mi se poznati čovečić-mrav Božji:
– Ne znan zač san ja tako bedast. Vavek delat, ne za velu korist, aš ako plate – dobro, ako ne, opet moran potrpet. Ča ne bin mogal i ja ča pokrast, se po zakone, pa kad me pokle fanj vremena ćapaju, ako ni prišla zastara, a to je normalno, pobeć. Bit će da i ja iman duplo al troduplo državjanstvo, morda i seh nekadajneh šest republik, pa i neko evropsko. Žep pun, ča si storil, storil si, a onda biži jadan. I ki ti ča more, moreš se sen smet. Tr niki ne pita kašneje ča je bilo i kade su soldi finili. Se je prah i taština nad taštinami!
Dokle gre, ne žali se. Si navajan, dragi moj, da ti vavek neki predika i popuje nad glavun. Govori ti da si bedast, delav i da moraš se zet kako pride. Tr nisi ti oni Matija Gubec, ti si više trubilo i tumpić. Zač biš ti protestiral al prosvjedoval!
Hodi lepo po koleneh po Trsačkeh skalineh, zapali ku sveću gore za svoju neumrlu dušu. Al budi kumpar nekemu na pire, pa pitaj plovana pokle svečanega čina: – Koliko san dužan, gospodin velečasni?
– Mane niš, a prilog za Svetu mater crekvu je 450 kun!
I ne pitaj ki je božji predstavnik na oven svete sad, a vavek je neki bil va zadnja dva milenija. I ne pitaj će velečasni platit porez solidarnosti od 2 al 4 posto. Neće valda morat platit PDV od 23 posto za pršut, već će mu ga neki darovat.
Tako to gre: HŽ ne plati INA-e (opet je mađarska), INA ne plati HEP-u, doprinosi se ne plate, dug raste, oni vanjski: va 19 let sako leto 2 milijarde euri. Idemo dalje!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28592863285F2863285A28582858286128632893289328632863285C285B2860285B2859285828632863286328592863Z (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28592863285F2863285A28582858286128632893289328632863285C285B2860285B2859285828632863286328592863Z)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 16, 2009, 11:46:09 poslijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
01.08.2009.
Ćićo Senjanović
AJME MENI
Otkaz za nošenje majice koja je uvrijedila Vladu.
Em nas je..., em se vriđaju.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285B2860285C285B286028632863286328592863R (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285B2860285C285B286028632863286328592863R)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 16, 2009, 11:46:58 poslijepodne
Šibenski list, br. 2379, 08.08.2009. / aktualno
GLAVA ŠOTOBRACO
Piše: Branimir Periša
branimir.perisa@sibenski-list.hr
Iskustvo
El Tigre je opečen iskustvon o tomen kakve sve zvizdarije mogu pasti na pamet ženama dok burljaju po šporkomen suđu
'Oću seksa, jer mi Vlada to ne radi!' – napisano je na majici šta se napela priko El Tigreovog pivskog štumka. To on ka oće posredno kazati da nije obveznik kriznoga poreza jerbo mu je plaća ispod tri ijade kuna, pa mu jako smeta šta ga spomenuta Vlada ne šljivi ni po posto, za ne reć ono prostije, povezano sa sekson. – Uzimaju šolde i pasu i magarcu, samo ne od mene! – reka je rezignirano Dobroj Paroni. – Znači da san stvarno dosega dno. Državni proračun od mene ne želi niti par kuna!
-Niti želi, niti bi van da! – rekla mu je ona, koja se u kriznin vrimeniman nikako ne pridaje. Pače, još je žešća, ujida za svoj biznis ka morski pas i prema svemu sudeći, spremna je gristi velike bokune. Pripremila je krizni marketinško-financijski plan s kojin predviđa ne samo kako-tako priživiti, nego čak i rast prodaje.
-Moja je parola 'Manje je više' – objašnjava ovoj dvojici. I zato san naštimala vagu tako da krade par deka - naravski, meni u korist, jer kako bi drugačije odolila krizi. Druga je ušteda na deterdžentu: daklen, čekan da u radnju uđu najmanje dvi mušterije i onda njihove narudžbe stavin na isti pijat. Tako će – nastavila je vrckavo – ljudi biti prisiljeni zbližiti se, ka u stara vrimena. Doslovno diliti pijat, ima li šta lipše? – cilu ju je obuzela sirotinjska romantika.
-Fala van lipa šta bi ja dilija svoju ne baš jeftinu spizu s tuđin otpaciman! – otfrknija je El Tigre, pitajući je kako bi to iz istoga pijata kusale, recimo posvađane mušterije?
Jedan jide iz pijata, a za drugoga ja žrtvujen teke dobre volje, pa mu bokuniće bacan u usta, ka tuljanu. Sve za mir u kući!
-Lipo ste vi to smislili. Šta god da je, iđe na teret kupca! – ogorčen je Bili Smo Uskoro.
-To je samo za njiovo dobro: ako naruču i platu deset deka ove moje mrsnije spize, a dobiju sedan i da ne znaju, ja in ustvari pomažen kako bi šta manje štetnih sastojaka unili u organizam. Zdravija prehrana vaik je teke skuplja! Uostalon - podbočila se - kada Vlada oće uzeti dodatne šolde za mobitele i šta ja znaden, SMS-poruke, onda se to zove punjenje proračuna. A kada ja uvodin recesijske mjere, onda je to vako i nako, odma nekomen smrdi! – zasiktala je prema B.S. Uskoro.
-Kada smo kod toga, stvarno smrdi, i to vaše neoprano suđe! – s izrazon gađenja reka jon je Bili Smo Uskoro.
Na to se El Tigre velikodušno ponudija da on opere desetak nagomilanih pijata. Ne šta bi bija đentlmen, nego opečen iskustvon o tomen kakve sve zvizdarije mogu pasti na pamet ženama dok burljaju po šporkomen suđu.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Pretplata na tjědnik "Šibenski list"
http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php (http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 16, 2009, 11:47:48 poslijepodne
Šibenski list, br. 2379, 08.08.2009. / županija
Kazivanja izgubljenog vremena
Tražila se guzica u mudantama
Piše: Marija Krnčević
Gdje su se nekad Šibenčani kupali, te kako su se djeca ljeti zabavljala, u nekoliko rečenica ispričao mi je moj djed Vinko Krnčević.
Kupališta starih Šibenčana bila su Batiđele, Pekovac, Martinska, Paklina, Rogač. Rogač je ispod brda ljubavi, di je bilo brodogradilište Torić, Pekovac di je Veslački klub Krka, Batiđele iza tvornice u Crnici. Do Martinske se išlo pinicama, koje su došle nešto prije Drugog svjetskog rata ili brodom koji je vozila svima poznata Slavka Berović, ili svojim kaićima, a na Paklinu svojim kaićima. Svugdi se kupalo di je moga čovik doći. Malo, amo reć elitniji, išli su na Jadriju, i tamo bi iznajmljivali kabine. Prve vikendice su se tamo počele radit i prije neg je napravljen most, a materijal za gradnju se pribaciva brodovima.
Dica i mladi koji nisu imali novaca za pinicu zavezali bi robu kaišon, metili je na glavu i tako plivali do Martinske. Prvo stajalište bi bilo na bovi na sredini puta između Doca i Martinske, tu bi se malo odmorili, pa nastavili. I tako isto natrag, opet bi stali na bovi, kad bi se vraćali. A na Pekovcu bi skakali sa stina u more. Dica bi dolazila iz cilog grada, Doca, Crnice, i drugih dijelova koji su bili bliže Crnici. Autima se nije išlo, nije se imalo kuda dok nije izgrađen most.
Mi dica bi se kupali u mudantinama koje su se pravile od tvrde robe, bila je elastična, al tvrda. A prije su se naši stari, očevi, ko je moga, je li, kupali bi se u kostimu koji je bija jednodjelni, gori sa tirakama. U naše vrime cure su se normalno kupale s nama, ali u vrime mog ćaće to nije bilo tako. Njihovi bi ih očevi pratili i gledali šta rade u moru. S momcima u moru nisu smile biti jer bi ih ćaća gleda sa kraja šta rade. A onda su se kupale u dugim veštama.
Na kupanje bi nosili sa sebon bokun kruva, a često smo znali i otić u kanal, izronit pidoča, pa bi ih odma tamo spremali, pekli na lati.
Liti je po gradu bilo đelata na nekoliko mista. Merlak, on je bija kod Lege, onda Marušić kod kazališta, pa Mudronja, isto kod kazališta, di je bila brijačnica Capeli. Onda kod takozvanog Turčina, di je sad pekara 'Dan-noć' i kod stare pošte. Prodavali su se na kugle, a bilo je samo nekoliko vrsta – limun, naranča, čokolada, i pari mi se vanilija. Nije bilo novaca, malo se zarađivalo, pa smo se ka dica snalazili - na starom pazaru priko puta Šare kupili bi špice od bresaka i raznih voćaka, i to prodavali Pipi Šari. A znali smo kupiti i izmet od konja koji bi osta na cesti i prodavat ga isto Pipi Šari.
Na pinici je uvik bila gužva, bila bi puna auta, ljudi. A kupači su najviše išli sa Slavkom. Njen brod je uvik bija krcat, ona je bila uvik vesela, nasmijana, sve je zafrkavala. Jedanput je bilo tolko ljudi u brodu, da smo bili gotovo u razini mora. A bilo je i neplivača ka moja žena, pa je počela skričat. Pa joj je Slavka rekla: 'Muć mala, doćemo mi na Martinsku'.
Nije to bilo onda ka sad, bila su drukčija vrimena. Prije si tražija guzicu u mudantama, a sad tražiš mudante u guzici.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
video:
http://www.youtube.com/kazivanja (http://www.youtube.com/kazivanja)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Pretplata na tjědnik "Šibenski list"
http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php (http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 16, 2009, 11:48:30 poslijepodne
Šibenski list, br. 2379, 08.08.2009. / prilog BORŠA
Riječ urednice
Moj 'sport Bili superturbo saket'
Piše: Nevena Banić
nevena.banic@sibenski-list.hr
Kad san, crvena od uva do uva, rekla gospon čuvaru reda koji je, vrlo oprezno ka da će ga nešto ujisti, gurnija ruku u taj moj svit u saketu, da ima svašta unutra, reka je da je sve dobro dok nije pečena kokoš
Dragi čitatelji!
-Molin vas, otvorite boršu. Ajme, šta ću sad. To svaki put pomislin kad čujen onu 'naredbu' od nekog dobrog barbe koji osigurava neki koncert, predstavu, utakmicu... Vrag me odnija ako za ženu ima gore stvari od toga da joj neko zaviri u boršu. I svaki put sama sebi obećan da ću pročistit taj džumbus unutra prije neg je stavin čoviku pod nos, ali nikad majci. Svaki put se ja crvenin, a on se incuka kad počnen vaditi. Te rokovnik, te mali laptop, te trista kemijskih, te šminku, te češalj, te jabuku, te ključe od kuće, od auta, od stana, od drvarnice, papirnate maramice, vlažne, sunčane očale puta dva, dva, tri USB stika, duple cipele kad ove nažuljaju, parfem, bocu vode, žvake, bomboni kad padne cukar, nekad đemperić ako naglo zaladi, zimi duple bičve ako ove puknu, kišobran, dva tri mobitela i normalno dva, tri punjača, gumica za kosu... Kad san, crvena od uva do uva, rekla gospon čuvaru reda koji je, vrlo oprezno ka da će ga nešto ujisti, gurnija ruku u taj moj svit u saketu, da ima svašta unutra, reka je da je sve dobro dok nije pečena kokoš. Na moj upitni pogled, reka je da je jedanput izvuka cilu, s batacima i karabatcima, iz lipe kožne borše zmijskog uzorka. Velin ja 'aj bar nije zmija bila'. Mudrica. Jedanput san (ne znan ni sama zašto) imala ispitivač za struju, kacavidu i produžni kabel. Sve mi se čini da je za mene i Sport Billy sa svojin Supersakom prava beba.
Vaša Nevena
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Pretplata na tjědnik "Šibenski list"
http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php (http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 16, 2009, 11:49:42 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 08.04.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Harač, rajo, harač!
Piše Kim CUCULIĆ
Saki zajik, sam po sebe, je nevolja. Aš, saki čovik bi otel bit svoj na svomu, a kako ćeš to postić ako nimaš svoj zajik? To se dogaja i z našen, hrvacken zajikon. Pasaneh dvajsetak let fanj smo ga osnažili od srbizmi, turcizmi i ča ja znan česa, ma onput se javi jedna beseda ka j' tako trdo zakopana va jezično blago domoljubnoga zajika da je ni vrag ne more stirat. Ta beseda je HARAČ. A taj nesritni harač udomaćil se onako, ni kriv ni dužan, zbog jedne saborske sjednice. Naime, jedan sabornik rekal je za namet delavcimi i penzionerimi da j' to harač. Precjednik Sabora valje j' dal na znanje da j' čovik široke kulturi i spametil nas da j' harač naslov pjevanja va Mažuranićeven epu. To van je ono: »Bijesan aga, neman ružna/Harač, rajo, harač!, riče/Harač, harač, il' još gore bit će!«. Jedna saborka onput je onomu saborniku poručila da j' šimija, ma potle se videlo da ona ni mislela na njega leh na agu ki j' provel harač. Tako se ćaro videlo da j' naš Sabor pun kulturneh sabornici i da nikomu ni na kraj pameti da se pod rebalanson riva neč ča bi se moglo nazvat haračen. Aš, ča tisti turcizam znači? Glavarinu, danak (si muški ki su imeli već od sedan let a nisu bili muslimani, morali su Turskoj plaćat to čudo), trošak, potrošak, izdatak, a va noveje vrime recesije i globalizma, pod ten se misli na pljačku i otimačinu. Kad se to objektivno sagledamo, se j' to bura va žmulju vodi – tisti harač kako j' došal tako će i proć. Imeli smo već recesiju, inflaciju, vozilo se par-nepar, letrike j' bilo saki drugi dan, falelo nan je i ovo i ono, ma smo preživeli.
Jušto dok se va Saboru vodila rasprava o haraču, va mojoj familje pojavil se jedan harač kega moramo pisat z velin slovon – Harač. Moj neput Rafić, ki ima jedanajst let, jednoga lipoga dana dopeljal je doma mačića. Blago lipo, umiljato, na sive rigice, z plavemi okicami i repon ki mu stoji vajer kot antena. Si smo se rastekli oko njega i začas mu našli kantunić z peskon. Imet će slobodu kretanja po celomu stanu, a lačan sigurno neće bit. Jedino ča se pojavilo kot problem bilo j' ime. Kako mačić ni imel krsni list, familja j' sela i počele su padat ideje. Nakon duge debati odlučeno j' da mu damo ime – Harač! Muški su to idealno rešenje zaleli z biskun, mi ženske popile smo liker, a neput je cval od sriće ča j' mačić prihvaćen i da mu ga nismo stirali na cestu. Harač je tako postal del familje i sad je mići, a bit će se veći i veći. Moremo se leh nadat da tako neće bit i z oven pravin haračen ki će nan poharat žepi.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285C286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285B28612859285C285F28632863286328592863P (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285C286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285B28612859285C285F28632863286328592863P)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 16, 2009, 11:50:44 poslijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
04.08.2009.
Ćićo Senjanović
AJME MENI
Draganja: »Nema ništa gore nego bit četvrti.«
Karmela: »A kako je meni?! Ja san cili život bila druga.«
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285C286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285B286128582860285C28632863286328592863M (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285C286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285B286128582860285C28632863286328592863M)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 16, 2009, 11:51:22 poslijepodne
Glas Istre, 08.08.2009.
Savičenta in the morning
Doj h sebi
Piše: Darko PEKICA
Prvi torak angušta miseca ni dava niku šperancu lipega dana, ni po vrimenu, a nanki po mojen anti-kuraju. Parona mi nabija nervož u štumigu povidajući mi kako dica uživaju na moru, da se Frane navadija plivati i da bi baš volila da gren i ja š njima upljahnuti se z morskon vodon. Pok su Beograđani vode, oni si ga na more klate tuta forca. Malo ča mi to more ne gre h križu, ma već mi je ča se ne moren deliberati dela, pak san i sam rabijan na se. Filice riva da rabi uvo-uno, a mene zapravo ni volja jušto pak niš. Prokleta savičentinska debuleca – me ćepiva već nego ča rabi!
Pok san posrka kafele, naoblačilo se napro i za' da će ča pljusnuti, pak da neka vred gren speljati gnjojnicu ki je puna i će joped zaplivati po gumnu. Nis riva ni štabelo pokušeljati z pituron Dejanon Pamićen.
Ud devete pak do dvih i po za podne san speljiva gnjojnicu po štrništu na Medigoven, Starih brajad, Voladi i Rožininen. Cilo vrime san se čuja nikakor, još za urtu mi ni hodilo na mod pak san mora skakati z trahtora doli da dopren cijev kuda teče van pišata, pak me dva put malo upljahlo da bin bija najraj sve zapelja u jamu. Ma nis, spelja san svu pišatu ku su moje evropljanke u misec dan napišale, a vero si ga i pišaju, aš u misec dan napišaju dvajset i dva miljara litri. Nidi kad san pelja petu eli šestu cisternu piša, prešidente ud mlikari mi je posla leteru na telefonin da večeras u petoj uri imamo zastanak. Sad lako da je to u niko normalno doba, ma ja takan musti u petoj uri, tako da ne rivan ni zuz najbolju volju. Povida san to Filicu, da bin rad poj, i kako da po njemu tamo moran biti aš moraš znati ča se kapitiva, pak mi je reka: ti pomuzi uvih petnajst do pete ure, a ja ću ve četiri i uprati, nimaj strah. Tako san i učinija, malo san zakasnija, ma su i ti drugi, pak smo počeli u pet i po.
Diškoraš je bija o temu kako da ne propademo, tih kvarnar famej ki veramente živemo ud kravljega mlika. Da bi se rabilo ispuniti niki formular da prežentaju u Županiji i Ministarstvu, da vide kako smo u dreku pak da nan pomoru, ki je precija ud mlika mala. Nis ud unih ki su za Jakovčića, našega Župana, ma almeno kad su bili poli njega da nan pomore, njin je lipo reka – udružite se i napravite zadružnu siranu kadi ćete vi biti većinski vlasnici i zuz Županiju ćete imati bolju preciju mlika i laglje ćete poj naprid. Ma vi moji stočari nisu za to. Oni da te svaki svoju siranu činiti, almeno vi veći ki su već dobili šolde za poticaj ud države. A da smo pametni, te šolde ča je dala država za petnajst mini siran i ča je dala Županija, već se moglo ništo uzidati. Vako, ud svega tega niš, ni šoldi ni sira. Neće da zadruge, ča je svuderi u svitu normalno, mi ćemo svaki za se – ma ne poj naprid, ko ne nazad.
Vajka pokle tih naših zastanki paden u dešperiju i buden bez volje za dalje tenditi blago, aš to kako da je nika štrigarija nas Istrijani da ne skupa, ko ne sam pak i ku povrajže, ma sam. Kad san doša doma, zrman Robi z Beograda mi govori da su moja i njigova parona pošle viti na Tondolon. Zajno san sija u auto, uza njega, svoju i njigovu dicu i via mi zdolu.
Nismo se trefili spod crikve Svetega Petra, ko ne za nazad na putu kega su ud Krančići napeljali sporadi une dežgracijane antene za telefone, ma svejeno, Bartol i ja smo je ubašli i u hipu san ćepa to ništo ča to čudo prirode i pravih ljudi ki su tu crikvu uzidali na vrh stine ima u sebi i okolo sebe. Zajno me pasala debuleca i mlična dešperija, inšoma, doša san sebi kad san zavrat nosija Bartola po vrhu Tondolona i điriva okoli crikve ud Svetega Petra.
http://www.glasistre.hr/kolumna/n/94552 (http://www.glasistre.hr/kolumna/n/94552)
Glas Istre
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 16, 2009, 11:52:03 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 07.08.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Porezići na bedaki – i grdo nan se piše
Piše Vladimir JUGO
I sada nas pozivaju, domaći turisti da pomoremo sezone na Adrije. Baš su se praveh spametili. Tr ča nan nisu navalili si mogući porezići na bedaki i budale! Znaju da niki živ neće šparat samo tako dokle mu je neki euro, dolar al kunić va žepe i takujine. Dokle ne mora, a sila boga ne moli! Ona kola lomi, pa kemu pravo, kemu krivo. Frigaj se, ćo moj mili i dragi!
Va srce smo turističke sezoni. Ne moremo više verovat ni onen gataran od vremenske prognozi. Puni su karat i podatki, a najveć krivo reču kamo će ti oblačini. Ne žele oblaki da njin neki komandira. I oblaki su nekakova euroatlantska integracija, a Hrvatska je samo maćica na staren kontinente ki je samo azijski poluotok. I sad vas pitan: ča je boje poć z lumbrelun na ove naše primorske groti, al ostat doma? Jugo gloje steni, spravja se nevera s Kvarnera!
I sada nas pozivaju, domaći turisti da pomoremo sezone na Adrije. Baš su se praveh spametili. Tr ča nan nisu navalili si mogući porezići na bedaki i budale! Znaju da niki živ neće šparat samo tako dokle mu je neki euro, dolar al kunić va žepe i takujine. Dokle ne mora, a sila boga ne moli! Ona kola lomi, pa kemu pravo, kemu krivo. Frigaj se, ćo moj mili i dragi! Nisu za te oni glamurozni partiji, tulumi i slično pa da te naše munjene televiziji fokusiraju, a da ti se smeju srdačno one frajlice ke su na sebe se promenile od nosići, frizuric, sisići, mufići i tako daje i bliže, pa zele i neka mond-imena. Ne zovu se više Francika al Pepica leh Marylin al Jospehine. Vi ki jih volite zamite jih doma, onako va večernjeh krpicah i napirlitane kako da su šle va maškare, na tanci va Krasicu al Viškovo al Senj po lete i zime. Preporučan van da greste va sveti brak z onun ke van je puno srce dokle je vidite kako pomiva i stresa vlasi spred očij. Se drugo su ćakuli za moni i nedeluti!
No, nan su važne vele fešti na keh govore oni ki slave veličanstvenu prošlost, a ne spominju brižnu sadašnjicu i još huji dani ki će sigurno prit sami po sebe. Lepo zbore, ma va sebe zmišjaju novi ' arači za raju. Tako i mora bit kad ni više oneh ki se ne mire z sivilon ko je okole nas. Pusti nas na mire, ne talasaj, mi smo ti kukavelji. Nedajbože da kega kamo pošajemo, onako od jada. U gaju tom kukavica kuka, bez dečka svog svakoj je curici muka... ma bio on suh k'o komarac, ščepaj ga, drži ga ga jer on je magarac. Tr je, ni niš drugo!
Odovuda su judi vavek hodili po svete išćuć boje. I delali su kot tovari kako su i ovde bili navajni. Tu za niš al malo munidi, a vane se snašal kako je ki. A oni ken je sekira pala va med onda su se vrnuli kako vela gospoda, a zaspraven su ostali selaki. Tako nan se jedan malo munjen hvalil kako je va Merike kot mladić bil bak va neken hotele na Floride za merikanske dami va časneh leteh, ma žejneh onega rike koke mike fake! Saka čast sakemu, ma veresije nikemu. Samo i pul nas je takovo stanje al sranje da bi rabilo delat kot konj a da se to ne plati – od vrha do dna. Dokle ćemo tako živjet naopako! Zavavik – nikako, rekli bi Gromičani!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285F286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285B2861285D285E285A28632863286328592863E (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285F286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285B2861285D285E285A28632863286328592863E)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 16, 2009, 11:53:05 poslijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri / Pogled
KVADRATURA DRUGA
08.08.2009.
đermano ćićo senjanović
ne damo te, zvizdo naša
Drugovi iz Novog Plamena su mudro postupili. Nikad svu vlast jednome čoviku. I odma su se očitovali. I osin šta su od Krleže posudili rečenicu, nastavili su s njegovin Plamenon. A ovo Novi su dodali samo zato da na slovo »i« moredu umisto tačke stavit malu crvenu zvizdu petokraku. Simbol pravde, zajedništva, mira i socijalizma. Nećemo sad o devijacijama ča su se pod njenim znakom događale
Slika (Krleža):
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/8/439644.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/8/439644.jpg)
šibenski teštamenat
Pisa je Ivo Jakovljević i prije libre o Šibeniku, iz kojih su se cidili vonj, okus, boje i slike Mediterana. Ali mu vrag nije da mira i sve je te svoje zapise, uspomene, ricete i pisme odlučija izvadit iz devet škatuli od postoli i složit u jedan libar kojemu je da ime Šibenski teštamenat. Svaka misal, svaka rečenica, svaka stranica i fotografija, sve me to vezalo za ovu knjigu ka najžešće lipilo.
Piše o Šibeniku, a ja gledan moj Split. Sve je to isto. Težaci, konobe, pisma, trud, polje i spiza. I brižne matere koje savjetuju: »Sinko, nikad ne daji svoju glavu za tuđu guzicu«. I očevi koji će prigovorit sinu da je viđen u konobu s kvarat vina, a u sebi će bit ponosni da in je mali piva s klapon i drža baritona.
A ima i povijesti. Uvik su dolazili divlji i tirali pitome. I uvik se govorilo o pravdi i borilo za nju. I uvik su pobjednici pisali povijest i rušili spomenike onima pri sebe. A narod je živija kako je moga. Radili su judi ka beštije, ali su znali i sebi ugodit. Pa se učinila cila študija od kužinavanja, od vina i od slakoga poza obida. A di je još voće, u svaki štađun svoje. Bili su veliki bonkulovići. Govorili su: »Za guzicu, i na Forticu.« A imalo se ča do gori odit.
I dok čovik čita ovu knjigu, sve mu se otvara. Ka da rastvara svoj život i gleda film u kojemu je on sam glavni junak. Svi su tu. Mater i otac, dida koji se usteže pomilovat unuka i baba koja ti daje prst vina za kripost, a kad oćeš uzest drugi, odma dobiješ škopulu.
Otvarajuć ovih devet škatuli od postoli, ostaneš zavrteć, cili greš u meko i misliš se koliko je jubavi, znanja, volje i upornosti tribalo za napisat ovi libar.
Kad ga čitaš, baš ti lize. I budeš ponosan ča si Šibeniku tako blizu. I onda mi dođu govorit o rivalitetu Šibenika i Splita. Ma koji rivalitet, ma koje pizdarije?! Split, Zadar, Šibenik... sve je to isti mentalitet, sve je to naša Dalmacija. Samo, tribalo je to znat napisat. Jer, kad pišeš – ili jesi ili nisi. A moj Ivo Jakovljević sigurno je. I zato mu se klanjan. Njemu i cilome Šibeniku!
zvizdani koncert
Nisan od velikih koncerti. Ali Goranu Karanu san iša. Ka ča bi od gušta iša i Đorđu Peruzoviću i Tediju Spalatu. A o Runjiću ne triba ni govorit. Ne znan ko se sitija stavit pozornicu na Sustipan, ali svaka mu čast. To je neponovljivo misto. Noćne ure, borovi, cvrčci, more na deset metri, i onda ti usrid pisme kroz pozornicu prolazi veliki, osvitljeni brod. I odma se sitiš Arsena i one njegove »Doplovit će Rex...«
A Karanov koncert je bija za smrznit se. Kad pusti oni glas, najpri se naježiš, a onda ti poletu suze. I s ove dvi beside čovik je o Karanu i njegovon pivanju sve reka. Ocjena koncerta pet plus. A sve ovo ča ću dalje reć – a moran, jer bi puka da ne rečen – ni najmanje ne umanjuje Karanov nastup i ukupni dojam koncerta. Ne znan ča mu je tribala ona mješovita klapa od HEP-a ili Elektrodalmacije, ne znan kako se zovu. Svaka in čast, ali priživili bismo mi i bez njihove dvi pismice. I bez njih i bez kvinteta koji je otvorija koncert svirajući mandoline, gitare i bas. A posebna je priča Mirela Mejić. Ne znan ča joj Karan duguje, ali mogla mu se ona zafalit i ne blamirat se pivajući ka maškica onu jednu jedinu pismu. Na francuski. I još je išla plesat s njin. Cili san se zacrvenija i bilo mi je neugodno gledat tu pretencioznost bez pokrića. A još kad je gospodin koji u pratećen orkestru svira udaraljke, izaša prid mikrofon i rastumačija da na njegov znak publika mora vikat: »Ćiribimbaš!« i počeja recitirat niku, ka lascivnu, pismicu, s pripadajućin ćiribimbašen, parilo mi se da san u zadružni dom u pripizdinu donju.
Ali, svo zlo u tome. Rekla bi mi ženina baba: »Nije se svaka spletena udala.«
novi plamen
Evo su me se drugovi sitili. Poslali su mi Novi Plamen. List za slobodu, mir i socijalnu pravdu. List izlazi kvartalno, a gori u zaglavlju mu stoji Krležina rečenica: »Treba vjerovati u mozak čovjeka, treba hodati, kretati se, misliti, boriti se, to je jedini ljudski način, a sve ostalo je dim.« Možete li vi zamislit da list izlazi već tri godine, a ja još nisan čuja za njega?! A kad ja, ka jedan žestoki komunista, nisan zna za njega, pitan se za koga ti list izlazi? Ča je, drugovi, ol smo se pripali? Ol smo išli u duboku ilegalu? A opet, sva su imena tu. Tu su tri glavna urednika: Filip Erceg, Mladen Jakopović i Goran Marković. Zašto tri? Zato da se jedan ne osili i ne preuzme svu vlast. A to bi bilo pogubno za našu stvar. Da pojedinac zavlada pokreton. Znan, imali bismo kongres, ali pripremu kongresa bi vodija Centralni komitet. A Centralnin komiteton bi upravljalo Predsjedništvo. A Predsjedništvon bi upravlja predsjednik. I eto ti vraga. Sve bi to bilo ka jedna velika pirja, kad se cila volja kongresa prilije u ruke predsjednika partije. A more se gledat i ka izvrnuta pirja. Kad predsjednik svoju volju ulije u bazu. Ko je suzdržan? Niko! Ko je protiv? Niko! Živija naš veliki vođa!
Dakle, drugovi iz Novog Plamena su mudro postupili. Nikad svu vlast jednome čoviku. I odma su se očitovali. I osin šta su od Krleže posudili njegovu rečenicu, nastavili su s njegovin Plamenon. A ovo Novi su dodali samo zato da na slovo »i« moredu umisto tačke stavit malu crvenu zvizdu petokraku. Ajme ča figura! Simbol pravde, zajedništva, mira i socijalizma. Nećemo sad o devijacijama ča su se pod njenim znakom događale. I pod križen je inkvizicija divljala, pa se niko križa ne odriče. Tako i mi ne damo našu malu, smišnu zvizdu petokraku!
Ali, drugovi iz uredništva su učinili jedan strašni propust. Priskočili su me. Nisu me stavili u Savjet Novog Plamena. Ima tu pustih profešuri iz inozemstva ka ča su Noam Chomsky, Bogdan Demitch, pa iz Slovenije Sonja Lokar i Slavoj Žižek, iz BiH Marko Oršolić i Josip Pejaković, iz Crne Gore je samo jedan junak, i to Filip Kovačević, iz Srbije Dušan Vukadinović, Biljana Kovačević-Vučo... Ko će ih sve nabrojit. Mene muču ovi iz Hrvatske. Ima ih jušto petnajst. Neću van svih nabrajat. Uzmimo samo ovu dvojicu: Inoslav Bešker i Predrag Matvejević. I ajmo sad usporedit njih i mene. Dok san se ja ovde borija za našu stvar, dok san se u Ferala priko Dore, Paška i križaljke tuka protiv domaćih izdajnika i proziva stoku krupnog zuba, njih dvojica su se po inozemstvima bacivali na gušte. Pili likere, išli na izlete, vozili se brodićima i ko zna kome su sve pjevušili na uvo. I sad će se njihovo pjevušenje izjednačit s mojin revolucionarnin radom koji san samo u ritkin trenucima prekida balunon, piciginon, tenison i ponekon šetnjon s kojon drugaricon… Ali, to su uvik bile konstruktivne šetnje. Razgovori o bitku i osnovama marksizma. Očekujen, dakle, da drugovi ispravu ovi propust, a ja san se već pobrinija za skupljanje crvene pomoći. Teo Jurić, Marin Marić, Stanko Uzelac i Špiro Kuzmanić obećali su dat novčani prilog, a Jovan Kosijer govori da za crvenu pomoć more dat jedino dva kila lipih crvenih pomidori. Ajde, pa ćemo učinit šalšu i toćat friškoga kruva.
I zapivat onu našu: »Život, mladost ne žalimo mi...«
stresna selidba
Iskupa san se, tušira, iden do zidića za uzest robu i onako mokar produžit doma, jer nema većega gušta nego krenit mokar i posli 200 metri doć suv u portun. Kad, evo ti jednoga, tuče me po ramenu, pita me di prišin, govori da sednen na zidić da mi ima ništo ispričat. Ja seja, a on počeja:
»Znaš li ti da je posli gubitka bračnog druga, gubitka posla i imanja ljubavnice, najveći stres kad se seliš iz stana u stan? Vidiš, meni je žena, bogu fala, još živa, ljubavnice, nažalost, neman, a gubitku posla san se već dvi godine nada, tako da mi to i nije bija neki stres. E, ali mi se toka selit. Proda san stan u Split da mogu priživit, i selin se na Brač u vikendicu koju mi je još pri 30 godin izgradija otac. Nit je kreja, nit je vara, a isto je moga vikendicu izgradit. U onome gubavome socijalizmu. A ja isto nisan kreja, pa me tokalo izgubit posal i prodat stan. I nek sad oni pizdu o prednostima kapitalizma. Evo san se ugriza za jezik. Ne vaja generalizirat. Znaš li ti kako su u Ameriku riješili te selidbe? Govori mi prijatelj da tamo stresa nema. Za onoga ko more izbrojit koju par iljad dolari. Dođu ti iz agencije za selidbu i snimu ti cili stan. S kameron. Onda sve stavu u škatule, a pri toga popišu. Danas ti sve odnesu, a sutra popodne ulaziš u novi stan i čeka te sve na svoje misto. Slike na zidu, četkica za zube u banj, a veštiti, košuje, stivano onako kako si ih drža u bivšemu stanu. Zašto tega nema u nas? Nego se žena i ja po cili dan karamo. Oćemo li ovo bacit u škovace, oćemo li ono odnit u njezine sestre ili moga oca? Oćemo li platit kamion i u jedan put nosit, ili pomalo pribacivat našin auton? Od karanja, beštimji i nervoze više se ne da izdržat. Zato, blažena Amerika! Je da i tamo dobiješ otkaz priko noći, ali te priselu dok si reka keks. I ostavu te ispod mosta tako da imaš osjećaj ka da si u vlastitome domu.«
Opet san se iša okupat, opet san se istušira i cili mokar uputija se put kuće. Na glavu san pribacija gaće, jer ko bi izdrža koju novu torturu.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2860286328602863285A285828582861286328982897288F28632863285C285B2861285E285C285C28632863286328592863A (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2860286328602863285A285828582861286328982897288F28632863285C285B2861285E285C285C28632863286328592863A)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 17, 2009, 11:30:38 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 11.08.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Jadranka i francuski kunpir
Piše Kim CUCULIĆ
Ovu globalnu krizu, recesiju, financijsku elementarnu nepogodu i kako j' već se ne zovu, moja mat shvatila j' jušto kot početak rata, pa sad va sakon kantuniću našega stana morete naletet na kakovu staklenku va koj se kisele papriki i kukumari.
Mat već dani i dani z place navlači pune borši kumari i paprik. Onput dojde doma i riže ih, peče i spravlja. Kad san je pitala da ča j' to za valje pojist, rekla mi j' da ni, leh da ona već spravlja zimnicu. Sad mi više niš ni bilo ćaro, aš je komać osmi misec i tepline su paklene. Ma, mat ne misli da j' rano, aš da ki zna ča nas ove jeseni čeka. Komać ča j' čula da će joj skresat penziju, da vlada uvodi harač i da nan se črno piše, mat je dokončala da se treba parićat i napunit špajzu. To me spametilo na pokojnu nonu ka j' vavik bila parićana za neki novi rat, pa bi va kuhinje držala škrinju va koj je spravljala na kili muki, ulja i cukara, aš nas niš ne sme iznenadit. Ovu globalnu krizu, recesiju, financijsku elementarnu nepogodu i kako j' već se ne zovu, moja mat shvatila j' jušto kot početak rata, pa sad va sakon kantuniću našega stana morete naletet na kakovu staklenku va koj se kisele papriki i kukumari. Negda, va vrime socijalizma, bilo j' druhčije. Jednoga dana došla san doma z školi i imejen ča videt. Na stolu va kuhinje mat i otac rastegli su pol telčića, ki j' mane zgljedal kot nekakovo truplo za seciranje z oneh forenzičneh serij. Otac i mat su saki va ruku klali nožinu i pilu za drva. Mi se paralo kot da su zišli z nekakovog horor filma, tipa »Teksaški masakr motornon pilun«. Onput su počeli tranširat telčića na kusići ke smo onput jili celu zimu. To su bila vrimena, a danaska leh moremo kupit kumari i papriki. Ćeš-nećeš, tako smo postali skoro pa vegetarijanci, ča morda i ni tako loše. Ma za zimnicu to neće bit dosti. Treba nabavit i pomidori, jabuki za kompot, šljivi za njoki, kapuz i fažol. Zaspraven bi bilo najbolje da si osiguramo kakov sledić zemji i sami uzgajamo kunpir i salatu. Mislin da bi z ten bila sritna i naša premijerka Jadranka Kosor ka j' autorica legendarne rečenice: »Ako je krumpir vruć prvo ću ga ohladiti, oguliti i napraviti dobru krumpir salatu.« Toga se drži i moja familja, aš dok je kunpira i salati ne treba se bojat recesije. Mane j' ipak miliji francuski kunpir, za ki rabe još jaja i vrhnje. Morda bi nan premijerka simi mogla spravit jedan dobar francuski kunpir, aš se z spomenutog citata more dokončat da j' dobra kuharica.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592859286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C2858285B285C285928632863286328592863I (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592859286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C2858285B285C285928632863286328592863I)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 17, 2009, 11:31:44 poslijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
12.08.2009.
Ćićo Senjanović
AJME MENI
Dalmaciji prijeti gašenje 20 općina.
Prijeti?! Smiješi se!
Svećenik na ispraćaju Savke Dabčević-Kučar.
»Religija je opijum za narod.«
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285A286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C2858285C2861286028632863286328592863O (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285A286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C2858285C2861286028632863286328592863O)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 17, 2009, 11:32:47 poslijepodne
Šibenski list, br. 2380, 15.08.2009. / aktualno
GLAVA ŠOTOBRACO
Piše: Branimir Periša
branimir.perisa@sibenski-list.hr
Bajpas
Moja butiga nema vodovodni bajpas ka TEF, osin bajpasa za hitni ovršni postupak ka i svakomen građaninu u slučaju da ne plati račun – odlučno je rekla Dobra Parona
Dobroj Paroni jako je ža šta se dvi najpoznatije rvatske žene, Severina i Jadranka Kosor, ružnin ričiman nabacivaju u javnosti. To ju je toliko potreslo i razočaralo da je jedva jedvice prala suđe, šta jon je omiljena aktivnost na koju se posebno koncentrira otkako je premijerica priznala da to redovito radi. Štaviše, da jon, ka nika vrsta meditacije, pomaže u kreativnin idejaman za vođenje države u teškin vrimenima.
-Ipak su one stupovi društva, ne bi smile tako jedna na drugu! – rekla je glason punin razočaranja El Tigreu.
-Ako su one stupovi društva, privatija je diskusiju – onda je situacija i nestabilnija nego šta izgleda, jer nan društvo počiva na takićima, za ne reć štiklaman. - I sva je srića, doda je, šta je Seve, kako je sama rekla, Kosorovicu samo udrila u cipac dok su igrale nogomet. Šta bi bilo da ju je nagazila takićon? Prvo na nogu, zbog čega bi premijerica pala, a iz drugog šuca na ruku, šta bi je sigurno onemogućilo u pranju suđa i posredno za neko vrime onesposobilo za donošenje odluka.
-Ne znan, duboko sumnjan u čvrstoću stupova društva koje more popraviti postolar. Volija bi da obe, a naročito Jadranka, odaju sviton bose, ili u sasvin tankin šandulama, kakve je nosila Majka Terezija. Cila bi se nacija ćutila sigurnijon, smatra Bili Smo Uskoro. Da se svađa između dvi nacijonalne junakinje slučajno ne bi još više rasplamsala, predložija je da Severina na neko vrime otiđe iz zemlje, jerbo to Kosorovica ne more zbog prešnih državnih poslova.
-Neka ode recimo, u Francusku, samo triba paziti da tamo slučajno ne zapiva 'Moju štiklu', čiji bi namin apsolutno nerazumljiv tekst moga izazvati val uličnih nereda francuskih Arapa, jer su njima krajnje uvridljive riči 'Afrika-paprika' i 'Riži-biži' – upozorija je El Tigre.
–Zapravo - bljesnilo je pobjedničko rješenje u očiman B.S. Uskoro - ja bi Sevu posla na jednu višegodišnju turneju Evropon, neka gaza i baza po njiovin poljiman, voćnjaciman i vinogradiman. Jer, di stane njena štikla, trava više ne reste. I eto mogućnosti, nakon šta ona takićima tako opustoši cilu Evropu, da naša poljoprivreda konačno postane konkurentna. Pomoglo bi i premijerici.
-Uuu, baš smo se dobro napričali! – reka je El Tigre zadovoljno trljajući ruke. Najlipše šta je moga, zamolija je Dobru Paronu da in nalije dvi velike čaše vode iz špine, da smoču ošušena usta.
-Evo, to će vas guštati pet kuna! – mrtvo-ozbiljno rekla je cijenu onoga šta se ne naplaćuje dušmaninu, a di bi starin mušterijaman.
I prije nego su se snašli, Dobra Parona in je lipo objasnila da ako ubuduće želu mukti piti vodu, naročito po skupljoj, litnjoj tarifi, neka idu u TEF, koji stuče miljun kuna godišnje, a da nikome ne plati, pa ne bi propali ni za dvi njiove čaše.
-Moja butiga nema vodovodni bajpas ka TEF, osin bajpasa za hitni ovršni postupak ka i svakomen građaninu u slučaju da ne plati račun – odlučno je rekla. Ova dvojica imala su izraz lica ka i česki turisti kada svatu da su u Biokovu zapeli s japankaman na nogaman.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Pretplata na tjědnik "Šibenski list"
http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php (http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 17, 2009, 11:33:31 poslijepodne
Šibenski list, br. 2380, 15.08.2009. / županija
Kazivanja izgubljenog vremena
Puno truda za malo zemlje
Piše: Marija Krnčević
Nekolicina studenata Etnologije sa Sveučilišta u Zagrebu provela je 1998. godine terensko istraživanje na Murteru. Tamo su, između ostalih, razgovarali i s Nikolom Kulušićem, koji im je pričao o murterskoj privredi, ribarstvu, stočarstvu, poljoprivredi, te o počecima murterskog turizma.
-Stočarstvo na Kornatima je bilo prije Drugog svjetskog rata jako lijepo razvijeno. Bilo je nikoliko tisuća glava ovaca na otoku Žutu. U to vrime smo imali čak pet zadruga u Murteru. Bila je zadruga pčelarska, uljarska, ribarska, sirarska. Bila je seljačka sloga – to je bilo prije. Bilo je to zadrugarstvo jako razvijeno. A turizmom su se počeli baviti Murterini oko 1933. godine. Tu se prva bavila obitelj Marušić, zapravo onda su se zvali Šikić – Marušić. I danas je jedni tako zovu, a jedni se zovu samo Marušić. Onda se bavila i mog oca teta zvana Kulušić. Ona vam je završila gospodarsku školu za vrijeme Austrije, ona je učila dva jezika, o sanitetu nešto, o domaćinstvu, nešto o vezenju. Ona se isto time bavila. Te su se dvi prve obitelji počele baviti još 1933. godine. Onda obitelj Stipe Papeše se time bavila, onda su se bavili na Kornatima turizmom. Onda posli Drugog svjetskog rata to je nekako išlo.
Sa ćaćom san odlazija na Kornate. Prije rata imali smo samo ovce, koze nismo imali. I magare smo imali. I nikoliko puta svinju, kokoš. A uzgajali smo smokve, masline, malo vinove loze. Iša san sa tuđim brodom od dvanajste godine. Onda ideš doma u školu, ideš u Kornate misec–dva pa zaboraviš ono šta si naučija, pa dođeš nazad u Murter, pa te učitelj izmlati, onda tri dana ne ideš u školu, onda te otac natira da moraš ići u školu i tako... Nisu nas maltetirali roditelji. Za vođenje Kornata su nas trebali, trebalo je ovce čuvati da on može kopati. Tribalo je naginjati da on može musti, tribalo je da ti skuvaš ručak tako da oni mogu duže ostati, jer je sve to mukotrpno.
Vinogradarstvo ode je propalo s pojavom filoksere, žiloždera, i u nikoliko godina to je totalno propalo – sve pusto, opustili vinogradi.
A Murterini su kad su došli tu, to su podaci od uljare, zasadili 180 tisuća stabala masline. Moji, prije više od sto godina, prije neg su kupili Kornat, onda su zasadili 200 stabala masline, u Crnikovcu, di je samo kamenjar. Osandeset centimetara su kamen vadili van da bi se skupilo 200 metri zemlje, 200 kili zemlje da bi se posadila maslina i malo loze. Kolko je to mukotrpno bilo za doći do malo zemlje.
Mi smo u odnosu na Prvić Luku, na Sali, na Mali Iž, kasno počeli ribariti, oni su bili kod nas prvi ribari. Mi smo imali migavicu i Skračić. Mi smo imali prvu zajedničku migavicu – poslije svaki svoju, pa ih je bilo 17 u Drugom svjetskom ratu migavica. I onda je poslije bilo isto toliko potegača. Potegača je šta se svijetli sa svijećama pa onda se riba zapaše pa se vuče. Ja san lovija dvi godine na potegaču, dvi na migavicu.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
video:
http://www.youtube.com/kazivanja (http://www.youtube.com/kazivanja)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Pretplata na tjědnik "Šibenski list"
http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php (http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 17, 2009, 11:34:08 poslijepodne
Šibenski list, br. 2380, 15.08.2009. / prilog BORŠA
Riječ urednice
Praznikaši
Piše: Nevena Banić
nevena.banic@sibenski-list.hr
Praznikaš van priča kako često putuje zbog posla (zaboravi reći da je pedeset posto putovanja na terenu u Bosni), puno razumi engleski, samo ga teke slabije govori. Praznikaš je 'poduzetnik'. Praznikaš dili komplimente šakon i kapon. Na vama vidi ono šta niko ne vidi
Dragi čitatelji!
Svi stalno govore kako bi se mi žene tile pošto-poto udati, ako je moguće dobro, pa su se smislili termini maminih i tatinih ćera, sponzoruša, koferuša, namiguša, koketuša, koje znaju u svakon trenu di kavu pije koji fuzbaler, privatni poduzetnik, mladi nasljednik… Isto mi nije jasno kako se niko nije sitija da postoje muške sponzoruše od glave do pete, prave pravcate dlakave grube spodobe, kojima se cilj dobro priženiti, a najbolje bi bilo ako more negdi na more, pa sve i da ona, buduća odabranica srca njegovog, živi u Dicmu (karikiran) il' Gaćelezima (opet karikiran). Bitno da se s brda (nekog) more pljuniti u more (sve i da se mora uvatiti teke zaleta). Te van ja zoven 'praznikaši'. Oni dođu na litnje praznike, a mole boga da zauvik ostanu. Imaju i taktiku. Dobra je. Svako malo neka padne. Misli jadna da se usrićila jer se udala u metropolu, a zapravo se usrićija on jer više ne mora dizat kredit za doć u Vodice. Kako pripoznat pravog praznikaša?! Evo vako. Nosi fensi bilu košuljicu. Uglavnom ima dvi u ormaru. Jednu nosi dok se druga pere. Ima skupe rebatinke. Na kajišu piše čiji je. Kosa mu je gelirana, zalizana il je ćelav i djeluje ka da se kraj njega ne tribate ničega bojati. Vi i ne tribate, al mater i ćaća bi van mogli pripaziti, jer kad se taj useli, ne odlazi. Praznikaš van priča kako često putuje zbog posla (zaboravi reći da je pedeset posto putovanja na terenu u Bosni), puno razumi engleski, samo ga teke slabije govori. Praznikaš je 'poduzetnik'. Vodi kvartovsku kavanu, četvrtkom 'hakla' s frendovima. Praznikaš dili komplimente šakon i kapon. Na vama vidi ono šta niko ne vidi. Praznikaši napadaju. Čuvajte se.
Vaša Nevena
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Pretplata na tjědnik "Šibenski list"
http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php (http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 17, 2009, 11:35:53 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 15.08.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Dobro jutro – trda al mehka kantrida?
Piše Vladimir JUGO
Ako ste ranoranilac va časneh leteh, ki je videl više Lovretoveh dažji kad zvezdi padaju, onda van požele »dobro jutro, Hrvatska«. A vi ste samo jedan mići čovek. Mladi spe jutro po onoj – oj, Suzana, al je krasan život tvoj. Cijele noći lumpa, a po dane doma spi! Da ste slučajno va bolnice, neka van se Bog smili, medicinska sestra bi vas pitala: – Ste, gospodin al gospa, bili na strane? To znači ste se va ranu zoru morda pokakali. Pitanje van zgjeda smešno, a ni. Vela je stvar da van je kantrida redovita, a i metabolizam al izmjena tvari. Ča gre na usta nutra, dole gre van i – dobar van dan!
Va živjenje je i ono nemoguće jako moguće. Moguće je da se va ere krizneh porezi al harači za rujan i septembar parićuju novi modusi porezi na grajani. Tu je zmišjeno izvješće z Markotove placi na Griče!
– Ja mislin – rekal je resorni ministar od beči i soldi – da bi bilo dobro uvest novi porez bez iznimak. Ako grajan pokorni ima trdu kantridu, neka plati 300 kunić poreza mesečno. Ako pak ima mehku al retku kantridu – rečka Kantrida mi ni ni na kraj pameti – neka plati 600 kun. Zač, pitate? Zato aš tisti više onečišćuje i zagajuje okoliš i prirodu okole sebe. Ako pak ima konstantnu i kroničnu prolejavicu al srdobolju, pa je stalno na školjke, zamimo mu 10 posto od plaći ako i ni zaposlen!
– U potpunosti podržavan predlog kolegi – javil se resor od zdravja. – Samo, problem je va ten da ni zdravo da časni grajan ima pretrdu stlicu z dopunskern osiguranjen (još jedan porez na bedaki), aš će kad-tad morat na bolničku njegu. Ni dobro ni kad ima kronični prolev aš će creva jedan dan pokakat. A judi se deliberaju onega ča i pojidu. Ipak, neka paze da jidu friško, zdravo, domaće meso z Brazila, friške domaće črešnji z Argentini po 90 kun, a ne one uvozne smeti i genetski modificiranu hranicu, pa da postanu jalovi. A si bi ševili kot kunići da ni te dečini i te prokjete nesrećne alimentacije! Tr ki je toliko munjen da i to plaća samohranoj mamice koj mužići beže od stola i posteji!
– Pitanje je složeno i komplicirano i moramo ga razmotrit z seh stran, ne samo z desne al leve – rekla je glavna. – Mediji pišu i govore da je pul nas se korumpirano, pa je i tamo malo časneh iznimak. Ne more se baš se preseć preko kolena (dodirni mi koljena, to bih baš voljela). Neka gre va proceduru, pa ćemo videt je ustavno al neustavno. Bil je rat, sad je kriza i vrag je zel šalu!
Ča divanite? Ste za ti porez na vašu kantridu? Sakako, rabit će nać i inspektori za kontrolu WC-a aš smo mi lažjivi i nać ćemo neki izlaz i njurgat, magari naš glas bil kot oni vapijući va pustinje al Sahare!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285C286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C285928582858286128632863286328592863Y (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285C286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C285928582858286128632863286328592863Y)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 17, 2009, 11:36:50 poslijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
15.08.2009.
Ćićo Senjanović
AJME MENI
– Mama, trebaju li križevi bit u javnim kuća(ma)?
– Dušo, pobrka si kuće i ustanove.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285C286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C28582860285F285A28632863286328592863V (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285C286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C28582860285F285A28632863286328592863V)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 17, 2009, 11:37:36 poslijepodne
Glas Istre / Pula, 12.08.2009.
Šjora Špia
- Sam čiulaaa, sam vidilaaa...blue]
Radne akzie
Merikani tražu sve kombinazie caco rešiti krizu i staviti šolde u državna blagajna. Inšoma, neki pametni se domislio i zajno su odlučili da svi bogati zatvorenizzi neće vishe gratis đabalebariti u pržunu. Imaš love? Okay boy, onda izvoli platiti svoj zatvorski boravak 90 dolara dnevno! Računaju da će taco samo u državi New York prikupiti miliardu dollara godisnje. Che pametno, čašna rieč, to je super ideja anke za nashe uvjete. Tako bi se našim bogatim lopovima zatresle mudante i dobro bi promislili prije lieve ruke, desni žep. Pa veramente, oni se nakradu, a mi im plaćamo stan i hranu ako idu u zatvor. Di je tu logika? Su si naplatili? Neka platu! Samo nebimo mi tu puno profitali od tega jer na prste od jedna ruka se moze nabroiti colico takovih sjedi na friško, mišlim, u ćuza.
Preživili smo jučerašnji temporal, poplavljene kantine, dvorista, ulizze, aute. Opet ista štoria caco lani i godine prije. Moje špie su mi javljale caco je poli njih.
»Spia, aj da vidiš, žive radne aczie! Caco za vreme mraka samo sta su onda na omladinske radne akzie isli mladi, a sada moramo anche mi penzići staviti čižme, lopata u ruke i dage hoo ruk! Opali, molim te, gradonačelnika i pitaj ga kada će srediti taj problem sa kanalizacija? Komunalije plaćamo, a caco uslugu, ćapamo pušionu! Reči mu da aco nesto ne poduzme, nećemo vishe za njega votati!«
Ecco, ja sam ga opalila. A taco i taco ćemo morati uzeti ona štuar u svoje ruke. Nesto se šuška da ćemo sledeći missez ići u organizirane demonstrazie protiv tih poreza i baš me zanima colico će se ljudi skupiti. Za svako zlo, jedno dobro. Moje Afezejke i ja smo sretne jer sve imamo pemziju manju od 3.000 kn pak nas neće opaliti porez. Ali će nas regulati povišeni PDV i poskuplenja. Svi smo nervoži. Sada čekamo rižultat da vidimo caco će Ustavni sud rešiti prigovor od Mesića na taj sramotni porez, harač. Caco za vreme Turki. Iako je uloga od prešidenta države da po ustavu bude caco neki fikus, Stipe ne misli taco. On u ove dane škandala, i pljačke stoke sitnog žuba ne miruje. Znate sta, nemojte se ljutiti ma mi smo sve za njega. »To Stipe! Pokaži lopovima!« Iako za par missezzi vishe neće biti precednik, on nije poša na godisnji i na jahtu nego brine za sirotinju.
»Je, to je za to kaj se posle isteka mandata misli i dalje bavit politikom. Osnoval bude neki lijevi blok, kaj ja znam« rekla je Barizza, a Stambena: »Levi blok? To Stipe, majstore, gde ti, tud i ja.« Uglavnom, nije nas ražočara sva ova lita. Forši je moga i vishe, ali sa škvadrom oko njega, nije lako. Svaki put kad nesto kritika, odmah dobije udar s desne strane, a i od crkve hi je dosta čuo. Samo on je frajer i baš ga briga. Sada je lipo reka da siromahi plaćaju porez, a bogati ne. I sta je slabo u temu? Forši Mesić laže? Almeno svako toliko on kaže koju poštenu koju mi mali ljudi volimo čiuti.
»Vidi, vidi, ošla Kosorica na godišnji, bree. Na Brač!« »Je, pa kaj, mora se žena malo odmorit od problema«, misli Barizza. »Da, boona, ali vid' kol'ko će potrošit za pet dana, tridcet pet iljada kuuuna. Uu, jest joj život skup...«, doda Fadila. Da li je to iz nježinog takuina ili našeg, još se nezna.
Juka mene šjora Kosor, ste isla na godisnji, a niste mi išpitala da li je istina da je direktor Hep-a, posle ki je dobio fotelju, nakupova za sebe i fameju stanova, vile, i ima u nekretninama vishe od milion euri. Da je u firmi zaposlija sve svoje rođake, a nije firma njegova nego državna. A sta je najgore, to podužeće je oštetia za miliardu i sedamsto miljari kuna. To znači, sve nas koji plaćamo luče. Šjora premierka moja, ja lično se nebin mogla mirno odmarati, a da žnam da mi neko tako rovari po buđetu. Ste vi čiulaaa... da je taj gospodin prijavljen da živi u Vukovar i ima olakšizze za porez, ma svi znaju da živi u Zagreb. Zbog takovih, mi sad moramo puniti škulje u državna blagajna. Da pukneš! Ako je to istina, trebalo bi da sve vrati od kud je uza i da malo gre u paržun. A propo tega, šam čiulaaa...
Merikani tražu sve kombinazie caco rešiti krizu i staviti šolde u državna blagajna. Inšoma, neki pametni se domislio i zajno su odlučili da svi bogati zatvorenizzi neće vishe gratis đabalebariti u pržunu. Imaš love? Okay boy, onda izvoli platiti svoj zatvorski boravak 90 dolara dnevno! Računaju da će taco samo u državi New York prikupiti miliardu dollara godisnje. Che pametno, čašna rieč, to je super ideja anke za nashe uvjete. Tako bi se našim bogatim lopovima zatresle mudante i dobro bi promislili prije lieve ruke, desni žep. Pa veramente, oni se nakradu, a mi im plaćamo stan i hranu ako idu u zatvor. Di je tu logika? Su si naplatili? Neka platu! Samo nebimo mi tu puno profitali od tega jer na prste od jedna ruka se moze nabroiti colico takovih sjedi na friško, mišlim, u ćuza.
Inače meni se digne štumig kad čiujem ove na vlasti caco se pravdaju za nametnuti porez. Kazu da smo do sada živili iznad svojih mogućnošti i zato smo toliko duzni. Ma te prego, chi je zivio iznad svojih mogućnosti? Mi stoka sitni žub, sigurno ne.
Vasha Spia, spija@hi.t-com.hr
Glas Istre
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 17, 2009, 11:38:27 poslijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri / Pogled
KVADRATURA DRUGA
15.08.2009.
đermano ćićo senjanović
državo naša, milosti puna
Baš je lipo kad država služi građaninu. A dosad smo mi služili njoj. Evo nan je i Jadranka udrila namet na neto plaću. Kad bi zna da će nan to pomoć, duplo bi da. A ovako mi se riga. Dajemo pineze da bi Jurica moga kockat i da bi Bandić moga svojin kumovima namištat poslove. Ali, ko in ča more. Oni su stvorili državu za se, a ne za nas. I sad ovisimo o njihovoj milosti
Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/8/440866.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/8/440866.jpg)
memorija pamćenja
Sve je počelo za vrime utakmice Hajduk – Žilina. Ne znan je li tamo kod njih ili ovde u nas. Vjerojatno za vrime prve utakmice. Kad san čuja da u njih igra jedan ča se zove Šourek, odma mi se počeja vrtit film. Znan da je pri puno godin u Zagreb bija jedan sportaš, pari mi se da je igra balun, i da se zva Šourek. Deset dan mi je tuka po glavi, i nikako se sitit. Onda san se javija Jovanu Kosijeru. On je živa enciklopedija i jedan od najvećih sportskih novinara. A kako početkon devedesetih Sportskim novostima nisu trebali enciklopedisti čudnoga imena, to su mu oni zalipili otkaz. I eno ga sad doma. Gleda kroz ponistru Vjesnikov neboder i broji mu katove. Koliko katova, toliko privatizacijskih mrakova. Mraknem ja, mrakneš ti, živimo u ljubavi!
I pitan ja moga Kosijera za toga sportaša Šoureka, a on ka iz topa: »Znam da je naša slavna atletičarka Đurđa Fočić bila Šourek. Nastupala je na Olimpijskim igrama '68. u Meksiku, '72. u Münchenu i '76. u Montrealu. Rođena je 1948., a bila je članica...« Prikinija san ga i objasnija mu da ne mislin pisat njezinu autobiografiju, nego da me muči to prezime Šourek. On se sta smijat, a ja san nastavija mislit. Svaka čast Đurđi, ali meni triba sportaš koji se zva Šourek. A možda joj je to muž. Sve mi kroz mozak prolazi juniorska momčad Trešnjevke iz 1966. godine. Tamo je igra moj gimnazijski kolega Dujo Tomičić. Znan da su s njin igrali Pigac i Dragan Kolić, a možda je tu bija i jedan Šourek.
Ne znan, valjat će mi dalje istraživat. I dok san tako sta i mislija, opet mi je pâ na pamet Kosijer. Koja je to glava! On je odma istresa godine i gradove u kojima su se pri 40 godin održavale olimpijade. Bi li se i vi to odma sitili? Ajmo provat skupa! Ja san rođen 1949., ali u prvi misec, tako da i 1948. računan ka moju. A i s ton san generacijon iša u školu. Evo, ja ću počet s 1948., i reć ću ča mi s ton Olimpijadon pada na pamet, a vi me pratite i, ako imate čagod, nadodajte. Ajmo:
London 1948. – Franjo Mihalić u trčanju i neki Gubijan ča je baca kladivo;
Helsinki 1952. – Rus Bobrov uvalija Beari tri gola, vodili smo 5:1, a na kraju ostalo 5:5. U ponovljenoj utakmici smo tukli Ruse 3:1;
Melbourne 1956. – pari mi se, ka u magli, da su tu vaterpolisti dobro prošli;
Rim 1960. – gleda san Olimpijadu na televizor barba Jere Dumanića. Televizor je bija Grundig, a barba Jere je stalno govorija: »Intruzione video sul kolegamento di internacionale!« Onda se moglo gledat samo RAI, pa je on to skupija od njihovoga špikera. U finalu baluna su iz Hajduka nastupili Žanetić i Anković. Još mi se po glavi vrtu Papec i Zvonko Bego. A more bit i Kozlina;
Tokio 1964. – ničega se ne sićan;
Meksiko 1968. – Đurđa Bjedov dvi medalje. Vera Nikolić odustala na 800 m. Košarkaši zlato ili srebro? Vaterpolisti zlato?;
Müchen 1972. – masakr u olimpijskom selu. Arapski teroristi pobili izraelske sportaše. Rukometaši prvi. Da mi se bar jednoga imena sitit. Selektor Štencl? Je li se jedan igrač zva Krivokapić?;
Montreal 1976. – ničega se ne sićan;
Moskva 1980. – bojkot nekih zapadnih zemalja zbog ruske agresije na Afganistan. Srića da se u Afganistan više ne ratuje;
Los Angeles 1984. – na otvaranju Olimpijade letija čovik sa motoron na leđima. Bija je u bilome skafanderu;
Seul 1988. – oni crni Kanađanin diskvalificiran zbog dopinga. Oduzeli mu zlatnu medalju. I dali je Carlu Lewisu. Na vrh mi je jezika, ali se ne mogu sitit kako se ti drogaš zva;
Barcelona 1992. – Ivaniševićeve dvi bronce i finale u košarci kontra Amerike, kad se Arapović obisija za koš nakon našeg vodstva u prvome poluvremenu. Za njih je igra i Jordan. Meni se, ka i uvik, obisila brada dok san ga gleda. Najveći sportaš svih vrimena!;
? 1996. – ne znan ni di se igralo, niti se ičega sićan;
Sydney 2000. – veslači! Osmerac uzeja medalju. Koju? Zlatnu nisu. Ili je to bija četverac? Ili je to bilo u nekom drugom sportu?;
Atena 2004. – je li ono Rudića bacilo u bazen? Ili je to bilo negdi drugdi?;
Peking 2008. – smog, zagađenje, Ptičje gnijezdo, veličanstveno otvaranje. Ničega se od takmičenja ne sićan. Čekaj! Usain Bolt na 100 metri. Novi Jordan!
Eto, doša san in kraju. Cili život, 60 godin, 15 olimpijskih igara, sve je stalo u 15 rečenica. Jebi ti takvi život! I takvu memoriju.
pačići mali
Evo san nikidan vidija najtužniju i najuvredljiviju fotografiju u cilu Hajdukovu povijest. Igrači sidu uz rub igrališta i pokorno gledaju u hrpu navijača koji su in sročili pismo, a to pismo in čita kapetan Andrić. To ka navijači nisu zadovoljni rezultatima, pa su prikinili trening i natirali igrače da se postroju i slušaju njihove umotvorine.
Znan ja da Hajduk već dugo nije Hajduk, znan ja da svaki od igrači čuva svoju guzicu i misli: Jebe me se za ove budaletine, ali nisan ja taj koji će in se suprostavljat. Moja plaćica, moja slobodica. Šta prije se prodat, a vi onda čitajte te vaše referate i puštajte tupave spodobe da van vodu klupsku politiku.
Je, sve je to tako, ali di in je ponos i di je čuvanje dostojanstva kluba? Ma kad bi to Ivo Bego pustija navijačima da s njin brišu pod? Pokušavan u toj poziciji zamislit Peru Nadovezu, Stipu Ilića ili Juru Jerkovića. Ma kad bi oni pustili da in navijači prekidaju trening i da in ka maloj dičici držu govor?! Bego bi in se najprije nasmija u facu, a onda bi ih posla u kurac. A ako in to ne bi bilo dosta, onda bi uletija među njih i razbuca bi ih ka cone. Evo mi sad pada na pamet Ante Vulić. Njemu je niki navijač ništo grubo reka za vrime treninga, Antiša je priskočija žicu, a oni je uteka u vidu lastinoga repa. I, eno ga, još biži. Ili Davor Grčić Gaga? Pa bi on pustija da mu navijači seru po glavi? On bi in reka: »Mrš u tri pizde materine, ti ćeš mi govorit! Plati kartu i navijaj! Ili nemoj! Makni se da te ne vidin!«
A bidni moj Hajduk, ča je dočeka. Divljaci naprid, pitomi stoj!
školske knjige
Baš san se tija počet karat sa školstvon, knjigama, udžbenicima i nakladnicima, kad mi je palo na pamet da ja o toj problematici neman pojma. Da je mene stavit za ministra prosvjete, u tri dana bi me smijenilo. Ili bi me upucalo. Zašto zemljopis u cilu državu ne može bit za sve isti? Knjiga iz zemljopisa za sedmi razred? E, ne može. Svaka županija ima svoj zemljopis. Ili knjiga iz matematike za peti razred. Zašto postoji sto udžbenika, pa svaka škola ili svaki profešur može izabrat iz čega će predavat? Je li se tu otvara prostor za korupciju? I zašto bogata Kalifornija sve udžbenike daje na internet, a kod nas se ta ideja ismijava?
Rodica mi živi u Francusku i govori mi da je u njih isto ka u nas. Jedan predmet, miljun udžbenika. Postoji nacionalni program, i svaki se udžbenik mora držat nacionalnog programa, a izvedba je slobodna. Neman nikoga u Njemačku. Ni u Skandinaviju. To mi se činu racionalne zemlje i baš me zanima kako su oni to riješili. Ol se ne bi moglo pozvat 10 autoriteti za svaki predmet, i da oni izradu udžbenik? I da je to udžbenik za cilu zemlju i da dura bar pet godin. A za matematiku i fiziku bi moga vridit bar šest. Tako da se brat, sestra i rodica mogu služit istin librom.
Samo ne smidu od listova činit avione.
pohvala milosti
Nikidan san u Slobodnu pročita jedno prilipo pismo jedne prisritne matere. Žena zahvaljuje gradonačelniku Kerumu ča je ispunija obećanje pa je ona uspila svoju trogodišnju ćer upisat u vrtić. Govori da se ne sića kad je bila tako sritna. Da joj je to prvi put u životu da je od države dobila konkretnu pomoć.
Ma baš je lipo kad država služi građaninu. A dosad smo mi služili njoj. Evo nan je i Jadranka udrila namet na neto plaću. Kad bi zna da će nan to pomoć, duplo bi da. A ovako mi se riga. Dajemo pineze da bi Neven Jurica moga kockat i da bi Bandić moga svojin kumovima namištat poslove. Ali, ko in ča more. Oni su stvorili državu za se, a ne za nas. I sad ovisimo o njihovoj milosti.
Državo naša, milosti puna.
svečani ispraćaj
Kad san vidija da je Savki na ispraćaj doša i svećenik, spontano mi je izletilo: »Religija je opijum za narod.« Tu mi je bija prijatelj koji je reka:
– Ajme šta si ti zadrt.
– Ma, malo mi je sve to smišno. Ona je bila predsjednica CK SK Hrvatske u vrime kad je materijalistički pogled na svit bija uvjet ulaska u partiju. I niko ko je bija drukčijih pogleda nije se moga popet do vrhova društvene ljestvice. I sad njoj, koja je bila na čelu takve politike, dovode svećenika na sprovod... Pa se pitan je li nan lagala onda ili nan laže sad?
– A zbog čega gospođa nije mogla evoluirat?
– Nije sramota evoluirat, ali je jadno kad saltomortaliraš.
– Ajde, nije pravi salto mortale. Nju je ispratija liberalni svećenik don Ivan Grubišić.
– Nije ni njemu lako. Posta je zakrpa ateističkih licemjera.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285C286328602863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285C28582860285E285E28632863286328592863W (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285C286328602863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285C28582860285E285E28632863286328592863W)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 17, 2009, 11:44:25 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 09.07.2009. / Kolumně
Beseda
5 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
1. članek
obašli smo
David Daša Kabalin i »Novljansko govorenji«
I zaspraven, Daša je živjenje – dugo, teplo, lepo i bogato. Daša je svet – nekadajni i sadajni. Daša je povijest – zapamećena i zapisana, ka svedoči i staro i novo. Daša je neš ča dura, ča će zavavek bit i ostat našo. Tako se more reć samo za pjesnika, ki i va svojen devedeset i prven lete još vavek srcen rado piše i zapišuje
Piše Cvjetana MILETIĆ, Slika Boris SUŠANJ
Slika:
Ova mi je knjiga zasladila život – David Daša Kabalin
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=433547',284,520,'');
Teplo je pul Matetićevega ognjišća, a dušu i telo glade novi versi i stara muzika. Prestavja se nova knjiga Davida Daše Kabalina. Kad je pred čuda, čuda let napisal: »Tu sopu mile naše sopile, tu bura grmi, od tuda smo mi!«, ni znal da će ih ko leto kašneje va muziku obuć Ivan Matetić Ronjgov. Zato su valda ovu večer sopeli imele neki otajstveni glas. Z gušton su ih sopli novjanski sopci KUD-a »Ilija Dorčić« i »Novljansko kolo« Dorijan Sokolić i Danko Pipinić, a Sokolić je zasopal i na vidulicah.
Petnajsta knjiga
Va punoj sale za stolon četiri mušketiri. Mej njimi je slavljenik David Kabalin. Nasliša sopeli, kima z glavun, pocupkuje z nogun. Uživa. Po nekadajnu mu kantaju Gordan Šamonić i Vinko Rubčić. Oglase se i novjanske kanturice Jerka Polić i Marina Mekić. Na staru narodnu »Nagnulo se drivce orihovo« Daši j' srce zaigralo pa j' š njimi dofinil kanat. Se j' to bila prestava za »Novljansko govorenji«, rekli su petnajstu Dašinu knjigu. Izdavač je Ustanova »Ivan Matetić Ronjgov« va koj je David Kabalin od prvega dana. Zapravo još i prej aš čin se namislelo uredit maestrovu kuću na Glavice i otpret ju za fešti od muziki i zajika, Kabalin je tu našal svojo mesto. Zato je knjige »dobro more i sretan plov« prvi poželel Darko Čargonja, ravnatelj, prijatel i izdavač. Onputa je besedu od struki imel urednik Ljubomir Stefanović. On je rekal: »Književnik je David Kabalin po mnogočemu iznimna figura našega književnog i kulturnog prostora. Trajanje, postojanost, nazočnost na kulturnoj i književnoj sceni samo su neki od elemenata koji njegovu osobnost čine prepoznatljivom i nezaobilaznom. Njegovo nastojanje na čakavskom govoru, varijetetu, njegovo kontinuirano cizeliranje jednoga mikrokozmosa prepoznatljivih i posve određenih vrijednosti, kako se to danas veli – tradicionalnih, čini nam neobično bliskim jedan svijet naizgled na odlasku u kontekstu globalnih pojednostavljivanja i izjednačavanja. Dakako, tu jezik/zajik nije samo sredstvo za komunikaciju, on je život, on je svijet, on je povijest, on je zbilja, on je prepoznatljivost...«
Kad san bil mlad i lep
I zaspraven, Daša je živjenje – dugo, teplo, lepo i bogato. Daša je svet – nekadajni i sadajni. Daša je povijest – zapamećena i zapisana, ka svedoči i staro i novo. Daša je neš ča dura, ča će zavavek bit i ostat našo. Tako se more reć samo za pjesnika, ki i va svojen devedeset i prven lete još vavek srcen rado piše i zapišuje. Valda se zato za neke njigove pjesmi z mlajeh dan već dugo misli da su narodne. Takova je i mornarska himna »Mornari, hrabri ko legende glas...« Daša ju napisal, kako uža sam škercat, »kad je bil mlad i lep«. Slično je i s Matetićevun Mantinjadun. A va Istre, va Žminje, va sred srca od čakavice, Davida te zavavek spominjat sporad tri versa. Bilo je to vreme kada se rajal Čakavski sabor i trebalo mu je dat »vetar va jedra«. Daša j' onputa rekal: »Saka dušica ima stinj, / za čakavsku besidu / stinj je Žminj!« Takov stenj, tepal i gorući, Daša je odvavek bil i va svojen Vinodole i pul Ronjgi. Pa ki se onputa ne bi štimal va takovoj kunpanije?!
Jedina štorija va proze
Mlaji brat Srećko Kabalin za »Novljansko govorenji« napisal je predgovor. Va njin je otkril i jenu slikica z mlajeh dan kad su još bili dečina. »Već ko školan – đak drugoga razreda Senjske gimnazije, objavil je moj brat Daša va Jutarnjen listu svoju đačku avanturu, kad je svojin mlajin školanon, isto Novljaninon, po kiši i va zimskom štajonu, šal pišice z konvikta »Ožegovićianuma« va svoje rodno mesto Novi Vinodolski, da bi barem dan, dva proživel i naveselel se uz novljanskoga »mesopusta«. Mokri i ozebli jedva su prišli do svojih kuć i namesto uz mesopusta odležali su dva dana doma va postilji i šli nazad va Senj, a novljanskoga mesopusta nisu ni čuli ni videli.« Piše Srećko da j' to jedina štorija, ku j' Daša zapisal va proze, aš da od onda piše va verseh.
More versi
Onda je Daša počel versi pospravjat va knjigi. Od prve »Jedri brode, široko ti more« 1967. do ove zadnje »Novljansko govorenji« pasale su 42 leta. Mej ten su tiskane: Naša beseda, Kolo mažurani, Zač nan je noćaska jadra otvoriti, Pivanja i govorenja, Na moru rumen, Moj grad kameniti, Juže ubo zima minu, Moje strune, Kroz godišća, Pomalko prohaja deveti križ, Nagnulo se j' drivce orihovo, Dedove pojidi i veselja, Barčica j' armana, slebron okovana, Ne zahajaj, sunašce moje!, Sakoga trena jedno godišće za Učku zajde. I kakogod zbrajali na kupe je više od petnajst knjig. Za to vreme i Dašu su pospravili va se neke knjigi i antologije. Njigove su pjesmi va knjigah Korablja začinjavca, Besedi s kamika i mora, Mare nostrum, Puntarska čakavska beseda, Suvremeno dijalektalno pjesništvo Primorja i Podravine i Čakavsko pjesništvo XX. stoljeća... Ono rasuto po časopiseh i fojeh nećemo spominjat. More slikic, more versi.
Tepli i mehki
Nasložena lepota va koj čovek saki put otkriva neš novo. Dašini tepli i mehki versi va muziku su svojni opleli Ivan Matetić, Boris Papandopulo, Josip Kaplan i Dušan Prašelj. Sada je to storil Vedran Križan. »Na moru j' jabuk./Gremo jih kupit!/Nimamo zač!/Ukradimo majčici kolač!« Tako j' Vedran napisal muziku za »Jabuku«, ku su otkantali Alen Polić i Ana Kabalin, Dašina vnuka. Pjesma j' tiskana i va ovoj knjige. Kuntenat mej prijateli i pun kuraja Daša j' na kraje rekal: »Ova mi je knjiga zasladila život.«
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285B285D285C285F28632863286328592863I (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285B285D285C285F28632863286328592863I)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 17, 2009, 11:46:12 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 09.07.2009. / Kolumně
Beseda
5 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
2. članek
razgovor:SANDI KRŠANAC , PREDSJEDNIK UDRUGE MLADIH I GRAĐANA LEPRINAC
Život na samo dva prsta od neba
Storili smo i jedno »oživjenje« Veprinačkega zakona – predstavu s Kastafskim pučkim teatrom na tu temu. A drugi del udruge je pokrenul školu sporta za najmlaji va ku redu deca s područja Leprinca, Pojan i Bregi dva puta na šetimanu, i isto tako besplatne instrukcije za seh ken to rabi
Ćakulal i slikal Davor ŽIC
Slika
Leprinac – samo dva prsta do neba – Sandi Kršanac
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=433548',375,665,'');
Zadnjeh par let Veprinac pasuje kroz vele promjeni – ofriškano lice starega grada zgora Opatije privlači sve više judi na izleti, fešti, druženja, sportske manifestacije... Zad dobrega dela tega stoji Udruga mladih i građana Leprinac, a, magari je osnovana pred samo par let, već sada dobar del judi ne more zamislet kakov bi Leprinac bil bez njih. Predsjednik udruge je Sandi Kršanac, s ken smo za Besedu poćakulali od projekti ki su storeni, od oneh keh komać rabi storit i ki se delaju baš sad...
Morda je najboje va ovu štoriju poć ot početka. Kad je Udruga mladih i građana Leprinac počela delat?
– Udruga je osnovana drugega maja 2007. leta. Tad je bila osnivačka skupština, ma del udrugi nastal je puno prej, tako ča se del ekipi nalazil sakega četrtka. Igrali smo karte, družili se, to nan je bil jedan dan kad bi se si skupa našli. Uglavnom, između sega tega nastala je jedna ideja da bi mogli neš pozitivno napravit, kako bismo mestu malo pomogli. Tako smo prišli na ideju da storimo jedan koncert na Leprince, a Igor Puž je predložil da taj koncert bude humanitarni. Pitali smo obitelji za ke smo mislili da im rabi najviše pomoć ako se slažu s ten, i tako je krenula stvar. A udruga nan je tad bila nužna jer nan je trebal pravni subjekt da se to storimo.
Leprinac kako Mošćenice
Va teh službeneh dve i pol leta, ča ste se storili?
– Osnovna ideja je bila da pomoremo mestu, al nismo ni sami bili svjesni kamo će se to krenut. Delamo više-manje od projekta do projekta, a otejemo promovirat Veprinac na ča više mesta na ča boji način. Drugi del udruge otel je pomoć urejenju mjesta i brige za decu. Zajno pokle humanitarnega koncerta šli smo u realizaciju dokumentarnega filma o Leprince, a oprli smo, skupa s udrugom turističkih vodiča Liburnije, i etno-zbirku. Mi smo objeručke prihvatili njihovu ideju da Leprinac postane jedno kvalitetno turističko mesto, po uzoru na Mošćenice. Da budemo izletničko mesto i da Opatija ne rabi svoji turisti vozit na druge destinacije, nego da ih peja na Leprinac i na Učku. Storili smo i jedno »oživjenje« Veprinačkega zakona – predstavu s Kastafskim pučkim teatrom na tu temu. A drugi del udruge je pokrenul školu sporta za najmlaji va ku redu deca s područja Leprinca, Pojan i Bregi dva puta na šetimanu, i isto tako besplatne instrukcije za seh ken to rabi.
Kako su vas prihvatili judi na Leprince?
– Većina nas je na početke gledala s dozom opreza, aš nisu znali za ča smo se sposobni i ča sve namjeravamo napravit. Morali smo svojin radon i s projekti dokaževat da imamo potencijala i da delamo za Leprinac. Međutim, još vavek jedna doza jubomore postoji med judi jer smo pokazali da se more neš dobrega storit magari su si sumnjali u nas. Članovi udruge nisu samo mladi judi, nisu samo z Leprinca, a moremo se pohvalit da smo ovega leta, kad podvučemo crtu, prišli do broja od preko sto judi ki su pomogli – ili dali ruku, ili sponzorirali neš ili organizirali neš. To je po mene znak da smo prepoznati i da judi misle da dobro delamo.
Dokumentarni film »Veprinac – samo dva prsta od neba« funkcionira i kot jedan spomenik radu udrugi...
– Teško je reć ki je projekt najbitneji il najdraži. Sakako, film će ostat najdulje va sjećanju jer će ga moć judi pogledat i za dvajset, trejset let. Bilo je dosti naporno za storit taj film, jer je rabilo zapret financijsku konstrukciju ka baš i ni bila mića, a najprvo se rabilo dogovorit ča će se uopće bit va ten filme i ki će ga delat. Puno stvari nismo uspjeli ugurat va film, al sad smo zadovojni s ten kako je ispal i mislin da moremo bit ponosni na njega od početka do kraja. I judi ki su ga pogledali dijele naše mišljenje.
Etno-zbirka
– To je jedan volonerski projekt, pa, na žalost, ne more bit celo leto otprta. Otpira se za prvi maj i do pol šestega meseca je vikendom otvorena, od devet do dve ure, a od petnajsti šestega do petnajsti devetega otprta je saki dan. Morda najznačajneji eksponat va etno-zbirke je preslika Veprinačkega zakona, a moru se videt stvari iz stareh kući i videt kako su stari Leprinčani nekad živeli, od čega su živeli i kako su privređivali.
Bettini
– Bettini su tradicionalni veprinački baškotini, a na receptu moremo zahvalit gospodinu Janu Urbanu ki ga je va knjigah našal. Recept je star četirasto let, pa su sastojci od onega vremena – marun, med, brašno...
Veprinac al Leprinac
– Za seh domaćeh ime mesta se reče Leprinac, ali pravo, službeno ime je Veprinac. Pitanje je po čen je Veprinac dobil ime, a nekako je najbolje objašnjenje da je to po biljke veprina ke jako puno ima po mestu. A na domaći se biljka reče leprina, pa je to i ta razlika va jednen slove.
Turistički proizvod
Ka je ideja va pozadine tega filma? Ča ste oteli s njin postić?
– Oteli smo imet jedan turistički proizvod za daljnju promociju Leprinca. Magari je mane draža knjiga, ipak smo se odlučili za DVD, jer u današnje vreme judi imaju više vremena i volje za pogledat film nego za pročitat knjigu. A na kraje je to ispal i turistički proizvod, ali i jedan dokument o življenju danas na Leprince, o njegovoj prošlosti a nadamo se da će se tu nać i budućnost. Kroz par let će se videt kamo će to sve poć – od etno zbirki do nekeh drugeh projekti ki se konstantno delaju. Drago mi je da se Leprinac već sad menja u odnosu na onaj ki je va filme, snimljen pred leto dan. Postavljene su poučne ploče, storeno je dječje igralište...
Kako ste preveli slavnu rečenicu iz filma: »Antonić, koliko škalini ima«?
– Ha, ha... Mislin da je to ostalo tako. A najteža stvar pul prevođenja su bile pjesme Josipa Stanića, jer nismo imeli šoldi da platimo jude da prevedu to umjetnički, nego su prevođene doslovno da ih judi skuže...
Svojevrsni nastavak filma je predstava o Veprinačken zakone. Premijera je bila pred dve šetimani, kako je se to pasalo?
– Ma pasalo je i boje od očekivanega. Bilo je čuda judi ki su ideju odlično prihvatili, a zadovojni su i judi i publika. Na žalost, va filme ni bilo vremena da se odigra jedna scena iz zakona, pa smo storili posebnu predstavu. Sad je konačno zaokružena priča o Veprinačkemu zakonu.
Ča to ima Veprinac za ponudit turistima? Zač bi neki prišal semo?
– Za jedno tako malo mesto, s otprilike tisuću stanovnika, Leprinac ima jako puno događanja. Celo vreme se va ten mićen meste neš dogaja – od početka leta, Antonje, maškari, pusneh tanci preko Markove, proslave zaštitnika grada Veprinca, do proslave Prvega maja, Leprinačke fešte, balinjeradi... Moremo se pohvalit i da imamo jedan od lepšeh jogi na Liburnije, imamo i klapu, kulturno društvo, zbor, demo bend – Windfuckerse... Pasano leto su i dve knjige izdane o Leprincu, ovo leto će i jedan roman bit izdan. Va deveten mesece imamo i smotru mladega vina, si oni ki doma delaju vino moru ga prnest pod ložu na probu, a si ki prnesu vino ga sami i ocijenjuju. U isto vreme je festival bettini, našeh kolačići keh pokušavamo promovirat kot autohtoni proizvod.
Va obiteljskoj firme
Kakovi su daljnji planovi udruge? Ča mislite dalje delat?
– Udruga je već dosti projekti proizvela, pa moramo med sobun storit jednu selekciju i uključit nove jude aš smo mi već dosta razapeti na razne strane. Si smo mi volonteri, pa moramo spajat poslovne obaveze s privatnima i s udrugom, ali imamo podršku obitelji tako da se zasad sve da izgurat na dobru volju... Al započeti projekti se nastavljaju – rad na promociji Leprinca, na uređenju, rad s djecom...
Kad ne spašavate veprinački turizam, s čen se bavite?
– Ja se profesionalno bavin popravkom ugostiteljske opreme. Delan va obiteljskoj firme ku imamo već tri generacije – počel mi je nono, pa onda otac i sad ja pomalo preuziman delo. Takovo delo mi omogućuje da sam organiziram svoje vreme, pa ga koristin i za rad udruge.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285B285D285C286028632863286328592863C (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285B285D285C286028632863286328592863C)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 17, 2009, 11:47:04 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 09.07.2009. / Kolumně
Beseda
5 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
3. članek
ča je ča: SLIKOVNI RJEČNIK
Piljuh
Piše i slika Marija GRAČAKOVIĆ
Slika:
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=433549',261,520,'');
Kad rečen TIĆ vi ćete siguro pomislit na kakovoga leštoga vrabca, kosa, šojku, kukavicu, ćuka... Ma čudo je šorat tičjega svita. Jeni tići kantaju, drugi švikule, treći kukaju, četrti kraču, peti na mučeć grabe, kradu, nose. Vrana, na primjer, krade frmentun u mesto. Načme glavicu i zoblje zrna, onako „na zeleno». Ma lahko za vrane. Kladeš u mesto strašila, jutrin i večer malo počuvaš, poroštaš zo kakovu latičinu, a kada se one istešo kalaju na frmentun zijaš: kra, kra, kra... i one ujdu. Lete za novu sriću. Ako se i vrnu i čagod pojidu, ča moreš. Tar neće sve! Ostat će još toga i za gospodara.
Ma PILJUH! On ti dela čudo veću škodu, ukrade i poji kokoš. I ne samo jenu! Ako se navadi....
PILJUH (Accipiter gentilis) je jastreb kokošar. Spada u tići grabljivci. Jima jaki kukasti kljun, oštro oko, dugi rep, krela ke raširene jimaju više od metra. Boja mu je sivkasta, a krela i rep napoštani za brzi manevri po zraku. Zasprave, zabrza kad nikoliki puti zamahne zo krela i ontrat pomalo „jadri». Nazor bi rekal (misleć na galeba): „On kruži miran i sam». Tako i piljuh „kruži», a zo oštrin okon išće žrtvu. Najviše voli kokoš, a u šumu lovi vrane, golubi i drugi tići. Za ukrast kokoš rabi mu prit u selo.
I tako on pomalo zvisoka „jadri» i išće. Kada opazi kokoše kako strela se naglo kala i rani prvu ka mu pride pod kljun, dvigne ju u zrak i – bog rožice.
Mi smo kako dičina, kad bimo ostali sami doma, morali čuvat kuću, a bome i pazit da piljuh ne bi škodu delal. Tako je jedan put niki od dičine vidil piljuha, ma bil je miran i jako visoko. Kokoše su bez brige po dvoru pretale i iskale ča za pojist. U dvor smo jimili jenu žutu črišnju ka je rasla posve blizu gromače zo ku je dvor ograjen. Kada se nijedan ni nadal, piljuh se je kako strela kalal i uz tu črišnju i gromaču pretisnul jenu kokoš. Odmah su njoj pera počele letit, druge su se kokoše kokodačuć razbižale, mi smo zijali ma on nas ni otil čut. Niki od dičine je zel haravicu i počel ga je tlić. Piljuh je, za čudo, pušćal kokoš o odletil. Ma njoj više ni bilo spasa. Znate kadi je brižna finila? U naš lonac. Večer se je mat jako jadila ča jih nismo bolje čuvali.
Danaska su kokoše zatvorene u gajbe. Piljuhi ne moru do njih. Ma oni se nisu zatrli. Najdu i u šumu ča će ulovit. To njin je posal i život, aš oni su – PILJUHI.
Istešo, moran van priznat da let i let nisan vidila piljuha kako „kruži, miran i sam». Življenje se je jako prominulo. Na bolje? Ma dajte, dajte, ne budite inšempjani.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285B285D285C286128632863286328592863B (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285B285D285C286128632863286328592863B)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 17, 2009, 11:47:58 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 09.07.2009. / Kolumně
Beseda
5 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
4. članek
Škura bura
Trst je naš
Piše : SLAVICA MRKIĆ-MODRIĆ
Slika:
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=433550',200,263,'');
Pasanu sobotu san z dve prijatelice šla va Trst. Zač? Zato da mi rit puta vidi, tr ne za neku korist, ako ste to misleli. Leh da ti je obletat okolo, rekla j mat, a otac me j pogljedal i niš ni rekal. On zna da j ki put bolje i premučat. Intanto smo se nas tri okolo šeste zapolne se pune forci šle va ta Trst na onu njihovu noć od rasprodaj. Pitan ja veću da ča misli kupit, a ona govori – ma niš baš jako. Pitan manju ča j njoj va planu, a ona govori – iman dva eura i niš va planu. Pitaju one mane istu stvar, a ja malo stanen i toga časa dokončan da mi apsolutno niš ne rabi i da j ako ča kupin se leh jedno hitanje soldi va prazno. Onput smo se se tri lipo nasmele i vesele šle va tu tršćansku noć. Najprvo smo se pol uri vrtele okolo suda išćuć parkiranje, onput smo odustale i šle va garažu, a kada smo se to odbavile i va šoping. Prvo pa muško, rekli bi neki aš dočin smo došle va »Godinu« ona veće j kupila halju ka j na sniženju od 40 posto koštala dva tri euri manje od sto, ja san se zalepila za nekakovu majicu z patuljčićen ka j imela isti popust kod i ona halja i isto koštanje, a ona treta j gljedala kako j ča zašiveno pa da će ona sama tako zašit. Ja, kad nju Bog ni udril va ruki kod ča j nas dve.
Pokle toga bilo j jedno dva – tri promašaji, znate ono greš va butigu i prez ičesa zijdeš vanka, ma kad nan je krenulo, to bolje da van ne govorin. Intanto smo mi zad pol noći došle va tu garažu, pokrcale se ča smo kupile i napunile bunker do vrha. Bilo j tu sakoga vranića, od sandal, preko halj i stomanj do čižam. Ma, se četire godišnje doba smo odbavile. I onput se pogovarale o semu tomu. Da smo mogle prez sega ča smo kupile – smo, ma da smo pasale jeftineje leh ča bismo da smo to isto šle kupit v Riku – smo, da smo videle kako zgljeda duh velegrada i kako se od ničesa more načinit pravi šušur i uza se to dobro inkasat – smo, i da smo bile kuntente – smo. A onput je manja pitala da ča mi ne bismo takovo ča mogli načinit v Rike, da imamo se ča imaju i oni va Trstu, i munjeni ki bi potrošili, i trgovački centri, i celi vagun butig i butižic, i milijun bendi ki sviraju, i oni ki prodaju baloni, i oštarij koš i još, i da ne nabrajamo dalje. Ja san njoj leh rekla – ča j bolje da se to imamo kad pameti nimamo. I va ten smo pogovoru došle do meje. Carinik je pital ča imamo, a ja san pljusnula – sega osin pameti i on je leh odmahnul rukun »pasajte«. Dobro smo pasale, još pokle šle i na »čiz«, a ča j mat rekla kad je drugo jutro videla moju trgovinu, ovako pristojna neću van reć.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285B285D285D285828632863286328592863R (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285B285D285D285828632863286328592863R)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 17, 2009, 11:48:56 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 09.07.2009. / Kolumně
Beseda
5 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
5. članek
S Kirije par besed
Murva
Piše : SLAVICA MRKIĆ-MODRIĆ
Piše i slika Mladen BARAC
Murva je naše domaće drivo ko daje sočni plodi, ki su beli, črni, a i črljeni, pa po ton ju tako i zovemo. Osin murve postoji i murveš, čiji plod se razlikuje, on ocveta kot grozd i otpade, pa po njen znamo da je muškoga roda. Najveći murveš poli nas je va Kamenjaku, a star je 150 let. Slobodno moremo reć da su murve najstarije voće, nimaju kvalitetu črišanj ili sliv, ma sejedno su posebne. A da je to tako doznat ćete va voj štoriji. Ren ju najprvo opisat od mojih najmlajih dani. Sprid moje rodne kuće raste črna murva, a plodi su debeli i sočni. Pametin kad je pok. mat od njih za nas dicu kuhala pekmez. Od črišanj je bilo škoda udelat ta namaz, aš one su bile predodrejene za na placu i za rakiju, pa je murva bila zamina. Mi dica bi se popljezvali na murvu, žveljto i pazorito smo stresali kiti zrelih murav ke su padale na rastegnuti lancuni. Va dalnju proceduru se nen pačat, uključila se mat kuhajuć pekmez.
Drugu sočnu štoriju o murvi bin nazval turistički proizvod. Bil san već poznati kelner i delal san osandesetih let va hotelu „Jadranka» na Selcih. Doznal san da jedni gosti vole murve, pa san jin ponutil svoje lipe i sočne kamenjačke. Nabral san jih i parićal, pa još sa šlagon ozgora. Oni su uživali va toj običnoj, ma slatkoj deliciji, a ja san bil od njih i nagrajen.
Da murva more bit i nimi svedok povjesnih i turističkih dogajanja najbolji je primjer crkveniška murvica, po koj je grad poznat poli nas i va svitu. Grad se šnjun diči priko sto let, a zadnjih nikuliko let va nje krakljicah nastanil se zanimljiv stanovnik našeg kraja, legendarni malik. A ča se nigda dogajalo pod murvicun opisala je va istoimenoj knjigi Đurđica Ivančić Dusper, pa piše: „ Ljudi su tamo hodili poćakulat, dogovorit kakov posal, za čut novitadi, za nasmet se, čut kakovu besedu...» Kako vidimo murva ima i svoju dušu, a da ljuden stablo služi i za korist i to se zna.Od njega se dobe najbolji okruti, kot bačve, mašteli, golidice, merne brenti, kabli... Ljudi su znali murvu i ukrotit, posebno bi obriževali kiti i od njih su znali rasplest baras ki je služil za grozdovi ili za hlad.
Finil bin štoriju o murvah današnjin vrimenon. Sekulika raskriža bogata su z murvami, ma sako drugo protuleti grani su jin mladoliko ofriškane, kako čoviku nebi plodi delali blato i škodu. One su danaska takove kakove jih čovik želi, a one nigdanje murve va jedan svoj kantunić hranimo, pa neka živu zavavik!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285B285D285D285928632863286328592863Q (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285B285D285D285928632863286328592863Q)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 23, 2009, 12:02:49 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 17.08.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Blaženi turisti
Piše Slavica MRKIĆ MODRIĆ
Intanto, nan z vikenda va vikend govore kako smo ostvarili rekordni broj na ovoj ale onoj autoceste, kako turisti dohajaju kod muhe na med, da ne rečen ono drugo, i kako smo bolji i od Španjolske i od Italije – da pravo rečen leh da su tri zemlje bolje leh smo mi. Naveselila san se tomu, ma jedno j doć simo, a drugo j neš i potrošit. Videt ćemo kuliko će ti soldi zakrpat škulju va proračunu. Nekako mi se čini da ne baš jako.
Ako ste misleli da ćemo danaska malo o pogovaranju po placarski ale o ćakule zmed prve gospe državi i prve od estradi – nećemo. Nećemo ni o onoj zmed prvoga čovika državi i crikvi, a još manje ćemo o mojih četrnajst dan ferij. Bilo pa prošlo. Mislin na ferije, aš ovo drugo će se nastavit. Tr znate i sami kako j to pu nas. Se za čas postane niš drugo leh jedna vela sapunača. Si oni ki delaju i za to ča delaju dobiju plaću znaju kako zgljeda ta novi harač va bušte. Ma, neš prelipo. Tuliko lipo da čoviku zajedno dojde da se pošalje mater ženit i projde va Italiju stare riti prat, ale jabuki pobirat, ale va ku drugu zemlju delat neš za ča će bit i plaćen kako rabi. Mnogi bi i prošli ma i ta su mesta popunjena aš ni kriza va svitu od kada su proglasili tu sakramensku recesiju leh od prvo. Oni ki nisu tati – jadna njin palenta.
Jadna j palenta i penzioneron, aš do sada su leh za tu palentu imeli, a od sada nimaju ni za nju. Komotno moru laloki oprat pa jih klast na stalažu, ma i va teštament, aš oni su laloku dobili preko socijalnog, a mi mlaji ćemo si prez zubi hodit, pa ki laloku dobije va nasljedstvo to će bit koda j dobil bingo, ale on najveći pogodak na lotu. Sa srića da san jedina pu materi i oca pa se neću morat kosmat okolo toga zubnoga nasleđa.
A sad malo veselije temi. I ne pitajte ča j to danaska ale ki j to danaska va Hrvackoj vesel. Pa, ki ako ne ministar turizma šjor Bajs, koga puno od njih zove i šjor Kontrabajs. Najme, kako j cela Vlada se nade za vritnjak krize polagala va turizam, to j ta brižni ministar imel veli pritisak. Aš ako od turizma ne zaradimo, ode se mater ženit. I onput se j dogodilo da j ona črna prognoza od deset posto podbačaja postala najprvo siva i glasila j sedan posto, a sada već gremo prama belomu i ona iznosi tri posto. Ako ti silni turisti nastave dohajat morda dojdemo do nuli, ča će reć morda dosagnamo lanjski rezultati, a sad kakovi su ti lanjski bili va odnosu na oni preklanjski, to j sad drugi par rukavi. Intanto, nan z vikenda va vikend govore kako smo ostvarili rekordni broj na ovoj ale onoj autoceste, kako turisti dohajaju kod muhe na med, da ne rečen ono drugo, i kako smo bolji i od Španjolske i od Italije – da pravo rečen leh da su tri zemlje bolje leh smo mi. Naveselila san se tomu, ma jedno j doć simo, a drugo j neš i potrošit. Videt ćemo kuliko će ti soldi zakrpat škulju va proračunu. Nekako mi se čini da ne baš jako.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C2859285B285B285F28632863286328592863A (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C2859285B285B285F28632863286328592863A)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 23, 2009, 12:03:34 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
17.08.2009.
Ćićo Senjanović
AJME MENI
John Lasseter: »Humor je važan, ali emocije su srž filma.«
Meni je najemotivnije kad sikiron odrižu glavu.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C2859285A285B285828632863286328592863P (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C2859285A285B285828632863286328592863P)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 23, 2009, 12:04:34 prijepodne
Šibenski list, br. 2381, 22.08.2009. / aktualno
GLAVA ŠOTOBRACO
Piše: Branimir Periša
branimir.perisa@sibenski-list.hr
Bajpas
Umisto odgovora okrenija jon je leđa, da pročita drugi natpis na majici: 'Svi bi mi tili biti Rade Buljubašić, al' ne moremo!'
Dobra Parona s velikon pomnjon pere suđe. Sve češće, jer je ota ženska tlaka nenadano postala posvećeni posal. Pazeći da štokod ne razbije oli šuškanjen naruši ugođaj tihog burljanja u lavelu, sve gladi rukan one čaše i pijate, ne bi li jon, ka i našoj premijerici Kosor, palo na pamet štokoda korisno i inspirativno. I onda se sitila: a šta ona ne bi bajpasirala vodobrojilo! To je sada u trendu i lipi, je, kulturni, više tehnički naziv za krađu vode.
-A čujte – obraća se El Tigreu – nisan ja bilo ko, stavite ruku na srce i priznajte! I ja san institucija zajedno s mojon betulon i fala bogu, nisan propala ka i TEF! Šta bi oni mogli vodu mukteše, a ja ne! – cila se zanila u lipu ideju da misečno bude oslobođena kakvog troška, posebice liti, kada je voda skuplja.
Cideći politrenu guzlu od pive, taman lipo orošenu kako i priliči po ovin vrućinaman, El Tigre ju je zapita da bi li se on moga bajpasirati na nježinu pivu, na šta je ona prkosno rekla da je piva ipak njena, a voda jon se pari skroz kurvanjska pa ispadaju teške budale svi koji je plaćaju, kada se more jednostavno bajpasirati.
Dobra Parona tek je sada vidila da El Tigre nosi majicu s natpison 'Puno je njih Rade Buljubašić'. Tako on reagira na najnoviju aferu u HEP-u, di je Buljubašić zaposlen da i ne mora dolaziti na radno misto osim vrlo ritko, a pravi mu je posal u središnjici HDZ-a. Još je i stan otkupija za neke sitnije novce protuzakonito, ali Dobra Parona ponila se ka bik kada vidi crvenu krpu. Protumačila je to izravnin napadon na svoju omiljenu premijericu pa je teke u ljutnji, a poteke i vapeći upitala El Tigrea di mu je osjetljivost, oće kazati samilost.
-Na kakvu osjetljivost mislite? – pravi se on blesav.
-Je l' možda na socijalnu osjetljivost premijerice i Vlade koji novce ne uzimaju samo onima koji su već krepali, oli mislite na osjetljivost HDZ-a prema Radi Buljubašiću - ili je u pitanju socijalna osjetljivost INE kada je poskupila gorivo, pa in premijerica prigovara da su neosjetljivi? Izaberite – nalaktija se frajerski prema njoj.
-Ja mislin da je ženi sada teško i triba jon pomoći – već je pomirljiva Dobra Parona.
-A ja mislin da bi se ona morala ostaviti suđa. Neka navuče trumbe, uzme pinjuricu i lopatu pa neka čisti štale. Puno se đubra nakupilo u državi. Ako to napravi, ja ću jon prvi turati karijolu – odlučan je El Tigre.
-Šta će ostati ako sve te lupetine povataju? – pita se ona.
-Uvik ostaje HDŽ, šta oće reć' Hrvatske demokratske željeznice. Nema na svitu retardanta koji njih more izbaciti iz tračnica – odgovorija je. I upita znade li zašto ona nikad neće bajpasirati vodu u svojoj betuli? Ostala je zbunjena. Umisto odgovora okrenija jon je leđa, da pročita drugi natpis na majici: 'Svi bi mi tili biti Rade Buljubašić, al' ne moremo!'
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Pretplata na tjědnik "Šibenski list"
http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php (http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 23, 2009, 12:05:18 prijepodne
Šibenski list, br. 2381, 22.08.2009. / županija
Kazivanja izgubljenog vremena
Dupliri za Gospu od Karavaja
Piše: Marija Krnčević
U kući obitelji Gelpi u Tisnom od 1919. godine do osamdesetih godina prošlog stoljeća djelovala je nadaleko poznata cerarija, odnosno pogon za proizvodnju voštanica. U ovoj kolumni možete pročitati kazivanje gospođe Jelice Gelpi o dijelovima tog pogona i načinu dobivanja voštanica. Video s kazivanjem može se pogledati na www.youtube.com/kazivanja (http://www.youtube.com/kazivanja) .
Dakle, nalazimo se u kući Gelpi, u prostoriji koja se zove cerarija. Ona je počela raditi 1919. godine sa svim priborom, alatima i namještajem koji je gospodin Dušan Gelpi otkupio od gospodina Macure koji je živio i radio voštanice u Tisnome prije njega. Malo ću vam opisati kako je radio – imao je kao prvo lonac i kolotur, koji je visio iznad lonca, na koji bi nanizao stijenj. Kolotur se spuštao gore–dolje, a dolje je u loncu otapao vosak. To je radio najprije pomoću ugljena, a poslije pomoću plina. Taj je posao bio dugotrajan jer je trebao voskom polijevati stijenj. To bi radio kaciolom odozgor prema dolje i svaki put bi morao zavrtiti da bi se vosak primio za taj stijenj. Isto tako bi posao radio drugi put – okrenuo bi i radio isto dok svijeća ne bi dobila određenu dimenziju, visinu. A visinu je dobivao pomoću mjerenja na svom centimetru i to je bilo točno određeno. To su bile svijeće koje su bile rađene od parafina, stearina, a za poboljšanje kvalitete svijeće, da se ne bi uvijala, dodavao bi pčelinji med. Imali su pčele, pa su taj njihov med upotrebljavali za poboljšanje svijeća. Prodavale su se masovno jer je tada bila nestašica, nije bilo struje. Ove svijeće su bile za gospodu, nije to svak mogao kupiti, dok se kasnije nije poboljšao standard.
Zatim, imao je kotao u kojem je topio taj vosak. Vosak se dugo topio, od šest sati ujutro, pa popodne do četri ure. Pa bi prebacivao u padele, u kojima se vosak hladio. Kad bi se ohladio rezao bi ga na komade i stavljao u lonac. Tu bi ih opet topio, i tu bi se vršio onaj rad svijeća.
Radio je sve vrste svijeća,od malih kandelora koje su bile visine tridesetak centimetara, do recimo tih duplira, kako su ih tada zvali. To su bile svijeće od dva metra. Zavjetovali bi se Gospi od Karavaja da će napraviti jedan duplir veličine čovjeka. I smatrali su da ih je Gospa na račun toga ozdravila.
Male svijeće bi radio pomoću okvira koji su bili na stalcima.
Prostorija nije bila zadimljena, jer je bila napa, i ne bi bilo dima nego samo žar koji je zagrijavao na određenu temperaturu. A miris koji se još i danas osjeća je od parafina.
Išlo je to, trgovina je bila izvrsna. A na Gospu od Karavaja bi dolazili od svukuda, kupili ode svijeću i zavjetovali se gore.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
video:
http://www.youtube.com/kazivanja (http://www.youtube.com/kazivanja)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Pretplata na tjědnik "Šibenski list"
http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php (http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 23, 2009, 12:06:08 prijepodne
Šibenski list, br. 2381, 22.08.2009. / prilog BORŠA
Riječ urednice
Litnji rodijaci
Piše: Nevena Banić
nevena.banic@sibenski-list.hr
Svima njima naglo je jako stalo do toga kako ste, kako zdravlje, ljubav, posal, šta ste ručali, samo što vas ne pitaju kako ste kakali, tvrdo il' meko i je l' to bilo 'kod Karla' il' u vašen veceu
Dragi čitatelji!
Primijetili ste da van s dolaskom vrućih, litnjih dana naglo raste broj - rodijaka. Telefon s pozivnim brojem kontinenta ili inozemstva van zvoni sve češće. Svima njima naglo je jako stalo do toga kako ste, kako zdravlje, ljubav, posal, šta ste ručali, samo što vas ne pitaju kako ste kakali, tvrdo il' meko i je l' to bilo 'kod Karla' il u vašen veceu. Šalu na stranu, ovo je jedan socio-familijarni fenomen, koji ne morete izbjeći, isto ki šta ne morete birati rođake. Morete se samo smijat. Bar ta tri miseca u godini. Drugih devet miseci ti će rodijaci iz metropole misliti da vi živite na grani. Kupovat će fensi-šmensi čizme, kapote, torbetine, slikavati se na špici za javno, red karpet, sve će znati bolje od vas i u sve će se razumiti. Žalit će vas jadne i kukavne da šta ste se rodili u Šibeniku, da ko bi tu normalan živija, da je nama i Bog davno leđa okrenija i onda se ne okrenu oni i eto in Uskrsa. To je prvi put da dođu na tri-četri dana. Dugi vikend, produženi, kaj ne. I prvi put pristanu mudrovati. U nas je već lipo vrime, riba s gradela miriše bolje od purice z mlincima, a vi ste in nekako prosvitlili, prolipšali se, smršavili… šta god triba. I onda - lito. Govore 'blago vama, kak je vama lepo tu dole, mi se kuhamo u metropoli, a vama je more tak blizu. Na Jarunu se jednostavno ne'mreš rashladit'. Nakon dva-tri dana van pukne film i rečete in da dođu. Ionako su i tili. E, sad ima dvi vrste rodijaka. Prva dođe, iđe svaki dan na more, ništa ne pita nit traži, milina, a druga, em vas pila jer je došla, em misli da ste vi jedva dočekali da oni dođu i da van godišnji traje tri miseca, em sve (jopet) zna bolje neg vi pa kaj ne biste ovak, kaj ne biste onak. Neman van šta reći osim poželit da imate onu prvu vrstu u krvnom srodstvu. Jer riješit ih se ne morete nikako.
Vaša Nevena
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Pretplata na tjědnik "Šibenski list"
http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php (http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 23, 2009, 12:06:54 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 18.08.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Ukazanje na Maksimiru
Piše Kim CUCULIĆ
Teško se spametit kad su zadnji put tuliki stranci viđeni na zagrebačkin ulicami, a statistike govore da j' Zagreb va dva dana gostovanja U2 zaradil osan milijuni eurih! Hotelijeri su od zadovoljstva trljali ruki, a jedna recepcionerka rekla j' da bi U2 baren jedanput na šetemanu trebal gostovat va Zagrebu. Pohvale j' dobil i šjor Bandić, aš su tramvaji potle koncerta celu noć besplatno vozili na hiljade obožavatelji.
Pasala j' šetemana od ukazanja grupi U2 va Zagrebu. Ča se mene tiče to j' zaspraven bilo ukazanje, ravno onomu kad su se Bono i kunpanija 1997. pojavili va Sarajevu. O ten događaju Muharem Bazdulj napisal je celi libar pod naslovon »Koncert«. Va njemu se bavi kontekston i okolnostimi ke su pratile održavanje koncerta U2 va Bosne. Ne znan će i potle nastupa irskeh rokeri na maksimirskon stadionu neki napisat novi libar, ma ima neč va ten da su bosanski fani vrime počeli merit na ono prije i potle koncerta U2. Šetemanu kašnjeje spektakl va Maksimiru zgljeda mi nestvarno, kot i svemirska pozornica ku još čuvan va mobitelu. Za saki slučaj, aš ki zna kad će U2 sopet prit va našu miću i napaćenu zemju, jušto kot ča j' bila i Bosna. Ni mi bilo teško ni na trejset stupnji va hladu vozit se desetak stanic kot šipak krcatin tramvajen do stadiona, aš U2 naslišan već dvajsetak let pa treba podnest i ku žrtvu. Zlobnici pak tvrde da U2 ni trebal ni nastupit va Zagrebu, leh va Beču ma j' tamo navodno va to vrime bil kongres Jehovinih svjedoka. Nis provjerila, a ni me ni briga. Kot umjerenon fanu, mane j' najvažneje da san svoj omiljeni bend videla i čula va svojoj zemje. Ta dan Zagreb mi j' finalmente zgljedal kot prava metropola. Ironično bi se moglo dokončat da j' U2 spasil hrvatski turizam od totalne propasti. Teško se spametit kad su zadnji put tuliki stranci viđeni na zagrebačkin ulicami, a statistike govore da j' Zagreb va dva dana gostovanja U2 zaradil osan milijuni eurih! Hotelijeri su od zadovoljstva trljali ruki, a jedna recepcionerka rekla j' da bi U2 baren jedanput na šetemanu trebal gostovat va Zagrebu. Pohvale j' dobil i šjor Bandić, aš su tramvaji potle koncerta celu noć besplatno vozili na hiljade obožavatelji. Neki mediji dokončali su da j' pojava U2 va hrvackon glavnon gradu dokaz normalnosti ove zemje, ka j' ostalo vrime uglavnon nenormalna. Na koncertu ni bilo nikakoveh incidenti, za razliku od recimo pucnjave na Trsatu va vrime Vele Gospi.
Leh ča j' to čudo od U2 trajalo komać dva dana. Svemirski brod, po uzoru na Bowiejev »Space Oddity«, kot ča se spustil, tako j' i napustil zagrebački stadion. Utješna j' jedino činjenica da smo ga videli prije Londona, kuliko god provincijalno to zvučalo. Ono ča j' još utješnije, j' to da va ovoj zemje ima više od sto hiljad judi ki naslišu U2, a ne Thompsona. Lepo j' bilo čut i Snow Patrol ki mi se dok ovo pišen vrti na CD-u. Treba se malo odmorit od Bona i ekipe, do neke nove prilike…
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592860286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C2859285D285C286028632863286328592863V (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592860286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C2859285D285C286028632863286328592863V)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 23, 2009, 12:07:46 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
21.08.2009.
Ćićo Senjanović
AJME MENI
Škare-Ožbolt izlazi na predsjedničke izbore.
Izlazin i ja, ali još ne znan za koga ću glasat.
Drmić: »Rončević nije mogao sam uzeti novac.«
Ostavite se čovika! Tek je preleža upalu pluća.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2859286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C285A2859285E286028632863286328592863L (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2859286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C285A2859285E286028632863286328592863L)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 23, 2009, 12:08:33 prijepodne
Glas Istre / Pula, 19.08.2009.
Šjora Špia
- Sam čiulaaa, sam vidilaaa...blue]
Guli, guli, guli meee,
ti to radiš najbolieee...
Špijin čitalaz Zdravko D. mi salje pismo i zahebava da Afezejke ne kužu šituaziu u politiki. Da ne kukumavčimo caco se u mraku bolie zivilo i da puštimo na miru politicare jer da odlično delaju za nas. U prvi moment sam pensala sta ga palamudi ovaj, ali ima pravo. Šjor Zdravko tumači da je šlična situazia bila i 1918. godine kada je stvorena prva, da mi uprostite, Juga. Vlast je zajno počela rasprodavati domaće banke, tvornizze i zemlju fureštima. To je duralo sve do 1945. kad su počeli crni dani za ondasnje tajkune i strance. Drugovi su njima sve ćornuli i dali sirotinji! Sada treba imati pazienze. Puštiti da političari samo taco nastavu pak će po sili prirode ostati bez svega i morati partiti od kuda su i dosli. Toliko su nas upropastili da bi im trebalo dignuti spomenik, altrocche pljuvati po njima! Liepa satira politica, ne? A do kada treba čekati?
Smo imali velika čašt neki dan! Je dosla premierka nas posietiti, ustvari ne nas, chi nas šiša, nego vižitati Ulianik. Colico se ona ražumi u brodogradnja ne žnam, ali ne se razumi njanke Polančez koi je doša sa ona. A di se on preženta, trava ne reste! Radi njih, šam čiulaa, da je u »Skojolivi« bilo opsadno stanje. Ni jedan radnik na vidiku. Sve su očistili i morali se maknuti da ne kvaru šliku. Fio mio, kad je Tito dolazia nije bilo taco. Colico se siećan, okolo njega su bili operai u terlišima i kazziga na glava. Najboli su mu pokaživali makinarije i novitete. Stari se ponosio, a radnizzi još vishe. Kossorizzi ne trebaju ni slemovi ni terliši. Okolo nje samo elita. Taco i taco su visoki gosti došli za privatizaciu objekta.
Ja caco Polezanka ne mozen kuziti jedna štuar:
Damir Kajin je sto puta grmio u Saboru protiv prodaje Uljanika. Zadnji put kad šam ga čiulaaa je vikao da su mu sve žile na vratu škočile: »Ljudi, nemojte prodavati Uljanik! Nemojte nam to raditi!«. I bla, bla jer dobro posluje, zaposlava puno radnika i ne čučiva državne šolde. Premierka Jadranka je isto to vidila docle je kurio žala i pregledavala inventar. Nije čakolona, ali je recla:
»Uljanik je primjer kako treba raditi! On može biti uzor svima u Hrvatskoj.«. E tu sam je čekala! Ako je Kajin protiv da nam uzmu Škojolivi, a zastupa Istru, zasto naši šutu caco mone? Oni su se liepo skupa slikali, posle su sigurno isli na dobru manjadu, a mi štupidi i dalje ne kapimo ništa. Nissam čakolona, ali... ako mi nesto ide dobro i imam uspjeh, zašto bin to dala nekome drugome? Sada treba jedino verovati da će obećanje premierke biti istina, a to je da će ona i Vlada napraviti šve da privatizacija bude u korist zaposlenih, grada Pule, zupanije i Hrvacke. Hm, hm, ja se siećam kad su govorili protivnizzi privatizacije i šindikat Istre da će neki šjor Iks Ipsilon to kupiti, pak po zakonu nije njanche obavezan dalje delati brodove, nego forši napravi hotele ili ono sta mu nosi najvishe intereši. Glavno da se dočepa zlatnog terena u našem portu. Ecco, liepo molin, ako to vishe nije taco, ja se ižvinim svima!
Da su onaj dan kad su velike batizze dolazile prema Uljaniku morale čekati u kolonama do rive skupa sa turištima i živčanim građanima, Kossor bi sigurno rekla Ninu: »Gospodine župan, pošaljite mi plan prometa i ja ću skupiti štručnjake i napraviti šve da dam potporu za sređivanje ovog kolapsa u Puli! Vidim da i turisti pate, a to ne mogu dozvoliti. Turizam nam je sve.«. Ali to se neće nikad dessiti jer caco žive obični ljudi odavno su žaboravili. Oni napred! Ostali stoj!
Navečer smo ćapali još jedan šok. Benzin poša toliko gori da smo se svi sledili. To će nam još vishe stanjiti mršave takuine. Sve će opet poskupiti. A mi stoka od sitni žub smo već dali i previshe. Allora da rezimiran sta smo dali: opljačkane mirovine, porez na plaće i pemzije, veći PDV i skuplje gradške usluge. To nije dosta nego ćemo zbog nafte još trpiti nova guljenja kože.
Moja Barizza je rekla: »Jezušimarija! Bumo se morali uzdati u se i u svoje kljuse!«. Stambena: »Sestro slatka, to neće moći, bre!« »Za kaj?« »Naše kljuse je već odavno krepalo!«
Za kraj, Špijin čitalaz Zdravko D. mi salje pismo i zahebava da Afezejke ne kužu šituaziu u politiki. Da ne kukumavčimo caco se u mraku bolie zivilo i da puštimo na miru politicare jer da odlično delaju za nas. U prvi moment sam pensala sta ga palamudi ovaj, ali ima pravo. Šjor Zdravko tumači da je šlična situazia bila i 1918. godine kada je stvorena prva, da mi uprostite, Juga. Vlast je zajno počela rasprodavati domaće banke, tvornizze i zemlju fureštima. To je duralo sve do 1945. kad su počeli crni dani za ondasnje tajkune i strance. Drugovi su njima sve ćornuli i dali sirotinji! Sada treba imati pazienze. Puštiti da političari samo taco nastavu pak će po sili prirode ostati bez svega i morati partiti od kuda su i dosli. Toliko su nas upropastili da bi im trebalo dignuti spomenik, altrocche pljuvati po njima! Liepa satira politica, ne? A do kada treba čekati?
Treba čekati da stoki od sitni žub počne jako kruliti u trbuh od gladi. Sve se moze izdržati i trpiti dokle ne kaze zadnju rieč, sua maesta' ŽELUDAC!
Vasha Spia, spija@hi.t-com.hr
Glas Istre
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 23, 2009, 12:09:40 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri / Pogled
KVADRATURA DRUGA
22.08.2009.
đermano ćićo senjanović
ispravak krivog navoda
Kerum triba postupit ka gradonačelnik, a ne ka zadnja sirovina. Moga mu je reć: »Na javni natječaj nisan iša, jer bi mi procedura izila cilu godinu. Posal san da prijatelju, jer u njega iman povjerenja da će se sve učinit u misec dan. Cijena posla će bit duplo manja nego da san iša na javni natječaj... Meni je najvažnije da vrtići budu gotovi i da održin obećanje, a za sve šta sud nađe da san činija mimo propisa, spreman san snosit konzekvence.« I ko bi mu ča reka?! Svi sritni! Osin pravne države
Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/8/442289.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/8/442289.jpg)
slaka justa
Evo mu je niko pametan reka da stane na balun. I da na sva pitanja odgovara pismeno. Jer nije lipo kad gradonačelnik tira sve oko sebe u materinu, a kad nije zadovoljan s pitanjen novinara, onda dotičnome savjetuje da jede govna. Nije mi ni na kraj pameti branit sve novinare jer i među njima ima lipi broj onih koji su se onima poviše sebe debelo uvukli u guzicu, tako da in Kerumovi savjeti u vezi s jelovnikon, dođu ka prirodni slijed stvari.
E, ali Kerum se obrušija na moga Damira Petranovića. Novinara koji se ne mora sramit nijednoga slova koje je napisa. On je od onih koji živu za novinarstvo, i koje se ne more ni kupit ni nagovorit da pišu mimo savjesti. Pa kad san vidija da je toga dobroga i poštenoga Petranovića Kerum onako žestoko izvriđa došlo mi je za plakat. A opet, uza cilo ovakvo Kerumovo ponašanje, sto puti mi je draže da je na misto gradonačelnika doša on nego oni uškopljeni političari koji sve radu u rukavice, ali nikad za nas nego samo za se i za svoju kliku. Slaka justa, šporko srce!
A Kerum je mrvu nagal. I divlji. Ali nije šporkaćun. Oće učinit. Oće potegnit za grad. I da nije ovako partizanski krenija u izgradnju vrtića, ova bidna dičica čekala bi još jednu godinu. Je, zato mu kapa doli, ali je mora bit mrvu pristojniji. Pa kad ga je Petranović pita za cijenu toga posla, i za onoga kome je ti posal da, za troškovnik i javni natječaj, onda je Kerum triba postupit ka gradonačelnik, a ne ka zadnja sirovina.
Moga mu je reć: »Na javni natječaj nisan iša, jer bi mi procedura izila cilu godinu. Posal san da prijatelju, jer u njega iman povjerenja da će se sve učinit u misec dan. Cijena posla će bit duplo manja nego da san iša na javni natječaj, jer će tu bit angažirano krcato mojih kooperanata. Meni je najvažnije da vrtići budu gotovi i da održin obećanje, a za sve šta sud nađe da san činija mimo propisa, spreman san snosit konzekvence.«
I ko bi mu ča reka?! Svi sritni! Osin pravne države. Jer, ako postoju propisi, tribamo ih se svi držat. Prošlo je doba korisnih malverzacija. Nije nan ovo više oni gubavi socijalizam, kad su se sportske dvorane gradile tako da »Kolektivac« da kar i konja, »Jela« vapno i grede, a »Udarnik« matune i radnu snagu. I ajmo, na o-ruk! Izgradit dvoranu i zavrtit janjca.
Kad smo već kod janjca, Kerum bi triba nazvat Petranovića, izvinit mu se i pozvat ga na istoga. A onda mu se pri obida triba poklonit i izvadit tabelu na koju piše: Ispravak krivog navoda.
A onda reć: »Petranoviću, jedi janjca!«
kulturna nepravda
Ne može se teorija gradit na samo dva slučaja. Jer to ne bi bila teorija, nego slučajnost. Zato mi je najboje izmislit trećega. Recimo, vratara Zvezde Srđana Mrkušića. Ol ćete vi poć provjeravat. I reć za njega da je bija veliki kolekcionar slika. A ko zna, more bit da je i bija. Pa onda njega povezat s Dinamovin vrataron Butinon i našin vrataron Babon Mrduljašen. Pa napisat kako je naučno dokazano da su nogometni vratari infišani u slikare i kolekcionarstvo.
Mora san ovako počet, jer jebi ti članak bez naučne podloge. Sad kad iman podlogu, lako mi je razvijat priču. Nikidan san trefija velikoga vratara Babu Mrduljaša. Ja krenija s pričon kako ga se sićan iz Zagreba, kako je u moju zgradu sta njegov brat, kako san ga gleda kad je branija za Trešnjevku na onu utakmicu kontra Splita kojega je trenira Frane Matošić, kad je Trešnjevka dobila 3:0 i kad se Babo bija povrijedija, a on sve vrti očima. Vidin da je skroz u drugome filmu. Ja zamuka, a on krenija:
– Nisan ti zadovoljan. Evo san kolekcionar već 40 godin...
– Majko moja! Ma odakle ta ljubav za slike?
– E, ja san ka momčić volija crtat i lipo san crta, tija san poć na Umjetničku akademiju, ali me mater zaustavila. U našu ulicu je sta slikar Milan Tolić...
– U koju ulicu?
– Pod Italijon se zvala Via Duci Di Osta, pod Kraljevinon se zvala Kraljice Jelene, pod Titon Maksima Gorkoga, a danas ti je Matoševa.
– A na koji broj ste stali?
– Šta je to važno? To ti se minjalo. E, i govori meni mater: »Sinko moj, di ćeš u slikare?! Vidi bidnoga Tolića. Pogledaj mu onu rupu na žep od kapota, ka da su je miši izgrizli.« A to je bilo takvo doba kad su slikari davali slike za kil brašna oli cukra. To san ti tija reć. Nisan zadovoljan...
– A di ste sve branili?
– A di nisan. Bija san u Splita, Hajduka, Trešnjevke, Osijeka, branija san i u Njemačku, a na kraj i u Houston, u njihovu Prvu ligu. Bija san ti i rukometni vratar. U Splita. Odlično san branija tako da me savezni kapetan Snoj tija povuć u reprezentaciju, ali je Beara iša u Zvizde, pa me Hajduk zva da dođen.
– I jeste išli?
– Poletija san prsimice.
– I kako se niste zadržali?
– Zajebali su me kuferi. Bija san s Hajdukon na turneju u Italiju s prvon momčadi. Igrali smo protiv Bologne i Fiorentine, a Fiorentina je tad davala devet reprezentativaca, čuda san činija, tako da je Zvone Mornar stavija naslov: »Nada među stativama«. E, ali kuferi su krivi za sve.
– Kako?
– Bilo mi je 18 godin, Meštanek i ja smo bili najmlađi, Frane nas je ostavija da čuvamo kufere, a oni su išli dimit. Mene je povuka Brkljača, pa san iša i ja, a ima bit da se i Meštanek maka. Kuferi su ostali u vagun, a feratijeri su izmišali vagune, pa kad smo se vratili jedva smo našli vagun i kufere. Frane je popizdija. Kad smo se vratili u Split, imali smo sastanak, Frane je seja iza mene i pošapja mi: »Babo, potraži novi klub.« Bilo mi je – zemjo, otvori se! Eto, to je prošlo, ali ja ti nisan danas zadovoljan...
– A ča vas muči?
– Slobodna! Evo već 15 godin iman ovu Galeriju Kula i tu su imali izložbe svi najveći umjetnici: Murtić, Vaništa, Parać, a evo mi sad izlaže Slovenac Joža Cijuha. Evropska klasa, a Slobodna ni beside. Zato nađu kojega slikara padavičara i dadu mu cilu stranicu.
– More bit da je to neotkriveni talent. Eno i Van Gogh nije uspija za života prodat sliku...
– Je, u pravu si, ali zašto gradska rubrika nabraja sva izložbena mista, a moju Kulu nikad ne spomene?
– Bit će in Frane Matošić naredija da Vas priskoču.
– Ma, jesi ti lud?! Frane ti je umra.
– Je, ali Hajduk živi vječno.
brodska veza
Majka mi je bila jedno petnajst dan na Šoltu. Išla je pobić od grada, asfalta, vrućine i šušura. Ne more se nafalit kako joj je bilo. Ali, iscrpljene su rezerve i vajalo se vratit. Zove me da dolazi popodne katamaranon. Ja na Rivu, katamaran akoštaje, krcato svita. Za izać i za uć. Majka stoji po krmi. Kufer i velika borša do nje. Ona se uzvrtila, a ja joj vičen: »Majko, miruj! Kad svi izađu doć ću po tebe i bagaje.« Onda joj prilazi jedan čovik, vazimje bagaje i donosi mi ih doli. Incuka san se i zafalija. Kad se majka spustila, pitan je:
– Majko, koji je ono čovik?
– Ne znan. Pita me da jesan li ja tvoja mama. Kad san rekla da jesan, reka mi je: I moja je majka bila partizanka.
leteći čovik
Prošli put san napisa da je Usain Bolt novi Jordan. Najboji sportaš na svitu! Ne znan jesan li pretjera. Priznajen, fascinira me, ali je li ta njegova brzina dovoljna da bude ka i Jordan? Jordan je triba trčat, skakat, pogađat koš, vodit balun, tačno dodavat, a Bolt ima samo trčat. Pucanj na startu i ajde moj. Ima pazit samo da ne ugazi na crtu. Baš me zanima koliko je ovi njegov rekord rezultat prirodnih predispozicija, a koliko treninga.
Jer, ako je stvar same prirode, ča se ima s tin puvat? A opet, i lipa ženska nije stvar treninga nego prirode pa se isto ona drži ka da je oslobodila Split. Ma, to ja ovako malo na glas razmišljan, a u stvari san uživa u onoj ludoj trci. I uživa san u onom Boltovom držanju. Nevjerojatna sigurnost u sebe. Ili je to samo vanjska manifestacija. Puno me likon i držanjen podsjetija na Adriana Celentana. To su tipovi koji pucaju od samopouzdanja. Sitin se, tako, nekih splitskih faca iz moje mladosti, koji su šetali gradon ka Gary Cooper i John Wayne skupa. I sve se mislin jesu li oni ikad u životu imali kakvih dilema? Jesu li ikad išta krivo napravili? Jesu li ih razdirale kakve sumnje? Jesu li patili u jubavi? Jesu li se ikad raspali od osjećaja?
Ili su stalno trčali svjetski rekord?
bravo, marine
Evo su moje molbe uslišane. Fala van, prijatelji moji! Eto vidite da se more živit u slozi i ljubavi. Ne znan ko je za to najzaslužniji, ali, onako, po zapovjednoj odgovornosti, sve pohvale idu nadbiskupu Marinu Barišiću.
A ča se dogodilo?! Već godinama za Velu Gospu gre procesija od Rive do crkve na Pojišan. I prolazi kroz moju ulicu. Onda razapnu žicu i stavu zvučnike. Pa cilo procesijsko pivanje, a onda i cila misa isprid Gospe od Pojišana, ide priko zvučnika. Pa mi cilu glavu napunu. Ja san se snalazija, zatvara ponistre, pušta televiziju na najglasnije, stavja kušin na glavu, ali se od njihovoga zuluma nisan moga obranit. Pisa san u novine, kaživa moje muke, molija ih i kumija, ali su oni ostali srca kruta.
A ovu godinu su mi se smilovali. Nisu stavili zvučnike. Iz daljine se čulo »Rajska djevo, kraljice Hrvata«, a ja san sta na ponistru i lagano pjevušija skupa s njima.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A286328602863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285C285A285A2860286128632863286328592863L (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A286328602863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285C285A285A2860286128632863286328592863L)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 23, 2009, 12:10:20 prijepodne
Glas Istre, 22.08.2009.
Savičenta in the morning
Moje ferije
I eko ti ga na, finile su moje ferije za vo lito. Kako ča svaka stvar ima svoju preciju, tako imaju i moje ferije, aš dva dana prvo nego ča san poša na koncert Ju tu i dva pokle, Filice ni z nami usta dopra. Ma bin reka da se splatilo ta četiri dana neverbalno za almeno par miseci pozitive ča su mi je dali ti sakramenski Irci.
Piše: Darko PEKICA
Ferije i ja se još ud kad san finija militar i počeja služiti svoj dinar nismo rivali stati fejs tu fejs, ma va dva eli tri izleta ke san si prikura ću prežentati kako da su mi to bile prave ferije - ferije jenega seljaka na brdoviten Balkanu. Sve se to kapitalo rame zuz rame z feragoston pak kadi god da san doša na ferije, Talijani su bili parat mene. Vrag lik mi ni bilo ža aš san se vero lipo čuja š njima.
Još prija tri eli četiri miseca smo kupili harte za poj na koncert Ju tu. Moja parona he štima forši i već nego ča meritaju, ma bi reči pok san bija viti to njihovo čine me par da ni šuperala z tin koliko he fali. Ona je njihov uni veramente pravi fan ki he sluša priko dvajset lit i zna njin sve beside u kantah, pak je bila malo dišperana kako svi ti ki su bili na maksimirsken stadionu nisu kantali koliko bi se bilo stilo š njima. Jenu kaplju san bija skeptičan da je to vero tako štabeja bend, ma su me zajno kad su počeli sviriti raspensali ki san se čuja prilipo. Toliko pozitivne arije nis ud zdavna vidija okoli sebe.
Deboto kako da san veri krstijan ki se pokle maše napuni pozitivnon energijon i gre laglje naprid. U par besid, ti končerto ud Ju tu je bija - kako bi oni rekli u svojoj jenoj kanti - magnjifisent. Šeždeset miljari ljudi, nanki jena pizdarija. Svitski spetakolo su činili z tin čudon ud pauka ki je dava ugođaj kako da si na niken drugen svitu kadi ni ladri, političari, bagre, ni mafije. Jena lipota duha ka će mi ustati u lipin rikordi jako dugo. Ud unih ki smo se levali z Pule u ženskoj kumpaniji su bile Sunce z Pule, Dada z Bibići, njeja preteljica z etnografskega, moja parona i Sofa Puležanka ka žive u Taliji i je potegla valje z Beluna da vidi to čudo (magari je lako ki je na feragostu). San bija jedini peteh mriž njima, ma ni mi falija drugo nidan.
Par dan pokle Magnjifisenta, Mario Ferlin me zove da ko gremo u Galižanu na feštu ud čoke. Z prvić mu nis jako da bado, ma kako su parona i dica bili na moru, nis ima jako se ča nećkati, a žabu u vodu neš teško natirati. Sipić, Keber, Folo i nas dva smo u sedan i po već bili u Galižani kadi se već ud po tih puži razdililo. Rivali smo i mi bekati svoj racion, ma nikakor da dobijemo vino kako tuka. Zato se vajk najde niki kega poznaš pak ti on pomore, tako da smo upregli diretura Turističke zajednice Vodnjana da ne savičentinska delegacija zustane žedna. Jena intimna i dosti zaprta fešta: za ne verovati mi je bilo da današnji dan ljudi složno služe nas prez da njin to niki plati. Ma koliko san kapija, to je zato ki su oni talijanska zajednica, pak kako nan je špjega Forlani, da funkcioniraju odlično. Složni su i svi za akciju.
Osan dan pokle našega izleta u Zagreb, parona mi je dala ultimatum: ne'š na more, homo na brege. I via mi na Platak. Bartol, Frane, šantula Dada, parona i ja u po ure za podne smo partili, ko bi si dica prikinula dvi ure puta. Bartol je, ma Frane ki pomalo diventiva velik i ne mu se speva u podne ni riva, aš ga brije ti bladi tunel skroz Učku. To mu je valja špetakolo kako i meni koncert Ju tu. I tamo smo sretili Talijane ki ne vole more kako ni ja pak se pomalo šeću z falšima piki po lipoj ariji. I je veramente arija zasvin drugajča, ma stešo pokle po kilometra ča san najprvo nosija Bartola na vratu, pak pokle Franu, mi je došla biti ista kako da baliran u srid podne na Milijovoj njivi. Nismo jako čud rivali klatiti po tin vrhi, aš z dicon tako malon to ni za delati. Fala bogu da žičare ne delaju, pak ko si kako i mi, ne rivaš pokusiti kakova je arija na miljar i tristo ku ne fumaš samo na miljar i sto. A jušto san si bija vrga u glavu kako bi bilo lipo zafumati na miljar i tristo metri arije!
I eko ti ga na, finile su moje ferije za vo lito. Kako ča svaka stvar ima svoju preciju, tako imaju i moje ferije, aš dva dana prvo nego ča san poša na koncert Ju tu i dva pokle, Filice ni z nami usta dopra. Ma bin reka da se splatilo ta četiri dana neverbalno za almeno par miseci pozitive ča su mi je dali ti sakramenski Irci.
http://www.glasistre.hr/kolumna/n/99144 (http://www.glasistre.hr/kolumna/n/99144)
Glas Istre
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 23, 2009, 12:11:16 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 16.07.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
1. članek
obašli smo
Crtal san, risal, pitural i prvo leh ča san se bakra ćapal
Anton Hriberšek, ta slikar i čovik je kod mladić v ruke zel komad bakrenoga pleha i počel kovat. Ure su tekle, ni abadal i ča mu se j' najveć zapijažalo, se bi bil pozabil, niš ga ni pritiskalo, znutri pojidalo
Piše i slika Marina TIJAN HAJDINIĆ
Slika:
Anton Hriberšek i njegove sliki
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=434979',400,345,'');
Ni jednu ribu nisan zmislel, ni metuljića, galeba, služibogu... Si su oni tu, okol nas, va moru, ariji, va prirodi živi, samo ih rabi zagljedat, abadat, na časić se stavit va njihovu kožu, misal njin ukrast, na kup pospravit i se ča j' na meni za napravit, je val dodat, da složno plavaju i lete.« Divan je to jednoga osebujnoga, jednostavnoga, duševnoga, temeljita čovika ki za se reče da j' Kukuljančan. Da j' tomu skoro tako svedok je regal. V rukah ga ni mogal brankanat, v srcu ga ćuti i za jednu pasanu Frančiškovu svoje mesto j' š njin darival. Saki će mu se putnik obrnut, kraj njega će stat, će ga ogljedat, pa će pitat: »Ča j' ovo, ki znamen ima?« Ljudi te mu odgovorit: -To su Van dvi hruste, kamika dva, kamičine, ovdi, na ovoj zrasle zemlji. Na jednoj, z bande od kud smo došli, od kud je počel početak naš, ukljesano j' prvo slovo najdraže »ča« besede, kako su stari pisali, na glagoljici. Na drugoj Zvezda Danica sviti, sinjal življenja, duše i duha našega, besede domaće, besede zamiruće, vapijuće. Svitlo j' ona va škurini, jutarnji dan na nebu znak, na koga, kad god mlada lipa hiti hlad. Se j' to Anton Hriberšek, naš slikar i čovik ki j' va bakru, va kamiku slike koval napravil, tu stavil, klal, posadil, svomu mestu dal, da se va svitu našemu zna ki smo i od kud dohajamo.
Osebujni val
Ta slikar i čovik je kod mladić v ruke zel komad bakrenoga pleha i počel kovat. Ure su tekle, ni abadal i ča mu se j' najveć zapijažalo, se bi bil pozabil, niš ga ni pritiskalo, znutri pojidalo. Brige bi nestale, a va njemu i oko njega mir bi nastal, duh bi svoj oslobajal. Po umu njegovin, najveć po srcu i duši rajale su se slike primorske, krovi, skodi, kamik, ribari, mornari, more, brodi va slogi zauzlani, čvrsto zavezani. Skoval je i mnogi grb frankopanski, zrinski, bakarski, rički, hrvacki. Poradi jedne koze zel je v ruke pinel, risal na drvu i platnu se ča j' vezano za naš kraj, za more i ono va njin. Najveć se j' riban dal. Zač? Valjad zato aš su one kod i ljudi. Saka j' svoja, drugačja po zgljedu, po telu, debljini, koloru, žveku, oku... Z jednih zvire mir, teplina z drugih nemir ditetji, inatljiv, nepromišljen, znatiželjan, mlad, umišljen, ma i un iskusan ki razumi, ki se bori, tješi i muči. Saka ima svoj put, svoj žitak. Vrše one, plavaju, lete naprvo i nazad, jedna do druge, jedna zgor druge. Po moru paljuzgaju, zgor njega višinke, one najveselije skaču, nasmijane, slobodne va Hriberšekovu osebujnomu valu.
Prezime se neće zatrt
»Crtal san, risal, pitural i prvo leh ča san se bakra ćapal, ma san to bil bandunal. Učinilo mi se j' da smo skoro si jednaki, da slikamo slično, skoro isto i da med simi nami vlada jedno sivilo. Stvarat va bakru je jako delikato, štentljivo i išće čuda vrimena, pa san jednu dobu delal suvenire, primorske i čuda njih za jamu va Postojni. A onda san se opet pinelu i ulju vrnul i tu našal sebe.«
Od malih nog Antonova kumpanija su očeve i bratove slike. Za njih drži da su bolje od njega na platno prenašali dušu svoju. Usčuvano j' nikuliko njihovih slik kih rad va današnjici pogljeda. Po ocu j' Slovenac. Lovrenc je z Jesenic va paklu od rata bižal k moru. Dospel je va Lič, upoznal mater Anastaziju Radošević, ka j' bila šilica va Elvirinomu šnajderaju. Oženili su se i va Novi, va Križ uputili. Malo su se tamo zafermali, aš ih je rat na Škrljevo poslal. Tu su našli prostoriju va koj su za aventore šili. Brzo ih je niko pokralo, mašine šivaće uništilo, onesposobilo, pa j' mat šla va oštariju na štacionu služit, a otac je delo v Riki našal. Roda ima va Sloveniji, ma i va Austriji. Va Klagenfurtu po njegovomu barbi jedna ulica nosi ime: Hriberšekova ulica. Ono ča j' va soj to j' štoriji danas posebno je to da na tomu silnomu prostranstvu si imaju ženske potomke sen Antona ki ima dva sina, na kih je jako dičan, pa se, nade je, prezime neće zatrt.
Izlagal je sakud. Zad njega j' Slovenija, cela Istra, Gorski kotar, Hrvacko zagorje, Lika, Kvarnerski otoki...nagrade i priznanja. Z litratun dokumentiral je skoro se stare motive ki nestaju ma i se ono ča se j' dogodili kako va njegovin mestu, tako i va Škrljevu, Plosni, Ponikvan... Kad je va Velin Taboru izlagal povjesne grbe kovane va bakru, uvaženi profesor Joža Štimac je zapisal, simi rekal da se na starih, kamenih zidi nikad do sad ni jedna izložba »nije tako dobro uklopila i prožela s ambijentoma ko Antonove slike. Kao da su tu još od davnih vremena, pomirena sa iskustvom godina i postojanošću metala.«
Saka izložba je posebna
Ne piše si kad je kadi bil, kad je, va komu vrimenu i kadi j' slika nastala. Govori da to ni potribno aš da mu j' saka izložba posebna, na neki mod nova, bilo po prostoru, po ljudi ki izložbu vidit dojdu ali pak po koj novoj sliki. Jušto tako j' bilo i ov put. Utaknula san ga va Dragi, »U susret ljetu« va novomu prostoru Župnoga dvora, Pod Ohrušvun na njegovoj izložbi ulja na platnu. Š njin su te večeri bile nove slike, ribe šare, jata njih, more puno vali, črljenih, žutih, boje naranče, belih, blu i drage Bakarke ke već nikuliko let delaju va udrugi Dodir i izlažu, svitu kažu svoju prelipu keramiku. Bil je tu i Alen Polić z pivanjun, Bakračanka Ružica Tralić Divković z pušćenin versun. Došal je i profesor Theodor de Canziani Jakšić ki j' o Hriberšeku napisal i rekal: – Bez pretenzija praćenja trendovskog, autor desetljećima ostaje vjeran sebi i onome što ga preokupira, varirajući sličnim, no u sazrijevanju slikarske tehnologije uvijek različitim.
Po moju bi se reklo da ostaje svoj, osebujan, duševan, jednostavan, temeljit, da j' Kukuljanovo, od kud mu j' žena, za svoje mesto zel, da mu se sako delo bašta, najveć ovo komu let dušu dava, sebe otkriva, drugin dariva. Srce mu tuče za familju, prave pajdaše, prijatelje. Ni nigdanje svoje nikad ne zablja, pa j' crikvici Majke Božje Snježne v Liču, daroval bakrenu sliku na spomen materi i ocu, mestu i simi ljudi ki hodočaste ovo sveto mesto, na komu j', po letu, na 5. kolovoza davnoga 1733. leta znenada zasnižilo, snigun i ledun se pokrilo, okovalo, Majku Božju va pomoć prizvalo.
Čovik je to ki štima svoj dragi primorski kraj, mala mesta i gradiće, kamik njegov, more sinje i ljude, takove, dobre, sakakove. Poželimo mu da još dugo, dugo let kaže bogatiju svoga zreloga uma, va tomu uživa, slikarske tajne duše svoje sin nan dariva.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285E2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285C2861285F286128632863286328592863T (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285E2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285C2861285F286128632863286328592863T)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 23, 2009, 12:12:12 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 16.07.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
2. članek
razgovor: ZLATICA BALAS , GRIŠKA KATICA ZA SE KA DELA NA SI BOKI
Kuliko odricanja, dela, ljubavi, štrumenti...
Naše mesto bogato je povjesnin spomenici ali i kulturno-glazbenin tradicijun. Evdi je već početkon prošlog vika djelovalo Tamburaško društvo »Juraj Klović«, a Bribirac Ivica Kaliman piše da se na von području, početkon 16. vika, soplo va tamburu z dve žice, soplo se i va dangubicu, a današnja tambura prnešena je nigdi va prvoj polovici pretprošlog vika kad su naši muži počeli hodit za delon po svitu.
Divanel i slikal Stipica JURIČIĆ
Slika
Grižane su rasadnik tamburaša -Zlatica BALAS
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=434980',373,520,'');
Pod ruki mi ovih dan prišal zapisnik z sastanka Mjesne zajednice Grižane-Belgrad održan 12. lipnja 1979. leta f kom je zapisano:« Zadužuje se Zlatica Balas za formiranje kulturno-umjetničkog društva uz punu podršku i pomoć Savjeta Mjesne zajednice…«.
Zbrojilo se to trejset let. Trejset led KUD-ovci ne popušćaju. Poslušali smo more njihovih koncerti, uživali va majstoriji, skoro vavik dvih tamburaških orkestri, dičili se z recitatori i isto tako hodeć na se kulike likovne, etnografske i druge izložbi. Na prsti bi mogal pobrojit ki se ni prošal kroz KUD i ki ni naučil sost tamburu. Ovo leto za tu velu 30-u obletnicu siguran san da će nas jopet razveselit i suze na oče natirat, i se reć o tin pasanin letih i delu. Vrzu mi se po glavi te sedandesete leta, sad mi zgljeda ko da su bile nikako druhčije, veselije, a va Griškon kraju delalo se na si boki.
Primerice, Kosteljani sami narisali, zračunali i spetunirali Pelićev most, lofci dokončali i uzidali svoj dom na Kalcu, Kamensko se proširilo da more delat 140 žen, nadozidan i oprt Dom kulture i samoposluga, po sih selih širilo se i asfaltiralo puti, prvi metri vodovoda početi su kopat, griška mlajarija pripravila i prvu Grišku noć, ženi pokrenule velu akciju urejenja dela parka kadi je postavljen spomenik ženi z brentun, održan je veli skup za 400 let rojenja Juri Klovića i postavljen mu spomenik, a ko kruna sega toga osnovan je Kulturno umjetničko društvo »dr. Antun Barac«. Ma i va obe škole, Blaškovićevoj i Griškoj dica su učili. Grihota bi bila ne spomenut Mihu Mavrića, Ivu Malinarića, Zlatana Malinarića, Slavka Crnića, Ivu Baretića-Ljubina, Ivu Maručića-Tomina, Dušana Citkovića, Nikolu Crnića, Martina Baretića, Juru Barca, Ivicu Lušičića, Ivicu Marušića, Desa Saftića, Ivu Jakominića, Milana i Zlaticu Balas, Ljuba Barca i Anđelku Golac ki su bili tad va Savjetu Mjesne zajednice, priko čijih pleć se puno toga odvrtelo jer su skoro se pokrećali, ako ne, pomagali i podržavali. Pravo za reć, už njih ni drugi nisu sideli skršćenih ruk.
Kafe i rakija z šmrikuljami
Misleć o ton, napošno, valje vjutro šal san do Zlatice, i onako po našu, uz kafu i nje rakiju z šmrikuljami podivanit se i pregljedat harti i slike z tih dani.
Ča je navelo Savjet MZ da baš Vas zaduži okol osnivanja KUD-a?
– Ko član Savjeta MZ-e bila san puno let i član SIZ-a za kulturu i član Savjeta muzejske zbirke ondašnje Općine Crkvenica. Uz dr. Vinka Antića, Mihovila Muretu, Teu Jerić, Ivanku Pavlić i drugih bila san na puno sastanki. Kako je f to vrime bila velika infrastrukturna izgradnja kultura je dosti šepala i teško se dalo navuć ki dinar. Crkvenica je tad imela KUD »Vatroslav Lisinski«, Selce »Neven«, Bribir je imel KUD pa su si soldi šli formiranin društvon. Ja se ako san navijala za Grižane nikako prit na red. Mi smo još 1976. osnovali KUD na nivou Mjesne zajednice komu je bil precjednik Iva Malinarić, tajnik Iva Baretić-Ljubin i blagajnik Mladen Barac uz stručnu pomoć Žarka Tomića, nastavnika z Triblja. Kako društvo ni bilo registrirano nismo imeli pravo na soldi. To leto Grižane su dobile ot Općine četiri milijuni dinari. Dva za potribe Mjesne zajednice, a dva za Dom kulture, dok su drugi dobili puno više, ko recimo Tribalj 17 milijuni jerbo su imeli oformljen KUD. Tad mi je rečeno kad mi oformimo i registriramo KUD da ćemo i mi isto moć računat na više. Se ako san na to više put navajala naših va MZ-i ta put, pametin 12. lipanj je bil 1979. kad su se konačno složili. Dali su mi ultimatun da se ja oko toga zavrtin.
I tako je počelo?
– I fakat zibrali smo inicijativni odbor va kon su bili Zvonko Barac, Kazimir Lučić, Nikola Crnić, Miha Mavrić, Stipa Miroš, Stipica Juričić, Drago Barac, Vlado Pergjun, Slavko Crnić, Luka Lukić, Iva Malinarić, Mica Baretić, Anđelka Golac i ja ko precjednik. Održano je nikuliko sastankih, a na jednon je dokončano da će se društvo zvat imenon našeg domaćeg sina dr. Antuna Barca z Kamenjaka, poznatog povjesničara književnosti. Dobila san zadaću da pripravin referat i da ga pročitan na Skupštini. 23. 11. 1979. održana je Osnivačka skupština. Za precjednika je zibran Iva Marušić-Tomin, Stipica Juričić za tajnika, Vesna Petrović za blagajnicu dok su člani Izvršnog odbora bili Slavko Crnić, Željko Citković, Drago Golac, Miha Mavrić i ja, a va Umjetnički odbor Vlado Pergjun, Luka Lukić, Nada Crnić, Zvonko Barac i Franjo Papić.
Veseli i štimani
Ča reć bili smo i veseli i štimani. Već na prvon sastanku KUD-a »dr. Antun Barac«, Željko Malinar – Čutura zadužen je da osmisli i napravi grb, a Slavko Crnić da napiše cirkularno pismo, skupi atrese i pošalje za kih misli da bi mogli pomoć okol novoosnovanog KUD-a.
I tako je počelo.
Po starih materijali vidi se da je tambura dugo evdi?
– Naše mesto bogato je povjesnin spomenici ali i kulturno-glazbenin tradicijun. Evdi je već početkon prošlog vika djelovalo Tamburaško društvo »Juraj Klović«, a Bribirac Ivica Kaliman piše da se na von području, početkon 16. vika, soplo va tamburu z dve žice, soplo se i va dangubicu, a današnja tambura prnešena je nigdi va prvoj polovici pretprošlog vika kad su naši muži počeli hodit za delon po svitu. Tamo su se naučili sost, a kad su se vrnjevali doma sobun su donesli i tamburu. Tako je Iva Tićac z Antova, okol 1890. leta delal ko zidar va Češkoj i ot tamo prnesal polku. Bil je dobar sopac na mihu i fidulicah. Isto tako va Kamenjačkon selu Rupe osnovano je još 1915. leta tamburaško društvo »Rupe-Kamenjak«. Grgo Malinarić rojen 1887. ki je ko mlad dečko delal va Zagrebu naučil je, ko talentiran, sost va si štrumenti. Svoje je znanje prenesal na svojih vršnjaki ki su potla sopli. Iza njih nastavili su Kosteljani, med kimi su poznati bili Pelići, za njimi Antovari i tako redon, Barci, Miroši, Mavrići i drugi. Veli trag va muziciranju uz učitelje Šepića i Fressla ostavil je i učitelj Vladimir Blašković.
Osnivanje KUD-a »Dr.Anun Barac« Grižane su postale prepoznatljive na dugo i široko?
– Se ako su va Grižah va tambure sopli, kako smo jih zvali, stari tamburaši; Zvonko Mužević, Ivan Pavlić, Ivan Malinarić, Ivan Balas, Zvonko Barac, Stjepan Miroš, Stjepan Knez, Šima Marušić, Blaž Barac, Vlada Malinar, Mata Škiljan, Drago Matić, Franjo Papić i dr., v to vrime ko da bi anđel z neba prišal je griški zet Vlado Pergjun. Vlado se zdušno ulovil dela vodit tamburaški orkestar, osnovala se i recitatorska sekcija ku je vodila Nada Crnić, a likovnu Stipica Juričić. Kupile su se i tambure. Tamburaški orkestar nakon ča se osnovalo društvo ni prestal. Kroz njega su prošli gotovo si mladi Grižanci pa i šire, Triblja, Drvenika, Crkvenice. Kuliko odricanja, dela, ljubavi. Počeli su va Grižah s prvin nastupon va Pazinu, susret KUD-ova Krasica, veze z KUD-om »Martin Matetić« Jadranovo, 1982. na festivalu mladih va Pazinu osvojili su prvo mesto. Si Grižanci su se veselili.
CD za dvajset let postojanja
To isto leto dobili su i nove odore na ogled narodne nošnje. Ot tad pa naprvo razbuktavala se aktivnost društva ko je z leta va leto zafaljujuć Vladi Pergjunu i njegovin bliskin suradnikon nastupali na se strani Lipe naše pa i van nje granice. Za dvajset let postojanja snimili su i svoj CD. Tu je glazba raznolika stila i sadržaja, ot kocertnih tamburaških skladbi, primjereno obdelanih del sveckih klasik i filmske glazbe do narodnih motivi i brojnih evergrini čije je aranžmane udelal umjetnički voditelj orkestra Vlado Pergjun. Veza z Tamburaškin orkestron HRT-e i Sinišun Leopoldon ko i drugin poznatin orkestrimi govori kuliko visoko kotira grižanski KUD i kuliko smo si srićni da je tuliko let opstalo bez trunka zastoja. V njen uz Vlada ne popušćaju dvi sestre, Jasmina i Sanja Barac, sestre Željka Crnić i Vlatka Lukić, tu je i Davorka Badurina uz brojne podmlatkare i aktive tamburaše. Danas su naši tamburaši nezaobilazni učesnici turističke ponude na našoj obali, a Grižane ko rasadnik tamburaša, sako tuliko va svoj Dom kulture, ko da bi va njedra, prihvati na stotine prijatelji tambure, ki ume razveselit i dat novi poticaj zafalnoj Griškoj publiki uz vikovitu primedbu kako je saki put Griški dom pretesan da moru si stat i poslušat sako leto se boljih naših tamburaši.
Ženska klapa »Kirice«
– Uz tamburaški orkestar pri KUD-u rojena je i ženska klapa »Kirice« ke zdušno vodi profesor muzike Pavao Kombol. Ni njihova kvaliteta ni ostala nezapažena. Zato prateć sih njih se leta, koristin priliku zreć jin ko da bi blagoslov, čestitku od srca, kako njin tako i sin onin ki jih potpiru materijalno i moralno sih ovih pasanih trejset let.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285E2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285C28612860285828632863286328592863G (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285E2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285C28612860285828632863286328592863G)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 23, 2009, 12:13:00 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 16.07.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
3. članek
da se ne pozabi
Revija starog oblačila i pastirskog ruha
Kroz vrime razvoja ruha va vih kraji peljala jih je autorica programa i precjednica Udruge Gromišćina zemja Biserka Fućak, ča je semu tomu dalo pravu sliku autohtone kulturne tradicije i naglasak da se to nikad ne smi zaboravit
Piše i slika Zlatica BALAS
Slika:
Sako oblačilo bilo je unikatno
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=434983',400,409,'');
Zadulo se nebo. Daž je padal ko z kabla, pa ipak to ni bil razlog da se zaustave si oni ki su oteli sebi dat oduška i poć vidit nič ča bi se moglo nazvat « staro po novom«.
Svitla va staron gradu Grobniku svitele su jače nego ikada i prosto mamile i fakat ki je šal prema njin ni se prevaril.
Članice Udruge Gromišćina zemja– školarke z Osnovne škole Čavle i „Tancurice» ke pohajaju tancarsku radionicu Terezije Dubrović pri spomenutoj Udrugi dali su truda za nesakidanju predstavu. Bila je to revija starog oblačila i promocija pastirskog ruha. Te drage divojčice uprizorile su kako se oblačilo, friziralo, tancalo, igralo i kako pivalo kroz pasana dva vika, na vih prostori. Uživancija za pogljedat tu mladost ali i spoznat del povjesti slikovitog grobničkog kraja, onoga istoga kadi se vavik moralo borit i branit, ali i opstat svoj na svojen.
Kroz vrime razvoja ruha va vih kraji peljala jih je autorica programa i precjednica Udruge Gromišćina zemja Biserka Fućak, ča je semu tomu dalo pravu sliku autohtone kulturne tradicije i naglasak da se to nikad ne smi zaboravit. Uz to naglasila je kako se uz Grobinšćinu va sih primorskih mesti nosila slična , skoro ista roba, ali s tun razlikun ka je zihajala z staleške pripadnosti, imovinskog stanja i umićnosti sake pojedine ženi, jer je gotovo saka žena na Grobinšćini zdelivala od vunene preji ili vunenog sukna se oblačila potribne familiji.
Roba blagdanja i sagdanja
Ovdi se moglo vidit četrnajst raznih dolnjih oblačil od najprvobitnije halje ili košulje na opleći, bez opleća, jednodelnog frisa, brehana dolnjih gać razne duljine, kotule i dvodelni frisi sašiti ko kas gori uz život, kasetin do pasa i kotula dugačka obdelana na cvetići.
Pokazana je i serija košuljic ili ženskih bluz ke su se nosile tokon 20 vika, one na faldice z početka vika, pa štikane na rožice i one ulipšane z žabicami. Haklane mrižice na doljnjih stomanjah poželila bi i danas saka ženska.
Prikazane su još i dičje haljice ke su prikazale lipušne školarke OŠ Čavle pivajuć starinske pismice ča su do dna srca taknule sih ki su jih gljedali i slušali, a tekar kad su zatancale tancurice i oplele valcer ona pravi Mocartov pljesak se ni mogal zaustavit.
Ozvanjali su oni debeli gradski zidi, a suzi radosnice puno njih ni umelo zaustavit.
Nakon dolnje predstavljena je i gornja roba, blagdanja i sagdanja, a onda je krenula promocija oblačila kojstoga je od početka do kraja po staroj umići delalo deset žen.
Zafalit je rabilo kako su rekli najprije Franu Mohoriću ki je preklani ostrigal svoje ofce i vunu daroval Udrugi, a od nje su osmislili ovo ča se sad trefilo. Uz pranji, sušenji, češranji, predenje moralo se tkat na krosnah.
Sukno su protkivali pamukom kako se nebi frkalo. Delali su se kroji prema narisanin slikah, krojilo sukno, šilo, ukrašavalo i obšivalo. Ženske su plele maje, poluveri, lajbaki, jaketice, tkanice, pulsi, kopice, kape, papuče, a bome udelale su i puci.
Toga ne baš lahkog nit sakidašnjeg dela ulovile su se Anka Hlača, Ruža Dujmić, Bosila Žagar, Biserka Fućak, Antonija Stipić, Antonija Reljac, Loreta Begonija, Diana Obrč, Zrinka Franović, Borjana Hlača, Diana Sabljak i Gloria Toth. Se je napravljeno po nigdanju samo nisu imele stupe da ostupaju sukno zdelano od preje da bude gušće i mekše. Za se to projekant je odlično zišal pa su se zbog toga srićne da je to skupno delo dokrajčeno, a ostat će ko zlatna dota za mlaje generacije. Ni to bilo malo delo ako se zna da je ženski konplet sačinjen od stomanje bez opleća, gać, frisa, gornjega krila, tarveza, tkanice, prsluka bez rukavi, jaketice za zimu, pleta, pamučenoga rubca i pletenoga rubca za glavu, vunene kopice i papuče pa i ono ča se danaska označava z nazivon krilo a i oprte (plašćenice) ka je bila obligatni del dote.
Fris, krilo, bluza i šurka
Muški su nosili stomanju na opleći i dolnje gaće od lana pa suknene kalceti obdelane črnun vunun okol pasa črljenu tkanicu, lajbak i priko sega vuneni ogrtač. Na glavi kapa kosmatulja, na rukah pulsi i na nogah kopice i papuče.
Po zimi su nosili čočmani, višeslojnu obuću i va bliže vrime gamoše i galoše. Videlo se tu i alata ko ča je kosir, kosirić, sikirica, buturica za vodu bez ke se ni šlo v planinu. Uz njih lipo je bilo za vidit šest težakinj obučene po sagdanju va fris, krilo, bluzu i šurku.
Na kraju ko da bi labudice va soj belini zabljiskale su divojki obučene po blagdanju s kapami na repi. Sako oblačilo bilo je unikatno ča je davalo posebnu draž i lipotu. Da budu opletene po starinski na rodul, čuf ili vinčić zaslužna je gromiška frizerka Danica Čargonja.
Puno njih čudon se čudilo kako su njihove pramatere i none zgljedale, a oni današnji ničega toga ne pamete. Vrime ko gre munjevito naprvo puno toga briše, ali samo zato ča ima još uvik ljudi ko ča je Biserka Fućak i nje istomišljeniki neće se, nit se smi zbrisat, a zasigurno tako lahko nit zaboravit, ki smo, čiji smo i od kud smo.
Prenašat vridi na mlajih ki te umit čuvat se ono po čen se razlikujemo od drugih. Udruga „Gromišćina zemja» za ova veliki kulturni zalogaj zaslužuje uz fala čestitke i poručak da se pridu pokazat i svojin susedon.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285E2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285C28612860285B28632863286328592863K (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285E2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285C28612860285B28632863286328592863K)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 23, 2009, 12:13:49 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 16.07.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
4. članek
ča je ča: SLIKOVNI RJEČNIK
Sohi
Piše i slika Branko Jani KUKURIN
Slika:
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=434981',400,404,'');
Lepo j' pokla čuda vremena trefit starega prijatela, za videt ni baš velik ni štanj, ma kada progovori, ale kada pošne pisat, pak još na domaćen, još pet dan ozvanjaju njigove besedi, saki put je baš začudit kako ume tako lepo složit te besedi ke si znamo. Pak mi tako va svojen Omišje Nikola Kraljić neš poveda i ki zna od kuda zivuče, magari za nas Kastafci, staru besedu, ka pul nas nima baš neke lepe primisli. „Ma ni ti to to!» mi govori, „Sohi su ti ono ča se reče tunera, ale tunjera, kakove su još ostale va Bakarce.» No, pak sada?! Ni se Mikula ni domislet kuliko mi samo z jenun svojun besedun dal mislet, besedun ka ni samo kastafska, leh je i bodulska, a kako va knjigah piše, sakudar je je, kad god se na Balkane govore slavenski zajiki, a nahaja se i va još drugeh nekeh zajikeh. Samo ča sagdere sohi neš drugo označuju. Ne samo va domaćen, leh i va hrvasken zajike.
Jeno račvasto drevo
Tumačenje za sohi va hrvasken je da je to jeno račvasto drevo s ken se je užavel i voz potpuntevat, kada ga se je krcalo, pak su sohi i veli debeli kolci, kot da bi gredi na keh se na vode kuće delaju, a soha se reče i va nekadajnoj kuće za kolac ki po srede krov drži. Va jenoj staroj istarskoj narodnoj pjesme pitaju divojku ako bi se za Lindarca oženila, ma da ne bi, aš da su Lindarci sohari – ale onisti ken je bilo delo judi obešat. To je najbrše čuda let nazada bilo, Lindarci su šesni judi danaska. Va vrbničken zajike, ale vrbensken kako oni reku, sohi su ona račva va koj veslo leži. Još bi se tega fanj nabrojilo, ma ne verujen da bin mogal se nabrojit.
Kad san bil mići, nona naša, mi je uževala povedat neke strašne priči, pa kako su jenega tata ćapali i na sohi ga obesili. A to bi po današnju bila vješala. I to mi je prva i najgrjo značenje za sohi.
Pak neka neki reče da pjesniki nisu korisni! Ja znan da su oni, kako je napisal A. B. Šimić z Hercegovini „čuđenje u svijetu», ma su i za korist! Da ni bilo Nikoli Kraljića z Omišja, dobrega mi prijatela i još bojega pjesnika, još vaveki bin se bal te besedi. Ipak je lepče znat da se za tuneru još reče i sohi, lego mislet samo na najhuje kada tati obešaju. A kako Mikula poveda bile su i va Omišje dve sohi i škoda ča jih ni već.
Kraljić me razveselil
Ni ne zna Kraljić kuliko me je razveselil kada san ga videl i kada mi je, kot pravi umjetnik od besed, rekal tu besedu, ku san zajeno skoristil za našu Besedu. Ću valda i z ovistun ča tokat, aš san se i ja prinavadil z mojen šefon, još jenen velen Bodulon, akademikon Strčićen, ki vaveki reče da se trebe malo i mislet bodulsko židovsko škotski – a ča bi reć samo na soldi i korist. Ma nisu ni jedan ni drugi baš takovi!
Znan da je teško poverovat, ni me Omišajac Mikula obdaril samo z lepemi besedami, lego je mane i još dven lepen malican ke su smanun bile i kafe platil! Zaspraven su pjesniki „čuđenje u svijetu».
Rad ću finit ovu besedu z Mikulinemi besedami ke nan je govoril: „Je ovo vrime kamo nas puti vode…»
Je!
Pravo vrime za poć va Omišaj po lepe starinske naše domaće besedi!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285E2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285C28612860285928632863286328592863J (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285E2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285C28612860285928632863286328592863J)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 23, 2009, 12:14:35 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 16.07.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
5. članek
zapisano va srcu
Pešćaci i stara konpanija
Piše Silvana MILOTIĆ, Slika Marika POŠĆIĆ
Slika:
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=434982',400,411,'');
Sunce se je dignulo nad Mošćenice, špija skroz ladonju na koj gardelci kantaju.
Pod ladonjun kvadratni kjesani kamik, puli kega je nasajen vajer, pal za bandjeru. Okole kamika sedi vavek ista konpanija, igra na pešćaci. Tu smo: dvojčice Nada i Šilvana, Marica, Boža, Lucijana i ja druga Šilvana. Kamečići se veselo takaju, lete vajer pa padaju zdolun. Saka od nas bi otela dobit a pešćaci su deštardi i nekako ne poslušlušaju kako bimo otele.. Saka broji svoji punti – 30 – 60 – 110. Mi se pra da ka doda ki punat, bi malo prevarila, pa se i poprehtamo. Čujen mater, zove me da priden doma a ja ne moren prestat igrat, samo još malo pa ću ih dobit. Zijan na vas glas: »Vaje ću prit kada kurijera pasa va Brseč«. Gore, dole, semo tamo skaču i vajaju se pešćaci, morda ću ja dobit. Smeh i veselje dečini širi se po celoj place. Kurijera je prišla i šla. Ja igran, veselin se i konbinan kako bit prva. Opeda mat zove, ma je štufna, sada neću abadat kako da nisan čula. Sigurno neč dela pa će neko vreme pozabit da nisan prišla. Sunce se pomalo spušća. Morala bin poć doma.
Va teploj posteje, a šibi ni
Čujen kozu kako bleje, lašna je. ne moren igrat i kozu mantinjat. Još ću samo malo.. malo.. igrat. Kurijera je bila Bršeče i vrnula se je a spod voltun vidin mater gre po me, vlasi njoj stoje vajer a znan da se ni naricala, jednu ruku skriva odzada, sigurno nosi šibu. Skočila san na nogi, treba brzo pobeć.
Oprla san oče, srce prestrašeno tuče ja va teploj posteje a šibi ni. Stala san se i otprla prušijani, sunce me zove pridi pridi, pa san šla…
Šla san va Dragu. Na peske se sunčaju judi, more se miče, semo, tamo, semo, tamo, živo je, diše. Tamo va portiće plavaju patkice, to je neč novega, tega nekada ni bilo. Nogi mi propadaju va pesak, pod nogami kamečići: veći, manji, okrugli pjoškasti, tu se ni niš promenilo. Evo ga, okrugli, prave formi, moran nać pet jednakeh pa ću se vrnut tamo… Tu su su jednaki, va peste se rivaju, tuču jedan va drugega, sopu pjesmu, pjesmu pešćaci, pjesmu mojga detinstva.
Fešta za dušu
Pal za bandjeru je tu a pod njin kamik na ken se pešćaca. Rit mi je fanj narasla, ne moren sest, ni dosta mesta. San kjeknula zatakala pešćaci i počela igrat. Nisan va mote ne gre mi kako bi trebalo a i nohti mi pače. Ča više igran boje će mi poć. Gjedan skriši judi ki pasuju, obrću glavu, čine se kako da me ne vide.Vrnu se nazda va konpanije i šapiću…šapiću… Ki zna ča? Morda da san šla na detečju ale pak da san zrela za manikomij. Morda njin je žal, ale se pak vesele, ča je brižna Šilvana Kožulova ponemela pod stari dani.
Igrala san pol uri, karabulanca ni prišla po me pa san šla doma zadovojna aš znan da va mane none još čuči jedan mići veseli otrok. Bože dragi ma će se povedat, ma će me kritikat. Moran bit šegava jednu šitimanu ću čekat. Ako me niki niš ne pita i niki ne povede kako me kritikaju ću kega pitat ča se poveda, pa ćemo se smet mojoj bedastoće.
Ala stara konpanija, smo va penzije, lazno je, moremo storit jedan turnir od pešćaci.
To bi bila prava fešta za dušu!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285E2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285C28612860285A28632863286328592863H (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285E2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285C28612860285A28632863286328592863H)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 23, 2009, 12:15:17 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 16.07.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
6. članek
kantunić od otročić
Slika:
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=434984',400,405,'');
Moj lipi kraj
Primorski kraj
je lipi znaj.
Stare gromače, težak rad
va novih kućah lakše j' sad.
Ribi se love kad jih ima, ribari se muče
kad je zima.
Lipo mi j' more, palade i mulići
lipe su mi ciste, putić i klančići
je, lip je moj, primorski kraj
moje Selce, moj mali raj.
Dora Lončarić, III. rezred OŠ »Zvonko Car« Crikvenica, PŠ Selce, voditeljica: Lukrecija Stilin
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Kajić
Moj otac svakoga dneva kad dažji gre osekat kajić. Jednoga dneva su ga stisnule križa pa je mene zel sobu. Bil san kuntenat ča je mene zel. Prišli smo na rivu i prvo šli va mali kajić na vesla pa smo pomalo prišli na veli. Dok još moj otac ni stal va veli brod, skoro san pal va more. Prvo ča smo učineli smo pustili vodu zi broda da teče. Tako smo mogli brže finit. POmalo smo partili delat ručno. Ja san kladal vodu va terinu, a moj otac ju je hital va more. Tako smo dugo delali pa stali na provu da voda pride bliže. Nikoga ni bilo, samo jedan čovik koga moj otac zna. Malo sangledal mirno bistro more, a malo i pomagal. Gledal san kako se moje otac muči i videl da je lahko bi dite. Za jednu uru tornali smo se va kajić i šli nazad. Trefili smo moga deda ki je počel govorit zi mojin ocen. Pozdravili smo se i šli domaka. Tek san ondat videl kako je bilo momu ocu, dedu i pradedu ki su tako puno delali na brodih. Opet san pomislel kako je lahko bit dite.
Mateo ŽORIĆ, VII. razred PŠ Punat, Voditeljice Miranda Derenčinović i Nada Kirinčić
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285E2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285C28612860285C28632863286328592863N (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285E2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285C28612860285C28632863286328592863N)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 23, 2009, 12:16:00 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 16.07.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
7. članek
Proslava maturi
Nona kima pred televizijun.
– Bog nona, ja gren.
– Hodi mala k vragun, si me prestrašila... Kamo greš da si se teko zrihtala?
– Gren na proslavu trejset let maturi.
– Trejset let? Hodi, hodi i lipo se zabavi.
– Hvala. Ste i vi nekad slavili te obljetnice?
– Znaš da naša generacija je, a šla bin i sad, da iman sken.
– Ča već nikoga ni?
– Nažalost ne, žive smo samo razrednica i ja.
– Pa koliko ima pak ona let?
– Samo malo... Ja san pasala devedesetu, a ona devedeset i osmu...
D. ŠIROLA
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285E2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285C28612860285D28632863286328592863Q (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285E2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285C28612860285D28632863286328592863Q)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 24, 2009, 08:13:57 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 24.08.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Čovik je čoviku vuk
Piše Slavica MRKIĆ MODRIĆ
Ma leh to da j na nekakovomu forumu objavljena tiralica za braćun (Anasom i Ahmadom), pravi j dokaz da smo namesto tolerantno Hrvacko primorje postali huji leh je bil Divlji zapad. Ma na Divljen zapadu j pisalo »išće se živ ale mrtav« va 18. i 19. stoljeću, a pu nas va 21., i to j šegavomu dosti. Da su šli igrat va kakov Arsenal, Inter ale Barcelonu, nikomu niš, ma va Hajduk, e, to j za one ki namesto mozga imeju leh jednu žičicu ka njin drži uši da ne padu, bilo sasma dosti pa su jih kod pravi tati ulovili va škuromu i to s hrbata.
Lipi moji, niš lipoga na oven svitu. Ni pu nas, ni va susedstvu, ni va celoj ovoj jadnoj doline suz. Najprvo me j rastužilo, a onput i jako razjadilo to ča se j dogodilo starijemu Šarbiniju. I jušto j imel pravo on ki j rekal da j čovik čoviku vuk. Smiron mislin ča timi istimi ki su napali brati Anasa i Ahmada namesto mozga klonca va glavine. Aš da ga imaju leh jedan sled ne bi to načinili. Ča su ti jadni Gromičani krivi ča Rika nima ni za papar, a oni moraju jist i ni bilo druge leh trbuhon za kruhon. Va njihovomu slučaju z kopačkun va Split. Da smo na čisto, ja ne volin nogomet i nisan kuntenta kad jedan nogometaš dobije za jednu utaknicu već solad leh znanstvenik za celo leto. Ma ne krivin za to nogometaši. Nisu si oni sami dali plaću, takovu situaciju načinili smo mi sami. Uostalon odvavek je bilo oneh ki su svoje znanje umeli prodat i oneh ki nisu, a se j odlučivala potražnja tržišta. Tr neće nacija sedet pred televizijun i pljeskat znanstveniku Đikiću ale Radmanu aš su našli medicinu za ovu ale onu bol, sedet će i nemit, i spred televizije, i na igrališću kad ti isti brati i slični njimi daju gol. I tu se već ni ča za reć. Tako je, kako je, ma ča god ja mislela o nogometu, vela j sramota to ča se j neku večer dogodilo va Opatije.
Ma leh to da j na nekakovomu forumu objavljena tiralica za braćun, pravi j dokaz da smo namesto tolerantno Hrvacko primorje postali huji leh je bil Divlji zapad. Ma na Divljen zapadu j pisalo »išće se živ ale mrtav« va 18. i 19. stoljeću, a pu nas va 21., i to j šegavomu dosti. Da su šli igrat va kakov Arsenal, Inter ale Barcelonu, nikomu niš, ma va Hajduk, e, to j za one ki namesto mozga imeju leh jednu žičicu ka njin drži uši da ne padu, bilo sasma dosti pa su jih kod pravi tati ulovili va škuromu i to s hrbata. Od takoveh ni bilo ni za očekivat da malo razmisle i dokončaju kako bi i ti brati rado šli va neki strani klub, ma morali su poć tamo kamo su ih prodali aš delaju to ča najbolje znaju i od toga žive. To j za napadači već prevela filozofija. I tako j to danaska – doklen nisu prošli – naši dva najdraža Gromičana, a od kada su prošli – najhuju neprijateli. A ča se j ljudi moji promenilo va šetemanu dan pu teh brati? Niš. Ostali su ča su i bili, dva simpatična i talentirana brata z Potkilavca, dva šesna mladića ki dočin progovore znaš skuda dohajaju, još vavek njin je jedan i jedini dom Gromik, tamo su njin i otac, i mat i sestra i se ono ča vole. Ne moren znat, aš mi se na sriću nikad tako neš ni dogodilo, ma moren mislet ki j to šok bil za njih. Leh neka ne pomisle da smo si isti, aš nismo.
Puno već je oneh Primorci ki njin žele su sriću va životu i lipu karijeru od oneh ki se po škuren i po skrivećki delaju herojon, a prebedasti su da dokončaju kako zaspraven od sebe delaju nesnagi, a da su jedini heroju va ovoj štorije dva gromiška brata.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285C286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C285A285F285B286028632863286328592863N (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285C286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C285A285F285B286028632863286328592863N)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 24, 2009, 08:14:45 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
24.08.2009.
Ćićo Senjanović
AJME MENI
Oporba: Da javne tvrtke ne kradu imali bi tri milijarde više.
I sve bismo to mogli podilit političkim strankama.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285C286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C285A285E285C286128632863286328592863U (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285C286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C285A285E285C286128632863286328592863U)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 24, 2009, 08:15:24 prijepodne
MATEJNA: Razgovor: Robert Manestar
Viškovo je obilježilo dan svojga zaštitnika župe Sv.Mateja, pak se j' od 16.-20.9. održal najveći viškovski blagdan – Matejna. Sedamnajsto leto za redon otkako se j' obnovil ovisti blagdan, organizirani su brojni sportski, kulturni i zabavni programi, a se z namjerun kako bi judi z našega kraja pokazali ča su se storili i kako bi dali najboje od sebe, kot ča i sam slogan Matejne govori „Srce za Matejnu“.
Četrtak na parkiralište Milihovo na „Halubajskoj noće“ nastupil je uz grupu Brevis, Tamaru Brusić, Ivanu Marčelja, Nenota Pavinčića, Antonelu Malis i Josipa Butorca i mladi glazbenik z Kraljevice Robert Manestar. On je zajubjen va glazbu i domaću besedu pak smo ga fermali i š njin sledić poćakulali...
Evo vas na Matejne! Od kud vi ovdeka i kako van se pijaža na Viškove?
Ja san va čakavskemi vodami već nekuliko let, pa se ovdeka osjećan kot doma, kako del čakavske familije. Bil san tu na Viškovu nekuliko put i na Matejne 2007. kantal na obljetnice Gromače, a ovaj put san pozvan kako bin se predstavil z novun pjesmun s kun san bil na Chansonfestu 2009, „Kvarnerske noći“ (ja san autor glazbe, tekst potpišuje Renis Gržinić), a isto tako i z pjesmun „Moj amigo“ ku izvodin va duete z Nenoton Pavinčićen. Tu je stvarno super i publika je odlična!
Kada vas je počela interesirat glazba?
Pa, još kad san bil malo dite, smiron se j' slušala muzika va mojoj kući. Otac je još onda sviral gitaru va jenen bende, a mani je kupil bubanj, gitaru i saksofon i navadil me sost prvi akordi na gitare. Neko vreme san bil zagrižen za si instrumenti, potla san zgubil interes skroz dok me va vrime puberteta gitara za sen sega zaintrigirala i počela je bit neizostavan del mane – ko da je del mojga tela.
Ozbiljneji / neozbiljni koraci?
Za Kraljevicu reču da je jeno posebno mesto, da poseban vetar puše aš tu ima najviše muzičari po glave stanovnika va Hrvackoj. I tako se j' složila jena kunpanija nas mladih ( 15-16 let), dobili smo prostoriju va frankopanskom dvorcu pa smo tamo ili pu prijatelja va konobe vježbali sost tri leta dok nismo zišli van i počeli imet ozbiljneji nastupi.
Ludo smo se zabavjali na tin provami! Najveća fora je bila kako zbarit komadi z muzikun! Konoba od prijatelja jušto gjeda na rivu pa bimo snimali kako pasuju turiskinje. Kada bimo videli da gredu bliže, bimo počeli sost pjesmu ku smo najboje zvježbali i zvali jih da pridu. Imeli smo pjesmu ka je bila mamac za ženske! Kada bi one prišle i provele večer va našoj kumpanije, bi i same skužile da mi znamo sost se skupa tri i pol pjesmi!
Sopli ste va nekoliko bendi?
Sopal san prvo va bendeh z crikveničkega područja – grupe Dionis, grupe Point ka se j' preimenovala va grupu Vivak, grupa Venus; sopli smo po maškarami, feštami, dočeki Nove godine – jedino ča je onda bil rat pak ni se bilo ležerno, ma sejno mi to pamtimo kot najboja leta. Onda sam upoznal grupu L'amur s kun san posle sopal na „Bum-bum“ na Kanalu Ri u dve sezone. Bila su to otkačena snimanja z famoznen Jurkotićen i Batifiacon!
Gaži smo imeli milion! Svuda smo svirali; od Austrije, , Italije, po skijalištima, za Hrvatsko veleposlanstvo va Slovačkoj...
Sada, zadnjeh pet let iman svoj prateći bend ki se zove Robinzon s kin sviran po našen području i Istre.
Z teh gaži je bilo mac smišnih i urnebesneh dogodovštin (najveći del njih ni za javnost!) kot naprimjer kada smo prišli na trodnevnu novogodišnju gažu dan ranije va gotovo prazan hotel! Iskoristili smo lipo jedan celi dan i uživali va blagodatima saune, teretane i bazena na račun menadžera...
Pjevačka karijera - Grobnička skala i MIK?
Z vrimenon dok san tako čuda sviral, se j' va mane neč prelomilo pak san odlučil počet i pivat! Šal san na audiciju za Grobničku skalu 2004, čisto bezveze, iz zezancije.
Rečen da se ča se dogodi slučajno, dogodi se z pravega razloga, pak je tako bilo i to. Dan prvo audicije, sopal san pir va Zagrebe i doma san arival komać na 11 jutro strašno umoran, a na dve je bila audicija. Šal san spat i navil uru na dve. Zbudila me je na dve, a ja san ju onda odvil na dve i pol. Kad san se onda zbudil, san produžil još kvarat ure i onda san krenul. Prišal san zadnji čas i nastupal zadnji, ali s manun su bili strašno zadovojni. Dali su mi za kantat pjesmu autorskog dvojca V.Škaron i V.Juretić „Podilimo š njimi sriću“. Ta je pjesma obilježila početak moje ozbiljneje solističke karijere, jako je dobro prihvaćena od publike i dan –danas se još vrti po istarskeh i kvarnerskeh radiopostajah. Dobil san prvu nagradu žirija i treću nagradu publike.
G. Skala mi je jedno od najlipših događaji va životu
Kako san dobil pohvale i nagrade, imel san osjećaj da moran poć i drugo leto. Onda san dobil za pjesmu „Daj se nasmij“ (Škaron-Juretić) nagradu za najboju interpretaciju i direktan ulaz za MIK 2006. Onda san tako bil na MIKe z Klapun Grobnik kadi smo kantali ”Doć ću doma okol Stomorine”(Škaron-Juretić).
Jedno leto san pauziral, a 2008.smo moj prijatelj Neno Pavinčić i ja dok smo pili kafe dobili ideju, opeta kroz zezanciju ,da snimimo skupa neku pjesmu. Nazvali smo Roberta Pilepića i za dva miseca nas je zval: „Dečki, iman hit za vas“. Bila j' to pjesma „Moj amigo“ s kun smo bili na MIKu 2008. Na račun te pjesme smo imeli dosta nastupa, čak su nas zvali va Mostar za obljetnicu grada i njiheh mažoretkinj , aš Neno je ono bil na „Farme“ ča se j' tamo dosti gjedalo – i usred Mostara izvodila se j' pjesma na čakavsken!
Na festivali su vavik odlična druženja i atmosfera pak se nadan da ću i drugo leto poć na MIK.
A nastupal ste i na Chansonfeste?
Tri leta za redon san bil i na Chansonfestu – 2007, 2008. i 2009.Prvi put san bil z pjesmun „Moja pogača“ (Škaron-Juretić), drugi put z pjesmun „Razumen“ (Staraj) i ovo leto z pjesmun „Kvarnerske noći“ (Gržinić-Manestar).
Čakavština?
Smatran da je čakavština dosta zapostavjena na hrvatskoj estradnoj sceni, aš va hrvatsku zabavnu glazbu spadaju samo Dalmacija, Slavonija, Zagreb i malo Istre, pa san odlučil da ću sljedeće čakavske pjesme ke buden delal, malo ublažit da to budu „čakavske pjesmi ke razumiju i Slavonci“. Mi smo potekli z Kvarnera, čakavština je del našega mentaliteta, načina živjenja i zato do nje moramo držat i širit je čin daje.
Glazba?
Glazba je za me Božji dar,a kreativnost smatran jednun od najvećih ljudskih vrlina. Kreativnost je poseban ispušni ventil, nadahnuće ko čoveka tira naprvo.
Skužil san da ne bin otel bit profesionalac va glazbe, aš to je jeno „krvavo“ delo i sada ni vrime da se more živet od tega. Tako da ja iman ozbiljno delo od 7-15h, a glazba mi je užitak. Puno ipak sopen; po gažami, feštami, pirevimi.
Posebni doživljaj mi je osjetit kontakt z publikun; to je jedan trenutak kega ne more niki platit. Z pjesmun „Podilimo š njimi sriću“ san znal na pireh juden suzi natirat na oči! Najlipši osjećaj pu glazbe je kad te pukne lagana euforija: Izmjena energije – kad ti na pozornici daješ energiju, a publika ti je vraća.
Planovi va glazbeneh vodah?
Va plane je dugoočekivani album kega ću, nadan se, vaje realizirat aš iman već dosta materijala, a uz to planiran hitit van i dva spota. Trenutno san va pregovorimi, rabi skupit sponzori...
Ostali interesi va živote?
Jedno vreme san se bavil i organizacijom događanja i manifestacija. Četira leta san bil u organizaciji Kraljevičkog kulturnog leta va organizacije glazbenih događanja, bil san i potpredsjednik Udruge va kulturi „Stol“ va Kraljevici ča mi je bil jako interesantan posal i velo iskustvo. Va temu san stvarno užival, ali sada je se manje vrimena; iman predivnu kćerkicu Anđelu i suprugu Željku tako da san se posvetil njimi i glazbi. Znači, na prven meste familija , pa glazba, pa posal, a onda još i sport: tenis, bicikl, wind-surfing !
Ča još reć?
Kako mi je autorstvo postal jedan veli izazov sada moren reć da najviše cjenin judi ki znaju napravit neš od ničega, …, ki stvaraju neku novu vrijednost društvu i zajednici, kako bi rekli naši ekomomisti dodanu vrijednost, ( to ne mora bit samo muzika )- ma nažalost nisu dosta cjenjeni va našoj sredini.
Najvažnije va životu je da čovek ima cilj, da ga jasno vidi i gre prema njemu. Ja san ga va sebe prepoznal i gren...
POĆAKULALA: Tatjana Udović
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 24, 2009, 08:16:03 prijepodne
MATEJNA: 20. rojendan Halubajki
Viškovo je obilježilo dan svojga zaštitnika župe Sv.Mateja, pak se j' od 16.-20.9. održal najveći viškovski blagdan – Matejna. Sedamnajsto leto za redon otkako se j' obnovil ovisti blagdan, organizirani su brojni sportski, kulturni i zabavni programi, a se z namjerun kako bi judi z našega kraja pokazali ča su se storili i kako bi dali najboje od sebe, kot ča i sam slogan Matejne govori „Srce za Matejnu“.
20. rojendan Halubajki
Mažoretkinje Halubajke od Marinić za Matejnu su proslavile 20. rojendan! Kad pomislimo na kulturno-umjetnički život Viškova, zajno su nan va misleh i malice va svojeh prepoznatljiveh plavo-beleh uniformah. One su se prvi put okupile 1989. leta i od onda ne more pasat ni jena manifestacija ni blagdan va Viškove bez njih. Damjana Brancella ka je osnovala „Halubajke“ nan je povedela kako je do sega prišlo - na inicijativu ženskeh i divojak Halubja udruženeh va kulturno-umjetničko društvo „Halubajke“ z žejun da njihe divojke budu prepoznatljive va Hrvatskoj pa i šire. Zato je Damjana inzistirala da divojke imaju vavek istu uniformu, a koreografije su divojke spontano zmišjale same. Va to vreme Općina Viškovo još ni bila osnovana pak su divojke za svoje uniformi prezele plavu i belu boju Grada Reki (v Reke su se pred 20 let i registrirale), uz ku gre karakterističan visoki plavi klobuk. I bile su i ostale prepoznatljive kako prve mažoretkinje registrirane va Hrvackoj, plavo-bele, konstantno z komplimenti „Kako lepe nogi imate!“ Halubajke su nastupale na Državneh prvenstveh va Rovinje, Gline, Vukovare, Osjeke, Crikvenice i Europsken prvenstve va Zagrebe. Posebe rabi reć kako su one kot prva registrirana Udruga mažoretkinj va RH svojen radon i djelovanjen dale značajan doprinos razvijanju mažoret plesa va celoj Hrvatskoj i jedne su od osnivačica Hrvatske udruge mažoretkinj HRSAMA i HMSA.
Zato ni bilo teško subotu zapolne napunit jog pu Marinić kot ča ni bilo teško ni mažoretkinjan – prijateljican našeh Halubajki da pridu z seh stran Hrvatske i budu njihove gošće. Tako su šćapić vrtele na veloj obljetnice našeh Halubajki i Prve riječke, Rovinjske, Umaške, Baljanske i Labinske mažoretkinje, a za njih su kantale Tamara Brusić i Ivana Marčelja. Skupile su se na joge i seniorke ke su pred davneh dvajset let bile prve Halubajke ke su šćapić zavrtele pak nan svojen nastupon pokazale da su još vavek del iste familije. Podelile su se zahvale i pokloni bivšen i sadašnjen voditeljican: Nikoline Marčelja, Kristine Mihelčić i Matee Knežević, kot i osnivačice Damjane Brancella te sadašnjoj predsjednice Marije Denić-Zoranović. Bilo je čuda tepleh zagrljaji ki su jih ganuli do suz, čak su i publike oči zasuzile, a onda su se zaprla svetla, veselo je zasopla Marinićeva pleh-muzika, a glas voditelja Nenota Pavinčića najavil je velo iznenađenje – velu tortu s kun su se si zasladili...
Gošće našeh Halubajki su rekle...
- Mi smo Prve rečke mažorertkinje ke ćemo vaje slavit 15. rojendan. Rado smo prišle na poziv Halubajki s kemi smo dosti do sad surajevale, bile smo i na putovanjeh skupa. Ovde nan je super, uživamo družeć se.
- Mi smo iz Labina. Postojimo od 1997. a većina cura trenira više od deset godina . Došle smo drugu godinu za redom za vrijeme Matejne. Rado se odazovemo na sve manifestacije i fešte. Zabavno nam je!
Tatjana Udović
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 24, 2009, 08:16:45 prijepodne
teklic.hr:
KAD ČOVIK NE PILI
Slika:
http://www.teklic.hr/upload/1248251955oly.jpg (http://www.teklic.hr/upload/1248251955oly.jpg)
Ale, priznajte da ste se zavalili na šugaman ili luftmadrac, metar do mora i čitate Teklić! Ja san tu da vas opuuustim.... čiribuuu, čiribaaa. Pardon, kako ću vas opustit kad ne moren ni sebe? Nisam psihić.
Sad je štajun od godišnjeg, tribalo bi napuniti valiže i partiti na niko lipo misto, samo uživati i puniti baterije za jesen i zimu. Di bin pošla? Na niku egzotičnu i magičnu plažu s palmami, teracami z bilin svilenim draperijama, konobar da mi nosi koktele u bazen, daleko od svega. Malo morgen, he he. Ali ja san overdose srična pošto živin na moru i moren se kupati koliko ću, a niš me ne košta. To je fakat privilegija, ali... Sad kad sam konačno ćapala godišnji, umisto da se psihofizički odmaran, iman briga kako u priči. Političko-ekonomska šituacija me skroz shebala i kako se skulirati u pozitivnoj energiji kad znam ča me čeka?! Recesija, rezat će nan plaće, svekrvi penšion, nova školska godina, dicu treba opremiti... A još iman i štetu na autu! Komadi, lipo vam govorin da pazite kad vozite iza nikega kamiona ča fura teret. Ovaj koji je mene rovina je fura grote, a kreten šofer ni sve propisno osigura pak mi je manja grota pala drito na šoferšajbu dokle san vozila po zaobilaznici! Praši, smrdi i dimi on, a ja iza njega. Odjedanput, puf! Toliko san se zbunila da nisan znala njanke kako se zovem. Došlo mi je crveno pred očima jer sam bik po horoskopu. Nažalost, došlo je crveno i na semaforu. Kamion je partija dalje na žuto, a ja, stop! Nisan imala njanke jenu hebenu olovku ni papira tako da nisam rivala zapisati, a ni zapamtiti broj njegove tablice. Uglavnom, napuklo mi je prednje staklo. Sad ne moren voziti dokle to ne sredin, a samo da znate, za to mi treba cila plaća. Keko i Mariuča, mali i mala su me gledali kako da sam Marsijanka kad sam došla doma, sva nadrkana. Svekrva: “Povero auto, che žajeb!” A Keko: “Carissima moja, šam ti reko sto puta da drzis rastojanje! Ti ne slusas i normale da ti se to dogodilo kad si mu se nabila na guzica, ne?” “Keko, nabijem ja njega znaš kadi, krepa da bog da!” “E, nabi, nabi, ma ga moras prije upecati! Koje marke je bio kamion?” “A? Niman blage, još ću i kamione pamtiti!” “Kokolina moja, vazno da si ti živa e ždrava.” Na te njegove zlatne beside, pa mi je kamen sa srca. To je čovik! Volin moga Keka jer me ne pili. Pošto voli onu Francijevu pjesmu ča gre: “Prokljeta maneštra, ma je volin!”, gren mu kuhati with love. Eko ričeta:
MANEŠTRA MEXICO-ISTRIANA
Skuhajte crni mexikanski fažol u express pinjati. Kad je gotov, napravite moj pešt: u mixeru zmiksajte malo pancete, lišća od šelena, puno prešemula i 3 mlada česna. Dodajte u maneštru 2 žličice te kreme, za kondimento. Zribajte cuketu i dodajte u lonac. Zrižite na male kušćiće jenu zelenu baburu sa svin sjemenkama. Šteta vitamine hitati u škovace. Kuhajte još 20 minuta i hitite unutra riže ili neku manju paštu. Posolite i, ako volite, dodajte malo peperončina. Buenos apetitos, amigos!
Vaša Oly
PS. Pišite, eko van adresa: oly.olympia@hi.t-com.hr
http://www.teklic.hr/?idc=100&id=2181 (http://www.teklic.hr/?idc=100&id=2181)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 24, 2009, 08:18:00 prijepodne
Glas Istre, 29.08.2009.
Savičenta in the morning
Veselo z Terežon na picu
Komoć san je bija natenta da je gre samo prikrižiti u žminjsku kapelicu, aš je noge ne služe toliko da bi je mogla kumpanjati na cimitar. Z prvić ni stila, ma ben pokle mi se zafaljivala do groba samo kad san je natenta. Sestra njoj je doživila devedeset i šest, i kako nan se oban zaparalo, unako u kasi je zgledala kako da je živa. Bi rekla Tereža: ma vero je lipi mrtvac.
Piše: Darko PEKICA
Dosti veselo je bilo vega jutra na kafelu poli Ferlina. Svi u niken kuraju za poj delati, za poj naprid, za bolje danas, a forši i sutra. Magari sve to ča se kapitiva okoli nas ne spodoba na dobro, narod ki srče kafele poli Ferlina se ne da. Za jenin bankon side Đani z Brni i Điđi narodnjak ki su vajk pronti za podbadati, za drugin side Milan Bezak i Milan z Krsani ki se prontivaju za poj kopati nike kanale za vodu na kampu športivu, a z nami sidi Dejan ki se za sad more pofaliti da zna činiti samo mušku dicu. Milan Puh je riva doj, magari kašnije, ma stešo si je doša uzeti dozu kafela prija nego gre ča piturivati po školi kadi dela. Ferije su mu finile i rabi parićati dici lipe zide i štabele klupe. Za zadnjin bankon proti česti sidi Dragan Kolić kega je njigov zrman z Foli preimenova u Nikolića z serije Otpisani.
Tako smo si danas veramente lipo konšumali kafele u dobroj zajebanciji pak smo svi pomalo pošli za svojin, samo ča su Đani i Điđi još si ništo imali za reći pak su se frmali depiu nego ča njin rabi.
Danas je Tereži devedeset lit življenja i si je, kad smo je došli zbukivati parona i ja, zaželila još toliko, ma to da njoj je ušlo, pak je rekla još deset, aš da ča ti je življenje na ten svitu ku ne doživeš almeno sto. Parona je z dicon pošla na more, a ja san si cija dan razbija glavu z tin kako je to devedeset velik broj, a i zdurati sve to ud devetnajste pasanega šekola pak sve do danas i zustati zdravega šufita. To je mudrost ku si ne buden moga prikurati, aš već danas pucan kad vidin gnjide okoli sebe ke žive na naših plećah i toliku silu zla u svaken kantunu da ti dojde da se zrigaš po sebi, ubriješ dlake na prsi i sve to skupa zamotaš i pofumaš to, tu veliku složenu stvar, i oni put, oja nina nena, aj ja ja ja ja, oja nina nena, bi kanata drug Franjo.
Kad san regula blago zvečer, san reka Tereži neka si prehiti flajdu da je peljan jedan đir, samo zato ki mi se vidi da bin ništo rabija činiti njoj u čast, ki da njoj ne bude ti današnji dan isti kako i svaki. Zajno se prihitila i via mi - za Žminj. To je njeja metropola, tamo je sve najprvo vidila. A još plus tega san kapija da njoj se jako piježa picerija poli Klaudija aš smo prija par dan, kad su njoj zakopali sestru, tamo pošli popiti kafe.
Komoć san je bija natenta da je gre samo prikrižiti u žminjsku kapelicu, aš je noge ne služe toliko da bi je mogla kumpanjati na cimitar. Z prvić ni stila, ma ben pokle mi se zafaljivala do groba samo kad san je natenta. Sestra njoj je doživila devedeset i šest, i kako nan se oban zaparalo, unako u kasi je zgledala kako da je živa. Bi rekla Tereža: ma vero je lipi mrtvac.
Z puten za Žminj mi je povidala da su je na današnji dan prija tri lita peljali z kolici po bolnici i da je bila čud liplja nego danas.
- Ča govoriš, Tereža moja, ma ča danas nisi lipa?
- A vero nis, boga ča si slip? A prid tri lita me je prefin bukija uni bolničar ča me pelja kad je vidija na hartah da iman rojsni dan!
Ordinali smo jenu picu, aš dvi bi nan bilo depiu i zajno ju je pofalila da je bolja nego ča njoj je donesa niku večer brat z Savičente.
- Mora biti bolja Tereža, to je bezačka pica. Vajk govoriš da su Bezaki štabeliji ud Vlahi.
- Moreš ti reći ča ćeš, ma to je tako.
Kad smo poili picu i počela je primitrati ljude ki su dohažali na pijaču, se je počela križati z livon rukon da nogo je to niki grdi narod.
- Ma Bezaki su nikad bili liplji, ma vi vode eli su krokasti, eli za ubrijati, vero nisu lipi vrag lik.
- Ma ča govoriš, boga su normalni kako svagderi drugderi.
- Ve divojke z minjon dicon su lipe su, ma vi mušketini...
http://www.glasistre.hr/kolumna/n/101722 (http://www.glasistre.hr/kolumna/n/101722)
Glas Istre
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 24, 2009, 08:18:35 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 28.08.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Preluk – letnja oaza i matuljski Havaji
Piše Vladimir JUGO
Ča je polje da bi bilo more. I tako se to more reć. Matuljci i Matuljki živu na svojen Preluke, uživaju, gjedaju barčice od 4 metri i ki centimetar, nimaju jahti duge od Reki do Cresa. Nisu gnjili milijarderi na prevaru, nikakovi Rockfelleri, ma su srećni na Preluke i ne bi se z niken menjali. Preluk je sol njihega živjenja, njih letnji dan i noć, njih susedić i suseda. A po zime on da je otplaval, ma će opet prit!
Ja neću poć' na Havaje dok ljeto na Jadranu traje... kantalo se va dobra stara samoupravna vremena. Ma, prosin vas lepo i grdo, ki Jadran, ka Adria dokle je tu oni Preluk. Ta vela i fanj dumboka vala kade su nekad morski pasići hodili na volovsku krv, meso i kosti. Znate onu – Volosko,Volovsko. Tempi passati. sad već ni teh mokreh pasi, ma Matuljci (Matujci) su dobili tamo okole 1990. leta kus mora zmed Reki i Opatije i čudo storili. To čudo još je živo i zdravo i se lepše i draže. Njiha letnja oaza, njih raj, njihi Havaji i Kornati, veza z velen sveton. Storili su svoj kantunić. Smeli su se va SRD-e Preluk kad se pisalo i sralo kako će se tu storit vela megamarina, kot i ona uspinjača na Učku, na njiji vrh. Sa sreća da se malo kasni.
A ča su ti vredni Matujci tu pota proleli i žuji zaslužili. Na sakoj grote su storili ku »vikendicu«. Va živoj stene i grote skaliničići su delali, vrata i poneštri storili, betonirali grezi deli rivice. Za va more imaš puno prolazi, a kad staneš dole, ne boj se morskega ježa, trpa, ni razbijenega stakla, ni smet. Oni i one to čiste saki dan kot doma, luštraju i paze kot oče va glave. Tu su i jutro kad je lepi hlad i večer kad se more opet očisti, magari je ovega leta znad prosjeka. Neč ipak dobro va veloj krize. Bit će boje al će bit huje. Preživet će se kako i vavek!
Preko cesti moreš parkirat va hlade, ma ona smola z borić i pinij lepila auti. Još tu niki ne naplaćuje parkiranje. Ki zna koliko dozvol za to rabi, a cro-birokracija je se sporeja ča je nje više. I puž njoj pobegne kot strela, a ni voji za njin potekovat ako se ča va žepić ne rine. I tako gre dokle gre: sen pravo, si jako veseli. Lepo je onen od Matulj saki dan, a za vikend ne gredu kad je navala oneh beloćoti s kopna. Matuljski kantun je, žale se furešti, ekskluzivan, išće da je kultura fanj visoko, eko i ona druga. Ni to za sakega, ni tu one – vataj ga živa! Živi i pusti drugi na mire! Ne talasaj kad ti ni sila!
Tu se najveć skupjaju oni od nekad ki ki put reču e da su bili mladi, lepi i munjeni, ma ne kako ovi danas. Drsalo se, ma se i delalo kako tako. Neken je to sujeno, a drugi se snalaze. A jeni i drugi ćapaju na kraje kravu za jaja, grezo rečeno. Čovekova sudbina!
Ča je polje da bi bilo more. I tako se to more reć. Matuljci i Matuljki živu na svojen Preluke, uživaju, gjedaju barčice od 4 metri i ki centimetar, nimaju jahti duge od Reki do Cresa. Nisu gnjili milijarderi na prevaru, nikakovi Rockfelleri, ma su srećni na Preluke i ne bi se z niken menjali. Preluk je sol njihega živjenja, njih letnji dan i noć, njih susedić i suseda. A po zime on da je otplaval, ma će opet prit!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2860286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C285B285E2859285E28632863286328592863U (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2860286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C285B285E2859285E28632863286328592863U)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 24, 2009, 08:19:16 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
28.08.2009.
Ćićo Senjanović
AJME MENI
B. Pavelić: »Sramota, nepravda i beščašće su smisao postojanja hrvatskog pravosuđa.«
Alkar Boris Pavelić – u sridu!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2860286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C285B285C285F286128632863286328592863L (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2860286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C285B285C285F286128632863286328592863L)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 24, 2009, 08:19:56 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri / Pogled
KVADRATURA DRUGA
29.08.2009.
đermano ćićo senjanović
pobratimstvo lica na stadionu
Televizija je natjecanje u skoku uvis na Svjetskon prvenstvu najavljivala ka sraz »hrvatskog dragulja i njemačke policajke«. A to je uvredljivo da ne more bit uvredljivije. Na jednu stranu imate vridnu njemačku policajku, koja se još bavi i vrhunskin sporton, a na drugu stranu imate hrvatskog dragulja koji krede bogu dane, a da joj ne bi rekli da je nerad i linčina, ona se uvatila priskakat letvicu...
Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/8/443725.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/8/443725.jpg)
ljepotica i zvijer
Meni je najdraže kad se naša televizija pritvori u navijačku domoljubnu budalu. Danima smo gledali najavu za takmičenje u skoku uvis za žene na Svjetskom prvenstvu u atletici u Berlinu. A Berlin je strašno osjetljiv na međuljudske odnose. Znaju koliko se Njemačka usrala s nacizmom, pa su sad donili sve ustave, zakone, pravilnike, uredbe i članke da in se više nikad ne dogodu pivnice, kristalne noći i logori.
Čak su doveli unuke Jesseja Owensa i Luza Longa, tih skakača udalj koji su bili suparnici pri 73 godine na Olimpijadi u Berlinu. Amerikanac i Nijemac. A bilo je gadno '36. bit američki crnac u Berlinu. A crno se pisalo i Židovima. Ma, ča ja to vama tumačin, kad vi to sve znate boje od mene. Eto, došle su i te dvi unuke slavnih sportaši i bile su uz podij prilikom dodjele medalja svjetskim pobjednicima u skoku udalj da bi nas podsjetile na prijateljstvo Owensa i Longa, i da bi i one nastavile to prijateljstvo. Eto, to je tila Njemačka pozivajući njih dvi, i to bi triba bit smisao sporta. Pobratimstvo lica na stadionu.
A naša javna televizija je natjecanje u skoku uvis na Svjetskon prvenstvu najavljivala ka sraz »hrvatskog dragulja i njemačke policajke«. Mislin da to naša Blanka nije zaslužila. Ne znan, možda onima s Televizije smeta ča je Blanka iz Splita pa je nazivaju draguljon. A to je uvredljivo da ne more bit uvredljivije. Da su njemačku skakačicu nazvali biseron, onda čovik ne bi ima primjedbi, ali, jednu zvat draguljen, a drugoj stavit zanimanje, to je nedopustivo. Ispada da je naša Blanka bez alata i zanata, pa joj se moraju izmišljat imenice. Na jednu stranu imate vridnu njemačku policajku, koja se, pored svoga posla, još bavi i vrhunskin sporton, a na drugu stranu imate hrvatskog dragulja koji krede bogu dane, a da joj ne bi rekli da je nerad i linčina, ona se uvatila priskakat letvicu. Zasad joj, bidnoj, dobro gre, ali ča će kad prestane skakat? Za ovu Njemicu nima straja, policajka bila, policajka će i ostat. Ali ča će bit s našin draguljen?
Samo da nan ga šeici ne ukredu.
partizanski korner
Tamo 1941. godine grupa od tridesetak splitskih skojevaca, boraca Prvog splitskog partizanskog odreda, zarobljena je u okolici Sinja, di in je suđeno i presuđeno. A to je i logično. Oni su se pobunili protiv Nezavisne Države Hrvatske, kojoj je pomoć u sređivanju stanja na terenu pružila fašistička Italija. Sve je to već viđeno, a viđat će se i u budućnosti. Tako će šezdesetak godin kasnije nezavisna iračka država uz pomoć američkih prijatelja ubijat pobunjenike koji su se digli protiv stranog okupatora i domaćih izdajnika.
Kako je ta povijest dosta zafrkana, i kako nije lako povlačit paralele, jer bila bi ludost izjednačavat fašističku Italiju i Obaminu Ameriku, to san ja poziv tajnika Radničkog nogometnog kluba Split Špira Barbarića da dođen na otkrivanje obnovljenog spomenika streljanin nogometašima Splita u Ruduši kod Sinja, primija s dvojakin osjećajima. S jedne strane san bija ponosan na novu upravu RNK Split, koja ne zaboravlja svoje igrače, koja poštuje povijest kluba i koja se ne ponaša ka da je s njon u RNK Split sve počelo, a s druge strane san bija beskrajno žalostan. Do Ruduše smo se pribacili s dva autobusa. U jednome igrači i uprava RNK Split, a u drugome splitski antifašisti, u koji su primili i mene. Dva-tri muška, a sve ostalo žene. Splitske partizanke. Članice Društva antifašista. Nek in je za vrime rata bilo 18 godin, to svaka danas ima najmanje 80. Morete zamislit koju snagu i voju triba imat u tin godinama za poć se tramakavat autobuson i onda uru vrimena stat na najžešće sunce.
I tako, za Rudušu idu dva autobusa. U jednome sportaši, u drugome partizani. Na povratku, u prvome ponos, srića i zadovoljstvo ča su se sitili svojih igrači koji nisu imali tu sriću da se vratu iz rata. A u drugome, partizanskome, ćutilo se to isto, ali je bilo i mrvu tuge zato ča svi te borce spominju isključivo ka igrače, a niko ka partizane. Ka da je najvažnije to ča su bili igrači. Je, lip je balun, drag mi je RNK Split, ali draga mi je i istina. Divno je ča je i Hvidra položila vijenac. I onda moj kolega Mladen Krnić u Slobodnoj slavi taj vijenac ka čin svehrvatskog pomirenja. I zaključuje da je Prvi splitski odred isto ča i Četvrta brigada. More bit, ali Prvi splitski odred nije maršira Rivon u crnin uniformama i vika »Za dom spremni!«, i nije svitu straj u kosti utirava. Fala Hvidri ča je položila vijenac na spomenik, ali na njemu je pisalo: »Igračima Splita i njihovin prijateljima«. Da su bar stavili – drugovima.
Među ta 24 streljana bilo je i šest prvotimaca Splita. A među ostalih 18 sigurno je bilo krojači, pekari, postolari, cjevari... I oće li sad svaka od tih struka poć gori u Rudušu postavljat ploču svojin članovima? I oćemo li svaku tu ploču pozdravljat ka veliki humanitarni čin i civilizacijski iskorak? Pari mi se da ćemo se još dugo igrat na kukalo. Sve dok nan ne dođe do glave da su partizani ponos Hrvatske. I da je umisto 20 cehovskih ploča dovoljno bilo dignit jednu. Partizansku!
Ali ne dinamiton.
krvava rebra
Lipo san in govorija da ne činu makakade. Da ostavu picigin samo nama. Da ne otkrivaju naše gušte. Da ne budu arlekini u službi banalnosti.
E, da, poslušat ćedu me. Televizija, članci, fotografije, svjetska prvenstva, plakati, pozivnice... Sve se to sjatilo na onih 200 kvadrati salbuna. I došli su nan gosti. Iz ovih naših otoka – Hvara, Brača, Šolte. A došli su nan i prijatelji iz Istre. Iz Medulina. Da i oni igraju picigin. Gleda san ih. Ne bi ih tija uvridit, ali i dalje ostajen kod one izjave da se jedini pravi picigin igra na Bačvice, a sve ostalo nit je picigin, nit je picigina vidilo.
E, ali meni sinovi ne viruju. Da san ja poludija, da na našoj obali još ima uvala i plaža pogodnih za picigin. A dobro. Vi igrajte po tin uvalama, a ja se s Bačvic ne mičen. I evo su išli u Medulin. Skupila se ekipa splitskih mataduri i išli su u uzvratni posjet piciginašima u Medulin. Tamo je organizirano prvenstvo u piciginu, a ovi naši su bili ka počasni gosti. Nastupili su vanka konkurencije. Samo revijalno izdanje.
Kad se vratija, pitan moga Ivana kako je bilo. A on cili zablista i govori: »Majko moja, koja lipota! Ti to ne moš zamislit. Dočekali su nas ka kralje. A teren čista fantazija. To ti je cili zaljev, a uz obalu plićak ka iz snova. Pijesak, sami pijesak. Nas pet smo se raširili i zaigrali onu našu ludu igru, tako da je najpri bija muk, a onda je izbija frenetični aplauz. Ovacije na otvorenoj sceni.« Sve mi on to govori, skida se za prominit majicu, a na rebra mu krvava rana. Pitan ga ča mu je to, a on mi tumači da je u Medulin malo greziji pijesak pa kad se čovik baci, cili se ostruže i pari mu se da se bacija na kartu deveru. Sutra ja na Bačvice, a svaki od ovih mataduri s krvavin tašelima po prsima. Sve ih gledan i činidu mi milo.
Dico, držite se Bačvic. Picigin je naš autohtoni proizvod. Nije on za izvoz. Puno se elemenata mora složit da bi picigin bija picigin. A jedan od njih je i podloga. Osin na onome mekome salbunu, naš picigin je izrasta i na Tolji, Emilu, Ćiri, Toti Kaliterni...
bora consul
Knjiga se zove »Consul u Beogradu« i nije je napisa Boro Dežulović, nego Bora Ćosić. Knjiga je izašla lani, a u moju kuću je ušla ovu godinu. To je knjiga koja se čita uz krcato uzdaha. Čitaš, čitaš, onda te drmne pa uzdahneš. Staneš, zaklopiš knjigu, zagledaš se u ništa, onda vrtiš malo asocijacije po glavi, pa nastaviš čitat. A malo posli opet uzdahneš.
Bora Ćosić je opisa svoj život u Beogradu. On se proglasija konzulom svoga života, i bija je svoj jedini predstavnik u tom životu. Jer, kaže Ćosić, svaki je čovik jedinstven, neponovljiv, izniman i dragocjen. A s dragocjenostima triba pomnjivo. I dostojanstveno. Ta dragocjenost zaslužuje svog konzula. Dobro, to je dosjetka. Slatka, pametna, mudra, ali ipak dosjetka. I ta dosjetka zaslužuje uzdah. Ne baš velik. Oni veliki uzdasi su rezervirani za sadržaj i za stil. Sadržaj je jednostavan. Borin život u književnim i umjetničkim krugovima u Beogradu od 1940. do 1995. Malo rata i obnove, puno seksa i ljubavi, malo boljševizma, puno boemštine, malo samoupravljanja, puno drugarstva, malo ludila, puno rata... I ode Bora u Beč.
A stil?! Ne znan ja to opisat, jer nisan ja književni kritičar. Samo znan da ga čitan i svaku malo zastanen. I osin ča uzdanen nad sadržajen, uzdanen i nad stilon. Nevjerojatna lakoća čitanja. Teku rijeke rečenica, s bezbrojnin rukavcima, i svaki rukavac je jedna slika, jedna priča, jedna uspomena i doživljaj. Baš pomisliš da si se izgubija, a Bora te nekim brzacem vrati u riječni tok. I nastavi se valjati Dunav.
A drago i Crnjanskom. Gleda i uzdiše.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2861286328602863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285C285B285F285A285D28632863286328592863B (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2861286328602863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285C285B285F285A285D28632863286328592863B)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 24, 2009, 08:20:33 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
28.09.2009.
Ćićo Senjanović
AJME MENI
Mesić u rujnu kod Castra.
Neka ga posli opet zakopa.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2861286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C285B28602859285828632863286328592863L (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2861286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C285B28602859285828632863286328592863L)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 26, 2009, 12:56:32 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 31.08.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Zgubljeni va prevodu
Piše Slavica MRKIĆ MODRIĆ
I za kraj leh da van rečen kako ni ovo leto nisan arivala na »Čansonfest«, ...
I ča san tela povedat? A to da su me zvali oni ki su tamo bili, i oni ki su sedeli va publike, i oni ki su hopsali po pozornice. Jedni su bili kuntenti, a jedni jadni. Kako nisan bila niš ne moren ni znat, ni reć, ni komentirat jedino ću van povedat kako mi j Mirjana Bobuš jadna kod furija povedala da još nikada ni videla da Krapina ima prevoditeljicu z kajkavskoga na standardni zajik. A kada j ova naša ka j prevodila z čakavskoga na standard, a još da j i v Rike odrasla rekla da ne zna ča su to kampaneli, Mirjane j došlo da ju z kukun za onu stvar obesi va bekarije.
Sled je ofriškalo i već se lagje diše. Ne moren reć da se jesen ćuti va zraku, ma kad vidin va novinah tekst kuliko košta metar drv, zajedno mi j okolo srca tepleje, aš su jušto te temi sinjal da još malo i leto gre mater ženit. Kad smo već pu ženidbi, i pu svati, kako san imela priliku čut i pročitat Janica i Boris nete pred oltar. Da već nisu skupa. Da j saki za se, a on već z nekin. A ja, tako van je to va životu – niš ne moreš zet zdravo za gotovo. Mladi su, život je pred njimi i ča sad, ako ne gre z jednen, poć će z drugen, tr ni život stal. Leh da j zdravlja. Kad rečen ovo »leh da j zdravlja«, si mi reču da san prošla vrit i da povedan koda iman sto let. Morda i hitan malo na penzioneri, ma kad promisliš ka j muka doć na red pu dohtora, za specijalisti da ni ne govorin, kada znaš kakova j situacija pu nas va zdravstvu i kada dokončaš kuliko ti soldi rabi za poć privatno, pa kada još tomu pribrojiš i da ti ono sakramensko dopunsko osiguranje zaspraven i ni od neke koristi, onda ča drugo reć leh – srićan on ki ne mora poć va ambulantu. Na to kuliko košta medicina, ako opće imaš srići pa je je va apotekah, bolje se ni ne domislet.
Sada još i ta sakramenska praščja gripičina. Dobro j bilo doklen je bila okolo, ma kako vidin vranić ju j donesal i v Riku. Sa srića da niman nikakovoga maturanta doma aš bi ta ale taj brižnić kad bi se vrnul z maturalnoga putovanja najprvo bil zaprt va kakovu karantenu, a kad bin ja videla da od praščje ni p onput bi smel doć doma. Na sto čud san i kada me na delu pošalju med puno ljudi, aš to j već vela opasnost da neki va toj mase ima gripičinu, a kakove san srići, ja bin se jušto š njin rukovala i jušto š njin povedala. Ki put sama sebe rečen da san za sen sega šla na ocat, aš da j ta hipohondrija već malo preveć zela maha, ma ki se sam ne čuva, ni drugi ga neće.
I za kraj leh da van rečen kako ni ovo leto nisan arivala na »Čansonfest«, aš san morala pohajt po »Morskomu prascu«, ma onoj plaže na Kantride. A bila bin šla, mada j i tamo puno ljudi i puno šansi da neki ima praščju. I ča san tela povedat? A to da su me zvali oni ki su tamo bili, i oni ki su sedeli va publike, i oni ki su hopsali po pozornice. Jedni su bili kuntenti, a jedni jadni. Kako nisan bila niš ne moren ni znat, ni reć, ni komentirat jedino ću van povedat kako mi j Mirjana Bobuš jadna kod furija povedala da još nikada ni videla da Krapina ima prevoditeljicu z kajkavskoga na standardni zajik. A kada j ova naša ka j prevodila z čakavskoga na standard, a još da j i v Rike odrasla rekla da ne zna ča su to kampaneli, Mirjane j došlo da ju z kukun za onu stvar obesi va bekarije. Sa srića ča njoj je leh došlo, aš znate i sami kakova je – ne bi me čudilo da j to i tamo na mikrofon rekla. A ča se tiče prevođenja? Ni to neću komentirat. Dajte sami, leh pripazite da ne ostanete zgubljeni va prevodu.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B2859286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C285C28592858285E28632863286328592863U (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B2859286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C285C28592858285E28632863286328592863U)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 26, 2009, 12:57:20 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
31.08.2009.
Ćićo Senjanović
AJME MENI
Gradonačelnik Crikvenice je i predsjednik Atletskog i Šahovskog kluba.
Leonardo iz maloga mista.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B2859286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C285C28582860285B28632863286328592863W (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B2859286328602863285A28582858286128632893289328632863285C285C285C28582860285B28632863286328592863W)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 26, 2009, 12:58:14 prijepodne
Malice parićane osvojit svet:
Ana Antolović i Ani Blečić
Poznato je da j' z Ustanove Ivan Matetić Ronjgov poteklo čuda glazbeniki. Kako bimo upoznali život i razvoj jednega glazbenega talenta ki se j' razvijal jušto va navedenoj ustanove kot i jenega plesnega ki tanac ima va geneh, našli smo se z dve simpatične malice i doznali kako su se one udružile i skupa parićale osvojit estradni svet.
Ana Antolović z jene je domaće familiji od Ronjgi va koj se još vavek pameti glas pranone mlekarice, a Ani Blečić z ( zvončarske) familiji z Pehina kade se j' vavek čuda tancalo.
Još kako otročica, Ana je potekovala za muzikun. Imela je miću gitaru, mići bubanj, udaraljke, a najdraža igračka njoj je bil mikrofon. Od trećega rojendana tradicionalno na proslavah svojeh rojendani v ruku j' zimala mikrofon i zabavjala gosti kantajuć. Za četrti rojendan je pak od tate dobila sintesajzer i ni mogla od oduševljenja. Na jenoj priredbe va vrtiće je pak skočila na pozornicu, ćapala mikrofon, i ni se fermala kantajuć dokle god ju na to nisu prislili. Ne rabi ni reć da j' od onda počela po kuće redovito kantat, a kako j' počela hodit va školu krenuli su nastupi va škole, karaoke idr. Lane je osvojila drugo mesto na karaokah va Tower-e kade j' va žirije bila Nina Badrić. Nina njoj je napisala posvetu na diplomu i rekla da će za nju sigurno još čut, ča je Ane, se razume, veli poticaj za naprvo. „Z svojen talenton san se ozbiljneje počela bavit z 12 let“, povedela nan je, aš onda je krenula na glazbenu sekciju Ustanove Ivan Matetić Ronjgov kade se j' vadila sost gitaru i klavir, kantala je va bende „Black rose“, va školsken zbore, va školskoj dječjoj klape, a va 5. razrede kantala je i himnu škole – OŠ Fran Franković- Drenova ka je snimljena na cd-e.
A Ana je i kantautorica! To nan je tiho i skromno povedela kako da ni vela stvar z 14 let imet desetak svojeh napisaneh i uglazbljeneh pjesam ke čekaju da jedan dan budu objedinjene na jenen cd-e. Komać čekamo taj dan...
Ono ča je najnoveje je to da se j' Ana prijavila na natječaj „Mlade nade od 14-16 godina“ . Glazbu i tekst za pjesmu „Dajem ti riječ“ napisal je Aleksandar Valenčić , Ana ju je otkantala i cd z pjesmun je poslan va Zagreb .
Dajem ti riječ
Svoju dajem ti riječ,
Treba jedan mali korak
I osvojit ćemo svijet.
Dajem ti riječ
Svoju dajem ti riječ,
I osvojit ćemo svijet.
Kako bi se upotpunila scena, Ana je pozvala svoju najboju prijateljicu Ani Blečić s kun je nekada hodila na Halubajske mažoretkinje, a ka se inače bavi z pleson, ča se j' pokazalo jednun odličnun idejun i produbljivanjen prijateljstva. Ani ka ima 13 let, već dva leta tanca va Plesnoj škole „Dansel“. Tancaju većinun latino-američki tanci i već su imeli dva nastupa ; „Open Rijeka 2008“ i „Open Rijeka 2009“. „Zajubjena san va ples, tancan doma po kuće i sakuda, zabavjan se“, povedela nan je Ani provujuć povedet z srca ča tanac znači za nju. Jušto nan je tako z srca povedela i miću tajnu z familije; da dan kada su se njiji mat i otac upoznali, da su celu noć tancali! I danas za maškare i daje tancaju, Anina mat i otac zvončar , dok Ani hopsa z Kumpanijun z Halubja i sun dušun uživa va maškaranen štimunge. Malica j' puna forci i sa plehuće pak je z čvrsten stavon i povedela: „Kad buden vela, mislin da ću i daje tancat i želela bin se z ten profesionalno bavit“.
Z obziron da Ana i Ani imaju afinitet i jubav prema glazbe; va tance al kante, smatramo odličnun idejun to ča su se odlučile zajednički usmjerit va ten pravce pak komać čekamo da malice dobiju poziv z Zagreba i predstave Reku i Viškovo najboje – jedino onako kako one i umeju.
Poćakulala i zapisala: TATJANA UDOVIĆ
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 26, 2009, 01:03:34 prijepodne
Primorski Novi list, 26.07.2009
JUDI Z DVA MILENIJA
ZGUBIŠ TAKUJIN, ZGUBIŠ I SAM SEBE
Piše Vladimir Jugo
Vlasnik novčanika se uhvatio za ludu glavu.To ne može biti, čuva on takujin kao oči u glavi, malo slabovidne, ali stoga ima naočale. U glavi kaos, metež, strah. Duša mu, iako i inače nevidljiva i eterična, odlunjala tko zna kamo. Razbacao krpe u svim ormarima, zavirivao u svaki kutak, u bunker automobila, sve ispipao od glave do pete. Novčanika nigdje, panika svuda! Jer nije novčanik samo neka kuna im lipa u njemu. I onda se novčanik našao u stražnjem džepu. Tako je i nonić pipu iskal, a bila mu je u ustima! Sinulo je sunce na istoku, a zaći će na zapadu. Što ti je čovjek – nula i ništica! Ali, beskrajno sretan kad nađe!
Dragi naši bližnji i daji imaju glavu da bi š njun i misleli. Da bi neč i znali ako su se neč navadili. Da je teško, teško je. Najme, mladi su živi i brtoglavi.Oni su kako pčelica Maja ka leti od cveta do cveta. Za kilo meda ta Maja mora pasat okole 40.000 kilometar, znači obać ovu Zemju i čalabrcnut 0o0le 400.000 cveti. Oni Majoti, truti, ti uživaju va hlade kako bogati Merikani, oplode maticu, pa jih onda hite van z košnice i ubiju kot nekorisne smeti, ča i su.
Priznajte, niste to znali, a nisan ni ja do neki dan. Najme, seh nas je smutila ova kriza ke do čera va Lepoj, Dužnoj i Tužnoj Našoj ni bilo. Ni spomena o njoj, ne sme se paničarit. Kemu ni dobro, neka gre van. Pametni su šli i gredu. Ma neki mora i ostat, bedast al ne i – delat. Tr za nas ni politika. Vavek su nan tuji gospodari govorili da to ni za nas. Magari se zna da ni slabega vina, grde ženske i dobre matiki i rogi, to zadnje su nudili i nude.
Politika je za nas pametni. Zna se da um caruje, a sila klade valja. Ti z kladami ne vole glasat, misle da su si va politike do kosti pokvareni, korumpirani, va veze z nebon i podzemjen. Veli del jih je, ma nisu si takovi. I popi, i vaši susedi i komšije, i se profesije su takove, pa i vi sami. Neki su pravi judi, a drugi se drže da su veći od drugeh okole sebe. Ne verujte njin, ne verujte preveć ni sebe. Uživajte va prirode, neka vas ne hiti z centra nikakova nemotarija. Nekad je ipak boje i zdraveje bit pošten i bedast leh ono ča je opća pojava!
Nonić je pipu iskal
Ovaj globus je stvoren za bogate i slavne, prave i lažne legende, što bi rekli za kreativce svake vrste. Jest da ni vrag ne bi s njima izdržao više od pola sata suživota, ubio bih se sam iz zasjede. Ali, oni se stoga pojave na pola sata u svjetlu i kolorsjaju reflektora i vatrometa dok ste vi u polumraku. I izlude mnoštvo, masu, bezlične normalne male ljude i nestanu u svom smrtonosnom vrtlogu droge, ovisnosti i slično. A ne zavaravajte sami sebe, svi smo mi ovisnici o nečemu.
Eto, neki dan jedan relativno normalan, skroman, ni lijevi ni desni čovjek ustao i odjenuo se prikladno i adekvatno godišnjem vrućem dobu. Da ide izvadit krv za kontrolu. Popipao se po džepu u kome čuva dragocjeni novčanik, takujin, buđelar. Kad tamo, džep prazan!
Vlasnik novčanika se uhvatio za ludu glavu.To ne može biti, čuva on takujin kao oči u glavi, malo slabovidne, ali stoga ima naočale. U glavi kaos, metež, strah. Duša mu, iako i inače nevidljiva i eterična, odlunjala tko zna kamo. Razbacao krpe u svim ormarima, zavirivao u svaki kutak, u bunker automobila, sve ispipao od glave do pete. Novčanika nigdje, panika svuda! Jer nije novčanik samo neka kuna im lipa u njemu.
Tu su i oni bezbrojni dokumenti – osobna iskaznica ili legitimacija, pa pasoš ili putovnica, pa zdravstvena iskaznica, pa vozačka i sve te automobilske dozvole, pa pin za bankomat i sve potrebne i nepotrebne kartice za šoping.
Istina je: nestali dokumenti. Više ne znaš za svoj identitet i kako ga dokazati otuđenom društvu.U jedan hip izgubio si svoj identitet, sebe, ne znaš više tko si, nikamo ne može. Možeš samo sjesti i plakati. Muke su to paklene, izlaza nema!
I onda se novčanik našao u stražnjem džepu. Tako je i nonić pipu iskal, a bila mu je u ustima! Sinulo je sunce na istoku, a zaći će na zapadu. Što ti je čovjek – nula i ništica! Ali, beskrajno sretan kad nađe!
Kako nevin nadrljati
E moj Saša, gdje je sada ljubav naša! Gledao građanin pokorni – ja tu ništa ne mogu – narodna kola na onoj metropolskoj Smotri folklora – i najveć mu se svidjelo ono kolo pod Lovćen-planinom. Kako skaču ko divokoze ti Montenegri i vesele se lijepoj đevojci: u kolu moja đevojka. Po čem je jadan poznajem. Na lijevo oko ćorava, na desnu nogu šepava. Po tom je junak poznajem! nutom jada iznenada! Malo humor, malon umor i pomirenje snova i života, a sjajne duge niotkuda!
Drugog jutra išao čovjek prošetati miloga kućnog ljubimca – psića kera, džukelu, kradljivca tuđih papuča i čarapa. Dragi prijatelj sluša, šeće uz nogu, digne tu i tamo nožicu, duša njemu i paronu zaigrana. No, šetnicum kroz šumarak naiđe još jedan psina s damom. Psići, imenom Obama i Obi, jure, zaigraju se, trče zaljubljeno glavu uz glavu sve brže i brže. Masa plus brzina na kvadrat (mc2, Einstein) i – zlo!
Paron mirno okreće glavu, pa poleti u nebo kad nalete na nj i dignu mu noge u zrak. Blizu kamena počivališta nekadašnjih mljekarica-mučenica, ali nije bubnuo glavurdom u to. Ležao je kao krava u hladu, a psići gab još ližu i ljube, pa se osjeća kao James Dean sa Severinom u strastvenom zagrljaju. Da, gležanj je iščašen, ali nije ništa slomljeno. Boli, ali i ljubav je bol i cijeli život je takav. Idemo dalje u strašnu i sumornu jesen što nas čeka ako preživimo ove pasje vrućine i igre!
Suze liju plave oči
Nije lako biti pametan u svemu sranju oko nas što se često u velikoj maskeradi prikazuje kao zvjezdana prašina. Eto, ljudi su se toliko naplakali, svi smo bili tužni kao Marija Magdalena ispod onog križa na Golgoti kad je umro onaj Michael Jackson koji bi kod nas bio Miho Jako ili Đoko. Sada ljeti svi žele dobiti pocrnjeti, a on je sve radio naopako, postao bjelji od Nordijaca, jedino nije od našeg Marija s njegove gromače. Drogerist Jako, raspao se. Pa što, i egipatske piramide su stvarane za vječnost, sad postaju pijesak zbog temperaturnih amplituda u pustinji, pa bistri potomci faraona grade betonske prilaze do njih zan senilne bogate turiste. Idemo dalje!
Ove naše prerano va nebo odletele estradne zvezdice, ki njin zna ime i prezime, isto išću našu sućut. Ma dajte, prosin vas, jadna im majka, to nisu naši uzori. Da su jih mama i ćaća malo više tukli dokle su bili mići, ne bi šli štrambo i šli kucat gore brižnemu Sv. Petru prerano. Sakako, žal nan je sakega čoveka, ma je jednako. Niki ni isti, saki je svoj univerzum. Delajte ča ćete, ma nećete dokle ćete. I ne misolite da smo si bedaki i da ćemo suzi let po narudžbe i narudžbenice!
Umjetna oplodnja i jalovost
Vele barufe su tu i oko onega da rabi zakonski pomoć neplodnen paron. Rabi, neka njin oni ministar BABICA, slična balkanskemu kamiondžije, dobro stori. Ma neće. No, malo nas zna ča se delaju ciljano neke multiglobalne kompanije da judi bude manje. Preveć nas je na globuse, i to bez njihe stroge i objektivne kontroli!
Eto, čitajte Williama F. Engdahla, pa ćete doznati kako se svijetom širi genetski modificirana hrana kompanija poput Monsanta ili Dowa, Cargilla itd. uz presveti blagoslov raznih Rockfellera i Bijele kuće. U Portoricu da je već velik postotak žena u plodnoj dobi raznim cjepivima i tom čudotvornom hranom steriliziran. I liječnici-babice pomažu tome. I u Brazilu, gdje uz Nigeriju ima najviše crnog stanovništva na svijetu, oko 40 posto plodnih žena je »amortizirano« na fine načine. Ljude ne treba ubijati bombardiranjem i A-bombamaa da se dođe do velikog cilja. Ratovat će se naftom, hranom uskoro i vodom, jer jedno 5 posto svjetskog pučanstva /SAD) vlada nad više od 50 posto svjetskih resursa. A ti siromasi u Africi, Južnoj Americi i slično igraju se oca i majke, to je stari gušt i prave previše djece, i to ne bijele. Mi ćemo obuzdati tu ludu djecu, mi znamo. A neznanje je takvo: sve shvaćaš krivo, činiš greške i mora tu biti Veliki Bijeli Brat da ti ukaže put spasenja. Ni Orwell to ne bi bolje učinio, teško da bi mogao i zamisliti još efikasniju vlast od onog svog Velikog Krmka!
Molite se, na koljena, ali ni to ne pomaže. Recepta nema!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285E2863285F2863285A285828582861286328982896289428632863285C285B285F2859285B285F28632863286328592863S (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285E2863285F2863285A285828582861286328982896289428632863285C285B285F2859285B285F28632863286328592863S)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 26, 2009, 01:07:15 prijepodne
Primorski Novi list, 26.07.2009
DRUGA STRANA
ČETRTA MARGERETA
Piše Slavica Mrkić Modrić
Bakarska sv. Margareta da j bila prelipa divojka, da njoj je kod mićoj mat umrla i da ju je otac odbavil z dadiljun na nekakovo selo, da su njoj roditelji bili pogani, ma da j dadilja bila kršćanka i tako ju je i odgajala. Mala j Margareta prijela kršćanstvo kod spas i ni na nikoga abadala leh na Isusa komu j zavjetovala svoje vječno djevičanstvo
Danas ću van povedat zač Tereža Kesovija ima pravo kad kanta onu va koj se se vraća i se plaća. Najme, ki'vo dan sedin i malo mislin kako j ta sv. Margareta zaspraven zaštitnica Bakra. Aš ča? Niš leh to da sako leto jušto na njeji blagdan se već i već ljudi dohaja va ta prelipi i nesrićni gradić, ki j nekada bil ono ča bi se reklo perjanica hrvackoga Jadrana, pa onput dugo let črna pluća toga istoga Jadrana, da bi va pasaneh desetak delalal se da se malo refa. I jušto ta Margaretina, ta, i vjerski, i pučki blagdan zadnjeh par let Bakru dava forci i koda mu govori: leh tako rivaj naprvo, pa ćemo morda sopeta bit ono ča smo nekada bili – gradić va ki saki rada srca dojde, dobro se zabavi i z lipemi spomenimi projde. Tomu j tako bilo i ove Margaretine.
Vranić zel i Terežu
Ja san bila jako kuntenta. Posela san se spred »Jadrana«, bakarskoga hotela, načinjnoga jušto kraj crikvi od sv. Margarete, najprvo domislela da j ta isti Bakar nekada bil najštimaneje lečilište za astmatičari, pa se sama sobun onako odnevolji nasmela, aš ča ti ga život pripravi, to ne more ni vešća, ni vilenjak, i onput mi j pala jedna misal, a to van je – ka j zaspraven ta sv. Margareta. I tu se vrnjamo na onu od Tereže s početka ovoga teksta, aš da san, doklen san klipsala va praputnjarskoga sv. Josipa na vjeronauk malo već sedela na rite, a mislela glavun, namesto obrnuto, morda me danaska ne bi mučilo takovo ča. Celu noć i celi drugi dan mučilo me j da kako ja to niš ne znan o bakarskoj Margarete. Se knjigi ča iman doma san prekopala, i celi Internet, a pokle toga sakramenskoga Interneta san tek bila na sto čud, aš tamo ni jedna Margatera, leh ih je koš i još. Te ona ugarska, te ona škotska, pa još jedna francuska i kako god obrnen ni jedna mi ni pasala va Bakar. Pitan ja svoji kolege ča njin je delo religija i oni mane nabrajaju se ča znaju, ma sopeta niš mane to ni primereno bakarskoj.
Oprostite, velečasni...
I ne budi lena, zazoven ja velečasnog Vozilu i govorin mu – velečasni, ja san ta i ta i iman problem. On pita da kako more pomoć, a ja kod z neba va rebra – ma ka j ta vaša bakarska Margareta, je to ona Francuzica, je z Škotske ale je ugarska. On će – nidna od teh, leh četrta. Rekal mi je da se j bakarska rodila va 4. st. pokla Krista, va pokrajine Pizidija, va Maloj Azije, va gradu Antiohiji. Na brzinu san rekla – fala lipa velečasni i šla istraživat. Intanto, ta ista bakarska sv. Margareta da j bila prelipa divojka, da njoj je kod mićoj mat umrla i da ju je otac odbavil z dadiljun na nekakovo selo, da su njoj roditelji bili pogani, ma da j dadilja bila kršćanka i tako ju je i odgajala. Mala j Margareta prijela kršćanstvo kod spas i ni na nikoga abadala leh na Isusa komu j zavjetovala svoje vječno djevičanstvo. Njeji je otac bil štimani poganski velečasni i kad je čul da mu je hćer se ono protiv čega se j on boril najprvo ju je na lipo, a onput i z mučenjen tel vrnut na svoj put. Ma niš od toga pa ju je predal poganskomu sucu Olibriju. A onput je ta sakramenski Olibrić ostal na paf kad je videl kuliko j mala lipa, pa j najprvo na lipo proval »muhi z glavi vanka«, a onput i z tešken mučenjen, ma zabadava. Margareta j ostala dosljedna svojoj ljubavi za Isusića i za kršćanstvo. Glavu su njoj odrubili. Kršćani su ju pokopali, na mestu od groba su načinili crikav, a nju su pokle na slikami vavek prikaževali okruženu z velon svitlošću, va jednoj ruke drži križ, a va drugoj lanac na ken je zavezan zmaj. I to j to. Preporučan se sv. Margarete i neka ne zameri, aš ako već nisan na vjeronauku naslihala, kod stara telica san se fanj namučila da njoj ujden va trag.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285E2863285F2863285A285828582861286328982896289428632863285C285B285F28592859286028632863286328592863Z (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285E2863285F2863285A285828582861286328982896289428632863285C285B285F28592859286028632863286328592863Z)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 26, 2009, 01:08:41 prijepodne
Glas Istre / Pula, 02.09.2009.
Šjora Špia
- Sam čiulaaa, sam vidilaaa...blue]
Pemzionerski kukulele
Su nam ga stavili caco da smo mi krivi za krizu. Predstavnici od penzići su poslali žalba na Ustavni sud da se išpita posledizza nepoštenog izračuna usklađenja troškova života i rast plaća. Tu zaostajemo ravno 10,25 posto. Che šramota ljudi moi, po temu smo na dno Europe. I sta mislite, sta je recla la presednizza del Ustavni sud na penzionerski kukulele? Kaze da ti predmet nije prioritetan i da se treba čekati procedura od prosečno 6 miessezzi. Fućka se njoj sta milion umirovlenika skoro krepiva od mižerije!
Šam čiulaaa u butigi dva koi su komentirali povišenje penšiona radi usklađivanja troškova života u zadnjih 6 missezzi.
»Ćo, si vidio, ćemo potegnuti povećanje a ja sam pensa da ćemo i to pofumati.«
»Ma daj, a koliko?« »A boga 1,35 posto, duplo manje nego lani.« »Ben, ben, bolje da nam daju 1,35 posto nego da nan hi uzmu. Gren si zajno doma izračunati u decimalu«, kaze drugi. Ma su skromni nashi pemzići. To je na prošječna pemzia malo vishe od 20 kuna. Moreš misliti! Chilo sardelle, štruca kruha i mliko. Ali jednokratno, molin lepo!
Su nam ga stavili caco da smo mi krivi za krizu. Predstavnici od penzići su poslali žalba na Ustavni sud da se išpita posledizza nepoštenog izračuna usklađenja troškova života i rast plaća. Tu zaostajemo ravno 10,25 posto. Che šramota ljudi moi, po temu smo na dno Europe. I sta mislite, sta je recla la presednizza del Ustavni sud na penzionerski kukulele? Kaze da ti predmet nije prioritetan i da se treba čekati procedura od prosečno 6 miessezzi. Fućka se njoj sta milion umirovlenika skoro krepiva od mižerije!
Ali nisu svi pemzići skromni i ne krepivaju svi od mižerije. Šam čiulaaa da popularni političar koi je prije diza ruku za pozdrav alla Mussolini style a posle, kad mu je trebalo, je reka da je za antifašižmo, šjor Ðapić, doša je u club, naš club pemzionera! Dosta mu je vlasti, previshe ga je ugojila. Štufao se čoviek u 51. godini zivota i partio dritto u povlastenu mirovinu. Messecno će postizati 9.300 kn, a plus tega je caco političar vrga de parte veliki kapital. Pensajte, da je normalan, poša bi u pemziju sa 65 lita, dela i uplaćiva u mirovinski 2 miliona i 600 miljari kuna. Ovako ćemo mu to dati mi iz našeg sirotog fonda, a dati ćemo mu i preko porezi u proračun jer će preko njega dobivati još milion i po. Sve skupa ćemo mu tih 14 godina pomagati sa 4 miliona i 600 miljari kuna. Pac sta onda, nije njemu neugodno, kaze da je ponosan na svoju mirovinu i da ju je zaslužio. Volim političare kad su sigurni u sebe. Su ga pitali da li će si naći neki posao jer da je mlad, ma je reka da je skroman čovik i da mu ne treba preko kruha pogača. He, he. A colico je tih đapići koi će pojti rano u pemžija? Svima ćemo plaćati, da znate!
Da li vi verujete dragi čittaozzi da će konačno i naši »pedoći refadi«, bogatuni, plaćati sve poreze koje bi trebali? Ja vidin da je premierka puna dela ali... Ili ne zna ili joj još nisu recli u koji grm leži zec. Ja, caco ja, sam se iznenadila kad šam čiulaaa da će porez plaćati i avvocati, medigi, poduzetniki i umjetnizzi, njih 100 miljari. Jako me čiudi da se vlada najkasnije sietila na ta kategoria koi zarađivaju bog bogova. Ma se je vlada ben odmah domislila kemu najprije skinuti od mižerije, stoki sitnog žuba! Tu nema problema, udreš sirotinju po žepu i mirna Hrvacka! Sta su to, male buhe, penzići i radnizzi. Ali ovih sa punim žepovima šoldi, su se sjetili pred neki dan.. Nissam čakolona i ne volim ljudima gledati u takuin, ali moram reći da je bilo vrime i njih klopnuti po žepu! Na to me u letteri posdsjetio i naš čitalaz Cvonko penzić. Kaže on da je ta kategorija »ugrožena« i da nije čiudo sta hi je vlada do sada štitila. Pa da, od kad se zna da naši avvocati imaju veći honorar po satu nego oni u Nemačka. I aco me memoria ne vara, sami su si izabrali visinu tarife i chi im sta moze. Puno ljudi trpi nepravdu jer nema love za platiti avvocata. Neka i oni sada malo pomozu državu u banani. Šjor Zvonko, sta se tiche umjetnika imate pravo da moraju i oni davati za krizni porez, ali colico ja žnam, šam čiulaaa da ima umjetniki i umjetniki. Ima onih koi zarađivaju nenormalno velike šolde, po 20, 30 miljari euro za jedan koncert, a ima i onih koi jedva prezivljavaju. Ustvari njanke im nije dosta za normalni zivot. Ben, verovatno će i oni na svoje male honorare plaćati isti postotak poreza caco i zvezde sta grabu tutta forza. Štručni miništro od finanzia zna caco izračunati.
Moj amico Z. D. mi je napisa da tu javim caco je vlada još nešto žaboravila naplatiti i staviti u državna cassa. To su razni bogati prijateli i rođaki od političari sta dolazu na nashe more, usidre jahte, barke ili se uvalu kod pajdaši a ne platu državi la boravisna taksa. Šjora Jadrankaaaaa! Čiujeteeee?
Vasha Spia, spija@hi.t-com.hr
Glas Istre
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 26, 2009, 01:09:31 prijepodne
Glas Istre, 05.09.2009.
Savičenta in the morning
Klape, Bartulja, Maja
Naši općinari žive u praven svitu, a ne kako ja u virtualnen, i su činili projekt Zvizde u kaštelu, pak su zvali dvi klape, jenu žensku i jenu mušku, sljubili Istru (Terenke) i Dalmaciju (Intrade) i bez problema napunili kašteja z domoljubnin narodon. Moj drug Puh je normalno bija na ten zvizdanen koncertu, ma kapljicu smutnje mi je činija drug Sipić, ki je pokle koncerta reka da se prvi put u Savičenti čuja kako pravi Hrvat, a zasvin je zabrazdija kad je reka da je kašteja činjen jušto za klape.
Piše: Darko PEKICA
Još prija par lit dok smo Mario Ferlin i ja bili u turističkoj zajednici, san bija pridložija da za Mrkat istrijanskega dela dojdu kantati klape, na ča je Ferlin bija doslovno puka, aš ki klinac imaju one z starima zanati, još forši imaju u Dalmaciji, ma vode poli nas nikakove. Ne zato ča he ja štiman, ku ne mi se zaparalo da ništo veljaju, pak da se da Mrkatu još šuga, ma sad mi se para da san zaspravlje krivo pensa i mi je drago da to nismo činili.
Naši općinari žive u praven svitu, a ne kako ja u virtualnen, i su činili projekt Zvizde u kaštelu, pak su zvali dvi klape, jenu žensku i jenu mušku, sljubili Istru (Terenke) i Dalmaciju (Intrade) i bez problema napunili kašteja z domoljubnin narodon. Moj drug Puh je normalno bija na ten zvizdanen koncertu, ma kapljicu smutnje mi je činija drug Sipić, ki je pokle koncerta reka da se prvi put u Savičenti čuja kako pravi Hrvat, a zasvin je zabrazdija kad je reka da je kašteja činjen jušto za klape. Keber, Ana, Mario Benčić, Jelena i ja smo sidili poli Ferlina tu zvizdanu večer i tuta forca se sprdali po klapah i temu ničemu ča tobože ima veze z hrvatstvon, domoljubljen i tin sličnin stvarima. Za fat nas nima to niku importancu, aš mi grintamo skoro proti svega i teško nan je ugoditi, pak za nas ni ča jako hoditi, samo da jušto špjegan, iman ti problem ki bin stija da Savičentu dižemo kako misto kemu vona po sven ča je bila u daljoj historiji merita, a ne da je rivamo tamo kadi njoj misto ni. Magari polak ljudi ki su bili u Savičenti, imaju za reči: Ča, Peko, pizdiš kad nan je bilo lipo? A bilo nas je miljar. Zgleda da mi je suđeno biti ta bladi manjina i bog.
Koliko san kapija na žminjskoj Bartulji nis bija ta manjina, aš su vega lita i Bezaki ki drže da je Bartulja čudo prirode, rekli da vu Bartulju rabi zabiti ča prvo. Magari za me je tradicionalno poj na Bartulju u desetoj uri, poli Fumice poisti kapuz z vovcon, fuže z divljači, tripe i zaliti z domaćon bilicon, ubaj samanj ud blaga i mehanizacije i partiti doma. Vi prvi parat je vo lito bija za deset, forši sporadi tega aš je vo zadnje lito da Fumica dela u voj oštariji ki da će se primistiti dvajset metri livo u svoj prostor, pak si je dala kuraja da čini štabelo isti, aš već jeno dva tri lita ni marenda bila na visini. Za vi drugi parat bin bija volija da je ča tega bilo viti, ma i vako nis zusta dešperan, a za vi treti ki najveć brine Bezake, eli je bilo naroda kako i lani eli već, me ni briga. Mario Ferlin je joped ima posla z trapuleron ud očali za sunce, Folo je kupija briskve brajdenice, Sipić kreke, ja niš i via mi doma. Ma već kad smo tote, pasajmo na dec poli kultnega kuhara Pine Kuhara z sela Kuhari, ki su zajno poli Žminja. E ti dec vina mi ni rabija, ne za to ča ni bija dobar, ku ne mi je bija depiu, pak me zajno glava navrnula, a u podne san sam u štali ki je Filice najavija da ne dojde doma do noći z Bartulje.
Nikako san se poforca regulati blago u podne i zvečera i poj parićati ingredijente za narod ki voli doj u Šikute, kadi je Maja z Muntića donesla svoje slike. Inšoma, divojka je za deset, ne bin bija zna za nju da ni naša Dada pridložila da ima jenu preteljicu ka dela dobre stvari i ka bi rad činiti izložbu u Šikuti. Maja ne samo da je lipa divojka, ko ne se i lipo sprda z unin ča dela, a dva lita je delala u Londri kako stilista bogatin ženan, pak je to špendivanje bez razloga prežentala u galeriji-štali, kadi se dva svita tuču do besvijesti. Još za kraj su njoj pasali tac i did ki njoj je zakanta na tanko i debelo da njoj da kuraja i da svi kuntento pojdemo doma z jene lipe večeri u Šikuti selu.
http://www.glasistre.hr/kolumna/n/104328 (http://www.glasistre.hr/kolumna/n/104328)
Glas Istre
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 26, 2009, 01:10:29 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 04.09.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Krasna zemljo Istro. Za dom parićani
Piše Vladimir JUGO
Pul nas kako da vavek žive ono od čera i ono danas, a jutra će bit sivo. A kakovo da bude kad smo takovi kakovi smo. Va svoje vreme bali smo se kantat onu »Krasna zemljo Istro mila, dome roda hrvatskog« aš su nan prigovarali da nismo ovo ča smo. Neki Boduli da su prišli onemu dr. Antetu Pavetu i kot dečica zdignuli ruku na rimski pozdrav – za dom parićani (spremni njin je bilo teško zgovorit).
Pasala je glavna turistička sezona. Magari smo se sprijatelili z našemi dragemi gosti z Europi i sveta, ki su tovari kot i mi, oni su pobegli na svoje stalne destinacije. Sad će jih masirat doma muž, žena, deca i vnučići. Srećno njin bilo,tr se reče da je sagdere lepo, ma doma najlepše. Pa kega vranića su tu iskali? Čovek, genij, munjen al mona, on je se to i više!
Ma letu još ni kraj. Još će bit veleh koncerti ubibože, pa će doć još kakov »onaj peško«, ča bi rekal dr. Mamić, neki smotani Elton John ki i ne zna kantat po našu. Zapalit će oduševjenu publiku, pa će intervenirat pumpijeri raji leh da gredu na kakovi Kornati kade trava ne raste.
A bome na rede je, mislin, i Učkarski samanj, morda treti va Parke prirodi Učka. Rekklama je »strašna«: bit će sega za jist i pit, a morda će past i kakov džidži-midži. Puna pest obećanja za ti lokalitet kade je bil ne baš prvo puno let neki kažin slavnega našega više đenerala leh generala. Tako povedaju. Samo neka nas ne tretiraju kot gorili, al pavijani. Nismo primati magari kako bili grdi al lepi. Missice i misteri smo si mi kad nas poprave pravi majstori!
Ne more leto durat zavavek. Takov je ti Julijanski al Gregorijanski kolendar. Stiže kišna jesen, pa onda hladna zima. I ča se bat i strahovat od »vruće« jeseni kad je ona tu. Tr je već i dosad naša policija intervenirala kad su negdere bunili gospoda selaki z traktori, a ne z balvani, al kad radniki i delavci išću da njun se plati storeno. Briši, ne ometaj vozni red al nered. Pusti tu kuku i motiku, to su ovčice Božje vredne potrpet se i sa. Ne komentiran, najdite nekega psihijatra, više da promatra naši slavni politikanti leh radni narod. Ego njin je narasal jako, ten gore, a špajz njin je pun. Veselo ni jako, a boje teško da će bit, ma juden malo rabi da budu veseli i lahko jih je nasanjkat na ovo i ono.
Pul nas kako da vavek žive ono od čera i ono danas, a jutra će bit sivo. A kakovo da bude kad smo takovi kakovi smo. Va svoje vreme bali smo se kantat onu »Krasna zemljo Istro mila, dome roda hrvatskog« aš su nan prigovarali da nismo ovo ča smo. Neki Boduli da su prišli onemu dr. Antetu Pavetu i kot dečica zdignuli ruku na rimski pozdrav – za dom parićani (spremni njin je bilo teško zgovorit).
Tako i daje nismo tu, ni tamo. Prodavaju nan muda za bubregi, a si mi srećni. Si uživaju neku lažnu potporu da ne krepaju od glada, piju kafe i puše dojkle njin oni ministar Mili drži prediki na baš niskoj razine i nivoe da njin pukne srce al jih kapja udrije. Živjeli!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285C286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C285D2858285A285828632863286328592863T (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285C286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C285D2858285A285828632863286328592863T)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 26, 2009, 01:11:10 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
02.09.2009.
Ćićo Senjanović
AJME MENI
Tek se polovina turističkih djelatnika nasmiješi gostu.
Di ćeš se čoviku cerit u lice?!
Rijeci proslava osnivanja HRM-a.
»Mare, dojdi u gondulu...«
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C285C285D2860285928632863286328592863S (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C285C285D2860285928632863286328592863S)
Autor: Ljudevit Kaj - Rujan 26, 2009, 01:12:00 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri / Pogled
KVADRATURA DRUGA
05.09.2009.
đermano ćićo senjanović
judi, nadan i beštimje
Pokušavan bit pošten sam isprid sebe pa često vrtin kroz glavu jesan li koga bezrazložno obaturnija. Jer, kad nekome javno napišeš da je lupež, onda to mora zabolit njega i sve njegove. I još ako se čovik kandidira za predsjednika države, onda to mora zabolit i cili njegov izborni stožer. A nije lipo kad je stožer bolestan. Je, radi se o Nadanu Vidoševiću. Ne znan koliko je korektno da ja pišen o njemu, jer ja kad ga vidin na sliku, cili se počnen trest
Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/9/445087.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/9/445087.jpg)
provjereno, mina njet
Cili san život proživija ka u bumbaku. Nit su mi meci fijukali oko glave, nit su mi bombe padale po krovu. Lažen! Ono kad su luđaci sa razarača Split gađali istoimeni grad, dalo je uzbunu, a ja san se sta smijat. Ma di će obični razarač učinit štetu ovolikome gradu?! Moji su utekli u podrum, a ja stojin u banj i brijen se. A kad je jedna granata opizdila u susidnu kuću, nisan zna di san. Stuštija san se niza skale i tast mi je reka da mi u licu nema ni kap krvi. Eto, to su sva moja ratna iskustva. Nije puno, ali neman želje širit vidike. A to je bilo pri skoro dvadeset godin.
A danas čitan u novine da je poginija jedan pirotehničar. Tamo u Petrinju. Umisto po Gavriloviću, sad Petrinju moramo spominjat po minama. Je li mrvu žalosno da danas usrid Evrope postoji država di ljudi ginu od mina? Bi li državni prioritet triba bit očistit zemlju? A opet, nije ni država blesava. Nek nan je pet posto teritorija pod minama, pa ča je to pet posto? To opašeš žicon i još ti ostaje 95 posto čiste zemlje. Jer vađenje mina je puno skupo. I pipavo. Za bit siguran moraš šipkon probost svaki kvadratni centimetar. Ko će dat toliko pacijence i toliko vrimena.
I ne znan ima li uopće smisla vadit mine. Jušto izvadiš mine, a eto ti novoga rata.
teške note
Svaku peti dan mi se dogodi da povirin je li mi ča došlo u emajliranu poštu, a i neman zašto gledat. Nit ko meni ča šalje, nit ja kome ča šaljen. Ja i da oću ne mogu nikome ništa poslat, jer mi prijatelj Stevo Knežević još nije doša podesit kompjuter na slanje. A ima jušto godinu dan da mi je obeća. Mogu van reć da mi to slanje baš puno i ne fali. Ako mi ko čagod pošalje, nazoven ga na mobitel i zafalin mu. Dogodi se i po misec dan da u emajliranu poštu ničega nema. Jedino mi se redovito javlja Mićo Antolović, buntovnik iz Rijeke. Ali ja to ne računan. Jer, on to ne šalje samo meni, nego još bar dvadesetorici novinara Novoga lista. A kako se 90 posto njegovih primjedbi odnosi na Rijeku, riječku vlast i riječku problematiku, ka ča su gradnja autobusnog kolodvora, dvorana i prometnica, za koje Mićo misli da se gradu po četri puta većoj cijeni od realne, to ja te poruke na brzinu preletin i odma izbrišen, jer ima pozvanijih od mene koji će Mići reć da je u pravu ili da govori pizdarije. A kako svaki put u tekst ubaci i svoje oduševljenje s kojon od pevaljki tipa Cece, a usput se jidi na Novi list jer ne pripoznaju prave vridnosti i ne pišu o tim pevaljkama, evo mu ja javljan da nemamo isti glazbeni ukus. Poštujen ja to njegovo, ali ga molin da me s tin ne davi. Pri samoj pomisli na tu vrst muzike odma mi se stisne štumik. Zato, Mićo, budi drug i prestani me bombardirat s pet tekstova dnevno! Ispizdin se dok očistin kompjuter.
E, i gledan ja nikidan tu emajliranu poštu, a unutra obavijest da su me izabrali za akreditaciju. Da dođen u Luxora na Peristil u petak ujutro pa da ću dobit akreditaciju za subotu uvečer. Koncert na Peristilu za Runjićeve večeri. Bija san ja nikidan kupit kartu, ali već je bilo sve rasprodano. Obožavan Runjića i od gušta bi bija iša na koncert. A ovo da dođen po akreditaciju, kasno san vidija. A da san i vidija na vrime, ne bi iša. Ne triba meni plastika oko vrata ni mukte karta. Ne tribaju meni izjave izvođača ni toalete splitskih dama. Meni triba Runjić, njegovo stvaralaštvo i njegove emocije iz osame radne sobe. I njegova melodija koja je natkrilila Split. Triba mi Karan i jedna ponistra koja svitli kraj đardina.
Onda san u novine vidija sliku s Peristila. S koncerta. Slika koja mi je učinila muku. Gledalište za raju, a isprid stolovi za gospodu. Za gradonačelnika, za zastupnike... A ča bi se dogodilo da nije bilo tih VIP stolova?! Ol bi gospoda manje guštala u Runjiću da su sidili skupa s rajon? E, jebi ga, evo mene opet s glupin socijalističkin idejama o ravnopravnosti. Ali Runjić nije kompozitor samo za gospodu. Njegove se note probijaju i u podrume i u šufite. Je, ima ih i po jahtama, ali one su tamo samo ka zvučna kulisa, ka dopuna glamuru. A u šufitu su i snaga, i nada, i lipota, i bit.
dokumentarni život
Nikidan ja na Bačvice, a dolazi mi naš piciginaš Rampa i govori: »Slušaj, ti pišeš za novine, ima ti ovde jedan puno interesantan momak. On je potpuno slip i ja san ga zapazija da pliva s jednon crvenon plutačon koju je veza za ruku. Priša san mu i proćakulali smo. Nevjerojatan momak. Pita san ga da kako se uspije kupat, plivat tamo na duboko, izać i doć do kuće, a sve sam, bez ičije pomoći. Govori on meni da mu nije problem doć od kuće do kupališta, onda se spusti na Željezničko, skine se, dođe do tuša, učine deset metri naprid i skalama se spusti u more. Onda zapliva par metri i stane. Čeka koji će mu se obraz zažarit od sunca. Pa krene na tu stranu, prema jugu, prema konopu s bovama koje označavaju kraj kupališta. I pliva uz taj konop, uz te bove, do kraja, i onda nazad prema Željezničkom. Zna da su na početku i kraju konopa tvrđe bove, a po sredini mekše. I kad, na povratku, dođe do tvrde bove, zastane i čeka da ga sunce počne grijat. Tad okrene leđa suncu i krene prema sjeveru. Lagano pliva i osluškuje. Kad začuje šum tuša, krene prema njemu, a onda mu je sve lako...«
I dok je Rampa to govorija, mene je sve gušilo. Uša san u se, i, škužavajući se, pokuša san mu objasnit da ja neman force za obradit neku takvu temu. Da bi me to uništilo. Ne bi moga ostat ladni reporter i promatrač, cili bi se veza za toga čovika, i sve njegove buduće muke, cili život i izazovi, bili bi ujedno i moji. Jer san preslab da bi teret ciloga svita drža na svoja leđa.
A to ča ja ne mogu, Dejan Aćimović može. Zato je on kolos i snaga. Evo čitan da je u Motovun prikaza dokumentarni film. O slipon mladiću. Snimija je sto sati filma, da bi na kraju sve to zgusnija u 50 minuti. Napravija je ludo potresan film. I još Aćimović u subotnjen Pogledu objašnjava ča je to hrabrost pa kaže da nije hrabrost skočit s deset metri u Neretvu, nit je hrabrost kad se komšiji uvališ u šipke, a nije ni hrabrost najlipšu curu u gimnaziji pozvat da se nađete, već je hrabrost kad si slijep živit životom kao da nisi. Pa redovito studiraš i još budeš finalista SP-a u atletici za slabovidne...
Tako zbori moj prijatelj Dejan Aćimović, i to moj najbolji prijatelj, nakon onog njegovog filma »Moram spavat, anđele«, a sreli smo se samo jednom, ali isto mislin da moj Dejan griješi. To ča on naziva hrabrošću, ja mislin da se tu radi o upornosti. Beskrajna upornost i želja da se ne propusti ništa od lipota ovog svita.
Ma, ili ovako ili onako, Dejanu idu sve moje čestitke. Koliko je tek njemu tribalo hrabrosti da snima sto sati slipog Petra Bešlića, momka koji je Hrvatsku zastupa na Olimpijskim igrama u Pekingu. Koliko se tuge i očaja nataložilo u Dejanu kad je shvatija s čime se sve bori Petar Bešlić. I da je u toj borbi prokleto sam.
A ja bi rado da san bija u Motovunu. Ali, došle su neke godine kad mi se ne da spavat u šator. A za hotel se nema pinez. I od gušta bi pogleda neke dokumentarne filmove koje nikad neću vidit. Ni ja, ni bilo ko od onih koji nisu bili u Motovun. Od gušta bi pogleda i one filmove s Bunker festivala u Puli. I one s Festivala dokumentarnog filma u Zagrebu. Je, svašta bi ja želija. Reka bi mi tast: »E, ali koza ima kratki rep.« Je, priznajen, iman kratki rep, ali zato iman moju državu. A država bi tribala imat dugi rep. Država ima javnu televiziju. I mi za tu televiziju plaćamo pretplatu. Da nam produži rep. A umisto dugog repa, dobili smo dugi... Sva ta vijeća, direktori, urednici, oni su tamo samo da bi titrali jaja vladajućin političarima, a savršeno in se jebe za javnost, za one kojima tribaju odgovarat. A za koga su svi ti dokumentarni filmovi sa svih tih festivala? Za onih 200 ljudi koji ih vidu na festivalima?
Zašto ne možemo vidit dokumentarce Gorana Devića, Dejana Aćimovića, Tonka Jovića...? Zašto Televizija, kad i da koji dokumentarac, onda ga prikaže u neke sulude sate i nikad ga ne reprizira? Zašto se Televizija boji dokumenta, zašto se boji stvarnosti? Zašto se boji umjetnosti? I umjetnika? Priznajen, i ja san se pripa Dejana Aćimovića kad san ga prvi put vidija.
Ali, virujte mi, duša mu je ka pamuk.
nadan sveti
Pokušavan bit pošten sam isprid sebe pa često vrtin kroz glavu jesan li koga bezrazložno obaturnija. Jer, kad nekome javno napišeš da je lupež, onda to mora zabolit njega i sve njegove. I još ako se čovik kandidira za predsjednika države, onda to mora zabolit i cili njegov izborni stožer. A nije lipo kad je stožer bolestan.
Je, radi se o Nadanu Vidoševiću. Ne znan koliko je korektno da ja pišen o njemu, jer ja kad ga vidin na sliku, cili se počnen trest. Beskrajno me iritira. A još kad san mu u Globusa vidija viletinu od miljun kvadrati, počelo me gušit. Ali su me beštimje vratile u život. Pa onda u našu novinu izađe članak o njegovome zemljištu u Medulinu, koje je od poljoprivrednoga naglo napredovalo u građevno, pa ono zemljište u Gorski kotar, pa Meštrovićev atelje, pa Dalmacijacement, pa Hajduk... I sve to sumnjivo. Pa se mislin je li ti čovik ima živce ka konj ili predobro zna ovu našu državu. I on bi sad tija bit predsjednik države. Ima prav želit. Nastupa ka altruista. Govori da puno zna i da želi pomoć. On je veliki privrednik, privreda nan je klekla, i evo – on je tu.
Iman jedan prijedlog: Nadane, najidi se i sve prodaj! I sve šta dobiješ, daj u dobrotvorne svrhe. Ostavi samo stan od 100 kvadrati i auto, i kreni od nule. Reci: Evo me, čist san od stvari i bankovnih računi, puno znan i želin pomoć mojoj Hrvatskoj! Želin da nan svima bude bolje. Nema nas puno, uvatimo se svi za jedan štap i izađimo iz krize. I od ove naše Hrvatske učinimo Švicarsku!
Ja ću onda trčat po ulici i vikat: »Živija sveti Nadan!«
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285D286328612863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285C285D28582860285F28632863286328592863X (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285D286328612863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285C285D28582860285F28632863286328592863X)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 07, 2009, 11:58:25 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 08.09.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Školski libri kot kapoti
Piše Kim CUCULIĆ
… nastala j' ova situacija kakova ni bila moguća va vrime kad san ja hodila va školu. Va ten socijalističkon mraku z isteh libri vadila san i ja i moj deset let stareji brat. Ono ča j' povezivalo generacije školani bila j', recimo, knjižica »Sunce na prozorčiću«. Mat i otac tako nisu morali sako leto hitat soldi na novi libri za školu, aš su se udžbenici prenosili z kolena na koleno. Va to vrime vadili su nas da moramo čuvat libri, aš će ih potle nas rabit i drugi školani. I to j' funkcioniralo. Ni školsko gradivo ni se menjalo sake sezone, kot kapoti i čižmi.
Početak je novoga školskega leta i ne moren van reć kuliko mi j' drago ča nis školan. Još mi j' milije ča nisan ni roditelj, a bome ni profesor. Aš kad čovik vidi celi ovaj šušur ki se storil oko udžbeniki, ni mu baš ni do školi ni do učenja, a oveh dan nekako se dobro ne ćute ni takujini. Zbog paklenog saveza oneh ki dopuštaju da se sako leto tiskaju novi udžbenici i izdavačih ki leh znaju maznut soldi, nastala j' ova situacija kakova ni bila moguća va vrime kad san ja hodila va školu. A bilo j' to vrime črnoga socijalizma kad moji roditelji nisu morali razbijat glavu z ovakoven problemimi. Va ten socijalističkon mraku z isteh libri vadila san i ja i moj deset let stareji brat. Ono ča j' povezivalo generacije školani bila j', recimo, knjižica »Sunce na prozorčiću«. Mat i otac tako nisu morali sako leto hitat soldi na novi libri za školu, aš su se udžbenici prenosili z kolena na koleno. Va to vrime vadili su nas da moramo čuvat libri, aš će ih potle nas rabit i drugi školani. I to j' funkcioniralo. Ni školsko gradivo ni se menjalo sake sezone, kot kapoti i čižmi. Ruku na srce, neki j' dobro dokončal da se datum početka Prvog i Drugog svjeckog rata odonda ni promenil, ni lahko promenit ni gramatiku hrvackog zajika, a bome ni matematiku, fiziku i biologiju. Ča se tiče književnosti, ona se promenila još va vrime Tuđmana, kad su z libri izbačeni si nepoćudni autori i se j' tako temeljito posnaženo da više ne vidin ča bi se to još sako leto moglo snažit va udžbenicima z hrvackog. Dobro su posnaženi i libri z povijesti, ki se sako leto kroje na novi način, ovisno o ten ka j' stranka trenutačno na vlasti. Se to dobro j' znala naša profesorica Medanić z Prve rečke gimnazije, ka nan je valje rekla da fotokopiramo udžbenik povijesti tiskan pedeseteh let, aš da j' ta puno bolji od novog. I imela j' pravo. Isto j' i z pravopison, ki se sako tuliko menja, a generacije su nan se nepismenije. Interesantno j' i to da su nan uz si ti silni udžbenici i radne bilježnice deca se manje obrazovana, aš veći utjecaj od škole ima bračni par Gotovac. Zaspraven je i smešno ča va današnje vrime interneta školani još vavik vade z libri. Celo školsko gradivo trebalo bi bit va kompjutoru, ča bi bila altroke ušteda. I učenje bi bilo zanimljivije. Ma, od česa bi onput živeli izdavači i pisci udžbeniki? A znate ča, najbolji libri ionako su oni z keh se ne vadi va škole. Takove se ne more nać ni va školskoj lektire. O škole ka se zove život da i ne govorimo, a ta škola počinje leh potle školi.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2860286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C285D2860285A285F28632863286328592863C (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2860286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C285D2860285A285F28632863286328592863C)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 08, 2009, 12:00:24 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
12.09.2009.
Ćićo Senjanović
Slika: javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=446527',158,320,'');
AJME MENI
Obama: »Novinarstvo je od vitalnog značenja za demokraciju.«
Da, ali uhljebljenje je ipak na prvome mistu.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285A286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C285E285D285A285F28632863286328592863L (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285A286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C285E285D285A285F28632863286328592863L)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 08, 2009, 12:02:14 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 11.09.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Cro-zemjica neznanjai napuhaneh »legendi«
Piše Vladimir JUGO
Lahko za punjetu, udžbeniki, porezi i slično. Ma ča ćemo z one stadionon ča se zove Wembley, a ne Wimbledon? Tu se dogodil hrvatske slave sjaj, ma koliko se vječni presidente Vlatko Marković, još moj ženso, lepo smel kot i si naši dužnosniki. Pametni komentatori, celo krdo, neki isto zavavek, a oni lord Capello i nesimpatični engleski bojsi nan parićaju pravi Waterlo, al bitku na Petrovoj gore 1102. kad smo zgubili nezavisnost, a i danas smo samo slugi oneh zapadnjaki. Daj nan ku paru al lipu, pa ćemo pokazat velu udvornost.
Dobro je rekal oni čiča al barba z Vinkovac: –Trebao sam donijeti na prosvjed protiv Vladinih antiinflacijskih »mjera« gaće na štapu! Istina je da je brižna zemja ku ki zna ki put spašavaju penzionerčići ken su nabili porez. Još će od penzići iskat da pomoru demografsku obnovu pul nas. A ča se tiče porezi, to ni ni oni Smail-aga iskal z haračen za raju. A mi smo si raja, ne Turki Osmanlije, age i begi, ku vode napuhane »legendi«. Ne rabi se na Vladu i oni gore jadit: oni su takovi kakovi su. Va zemje neznanja i napuhaneh veličin oni su samo svetli vrh. Dobri za modne revije i sponzoruši, pa i koncertići isto tako napuhaneh kanturi bez sluha i glasa.
Čisto sumnjan da bi člani naše Vladi z uspjehon položili i miću maturu. Na teste inteligencije bili bi nebogi, aš njin je kvocijent upitan. A ne smeš se jadit na svojga dragega pasića ča ne zna na klavire sost Beethovenovu »Eroicu«. On zna samo lajat i to mu je jedini i Božji zadatak na oven svete. Vlada nan je, zgjeda, zvan njega i ni je briga.
Turistička sezona je by-by. Z Opatije a ne z Sljemena ugledniki i uglednice se hvale kako je puno furešti spalo noćenja pul nas. Domaći su spali više doma, ma za nas jako ne boli glava. O onoj lepoj umjetnoj oplodnje govorilo se na Brioneh i Brijuneh, a ča se ni moglo va Marije Bistrice da nan ona Gospa pomore. Aš tradicionalna umjetna oplodnja u Hrvata je poznata: navali medved na bukvu i rodi se Mili sin. Da se ne jadi oni biškup Mile Bogović ki mlati praznu slamu i ne vredi se š njin natezan: zgubjen je slučaj i Bog mu pomogal! Škoda da ni bil na Krbavsken poje kad se tamo tuklo: bil bi još jedan mučenik!
Počela i škola. Toliko bedastoć z knjigami ni bilo valda ni va Ugande. Ni kunići ni za prevoz školani, a najboje je da ostanu doma kopat, al da pobegnu va beli svet. Kad je domovina više maćeha leh mat!
Lahko za punjetu, udžbeniki, porezi i slično. Ma ča ćemo z one stadionon ča se zove Wembley, a ne Wimbledon? Tu se dogodil hrvatske slave sjaj, ma koliko se vječni presidente Vlatko Marković, još moj ženso, lepo smel kot i si naši dužnosniki. Pametni komentatori, celo krdo, neki isto zavavek, a oni lord Capello i nesimpatični engleski bojsi nan parićaju pravi Waterlo, al bitku na Petrovoj gore 1102. kad smo zgubili nezavisnost, a i danas smo samo slugi oneh zapadnjaki. Daj nan ku paru al lipu, pa ćemo pokazat velu udvornost.
I tako ne vredi se živcirat. Ne bi škodilo malo grajanske kuraži, aš kukavica kuka i kad njoj ni muka, ma kakova korist!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592859286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C285E285C285E285828632863286328592863C (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592859286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C285E285C285E285828632863286328592863C)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 08, 2009, 12:03:52 prijepodne
Glas Istre, 12.09.2009.
Savičenta in the morning
Zogaduri
Kako je počeja z brajdami, govori Ive da mu je par trsi poija diblji prasac, na ča san zusta u čudu. Dosti blizu sela mu je kampanja i vajk san para da to blago dela škodu zdol Kranjčići po Fumadi, eli vamo zgor Foli kadi su malo žešće boške, ma da he je i vode. Drago mi je to čuti da tih beštij je živih, ma stešo kad dojdu jako blizu sela ni slatko.
- Ben ča, Peko, ti si vud najžešći kampanjol, kad ćemo trgati, pita me Šilijo.
- Filice ni još nanki bačve zvadija, alora još deset dan niš.
- Boga ja ću vred, aš će mi prasci sve popiti, govori Ive.
- Deset dan prvo će biti vo lito zrilo, aš je bilo teplo i ni dažda čuda vrimena, rađona je Šilijo datum trgadbe i via mi svaki za svojin. Šilijo na delo, Ive na užinu, a ja - u štalu.
Bura mi je najdrajža preteljica ud vitri ki pušu vud, aš vona svaki drek ud vrimena otpuše i potira čja. Sad ni jušto lito drek ud vrimena, ma jenomalo me štufala ta teplina pak mi je va friškina došla kako budali triska. Vi misec u ken se beru smokve mi je nikako najdrajži i počeja je prilipo z buron ka je potirala lito da prespije almeno devet miseci. Zajno se po njoj čujen bolje i kuntentije, a još mi je drajža kad ni jako dela u kampanji. Suho je napro pak mi Filice, prija nego je partija na terapije u Rovinj, ni ordina niš ku ne da dorenen krave z paše u Vogardu. Tako san se, u jenen intermezu mriž štalon i štalon tornivajući se z žminjske agrarije, frma poli Baca-ladonjaša ki je sad poša u vijeće komunsko. Bac je čovik u kega iman viru da će se zauzimati za poštenje i dobre stvari. Voli da se čini delo kako tuka, pak će gledati da se i komun tako ponaša.
Tamo su sidili Šilijo i Ive Brajković, legendarni savičentinski boćar, ki mi je zusta u memoriji sporadi boć aš je na šest šestega, ne znan kega lita, svaku boću riva zbiti na zogu spod kaštela. To da ni se trefilo ninen vod okoli, a forši i dalje. Danas igra ča igra boće, ma već puti ga vidin kako gušta z Splićon igrati šah. Za briškulu da ne povidan, aš kakov si to krstijan ku ne igraš ti zog. Hitili smo par besid o lipen frišken vrimenu pak o čen drugen nego o sportu ki su oba za to. Šilijo i sportovi su dobri pretelji, ma ne kako uni crtani, aš Šilijo voli košarku, balu, tenis na banku, briškulu i katrkad z Ivon šah. Povida mi da gledati voli i ve druge, aš mi je špjega da si je na šest miseci besplatno prikura Maks televiziju pak imaš svakakovih sporti smiron.
Tentan he da ča bi reći da ne igraju šah, na ča mi Šilijo govori da vajk gubi ud Ive i da ga danas ni volja, ma stešo da je već hitija partidu tenisa na banku. I normalno da je zgubija. Čovik voli zdrav život i neka da. Domislija me da bi bilo dobro da se movimo nazad igrati košarku dva na dva, aš da san se nikamo preveć raširija. On i Šeki proti Bore i mene. To su bile lipe partide, ma već siguro pet lit nismo igrali! San se zauza da ću natentati mojega suseda Boru, pak da vidimo eli stariji eli mlajži bolje skaču.
Hitili smo par besid o Mrkatu ki je pasanu nedilju dopelja u Savičentu lipi broj naroda, i valja da su svi bili kuntenti. Šilijo povida da se vero lipo naija fuži z tartufi i z divljači, da su se vero lipo zabavili. Meni ti dan nisu hodili fuži aš je Tereža parićala njoke, ma me zato drug z Barbana zanudija z feton škute i pečenin smokvami, grojzen i krekami i vero je bilo dobro. Vajk san drža da slatko i slano ne gre skupa, ma me razuverija. Na placi je bilo već suveniri nego starih zanati, folkloraši su veselili narod ki je kupova tuta forca. Elena je imala izložbu u kaštelu, a u Slimljaku su hitali pljočke. Šilijo povida da je Puh bija nervož aš mu ni hodilo h križu. Jušto kad smo ga spomenuli, je pasa za u poštu i zajno nas je počeja kritikati: da vero smo se tri bula stali razminjati, da ča se ne bi movili ča poj delati, a ne još prvo nego ča je plovan zazvonija mi sidimo u oštariji. Ive Brajković mu je reka da ni još za trgati, pak da moremo siditi.
Kako je počeja z brajdami, govori Ive da mu je par trsi poija diblji prasac, na ča san zusta u čudu. Dosti blizu sela mu je kampanja i vajk san para da to blago dela škodu zdol Kranjčići po Fumadi, eli vamo zgor Foli kadi su malo žešće boške, ma da he je i vode. Drago mi je to čuti da tih beštij je živih, ma stešo kad dojdu jako blizu sela ni slatko.
- Ben ča, Peko, ti si vud najžešći kampanjol, kad ćemo trgati, pita me Šilijo.
- Filice ni još nanki bačve zvadija, alora još deset dan niš.
- Boga ja ću vred, aš će mi prasci sve popiti, govori Ive.
- Deset dan prvo će biti vo lito zrilo, aš je bilo teplo i ni dažda čuda vrimena, rađona je Šilijo datum trgadbe i via mi svaki za svojin. Šilijo na delo, Ive na užinu, a ja - u štalu.
http://www.glasistre.hr/kolumna/n/106942 (http://www.glasistre.hr/kolumna/n/106942)
Glas Istre 2009-09-12
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 08, 2009, 12:05:05 prijepodne
Glas Istre / Pula, 09.09.2009.
Šjora Špia
- Sam čiulaaa, sam vidilaaa...
Na svim frontovima lopovi!
Nisam vidila to na etiketi. A caco da vidim kad normalnom čoviku treba kanoćal i 3 ure vrimena za prokuziti ona mala slova. Nepriatel to dela apošta, da ne vidiš sta pishe. Nutrizionisti govore colico je zdrav jabučni ocat. Ja ga već dugo conzumiran jer snizava prešion, ima antioksidant, itd. Uzmem povećalo caco Sherlock Holmes i čitan etiketa: hrvatski proizvod i sadrži konzervans broj 224 sta je jako štetan za zdravlje! Taj nije dugo putova caco onaj kiwi ma stešo su nam ga stavili. Zieli roman bin mogla napišati caco nas delaju budalama. A di su inspectori? I miništri od zdravstva i finanzia bi mogli voditi računa caco se čerupa narod koi hi je izabra da vode o njemu računa.
Nije dosta sta nas vlada guli sa porezima, još nas varaju trgovzi dokle vrtimo svaku kunu prije kupovine. Mislim da delaju u duettu. Umisto da budu za korist svoga naroda, oni ga atakiraju. I chi je na prvoj liniji ratišta? Stoka sitni žub, ne? Jako me je nazivziralo sta šam čitala za domaće jabuke. Ovi sta hi nabavljaju plaćaju onemu sta se znojio za hi tenditi i pobrati samo dvi kune i po za chilo. Onda nam hi prodaju 3-4 puta skuplje. To su fine domaće jabuke i sta bi bilo da hi mi jeftino kupimo i pojedemo dokle su friške? Bilo bi nam zahvalno zdravstvo i takuin. Una mela al giorna leva il dottore d’intorno. Jedna jabuka na dan, tera doctora. Šikome
imamo veliki manjak medigi, evo! Ljudi bi te jabuke, za 4-5 kuna, neka zaradi i seljak i trgovac. Ali ne! Ne puštu muljatori. Najprije moramo kupovati one jabuke sta su dosle od pitaj boga kuda. Za to vreme domaće jabuke čekaju po frižiderima. Ecco zašto posle nisu vishe taco ukusne! Ja nežnam chi je naučio takove tipove zanat trgovza. Ljudi moi, napredan svit preporučiva da je najzdravije jesti proizvode iz bližnje okoline, da roba ne putova dugo i da se ne balota po konteinerima i friziderima Plus tega ne znamo sta s tim proižvodima delaju oni tamo remengo, da li je modifikiraju, s čime sprizzaju i taco dalie. Mi imamo mogućnost trošiti zdravu hranu, naši agricoltori delaju i proizvodu, ali nam gospoda ne dozvolu. Trebamo najprije izjesti svi drek koji oni uvezu, a posle ono sta je domaće. Tako naši seliazzi propadaju, a mi se trovamo. Pred neko vrieme sam kupila u supermarket jedna košarizza od kilo kiwi, 16 kuna. Lipi, zdravi frutti, ni trdo ni meko, ma za pojesti odmah! Doden kući, Pićo čeka da mu nona očisti dva tri komada i fešta.
- Bljak nona! Ovo nije za jesti, nego za smeće je cool! GMO, stoposto!
Provan, i Pićo ima pravo. 16 kuna bačeno u škovazze.
Pogledan etiketa. A bogami, dugi viad je putova ti kiwi. Talianska firma Grandafrutta ga je uvezla iz Čile. Taliansko-čileansko-hrvacka prevarantska koproduczia. Italia je puna kiwija, a i kod nas skoro svaka privatna kuća ga ima. Perfin su puno njih maknuli pergolu od grožda i sada im hlad dela kiwi. Zasto nam trebaju one iz Čile? To su neki vražji, mafijoži intereši.
Bilo je šlični avantura još ovo lito. Zvala je Stambena sve afežejke da dodu skupa sa unukima na anguriju, mišlim, lubenizza. Kupila je veliku i ale, da se šodišfamo jer chi po ljeti ne voli lipu fettu hladne lubenizze? Ona nareže i zajno je bilo sumlivo. Colectivno veselje se ugasilo. Ukus nikakov, fali sećera, meso caco guma, iznutra kora na neke smede točkizze. Brižna Stambena, dozivila je sramotu pa je pukla.
- P..ka li im materina lopovska! Nije ni bostan što je nekad bio! Jes, baaa, ne liči uopšte. E, da mi je onih makedonskih luben’ca iz mraka! Bar si boona znala što kupuješ! Kaj je, je. Nisu to bile hrvatske lube na hrvatskom stolu, ali su bile ganc fine!
Dizza su fette puštili posle prvi griz. Kile tega su finile u šmeće. A nije bila jeftina. Koštala je caco zielo povećanje pemzie sta ćemo sada dobiti. Srze boli bazzati svoje šolde u otpad. Ste se anche vi zahebali sa spagettima? Ja da. Kupila sam neke malo jeftinije, a pošto sam delikata, pašta mora biti ili koju ja napravim ili made in Italy. U tem marketu na paketu piše “Pasta Italiana” i Špija je na to pala. Kad sam je skuhala, vidin da se drži skupa caco da je ižmedu lepilo Carbofix. Sam se šokirala. Pićo kaze: “Nona, ovu paštu se mora rezati sa nožem, inače pušiona!”
Ma che talijanska, to je bilo made in Češka! Nisam vidila to na etiketi. A caco da vidim kad normalnom čoviku treba kanoćal i 3 ure vrimena za prokuziti ona mala slova. Nepriatel to dela apošta, da ne vidiš sta pishe. Nutrizionisti govore colico je zdrav jabučni ocat. Ja ga već dugo conzumiran jer snizava prešion, ima antioksidant, itd. Uzmem povećalo caco Sherlock Holmes i čitan etiketa: hrvatski proizvod i sadrži konzervans broj 224 sta je jako štetan za zdravlje! Taj nije dugo putova caco onaj kiwi ma stešo su nam ga stavili. Zieli roman bin mogla napišati caco nas delaju budalama. A di su inspectori? I miništri od zdravstva i finanzia bi mogli voditi računa caco se čerupa narod koi hi je izabra da vode o njemu računa.
Vasha Spia, spija@hi.t-com.hr
Glas Istre 2009-09-09
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 08, 2009, 12:05:51 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri / Pogled
KVADRATURA DRUGA
12.09.2009.
đermano ćićo senjanović
visoko podignite letvicu...
Vratija se ja iz Opatije, a moj Mile me pita kako je bilo. A, eto, moj Mile, bilo je. Jesi li ti čuja za Pericu Radenkovića, Petra Skansija i Boru Jovanovića? Niku Pilića znaš. Eto, svi su najmanje 40 godin stariji od tebe, a ne znan bi li Radenkoviću dâ gol, Skansiju koš, a Piliću i Jovanoviću uvatija gem. Znaš li ti da Jovanović dvi ure trče po srednjoškolskom igralištu u Zagreb?
Slika:
Nikola Pilić
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=446520',361,520,'');
ocjenjivač mile
Frane mi se oženija, Ivan je okrenut kontemplaciji, a Mile ima vrimena za svakoga, pa ga i ja zloupotrebljavan ka mojega prvoga čitaoca kolumne. E, ali mi on to debelo naplati. Visoko je podiga letvicu, tako da se nikako ne mogu vinit do rekorda. Uzme tekst, zatvori se u svoju sobu i evo ti ga do 15 minuti. Kima glavon i govori: »Dobro je, dobro. Sve ima glavu i rep, a ima i zanimljivih razmišljanja. Uglavnom, imaš tvrdu četvorku. Niko ti je ne more odnit.« I tako svaki put! Nikad mi nije dâ manje od četvorke, koji put se zaleti i do četri plus, a jedan put kad je dobro nalija čuturicu, itnija se i do minus pet.
I eto dokle me doveja. Dok drugi roditelji činidu sve da in se dite ostavi alkohola, ja molin boga da se moj Mile nabumbi.
suptilni nikša
Triba nas je vozit Mosor, ali je on žurija na proslavu Svetoga Ante u Zagreb i Umag, pa je mene tokalo vozit na duge staze. Sve do Opatije. A najdalje dokle vozin to je do Žnjana. I evo nas u auto. Nikša Grabovac i ja. Nikša je prijatelj Nikole Pilića još tamo od onih vrimena kad su Englezi ratovali za zadržat Sueski kanal. More se reć da je Nikša Pilićev čuvar državnog pečata, jer nema te stvari koju Niko ne bi dâ Nikši na čuvanje. Osin auta. Jer di Nikša sedne, tu trava ne raste. Kako Pilić slavi 70. rođendan u Opatiju, to mene toka vozit Nikšu. Pilić me zamolija. Reka mi je:»Bude li Nikša vozija, svršit ćete u Budimpeštu, a i auto ti neće doć u komadu. Jer Nikša troši dva auta na tristo kilometri.«
Doša san po Nikšu isprid njegove kuće, otvorija san mu vrata i smistija ga u auto. Pita san ga di mu je prtljaga, a on mi je učinija mot prema stanu. Otrča san po dvi borše i stavija ih u portapak. Seja san za volan, naklonija san mu se i pita ga: »Je li gospodin za bombone, sendvič ili pivo?« On je zavrtija glavon i reka: »Vozi!« Ja krenija, a on zakašlja i govori: »Odma da se razumimo, ne želin razgovarat o Kerumu, Ajduku i politici.« Ja san slegnija ramenima i reka: »Si, šefe!« Vozin ja prema Solinu, okrićen prema Kaštilima, a on me pita: »Zašto nisi iša priko Dugopolja?« Ja mu govorin: »Nisan tija smetat.« Na autocestu smo se uključili malo pri Šibenika. Do Šibenika smo mučali jer me je ograničija u diskusiji, a od Šibenika do Opatije je govorija samo on. O svome radnome sporu. Sa Dalmakomercom. Radi nezakonitoga otkaza. Spor traje već 17 godin, sve je presude dobija, određena mu je i velika odšeta, sad čeka pineze. Čin se završi stečajni postupak. Govori da je napisa sedan požurnica Trgovačkom sudu. Ali niko ga ne jebe. Čak je i Ministarstvu pravosuđa pisa. Mora da ih se to dojmilo. Bit će Šimonović još jeca. Govori mi Nikša da mu je muka tužakat svoju zemlju po Evropi, ali da će ga na kraju prisilit da i to učine...
Već oko Zadra san ga presta slušat, a kad smo došli u Opatiju, on je još citira zakone, uredbe i Šeksa koji je reka: »Pravda koja nije brza je nepravda«, a ja san ga, kad smo došli isprid hotela, pita:
– Nikša, a da san ja udrija tebi zabranu diskusije o sudovima, ka ča si je ti meni udrija o Ajduku i politici?!
– Moga bi me i ubit. Ajde, na povratku ti slobodno govori o politici i balunu, a ja ću uzest čagod za spavanje.
On i ne zna da ću ga na povratku ubacit kod Mosora.
žestoki mek
A znate li ko je sidija Piliću s desne strane? Zoran Ercegović, rečeni Mek! Prijateji su od ditinjstva. Sve su prošli skupa. Tenis, karte, marende, dišpete, putovanja, kumstva, pireve i rođendane.
A Mek van je jedan dragi lik. Već san pisa o njemu. Splićanin, oni fetivi, koji se čini puno žešćin nego ča je. Oduvik je bija infišan u Ameriku i sve američko. Tako da je potega mrvu na kauboja. Od šest riči, devet su mu beštimje. I u svako društvo pun ga je stol. Glavna ličnost. Da glumi na filmu, svojin bi nastupon poklopija sve ostale glumce. A i sliči na glumca. Visok je priko 190, a elegantan je ka špigeta. Okad ga znan, uvik je na iste kile. A izija bi dotu svete Ane. Ima bit da mu organizam radi na bazi protočnoga bojlera.
I zato san se danas začudija. Umirija se. Sidi do Nike i nema ga čut. Sve ga gledan i mislin se ča mu se dogodilo. A onda san se sitija. Kuk! Kuk je kriv za sve. Pri pô godine je operira kuk i sad je u fazi rehabilitacije. Ne more puno odit, vrti ga noga, i sad je osuđen sidit na jedno misto. I to ga ubija. Seja san do njega, Trio Gušt piva sve moguće pisme, Dundo se raspištoljija, a Mek ga gleda i sve ništo mrmlja. Ka jedan od ona dva stara iz lože u Muppet Showu. Mosor se pridružija Dundu, pivaju Kaljinku, a Mek beštima. Pitan ga ča mu je, a on će: »Benti jaricu, njima i Kaljinki! To je ruska pisma, to je Rusija, a meni je Rusija isto ča i komunizam. Ja san cili život bija za Ameriku, i ča me sad zajebaju s ton Kaljinkon?!« Reka san mu da ćemo zamolit Dunda da zapiva koju od Sinatre ili Deana Martina, a Mek se cili rastopija. Onda san mu šapnija: »I ja san ti komunista, ali nemoj nikome reć.« Pogleda me onako bez okrenit glavu i govori: »Ajde, jebi čivire Irudove, ti si drugo!«
Zapiva san mu Kaljinku, a on se sta smijat.
zajednička soba
Doša ja na recepciju hotela Mozart, a mala mi govori: »Vi ste u sobi 401 s gospodinom Bibićem.« Reka san joj da neću još uzimat ključ, da ću se malo zavrtit isprid hotela. Naša san Pilića i govorin mu: »Jesi li ti poludija.?! Stavija si me s Mosoron u sobu. Ol ne znaš da je on peder?« On raširija oči, a onda se sta smijat. Ja i dalje ozbiljan. Uozbiljija se i on. »Dobro, uzmi posebnu sobu.«
Tako nisan mora svu noć Mosoru vikat: »Pederu, ne hrči!«
moderna pedagogija
Ol je to malo 70 godin?! Te godine zaslužuju i koji prigodni govor. Govorili su mu i sin i ćer. Sin je, ka pametan, prepisa Balaševića, a ćer se cili dan mučila i sastavila je nešto svojin ričima. Najboje mi je bilo kad je citirala oca i rekla: »Pedagogija je za kretene!« Posli je još ništo čitala, ništo dirljivo, ali meni nikako nije izlazila iz glave ona rečenica. Ima bit da smo Pilić i ja imali isti pristup odgoju. Samo, kako su njegovi uspili završit fakultete, a moji ni makac?
Možda je on ima zahvalniji materijal. Ili jače glasnice.
ćiro i boro
Nisu mu samo dica govorila. Par riči je reka i Boro Jovanović. A meni su došle suze. Ne toliko zbog sadržaja, koliko zbog ciloga konteksta. Zbog prošlosti koja je nahrupila. Sve se to događalo pri pedesetak godin, kad se na cili ti sport gledalo nekako drukčije. Svi ti sportaši su bili dil nas. Naša dica iz susistva. U Pilićevih se kupovalo meso, šjora Danica je ćakulala s mojon materon, Niko je igra balun na Pojišan, vozija se bicikleton po Viškoj. Viđalo ga se po Pjaci, na Poška. Sve je bilo blizu, svak je svakoga zna.
I dok je Boro govorija, sitija san se Ćire Kovačića. Nikidan san pročita njegovu knjigu »Brže - Više - Jače«. Igra je vaterpolo. Jedan od najvećih svjetskih vratari. I dok čitaš tu knjigu, pari ti se da listaš najlipši album. Vrime neimaštine i vrime onoga iskonskoga sporta. To je vrime kad su naši sportaši na Olimpijadi imali dnevnicu od jednoga dolara, a kad bi dobili tri, činilo in se da su Rockefelleri. I to je vrime kad Pilić i Jovanović nisu došli na dodjelu nagrada, jer nisu imali ča obuć. Pored onih Francuzi i Englezi s majicama na kojima se kurčija krokodil, oni bi s onin majicama na špaline izgledali ka manovali. A isto su guštali, isto su se smijali, a usput i pobjeđivali najboje na svitu.
Prošlost moje mladosti. Ili mladost moje prošlosti.
srce ka bačva
Vratija se ja iz Opatije, a moj Mile me pita kako je bilo. A, eto, moj Mile, bilo je. Jesi li ti čuja za Pericu Radenkovića, Petra Skansija i Boru Jovanovića? Niku Pilića znaš. Eto, svi su najmanje 40 godin stariji od tebe, a ne znan bi li Radenkoviću dâ gol, Skansiju koš, a Piliću i Jovanoviću uvatija gem. Znaš li ti da Jovanović dvi ure trče po srednjoškolskom igralištu u Zagreb? To se on zagrijava da mu se podmažu britvele i kosti prestanu škripat, da bi onda zaigra blizu ure takvi tenis da ti se u glavu zavrti od lipote i preciznosti. A Niko pet uri stoji s reketon na teren u svoju Akademiju u München i velikin i malin igračima tumači tenis. Još su uvik cili u sportu. Srce in je veliko ka bačva.
A možda su zbog toga i sritniji i bezbrižniji. Ne tribaju njima u ovin godinama ni nagrade ni priznanja, ali nije in ugodno kad ih njihovi gradovi priskaču. Boro, rođeni Zagrepčanin, doživija je od jednoga došljaka i političkog primitivca da ga šalje priko Dunava, a ni naš Split se prema Niki nije baš iskaza. Ali, to su sitnice. Neki ljudi su nezaobilazni. Karizmatični i neponovljivi. Prvi put san u životu ima priliku i čast rukovat se i progovorit s Boron Jovanovićen. Gušilo me. Mislija san da ću se izvrnit. A viruj mi da san u životu upozna dosta svita i osta mrtav-ladan.
E, pa kad te počne gušit, onda znaš da si se namirija na velikoga čovika.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285A286328612863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285C285E285D285A285828632863286328592863P (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285A286328612863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285C285E285D285A285828632863286328592863P)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 08, 2009, 12:06:54 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 10.09.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 1/7
letnja ćakula: MILJENKO JARDAS, NAJSTAREJI OPATIJSKI BARKARIJOL
Va barke z turisti se dok bude voji
Va ten dele morate bit po celi dan, ni druge. Priden na osan ur, devet ujutro, a doma gren na šest, sedan hvečeru, sakako bude
Ćakulala Aleksandra KUĆEL – ILIĆ
Slikal Marino MALJAVAC
Slika:
Malo je barkarijoli ostalo, morda dva-tri va celoj Opatije – Miljenko Jardas
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=446118',400,404,'');
Kada je umrl Marino Filaferro, Opatija je ostala bez svojga simbola, najstarejega barkarijola ki je vavek bil na opatijsken portiće. Partil je legendarni Marino, a štorije su ostale. Sada je najstareji opatijski barkarijol Miljenko Jardas, rodon z Opatije, čovek ki je poznat kot »morski taksist«. Danaska biva va Kastve, ...
Za pretplatnike:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285E28592859286028632863286328582863H (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285E28592859286028632863286328582863H)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 08, 2009, 12:08:06 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 10.09.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 2/7
ANA ANTOLOVIĆ I ANI BLEČIĆ, DVE MALICE PARIĆANE OSVOJIT ESTRADNI SVET
Ana i Ani – kanturica i tancurica
Ono po čen je malica odvavek bila drugačija je njijo pisanje. Taj lepi regal reditala j' od materi Jadranki, samo je počela pisat čuda raneje leh mat, ka do sada ima tiskaneh pet romani i jeno dvajsetak štorij. Va ten ju mala pretekla
Ćakulala Tatjana UDOVIĆ,
Slikal Roni BRMALJ
Slika:
Dva najboje prijateljice – Ana Antolović i Ani Blečić
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=446119',283,520,'');
Poznato je da j' z Ustanove Ivan Matetić Ronjgov poteklo čuda glazbeniki. Mi smo tako trefili dve simpatične malice ke imaju čuda glazbenega talenta i doznali da su se udružile i skupa parićale osvojit estradni svet. Ana Antolović z jene je domaće familiji od Ronjgi va koj se još vavek pameti glas pranone mlekarice, a Ani Blečić z zvončarske ...
Za pretplatnike:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285E2859285928612863286328632863Y (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285E2859285928612863286328632863Y)
i/ili
http://www.forumgorica.com/kajkavski/pocakaj-(po-ca-kaj)-lipa-nasa-cakavska/msg2822/#msg2822 (http://www.forumgorica.com/kajkavski/pocakaj-(po-ca-kaj)-lipa-nasa-cakavska/msg2822/#msg2822)
Malice parićane osvojit svet:
Ana Antolović i Ani Blečić
.............................
Dajem ti riječ
Svoju dajem ti riječ,
Treba jedan mali korak
I osvojit ćemo svijet.
Dajem ti riječ
Svoju dajem ti riječ,
I osvojit ćemo svijet.
......................................
Poćakulala i zapisala: TATJANA UDOVIĆ
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 08, 2009, 12:08:52 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 10.09.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 3/7
da se ne pozabi
Jožić Bodul je zaspraven Ličan bil i pjesmice spival
Po artu j' kovač bil. Ferijade j', najveć po Praputniku delal i one na crikvi Sv. Josipa un je skoval. Va kraljevičkin je škveru, kamo j', skupa z drugimi Hreljani hodeć na posal dohajal, zakival brode. Razumel se j' i va kožariju, pa j' kože kupoval, strojil, na more ih prat nosil, sušil, prodaval
Piše Marina TIJAN HAJDINIĆ
Slika:
Šterna na Rupici
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=446121',313,520,'');
Nigda j' Mate Tijan prodaval stari, sav raskraman karet ki je još k tomu sedan let stal vani na snigu, suncu i dažju, nikoj Beti. Prodaja se j', s kraja ju j' naslihal, zapijažala Jožiću Bodulu, pa njoj je pjesmicu spival; Uto dođe Mate Tijan, niti trezan niti pijan
dobro ...
Za pretplatnike:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285E2859285A28592863286328632863M (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285E2859285A28592863286328632863M)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 08, 2009, 12:09:34 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 10.09.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 4/7
DIH TRAMONTANI
Je se šlo fičuć, al će komać poć...?
Piše Dolores Juretić Biondić
Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/5/424069.JPG (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/5/424069.JPG) i/ili
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=446122',201,320,'');
Iako se rubrika zove Dih tramontani, pa bi se trebala držat samo ovega dela sveta, od gornjeh matujskeh kraji do draškega mora, opatijskega akvatorija i Preluka, odlučila san ov put zać va jednu malo širu temu. Da, širu... najširu. Najme, pitanje je će al neće bit smak sveta 2012. leta kako neki govore i pišu. A ono ča ...
Za pretplatnike:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285E2859285A285A28632863286328582863W (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285E2859285A285A28632863286328582863W)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 08, 2009, 12:10:21 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 10.09.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 5/7
Zapisano va srce
Spomen na perila i opatijske lavanderki
Ako vas, onako zarana, put nanese po Lungomare na Dražicu, va onoj maglice od jutra pričinit će van se da hrbat drica Marija lavanderka. I fermajte se malo. Vredi ju ne pozabit
Piše Cvjetana MILETIĆ
Slikali Marin ANIČIĆ i Marino MALJAVAC
Slika:
Perilo na Dražice
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=446124',400,412,'');
Opatija je odvavek nutila čuda lepoti. Vili i palaci, parki, hoteli i pozornicu na otprten, more, Lungomare i Slatinu, Portić, Dražicu i dva mića, mića bisera, dva perila. Sako za se al se skupa spomenik je kemu vreme ni naškodilo.
Perilo va Dražice svojni je bilo za se opatijske lavanderki. Na ...
Za pretplatnike:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285E2859285A285C28632863286328582863C (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285E2859285A285C28632863286328582863C)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 08, 2009, 12:11:05 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 10.09.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 6/7
ča je ča: SLIKOVNI RJEČNIK
Bandera
Piše i slika Jani KUKURIN
Slika:
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=446120',400,390,'');
Kada bimo po domaćo-slavonski rekli da je bandera na bandere bi se bilo na svojen meste, a niš se ne bi bilo dobro razumelo. Tamo pul njih i još kade, bandera se reče palu od struji ale štandaru na kega se stavi ono ča mi rečemo bandera. Čudno da smo tako lahko othitili naše besedi, aš još jih je va našen hrvasken dosti ...
Za pretplatnike:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285E2859285A285828632863286328582863V (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285E2859285A285828632863286328582863V)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 08, 2009, 12:11:53 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 10.09.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 7/7
kantunić od otročić
Slika:
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=446123',298,520,'');
Tišina
Tišina je nečujna
i ima je va noći
kad ja gren spat.
Vavik je va bonaci na moru
i u ranu zoru.
Tišina je žalosna
...
Za pretplatnike:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285E2859285A285B28632863286328582863Z (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285E2859285A285B28632863286328582863Z)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 09, 2009, 01:13:48 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 14.09.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Ki prvi dožupanu njemu »Runolist«
Piše Slavica MRKIĆ MODRIĆ
Ta koga predlažete mora bit, kako bi to rekal naš dožupan »gotov čovik«. Sad, ako ćemo pravo, malo me j mučilo to »gotov čovik«, aš čovik ale si, ale nisi. Z jedne bandi gljedano gotovi nismo nikada aš se celi život trsimo bit bolji, a z druge – gotovi smo dočin se rodimo aš se zna kako ćemo finit. I onput san dokončala. Pa dožupan je rekal to ča j rekal z najboljun namjerun. Njemu gotov čovik znači da j ta isti slobodan, ča će reć nima delo, da bude situiran, ča će reć da i dok ni delal da j dobijal plaću pa ćeš moć potrpet ta prvi mesec doklen ju na novomu radnomu mestu ne dobije, da politički diše kako vlaste paše i da uza se to pristane delat va »Runolistu«.
Ste zazvali gospodina dožupana Vujića i ste mu rekli koga se vi imate za zaposlit? Niste? Pa, ča čekate? Je lipo čovik rekal da ki god ima koga ki bi pasal va »Runolist« neka se javi, aš da još ima prostora, ča bi se reklo – još je par slobodneh mest. Samo pazite, ta kandidat koga predložite mora bit slobodan i spreman da valje drugi dan počne delat. Ča natječaj, ča životopis? Ma, niš to ni bitno, aš preša je, zima će ta drugi dan, a »Runolist« dela leh kad mu vremenske prilike pašu, ča će reć doklen ne počnu mrazi, snegi, magle i dažji.
Kakove kvalitete mora imet ta ča ga predlažete? Ni dožupan niš o tomu govoril, ma postoji model pa ne bi trebelo bit problema za odgovorit na to pitanje. Leh lipo toga mogućega delavca »Runolista« posedite kraj sebe i propitajte dobro, ako mu j psihološki profil sličan onomu od gospodina, bivšega rečkoga dogradonačelnika Poropata, onput ni zimi. A ako još i stranački odgovara, onput mu je delo va »Runolistu« zagarantirano. I jedino nač va celoj ovoj stvare rabi pazit je da budete brzi, aš ki prvi divojki njegova jabuka, odnosno va oven našen slučaju – ki prvi dožupanu, njegov »Runolist«. Kako j puno ljudi prez dela, to će bit i fanj interesenti, pa j zato bitno bit brz. A ako ćemo pravo, ni to jedini razlog aš kako smo već rekli, zima će ta drugi dan, a dela j koš i još, pa i zato trebe bit hitar.
Ča ako neki reče da to ni legalno? Ma, niš se za to ne pojidajte, aš kad jedan projde onput su i drugimi vrata oprta. Jedino nač morate pazit su one iste preference ča san van jih prvo spomenula. Ta koga predlažete mora bit, kako bi to rekal naš dožupan »gotov čovik«. Sad, ako ćemo pravo, malo me j mučilo to »gotov čovik«, aš čovik ale si, ale nisi. Z jedne bandi gljedano gotovi nismo nikada aš se celi život trsimo bit bolji, a z druge – gotovi smo dočin se rodimo aš se zna kako ćemo finit. I onput san dokončala. Pa dožupan je rekal to ča j rekal z najboljun namjerun. Njemu gotov čovik znači da j ta isti slobodan, ča će reć nima delo, da bude situiran, ča će reć da i dok ni delal da j dobijal plaću pa ćeš moć potrpet ta prvi mesec doklen ju na novomu radnomu mestu ne dobije, da politički diše kako vlaste paše i da uza se to pristane delat va »Runolistu«. Ekola, sad san van se pojasnila, a ako vas još pojida i ča će na se to reć župan, bez brigi ste. Niš, aš on veruje ljudimi okolo sebe, ča ne znači da j župan lakovjeran leh da j političar. Tr ni njihovo valjda da veruju ljudimi ki su jih zibrali, leh onimi ki su jih okružili. To j bilo i bit će, ma ča će van sad to, hote s tun prijavun pu dožupana, de ni bi bilo pokle – zel je nekoga svoga. A ča drugo more, kad namesto da ste potekli, vi ste pisali molbu.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285C286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C285E28612859286128632863286328592863N (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285C286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C285E28612859286128632863286328592863N)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 09, 2009, 01:15:12 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
14.09.2009.
Ćićo Senjanović
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=446527',158,320,'');
AJME MENI
Mesić: "Hajduk je klub hrabrih ljudi."
Molim, ne mišat prošlost i sadašnjost.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285C286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C285E2860285E285E28632863286328592863M (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285C286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C285E2860285E285E28632863286328592863M)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 09, 2009, 01:15:53 prijepodne
Glas Istre, 19.09.2009.
Savičenta in the morning
Jadranka i groblje
Pošli smo skupa i ud pet krav ke su vani ni u bogu ni bilo drugarice Jadranke. Termen njoj je pasa prija dva dana, ma ni skaživalo da bi mogla zleći. Prava je krava i nikakor mi ni hodilo u glavu ča bi je to natiralo u škodu.
Naša san je dva kilometra dalje u gustoj boški: z malin telcon po raci belgijancon, unin črno-bilin, ma za meso. Samčina mali je već natiza za cicu, a ni pasalo forši ura vrimena da je uteljen. Deboto cila ura vrimena mi je rabila za je naj, pak je mati bila sva u črnih pensiri ča je z ton kravon, gran ko je ušla kamo čja u kakovu škodu pak će Filice mašiti. Kad san se torna i njoj špjega da je sve OK, je zdahla, ma njoj ni bilo čaro to da Filice, ki he ujutro zagna u pašu, ni poša za tin da bi se mogla uteliti.
Piše: Darko PEKICA
U devetoj uri, kad san finija posrkati kafele, partija san prignati krave z Firine vogarde kadi beru još nike male kuščiće trave ke su preživile sušu. Mati me već čekala na prtunu sva u pensiru kad ću doj, aš zna da nis nikad na vrime, pak ima strah da krave kamo ne poklate, ki nimaju ča otkinuti na robašpanji. Filice je u Rovinju na terapijah, pak je ona zadužena za te zvanjske krave. Pošli smo skupa i ud pet krav ke su vani ni u bogu ni bilo drugarice Jadranke. Termen njoj je pasa prija dva dana, ma ni skaživalo da bi mogla zleći. Prava je krava i nikakor mi ni hodilo u glavu ča bi je to natiralo u škodu.
Naša san je dva kilometra dalje u gustoj boški: z malin telcon po raci belgijancon, unin črno-bilin, ma za meso. Samčina mali je već natiza za cicu, a ni pasalo forši ura vrimena da je uteljen. Deboto cila ura vrimena mi je rabila za je naj, pak je mati bila sva u črnih pensiri ča je z ton kravon, gran ko je ušla kamo čja u kakovu škodu pak će Filice mašiti. Kad san se torna i njoj špjega da je sve OK, je zdahla, ma njoj ni bilo čaro to da Filice, ki he ujutro zagna u pašu, ni poša za tin da bi se mogla uteliti.
Poša san po trahtor i tavolac da he dopeljan doma i po putu san si pensa o toj kravi ka je dobila ime po sad premjerki, a uni put kandidatu za presednika ud države. Kad su je mriž drugih deset te dva i četrte u dvanajsten misecu dopeljali z Nemačke, bila je po Filicu najhuja krava ka ne bude doživila dva i peto poli nas, ma se kojena, aš je danas zlegla četrti put i zasvin ča ni nika ekstra mlikarica, još vajk je tendimo. Filici je u to vrime napro na živce hodila drugarica Kosor, pak je Alabamu, kako njoj je bilo ime po nemačkih hartah, prikrstija u Jadranka. Ima nike sličnosti ta moja drugarica Jadranka z premjerkon Jadrankon, aš nanka njoj nisu dali nike šanse u politiki, ma stešo riva naprid.
Poklepodne san z teton Irmon z Beograda poša na groblje ki prija nego gre čja bi rad staviti veštačke rože i užgati sviću na oca i mater. Stija san da mi ž njejih usti reče ništo o didu i babi, zapravo već o babi, ki o njoj jako malo znan. Stešo mi je čud već rekla o didu, aš ne samo ča je duže živija, ku ne je bija pomalo bagra, ki je volija druge žene, a pok mu je ta moja prava baba umrla ud bronhiti, ni čeka više ud tri miseca da dopelja moju veštačku babu Terežu. Povida da mu ni toliko zamirila koliko njoja sestra, moja pokojna teta Danica, ka se z tin ni nikakor mogla pomiriti.
"Tvoja baba Ulika, to je bila jedna jako lepa žena, puna dobrih manira. Ona nas je lepo odgajala, a bili smo jako siromašni. Rodila je troje djece, pa je počeo rat, pa glad, pa neimaština. A možda se ona i obolila zbog dida Bože? A ni lekova nije bilo, a bila je pedeset druga, jako hladna zima... Bože je bio jako vrijedan, ali zajedljiv i nervozan - ako mu nije bilo po volji, jao se ga tebi! S njim je bilo jako teško. Samo: delaj, delaj, delaj! To su mogli Danica i Filice, ali meni to nije bio smisao. Ja sam volela da idem u bioskop, da se šećem po đardinima, da pratim šta se novo nosi. U ono vreme je to bilo nešto. Sreća da se Danica brzo oženila i otišla u Pulu pa sam ja živela kod nje u nekoj šupi i školovala se pa sam izbjegla te nesretne Šikute. A onda je odnekud došao i moj Slovenac, pa šta da pričam kad znaš dalje… I sad mi je nekako teško zamisliti da idem u Šikute. Nakupilo se tu nešto i godina, a i svaka slika koju vidiš te vrati u ono vreme, pa se bude emocije, pa sećanja, pa nekako mi je dovoljno to da sam tu u Savičenti s vama, s mojim bratom i tetom Terežon, da vas vidim žive i koliko-toliko zdrave, pa ću drugi put kad dođem malo više do Šikuta."
Upalili smo sviću, vrgli veštačke rože u mižo ud krastavci, prikrižili se i partili popeljati tetu Irmu na lopran za Beograd.
http://www.glasistre.hr/kolumna/n/109753 (http://www.glasistre.hr/kolumna/n/109753)
Glas Istre 2009-09-19
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 09, 2009, 01:16:44 prijepodne
Glas Istre / Pula, 16.09.2009.
Šjora Špia
- Sam čiulaaa, sam vidilaaa...
Šindacato, moje žlato!
U jedan lokalni giornal na internet šam čitalaaa... da su Bulića dosli šlušati, uglavnom, pazite ovo: ishlapili penzići! Znači taco, ishlapili penzići, fossili, koi ne znaju sta radu, ne razumu nista i nemaju drugo delo nego se skupljati po mitingima! A lipo. Nissam čakolona, ali svega se moze čiuti na račun umirovljenika. Per esempio da samo sisamo šolde iz proračuna, da smo šteta za ovo društvo i pitaju se do kada će nas hraniti siroti radnizzi?! Kad to čiuješ ti dode da pukneš, čašna rieč. Passala su vremena kad se starze poštivalo. Oni koi taco govoru moze hi vero biti sram!
Šindikalni protest od passane subote, ljudi još komentiraju. Neki koi nisu njanche bili, govoru da su Bulić i njegovi kolege furbasti sta su izabrali vrieme kad taco i taco se Polesani motaju po markatu. Inače da nebi niko doša slušati njihove ofukane fraze.
Je democrazia pa ne mislu svi taco. Prisutni su slušali sta su prestavniki šindikata govorili, pleskali i dobro reagirali. Sve se moze reći, ali mislin da šjor Bulić ne laze u svojim govorima. Tr znamo svi cacova je šituazia. Neki sta se kuzu u politicu govoru da je ovaj protest bez veže. Trebalo je čekati da svi sindacati u ottobru rinu skupa. Svi manifestirati u koljektivnuju raspaljotku po Vladi. Ako su, caco se šuška, sindikalni vode foliranti i afarišti, chi nam garantira da će sledeći missec uspjeti mitingi? Meni se para da je narod zasvin inšempijan i ne zna sta misliti. Ja i moje afezejke smo vajk spremne za sindikalnu revoluziu na piazzi i aco treba, smo pronte ćapati kakovu po glavi s manganelom od polizie, samo, kemu verovati? Protiv sindikalnih šefi se čiuje da imaju prevelike plaće, da činu fintu caco se brinu za radnike, da je njima samo vazna fotelja i laka zarada na račun gladne mase. Ima hi koi su perfin intimni priateli s tajkunima. Kad je gusto, toboze se bunu protiv Vlade, a onda pomalo popuštaju i Vlada vajk pobedi. Anke meni še čini da od te sindikalne borbe je radnik jako malo profitao. Bez šindikata bi bilo isto kukulele, sada biraj.
Intanto, od svih gradovi gdje je ova ista sindikalna ekipa držala miting, u Puli je došlo najvishe gradani. Po drugim gradovima, caco je pokazala tv, samo brižnih par stotina. Sta to žnači, allora, da smo mi Polesani najgluplji ili najavanti con le carte? Molin brzi odgovor na to, da se znam postaviti.
U jedan lokalni giornal na internet šam čitalaaa... da su Bulića dosli šlušati, uglavnom, pazite ovo: ishlapili penzići! Znači taco, ishlapili penzići, fossili, koi ne znaju sta radu, ne razumu nista i nemaju drugo delo nego se skupljati po mitingima! A lipo. Nissam čakolona, ali svega se moze čiuti na račun umirovljenika. Per esempio da samo sisamo šolde iz proračuna, da smo šteta za ovo društvo i pitaju se do kada će nas hraniti siroti radnizzi?! Kad to čiuješ ti dode da pukneš, čašna rieč. Passala su vremena kad se starze poštivalo. Oni koi taco govoru moze hi vero biti sram! U moje vreme mraka, nikad se nisu čiule tacove zločeste štuari. Molin lepo, čoviek je dela zieli radni staž, zaslužia svoji 75 posto od plaće i partio na miru u pemziju. Ako slucajno ne žnaju, ja bin rekla tim pametnjakovićima sta nas vredaju da je tu neko drugi kriv za tacovo stanje u nashe drustvo. Da nisu mozda penzići upropaštili la privreda? Kupovali produžeća za jedna kuna, iskoristili i pokrali radnike, obogatili se, i da ne pričan dalje jer nam se diže štumig od svega. Su nam mogli novi šjori puštiti naše pune fondove, nekretnine i sva druga bogatstva koja smo bili stekli pa bimo imali od kuda potizati malo bolje pemzije nego sta nam hi lopovi daju u zadnjih 20 godina. Ali vazno da se pljuka po našoj prošlosti.
Passane settimane mi se opet digla prešion. Lokalni giornal je slika postavljanje vienaz antifašištima. Prisutni su bili veterani i borzi. Ispod te fotografie je neka budala komentirala: “Još malo! Svaki put ih je sve manje na sliki!” Žnači, partizanski zločinci će brzo pokrepati i evo ti mira u državi.
Povezano s ova tema, šigurno ste čitali za škandal u Rieki da je neko stavia trasparent caco će fascio opet tornati u Rijeku i Viva Fiume italiana! Sinoć su o temu diskutirali na Hrt, svi napaljeni. Caco sam reagirala? Satirično-humorišticki.
Po receptu svih mrzitelji partizana i antifašišta, logika bi bila ova: pošto su partizanski “zločinzi” sterali taliane iz Istre i Rieke, onda sad bi bio red da se ta velika nepravda prema fašištima ispravi! He, he, kad se manipulira poviest, svašta moreš doživiti. Šam čiulaa da je u jedna srednja skola u Puli profešor tumačio dizzi za onaj park na rivi. Znate onaj gdie je bio spomenik s mornarom. Pošto se marinajo s tri prsta u zraku nije dobro uklapa u democraziu, neki pametnjakovići su ga devastirali. A našem professoru je učenik reka: “A da, da, znamo, to je onaj četnički park!”
Pozdrav svima do Amerike,
Vasha Spia spija@hi.t-com.hr
Glas Istre 2009-09-16
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 09, 2009, 01:17:31 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 15.09.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Kartulina z Koreje
Piše Kim CUCULIĆ
Kad smo z predstavun Sestre dohajali va korejski Chuncheon, rekli su nan da moramo predstavit hrvacku kulturu. Našli smo se na čudu, aš ča bi to Koreancimi moglo bit interesantno, a da razumeju? Razbijali smo glavu dan i pol, a onda se neki spametil da bi mogli kantat »Ča je more« i napisat Chuncheon na glagoljice. Najprvo niki ni otel kantat, ma smo brzo oformili muško-ženski vokalni sastav ki j' celo jedno zapolne parićal »Ča je more, da bi bilo poje, ča je ča je more da bi bilo poje...« Onput smo z interneta skinuli slova glagoljice kako bi Koreancima pokazali da i mi imejemo pismo slično njihovon. To se pokazalo kot pun pogodak, a jos više i čakavština ku su naši domaćini bolje razumeli od književnog hrvackog zajika. Tako su nase drago ča i glagoljica finalmente dospeli i do nami daleke Koreje.
Oveh dan baš ne pratin ča se dogaja va Hrvackoj aš me tentalo poć va Koreju, z našin rečkin Teatron Rubikon. Ma zato nis pozabila na našu dragu čakavicu, a bome ni na glagoljicu. Kad smo z predstavun Sestre dohajali va korejski Chuncheon, rekli su nan da moramo predstavit hrvacku kulturu. Našli smo se na čudu, aš ča bi to Koreancimi moglo bit interesantno, a da razumeju? Razbijali smo glavu dan i pol, a onda se neki spametil da bi mogli kantat »Ča je more« i napisat Chuncheon na glagoljice. Najprvo niki ni otel kantat, ma smo brzo oformili muško-ženski vokalni sastav ki j' celo jedno zapolne parićal »Ča je more, da bi bilo poje, ča je ča je more da bi bilo poje...« Onput smo z interneta skinuli slova glagoljice kako bi Koreancima pokazali da i mi imejemo pismo slično njihovon. To se pokazalo kot pun pogodak, a jos više i čakavština ku su naši domaćini bolje razumeli od književnog hrvackog zajika. Tako su nase drago ča i glagoljica finalmente dospeli i do nami daleke Koreje. Ča se tiče jida, to van je posebna štorija. Prvi dan, potle dvanajst uri leta, poseli su nas na tlo, oko stolici na ken je bilo sakakovog jida, ma niš od toga nami poznato. Klali su nan v ruki sćapici i to j' za početak bilo to. Sa srića da j' bilo vodi, as je korejsko jido po našin merilima fanj ljuto i pikantno. Potle nekuliko dani i to nan je postalo normalno, a preporučila bin van oštarije va kemi sami morete peć kusići piletine na mićin rostiljimi. Zanimljiva j' i placa va Chuncheonu na koj uzgajaju salatu i radić i drito ih prodaju z zemji. Va jednon momentu va hrvacku realnost vrnul me mladi Koreanac, ki studira pulitiku. Pita on mene da li mi va Hrvackoj volimo svoji pulitičari? Odgovorila sam mu da naravno da ne, a on mi j' rekal da su mu isti odgovor dali i Filipinci i Rusi. Onput san ga pitala da li on voli svoji pulitičari, a mali se nekako zamislel. Potle par minuti rekal mi j' da kad bolje razmisli da ni va Koreje pulitičari baš nisu omiljene ličnosti. Glavna tema va Chuncheonu ipak nisu pulitičari leh praščja gripa. Na saken koraku judimi špricaju ruki z nekakovin sredstvon, izbjegavaju se masovna javna okupljanja i atmosfera j' kot da j' svit strefila jos jedna kuga. Ma mi se ne damo. Leh kantamo »Ča je more...«
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285D286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C285F285A285A285F28632863286328592863S (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285D286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C285F285A285A285F28632863286328592863S)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Pri(z)godna pesma:
ČA JE MORE - Choir RONDO HISTRIAE, 02:06
ČA JE MORE - Choir RONDO HISTRIAE (http://www.youtube.com/watch?v=e_M644kOT6M#)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 09, 2009, 01:19:39 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
25.09.2009.
Ćićo Senjanović
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=446527',158,320,'');
AJME MENI
Pobjegao iz zatvora dok su ga vozili supruzi.
Sitija se svega.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285D286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C286128582861286028632863286328592863Y (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285D286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C286128582861286028632863286328592863Y)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 09, 2009, 01:20:20 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri / Pogled
KVADRATURA DRUGA
19.09.2009.
đermano ćićo senjanović
Centar u mozgu za sport umire zadnji
Spustin se doli na Gusara gledat rođakovu klapu di igraju na balote. Igraju rekreativno, za gušt, za pobić iz kuće, za ne mislit o bolesti i pinezima, za uvatit malo friške arije, za nać se s ljudima. I te balote traju najmanje pet uri. I ka ča su u mladosti ginuli na balun, tako sad grizu za svaki punat. Još san uočija da oni koji su u mladosti bili najbolji sportaši, sad prednjaču i u balotama
Slika:
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=449302',367,520,'');
šetnja zagrebon
Meni je najdraže kad šetan po Zagrebu naletit na pismu Mile Rupčića, koja se zove »Svjetlo u mraku«. Onda ja nju pitan kako se osjeća, a ona meni govori da se osjeća ka pisma u osan kitica, ali da je ja slobodno mogu doživit i ka pismu u prozi. Ja je onda pogledan, a ona se isprid mene počne transformirat. Kitice se stanu prožimat, tačke i zarezi počnu nestajat, i sva se začas pritvori u jedan interesantni niz:
U gradu na selu na cesti u vlaku pitanje teško lebdi u zraku da li je bilo svjetla u mraku? Išli smo u gore išli smo na more putovali u zemlju svaku ali ipak neki i danas kažu da nije bilo svjetla u mraku. Bilo je loših stvari i prije jasno svakom je đaku al ovako ko danas pljačkalo se nije ni u najgorem mraku. I onda se kralo ali pomalo i drugima je ostajalo. A kako ovi danas kradu to samo oni znadu i još im je izgleda malo. Onda su varali za dnevnice a ovi idu u gruntovnice prepisuju tuđe na se. Opustošene oranice upropaštene tvornice imamo državu zna se. Ne tražimo dakle u jajetu dlaku uvažimo okolnost svaku tad odgovor jasan visi u zraku ipak je bilo svjetla u mraku.
Ovde se radi o jednoj socijalnopolitičkinostalgičnoj pismi koja na kritički način govori o sadašnjosti, uspoređujući je sa vrimenom koje je za nama. Očito je da se pjesnik, u ovom slučaju to je gospodin Mile Rupčić, stavio na stranu vremena prošlog. A to nije dobro. Kako za njega, tako ni za svekoliku javnost. O njemu ne bismo tribali brinit, jer je on svjesno odabra stranu, i spreman je na sve posljedice, ali bismo tribali razmislit kako će ova pisma djelovat na pučanstvo. Neko sa slabijim živcima će odma trgnit dvi-tri ljute, počet će beštimat, kidat novine i pljucat po slikama onih koji nas vode u bolje sutra. A to nije dobro. Jer je još iz povijesti poznato da nikad jučer nije bilo bolje od danas, nit je danas bolje od sutra. Društvo grabi naprid koracima od sedam milja, i normalno je da baš svaki korak ne može bit graciozan, siguran i elegantan. Ali, kad se svi koraci i sagledaju i pogledaju, onda se na semaforu jasno vidi rič – napredak!
Sve ono za čim pjesnik kuka, o čemu razmišlja i ča priziva, to je nepovratna prošlost, tunel i mrak. Da, bilo je svitla u mraku, ali to su bili samo proplamsaji, samo trenutni bljeskovi i pokoji vatromet. Ali, glavna karakteristika vrimena u koje se naš pjesnik želi vratit je – mrak. Crni mrak. Bez individualnih i političkih sloboda, bez višestranačja, bez demokratskih izbora. I dok nama pjesnik nameće one slobode i ono vrime, on sam je za zemlju življenja izabra Ameriku. Pa sad, s pristojne udaljenosti, nama docira, želeći nas vratit u oni gubavi socijalizam, ne shvaćajući da se naše društvo sada nalazi u jednoj osjetljivoj, prelaznoj fazi, kad se svim srcem teži ka društvu u koje se pjesnik sklonio. Ka Americi!
Znan, nismo ni mi slipi, vidimo i mi svud oko nas razbojnike, sjecikese, političke lupeže i prevarante, ratne zločince koji nas uče moralu, predsjedničke kandidate koji u Americi nikad ne bi izašli iz zatvora, falše branitelje koji su nam se od oslobodilaca prometnuli u okupatore, lokalne moćnike koji bi tribali visit po palmama, majmune koji nam vise po medijima i pantagane koje se uvlače tim majmunima, ali to je samo faza na našem putu u bolje sutra. Dobro, mi smo žrtve, mi smo najebali ka žuti, mi se svako jutro budimo s grčen u želucu, ali mi smo u biti heroji koji su zadužili svoju dicu i unuke.
Jer, kad nas više ne bude, kad nas vrag odnese iz ove doline suza, iza nas će ostat radost i lipota življenja. Bit će to zemlja sritnih, ponosnih i poštenih ljudi, koji će živit od svoga rada, i u kojoj će svi oni nemoćni, stari, bolesni i manje sposobni živit životon dostojnim čovika. Bit će to društvo nauke, sporta, kulture i poštene raspodjele. Svak će davat od sebe koliko bude moga, a dobivat će od društva koliko mu bude tribalo.
Judi, bit ćemo Amerika!
ima nade
Uvatija san ritam, pa se svaki prvidan i četvrtak poza podne spustin doli na Gusara gledat rođakovu klapu di igraju na balote. To oni igraju rekreativno, za gušt, za pobić iz kuće, za ne mislit o bolesti i pinezima, za uvatit malo friške arije, za nać se s ljudima. I te balote traju najmanje pet uri. Pet uri zajebancije, karanja, vikanja i smija. I ka ča su u mladosti ginuli na balun, tako sad grizu za svaki punat. Još san uočija da oni koji su u mladosti bili najbolji sportaši, sad prednjaču i u balotama. Ima bit da ti centar u mozgu za sport, najzadnji izumire. A kad se ne budu mogli micat, onda ćedu sidit na katrigu i igrat na pikado. A karat će se žešće nego na balun i balote skupa.
U prvidan su, posli dvi ure igre, rekreativne balote naglo prikinute, jer je vajalo nastupit na službenome takmičenju. Na Starome placu, na podan zapadnih tribini, veterani regbi kluba Nada su učinili zjog za balote. I tu se ove dane igra turnir. Šesnajst ekipa u četri grupe. Najpri igra svak sa svakin, pa dva najboja iz grupa idu u četvrtfinale. A onda se igra na ispadanje. Isto ka Liga šampiona. Samo su ovde malo drukčije nagrade. Posli svakoga meča se spustu kod Armande u klupsku kužinu i udru po tripicama.
Na zjog san doša jušto kad je tročlana ekipa veterana Nade, u sastavu: dva brata Buzova i još jedan, tukla ekipu Ježinca. Posli njih mi je nastupija rođak za ekipu Fetivi protiv favoriziranoga Bramonta. Seja san na tribine i jednin okon gleda balote, a drugin događanja na Starome placu. I dok san sidija na tribine, cilo san vrime uzdisa: »Pedeset godin! Majko moja, pedeset godin!« E, već je 50 godin prošlo da san s ocen odija na Stari plac. Bit će on sta jušto ovod di san ja sad, a ja san bija doli noson priljubjen uz žicu. Sićan se Papeca. I Žanetića. Branija je Jurić. A narančadu je prodava jedan ča mi je s materon bija u partizane. Govorija je: »Ko pije, umrije; ko ne pije - i prije!«
Rođak mi s ekipon dobro stoji, pa ja sve više gledan prema terenu di treniraju prvotimci regbi kluba Nada. Guštan ih gledat. Uvik san te regbijaše gleda sa strahopoštovanjen. Ja san uvik bija meškinjast. Moga si punit i ja bi odletija. Tako da san na Ilu Bjelanovića, Muju Dvornika, Sinišu Tartagliu, moga Armandu i na sve njih gleda ka na najveće Tarzane. A svi su bili ka Rambo i Tarzan skupa. Nije in se nigdi tribalo tuć. Dosta in se bilo pojavit i svi bi se umirili. A oni su to znali i samo su se smijali. Najdobroćudniji momci na svitu.
Nikidan su izdali monografiju. Libar na ponos sportu i Splitu. Nikad od regbija nisu izvukli neku materijalnu korist, a opet – dobili su sve. I evo sad gledan tridesetak prvotimaca di treniraju i uvježbavaju nike varijante napada. A teren u polumraku. Niki jadni reflektori, jedva igrače vidiš s tribini. Evo će brzo devet uri, a oni trču i obaraju se po terenu. Još je večeras dobro. Lipa, mirna večer. A di ćedu kad in udru kiše? Valjat se po blatu. Mukte. Koja je to voja, koja je to snaga! I nikad nisu kukali, nikad nisu prosili. Bavu se športon zato ča ga volu, a uz to još i radu i studiraju. Amateri, najveći na svitu.
U devet uri seniori zagrljeni izlazu s terena, a u oni polumrak dolazu juniori. Vodi ih Ilin sin Luka Bjelanović, a pridružija mu se i trener seniori Denis Puljiz. Majko moja, koja je to pacijenca i ljubav. Nije in teško po pet puti pokaživat momcima nike zahvate, finte, akcije i varijante. I sve to bez vike i nervoze. Uživaju skupa s ton dicon. Cili san se zanija. Uživa san gledat tu trku po terenu i Luku i Denisa ka dva dirigenta. Promislija san da bi Nada tribala imat i dodatak imenu: Inkubator dobrih sportaši i još boljih ljudi.
Ajme, zamalo san zaboravija: Fetivi – Bramont 2:0! Rođak mi je u četvrtfinale!
zdrava prehrana
Kad more auto, mogu i ja. Svaku godinu iden na tehnički pregled. Bija bi lud kad ne bi. Koji bi ja to triba bit kreten da ne poslušan prijatelja Stanka Uzelca. On je vrhunski likar, a znan da mi oće dobro. I kad on meni reče ča triban jist, kako triban živit i ča triban obuć, vajalo bi bit lud pa ga ne poslušat. Tako mi je naredija da svaku godinu moran prigledat sve organe i izvadit krv. Pogleda je nalaze i govori da je sve ka prošek. Naglasija je da moran jist puno povrća.
Doša ja u Pere, gori na Šloserove stube, i pitan malu ča jema od povrća. Ona govori: »Apšmalcane mahune.« Dobro, dajte mi te mahune. Nosi ona fažolete. Ono apšmalcano san izija, a fažolete san ostavija.
žute i zelene
Ovo san učinija pet dan Zagreba, i čin san se vratija i izaša iz autobusa, odma san se uputija priko Bačvic za vidit je li sve na svoje misto. Dobro je, more tuče u kraj, salbuna još jema, onima iz Županije nije dalo na živce, pa nan nisu itnili bovane na plićak, a i turisti su još tu. Nema ih puno. To su oni ča ih je pustilo na terapiju. Reklo in je: »Žutu, pa zelenu pilulu, a onda zavrnit nogavice i šetat po Bačvicama.«
A od naših svi su na broju: Antiša, dva Bebića, Dragan, a evo i mene. Govori mi Dragan da je more savršeno, ali još uvik malo pretoplo. Njemu je najboje kad je 18 stupnjeva. Onda on iz mora zajebaje one ča šetaju u kapote. Govori mi da je nikidan vozija od groblja put grada. Bilo je oko ponoća. On u srednju traku, a sa strana ga dvojica zaobilazu, bit ćedu vozili priko stotke, prošli su kroz dva crvena svitla, a onde kod bolnice na Firule su se okrenili na ručnu, i nazad put groblja. On se spustija do teniskih tereni, ugleda je policijsku patrolu i govori in: »Gori dva luđaka luduju! Ubit će koga. Prolazu kroz crveno...«, a oni mu govoru: »Znamo, to je mali Mlikota.«
Vridu nan zlata. Sve znaju.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285E286328612863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285C2861285B2858285A2863286328632863U (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285E286328612863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285C2861285B2858285A2863286328632863U)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 13, 2009, 01:05:11 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 17.09.2009. / Kolumně
Beseda
9 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 1/9
ŽIVJENJE PO NEKADAJNU
Nina nena – lepa moja dobra mažurana
Čin je sunce zišlo, kosci su već kosili. Kada je košnja bila gotova, travu se j' rastegnulo po tloh da se brže osuši. Iza polna kad se j' već trava prosušila, šlo ju se j' obrnut. Ako j' preko dana sunce bilo jako, već je večer trava bila suha
Piše Tatjana UDOVIĆ,
Slika Marin ANIČIĆ
Slika:
Koze i seno
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=447462',400,443,'');
Jedanputa je nono Jože nesal staru lumbrelu va dolac, da će zeci plašit. Kada je drugi dan šal va dolac videt ako zeci fažol jedu, bilo je dažjevno vreme. Mislel je da neće bit zeci, da će se bat lumbreli. A kada je prišal, imel je ča i videt – zec je lepo pod lumbrelun ležal i jatil se.
Jutro rano, dok je trava još rosna (da se lagje kosi) i dok ni jako teplo, po lete muški bi se odpravili preko Pogjeda va svoji umejki poć kosit. Čin je sunce zišlo, kosci su već kosili. Kada je košnja bila gotova, travu se j' rastegnulo po tloh da se brže osuši. Iza polna kad se j' već trava prosušila, šlo ju se j' obrnut. Ako j' preko dana sunce bilo jako, već je večer trava bila suha. Kada bi pak judi opazili da se oblači i parićuje neverin, a trava se j' prosušila, bi zajno tekli na ravan z grabjami i z vilami stavjat prosuho na lovnice (na kupi). Kad je seno bilo suho, z vilami ga se j' naložilo va lancuni od jute. Ako j' ki imel kravi ke su vozile kola (lojtra z četira kola, z štramami/pregradami), bi naložili seno va ta kola i se j' vozilo doma. Najveć je judi imelo lojtre z dva kola pak se j' seno va lancuneh nakrcalo gore, vezalo z špagon i tako pejalo doma na sebe. Ako bi seno bilo bliže kuće, ženske su ga nosile oprćeno na živote, va lancuneh vezaneh z plašćanicun.
Ženske ke su delale, kada bi prišle z dela doma, bi našle cedulju:„Zamite kola i pridite va Marišćinu». Tako je rabilo i storit; hitit na brzinu ča va usta i poć va šumu.
Povedala se j' štorija, da j' čovek na stole našal buletin „Jože, va salate je se, samo zmešaj i pridi za nami». Nebogemu nigdere ni pisalo da more obed i pojist!
Vrnjajuć se z šumi, judi su užali kantat:
Lepo mi je marčejsko primorje
I va njemu milo drago moje
Nina nena, oja, nina nena
Lepa moja dobra mažurana
Nekada j' za mladi judi bilo jako lepo. Si su bili jednaki i složni. Vevek bi se dogovorili kamo će poć, i mladići i divojke. Ki put su se znali vrnjajuć se doma z Klani utrkevat ki će brže teć i jače vriskat.
Jedanputa je jena divojka imela mladića od Marinić, pak ga je iskala na tanceh va Klane i kada j' videla da ga tamo ni, natentala je prijateljicu poć hodeć do Pehina iskat ga. I hodile su brzo ne misleć da j' dug put, ne tužeć se. Va jenoj večeri su klipsale od Marčeji do Klane, pak od Klane do Pehina, a onda va kumpanije mladić opeta hodeć nazada doma Marčejan.
Mladi su hodili na tanci va Klanu, va Kastav va Šporovu jamu, po lete va Svetimatej pu Klanjčeveh, na Drenovu al Pehin.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285F285C285E285A28632863286328592863A (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285F285C285E285A28632863286328592863A)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 13, 2009, 01:06:30 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 17.09.2009. / Kolumně
Beseda
9 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 2/9
pročitali smo za vas
»Sunce znad studenca« Zlatice Balas
Va nekeh krajeh ni vodi ni za lek. Za razliku od njih Kirija je puna studenac. Na čuda mesteh voda zvira i po cel dan rica svoji vlasi, a onputa teče nazdolun se do mora. Jedan dan judi od turizma storit te put od studenca do studenca, onako kako su ovo leto uredili Oče Vinodola
Napisala Cvjetana MILETIĆ,
Slikali Miha CRNIĆ i Sandro RUBINIĆ
Slika :
Kot va file za koncert U2 – gužva va Dome Grižane
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=447510',545,541,'');
Dom kulture Grižane pun šršura. Išće se kantrida više, a nigdere ni jene prazne. Odzada se već stoji kot da su va file za U2. Judi su prišli z Reki, Kopra, Gromišćini, s primorja i Kirije, neki i z Bodulije, se za videt i čut ča j' va novoj knjige napisala njiha poetesa Zlatica Balas. Potle pet knjig od versi i knjigi »Zabralske buri« va koj se šećala pasanen vremenon, tu večer svetlo je ugledala i knjiga od vodi. Od griške vodi, ku priroda mat još vavek obilo regaluje. Samo se malo pomalo pozabjuje kako se svojni na studenci hodilo, vodu va brentah nosilo i doma ju šparno trošilo. Bila je to pokora jenega vremena i toj pokore ova knjiga je spomen.
Va nekeh krajeh ni vodi ni za lek. Za razliku od njih Kirija je puna studenac. Na čuda mesteh voda zvira i po cel dan rica svoji vlasi, a onputa teče nazdolun se do mora. Jedan dan judi od turizma storit te put od studenca do studenca, onako kako su ovo leto uredili Oče Vinodola. Tako će i Grižane dobit put po ken te i domaći i strani gosti rado hodit. Saki je studenac z nečeren zasenjan. Jedan otajstveno bol znima, drugi va nedreh najmrzleju vodu čuva, va treten je najboje trudne nogi oprat, pul četrtega va hlade počinut... I se tako ponaprvo hod do zadnjega. Kada to bude storeno, bit će to spomenik jenemu živjenju kega je vreme pojilo.
Reču da j' voda od Boga regal. Zlatica Balas je to navadila onput kad je na svojeh plećeh vodu nosila. Skrbna i šparna od mića je čuvala štorije, spomeni, sliki, zapisi... Nikad ni niš hitala ća, nego j' spravjala va škatuli i škabelini. Kada se spomeni nabral kup, storila je knjigu. Izdavačka kuća Adamić z Reki ju tiskala, sponzori pomogli, »Vinodolki« njoj po nekadajnu zakantale, tribaljski kanturi »Tići« srećan let poželeli i knjiga je oživela. Judi su ju otprtega srca dočekali i srdašno njoj pjeskali. Još treba reć da je naslovnu stranicu narisal slikar Marijan Mavrić, a uredila ju prof. Marija Gračaković. Va njoj je ovako zapisala: »Ovom knjigom Zlatica Balas preuzela je zadatak ispričati nam isječke života u primorskom kršu, svome užem zavičaju, priču o vodi. I ona je to obavila. Na svoj način. Istinit, jednostavan i kristalno jasan. Njome vraća doživljaj nestalog života, spaja neprimjetne niti u jedan zajednički čin, te na prikladan i pregledan obuhvaća dokumentarno i literarno dajući im značaj veći nego što u prvi mah i slutimo. Trebalo je skupljati, godinama čuvati papiriće, dokumente, zabilješke, fotografije, pohranjivati u sjećanje priče o životu, ljudima, koji su, na svoj način, bili sretni. Ova sreća, nama današnjima, ipak nedostaje.«
Štorija od vodi je vječna. Zato si mi današnji moremo bit kuntenti ča j' neki tu štoriju umel zapisat i još više kuntenti ča ju j' Adamić otel čut i tiskat.
A kako je se počelo? Rekla bin kot kad se z rodulića odmoluje konac. Ti potežeš, a konac se duji, ako ga ne zagunjaš. Tako se nekako počela rajat i ova knjiga. Prvo je potekal jedan Cesarićev slap. Za njin Mavrićev slap. Slap za slapon... I već je daje tekal potok, pa rečica, nastalo je jezero, otprlo se more. Sprotu se navrezal cel kup živjenja va ken je voda odrejevala mod živjenja. Kade je bilo vodi, tu se moglo živet. Tu su se kuće mogle storit, tu se blago moglo gojit. A kade je vodi i blaga, je i blagostanja. Bila ona nablizu al nadugo va brentah ju se nosilo. Doma šparalo i skrbno rabilo. Za razliku od Kirije va mojen kraje ni reki ni potoki pa se vodu s krova spravjalo va bačvi, lati, lodrice, kamenice... Zidale su se šterni i šternice, čistile škalnice, čuvala saka rajska kap. Tako poučena od svojni da su voda i kruh dve najvažneje stvari za obastat, prijela san knjigu Zlatice Balas otprtega srca. Čitala i čitala. Stranicu za stranicun. I pustila da zviru spomeni. Moji i njiji. I prišlo mi da gren od jenega do drugeg njijega studenca, da hodin i pohajan videt to čudeso od vodi ko mojo selo nima, da se poigran va Slanen potoke, da mi nogi zmoči Mavrićev slap, da seden i gledan kako se sunce kupa va Maštelcu, da š njin pod ruku gren z Kričine, spod Saftić, Šarari, Barac i Mavrić, pa da ga prepasan i okon okovan prej leh mi pobegne va Ričinu, Dubračinu, šprlentastu Vinodolčicu kako su ju svojni zvali... al va more. Morda na ten pute trefin i Marijana Mavrića s pinelićen v rukah?! Moje čestitki, maestro.
Sveta voda
Sveta voda, Božja vodica
Sunce znad studenca...
Poli studenca sinjali žitka.
Studenac do studenca,
izvori žitka,
živa voda.
Uz studenac vrela,
živa istina.
Zvire vrelo spod kamika.
Zmed dvi strani kandalot.
Kamo po vodu?
Takov je bil žitak.
Skrivena Udolnica
sveta voda,
Božja vodica...
Za preživit voda studenica.
Griški je kraj bogat studenci. Pa sejeno ni bil sakemu naredan. Za donest vodu rabila su krepka ženska pleća, dobra plašćenica, šesna brenta i more koraki. Ki put se hodilo uru do vodi i uru od vodi. Muka na muku. I saki dan sponova. Za blago je vodi moralo bit aš jedino se z blagon i grunton moglo preživet. Za takovo živjenje, magar bilo teško i mušno, Bogu se hvalilo. I selo je obastalo. O semu temu va ovoj knjige piše Zlatica Balas. Zasenjala je jeno vreme. Vreme od brenti do vodovoda. Va sa pasana leta Grižane su rasle i širile svoji krejuti, a duša poetesi Zlatice Balas umela j' poć za ten finen kanton vodi i studenac... Se j' to čekalo da neki va knjigu pospravi. Sad je ta knjiga sen divojkan, materan, ženan i dovican, ke su onako mušne ma kantajuć vodu nosile i živjenje produjile, spomenik do neba ozidan.
Drugi griški spomenik ženskoj, ka j' svojni si četiri kantuni od kuće držala, dokle su muži po svete skrbeli, storil je vrsni umjetnik, profesor i akademski kipar Zvonko Car. On je otprve razumel žensku muku i oprtil njoj brentaču da domišja oneh ki prihajaju kako griško tnalo na ženskeh plećeh počiva. I sada Griškinjica na najlepšen dele Grižan stoji i more gleda. Najveću vodu, najlepšu bogatiju našu. Voda pred očijami ka nas hrani. Voda na hrbate ka j' othranila. A vodarica kot prinčipesa, va papučah. Ko se mesto još more pohvalit s takovun dotun? Grižane imaju neko otajstvo va sebe. Morda je ono skriveno jušto va toj vode aš va sakoj kuće neki al piše al riše. I nisu tu samo Zvonko Car, Julije Juraj Klović, Marijan Mavrić al Stipica Juričić, ki je i za ovu večer va sale storil izložbu svojeh slik, nego i fanj mlajeh za keh će se komać čut. O mlajemi i starejemi skrbi i Mladen Barac, ki je ovu večer sen gušton čital deli od knjigi.
Jedan dan kad naše generacije nestanu, ako se ovi studenci bude zapustilo i ne redilo, dečina nete znat kako se vodu na plećeh nosilo, pod Tribaljsken jezeron kosilo, va Slanen potoke igralo, va Ričine po trbuhe plavalo, z mora morsku vodu kuhalo za dobit pešćicu soli... Pokora jenega vremena je zgubjena. Da ne bude i pozabjena, va ovu j' knjigu pospravjena. Zavavek. A da se stori ovakova knjiga trebaju leta. Morda je nekemu teško razumet kako je Zlatica pedeset let slikala i zapiševala se ča se va Grižanah dogajalo. Pedeset je let se to čuvala. Na kup spravjala spomeni starejeh, štorije od studenci i stare harti za prvi vodovod. Pak, danaska govorit od peril kad su va sakoj kuće makini al od brentač kad treba lih odvrnut špinu, spodabja na neki stari starinski film. Živjenje vavek mučeć pasuje... Va ovoj knjige ono j' našlo svojo mesto. A da je nutreh baš se, i ni! Morda će neki mlaji počet dopiševat pa tiskat novu knjigu, magar to bilo i potle drugeh pedeset let!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285F285D2859285828632863286328592863G (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285F285D2859285828632863286328592863G)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 13, 2009, 01:07:15 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 17.09.2009. / Kolumně
Beseda
9 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 3/9
obašli smo
Izložba ka slavi život i budi spomeni
Stara ženidbena dugačka halja i muška svečana roba obavijena ručnikon otkanin va gospodskon selu pred 150 let simboliziraju ljubav dvoje mladih pred Bogon stopljenih va jedno biće, va dobru i zlu do smrti
Piše Zlatica BALAS,
Slika Ivan FUĆAK
Slika
Izložbu je postavila Biserka Fućak, precjednica Udruge »Gromišćina zemja«
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=447484',545,541,'');
Od vavik su naši ljudi rojeni va vih krajih hodočastili. Nigda pišice va prošeciji, a danas malo na lahče – vozeć.
Ne tomu davno o blagdanu svetog Bartola spametila san se moje učiteljice Milke Blašković ka je bila rodon z Cernika z plemenite familije Maršanić. V niku ruku njoj va spomen, a i zato ča me z Grobinšćinun veže puno prijatelji zaputila san se z mojin mužen na blagdan Svetoga Bartola va Cernik, zaštitnika bolnih. Mesto j' to ča raste. Dica se rajaju ali raste se i va duhu, ča smo se osvedočili slušajuć i propovid patera Zvjezdana Linića. Nakon svečane maše šli smo malo priko puta kamo j' nas privabil plakat va dvoru crikve, va čitaonicu pogljedat izložbu postavnu va čast stote obletnice izgradnje crikve na ovomu mestu. Već na vratih dočekala nas je slikovita čobanska roba ku su napravile Grobničanke, da se ne pozabi. Kako smo usput saznali stare generacije vavik su gljedale da do Bartoje fine košnju po gorah kako bi sukli sagdanju robu, ofriškali se i šli slavit svojega sveca da bi se potla veselilo i tancalo. Nutri va čitaonici va zrcali ogljedala se izložba postavna na temu svetih sakramenti.
Ko prvo bil je prikaz slavljenja života postavan na belon lancunu uz kopiju Mikelandjelove slike udahnuća života Adamu od Boga, bila j' tu i kopija ranog Leonarda da Vincija, slika Navještenja, slika ultrazvuka živa stvora va materinoj utrobi, noseća ženska čije ditešce kušuje nerojenog brata ili sestricu i slika srićne matere ka potla poroda gljeda svoje dite. Valje kraj toga je krsna haljica va kakovoj se ta dičina krste, pa slike cerničkih župniki i državna zastava. Pitala san autoricu izložbe Biserku Fućak ča to znači, a ona mi brzo odgovorila:
»Kad bi se naše matere va soj onoj siromašćini bile bale dice ne bi bilo Hrvatih, države, ni zastave pa ako ćemo ju očuvat moramo počet slavit život«.
Imeli smo zadovoljstvo vidit svečane popovske misne ruha ove župe z početka XVIII. vika, napravne i bogato naštikane rukami vridnih časnih sestar, misne obredne posude i latinski Misal z istog vrimena. Onda tako lipo na trobojnon platnu smišljeno postavne, čini mi se umjetničkun rukun prelipe va svojoj beloj jednostavnosti haljice kakove su nosile divojčice pred sto let na prvoj pričesti i birmi.
Stara ženidbena dugačka halja i muška svečana roba obavijena ručnikon otkanin va gospodskon selu pred 150 let simboliziraju ljubav dvoje mladih pred Bogon stopljenih va jedno biće, va dobru i zlu do smrti. Našla se tu i šenica aš pogača se morala hitit priko krova kuće da glad preskoči mladu familiju. Popi svojih župljani priprave, a puno njih i nepripravnih sprogode na zadnje počivališće. Tu je i obredna črnina, pribor za zadnju, z novin zrizane vijesti o poginulih Cerničani po svitu i obavijest o brodskih havarijah ke je puno Cernišćic zamotalo va črno se ako su one i strigle svoji čufi, vlasi, pred olatoron va crikvi svetoga Kuzme i Damjana na Kukuljanih zavetujuć se i moleć da jin se muži živi vrnu z vijaja ki j' dural i po 15 let na kakovon staron jedrenjaku. Ovdi mi se ta tužnija stran života učinela nikako poznata i naravno, samo je srića ča o tomu retko kad mislimo.
Na drugon zidu je bila halja z trobojnicun pod prsi stotini divojak ke su tako obučene dočekivale važne delegate ki su prišli na blagoslivljanje crikve pred 100 let prema zapisu tadašnjega župnika va Spomenici župe Cernik. Va nas su gljedale z slik dične divojki obučene va blagdanju robu, a skrozi na kraju šare slike hodočasnicih z Župe Cernik hodeć po kršćanskih putih celoga svita kroz vrime.
Tuliko toga lipoga vidit na jednon mestu osjetiš niko velo blaženstvo i mir. Duša ko da se topi od miline i nemoreš a da se i sam ne najdeš va ton vrimenu. Vrimenu, ko ni baš mazilo čovika, aš za zaradit ki solad na kraj svita i šparat ga, šparat… a puno put otkinut i od svojih ust ali ga prnest doma da se kupi robica ditetu za krst, pričest, birmu ili za ženidbu pa i smrt.
Osjetila san duh moje učiteljice ka je zasigurno kad su je krstili bila obučena va tako lipu ko sunce čistu belu haljicu. Puten kad smo se vrnjevali z Grobnika fakat san se ćutila zdravije ko da je i meni sveti Bartol f ton nič pomogal. Verujen da se tako puno njih ćutilo ki je imel sriću vidit tu smišljenu izložbu, ali zasigurno i zafalit se vavik domišljatoj Biserki Fućak, precjednici Udruge »Gromišćina zemja« ča je z puno srca i zrelog razmišljanja se to sabrala, posložila i na takov način pokazala svojin mešćanon pa i onin ko ča smo mi zdaljega kuliko voli svoj kraj i svoji koreni.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285F285C2860285C28632863286328592863Z (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285F285C2860285C28632863286328592863Z)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 13, 2009, 01:08:15 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 17.09.2009. / Kolumně
Beseda
9 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 4/9
DA SE NE POZABI
Razgljednica Hrvackog sokola z 1908. leta
Društvo je osnoval Dragutin Šepić, učitelj Blaškovićeve škole. Na Osnivačkoj skupštini biran je Upravni odbor ot osan člani na dvi leta, zibran je Šepić za starešinu, a za tajnika Mićo Mavrić-Poštarov
Piše Stipica JURIČIĆ
Slika
Razgljednica sokolaši z Grižan – osnovani su pred više od 100 let
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=447463',545,478,'');
Kad ti v ruki pride ka stara razgljednica z tvog kraja, ospu te tepli sureži ot sriće, razgljedaš, išćeš ča poznato, gljedaš obrazi bil prepoznal ku poznatu rigu. Slažuć razgljednice, pala mi voče jedna z 1908. leta, Hrvackog sokola z Grižan. Ma ki zna ki su to bili sokolaši, z kih sel, sul koren protegli va današnje vrime, sakakova se pitanja vrzu po glavi. Kad nič počmeš iskat, prekapat, spićevat to i najdeš, morda ne valje se, bar niki sled. Tako mi Toma Mirov z Marušić štimano pokazal da va svojoj bogatoj arhivi čuva Statut društva Sokol z 1909. leta, a par riči napisil je 1967. leta i Iva Andrin va svojin Antovarskin zapisimi.
Hrvatski sokol Grižane-Belgrad osnovan je 20. studenog 1908. leta, a Pravila društva, pisana po nigdanju, lipin krasopison, odobril je Odjel za unutarnje poslove Kr. hr. slav. dalm. zemaljske vlade, br. 29903-1909. ot 22. svibnja 1909. va Zagrebu. Društvo je osnoval Dragutin Šepić učitelj Blaškovićeve škole. Na Osnivačkoj skupštini biran je Upravni odbor ot osan člani na dvi leta, zibran je Šepić za starešinu, zamjenik starešine, za tajnika zibran je Mićo Mavrić-Poštarov, blagajnik, poslovođa i nadzornik društvenih prostorija i sprava. Misečna članarina bila je 50 forinti. Vrime je to kad su muški hodili po svitu za delon, vježbe se održavale celo leto, zato su većinun bili člani butigeri, zanatlije, fanj je bilo postolarih i opančarih kot i pisari. Va dvorišću Luke Balasa, postolara z Blašković, bilo je gombališće kadi se nediljun gombalo, a gombalo se i na Griškoj placi. Kotarski slet više put je održan Podbadanj, a onda bi večer palili kriz va gradini, pa je celi trdi Badanj svitel. Imeli su himnu ku su va paradi pivali. Oprava je bila siva, a na kapi z desne strane utaknuto je bilo sokolovo pero. Prvi svecki rat prekinul je društveno delo, a finjenicun rata jopet se počelo gombat, doduše va novoj državi kot Jugoslavenski sokol i pero više ni bilo na desnoj strani kape nego na čelu. Na razgljednici va sredini sidi učitelj Šepić, precjednik društva, a do njega kako san mogal po drugin slikami videt, tajnik Mićo Mavrić– Poštarov. Za drigih ne znan niš, lipo bi bilo da se dozna i zapiše imena drugih sokolaši, a ov mali okršak o njimi ot srca je čestitka za stoti rojedan.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285F285C285E285B28632863286328592863D (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285F285C285E285B28632863286328592863D)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 13, 2009, 01:09:12 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 17.09.2009. / Kolumně
Beseda
9 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 4/9
DA SE NE POZABI
Razgljednica Hrvackog sokola z 1908. leta
Društvo je osnoval Dragutin Šepić, učitelj Blaškovićeve škole. Na Osnivačkoj skupštini biran je Upravni odbor ot osan člani na dvi leta, zibran je Šepić za starešinu, a za tajnika Mićo Mavrić-Poštarov
Piše Stipica JURIČIĆ
Slika
Razgljednica sokolaši z Grižan – osnovani su pred više od 100 let
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=447463',545,478,'');
Kad ti v ruki pride ka stara razgljednica z tvog kraja, ospu te tepli sureži ot sriće, razgljedaš, išćeš ča poznato, gljedaš obrazi bil prepoznal ku poznatu rigu. Slažuć razgljednice, pala mi voče jedna z 1908. leta, Hrvackog sokola z Grižan. Ma ki zna ki su to bili sokolaši, z kih sel, sul koren protegli va današnje vrime, sakakova se pitanja vrzu po glavi. Kad nič počmeš iskat, prekapat, spićevat to i najdeš, morda ne valje se, bar niki sled. Tako mi Toma Mirov z Marušić štimano pokazal da va svojoj bogatoj arhivi čuva Statut društva Sokol z 1909. leta, a par riči napisil je 1967. leta i Iva Andrin va svojin Antovarskin zapisimi.
Hrvatski sokol Grižane-Belgrad osnovan je 20. studenog 1908. leta, a Pravila društva, pisana po nigdanju, lipin krasopison, odobril je Odjel za unutarnje poslove Kr. hr. slav. dalm. zemaljske vlade, br. 29903-1909. ot 22. svibnja 1909. va Zagrebu. Društvo je osnoval Dragutin Šepić učitelj Blaškovićeve škole. Na Osnivačkoj skupštini biran je Upravni odbor ot osan člani na dvi leta, zibran je Šepić za starešinu, zamjenik starešine, za tajnika zibran je Mićo Mavrić-Poštarov, blagajnik, poslovođa i nadzornik društvenih prostorija i sprava. Misečna članarina bila je 50 forinti. Vrime je to kad su muški hodili po svitu za delon, vježbe se održavale celo leto, zato su većinun bili člani butigeri, zanatlije, fanj je bilo postolarih i opančarih kot i pisari. Va dvorišću Luke Balasa, postolara z Blašković, bilo je gombališće kadi se nediljun gombalo, a gombalo se i na Griškoj placi. Kotarski slet više put je održan Podbadanj, a onda bi večer palili kriz va gradini, pa je celi trdi Badanj svitel. Imeli su himnu ku su va paradi pivali. Oprava je bila siva, a na kapi z desne strane utaknuto je bilo sokolovo pero. Prvi svecki rat prekinul je društveno delo, a finjenicun rata jopet se počelo gombat, doduše va novoj državi kot Jugoslavenski sokol i pero više ni bilo na desnoj strani kape nego na čelu. Na razgljednici va sredini sidi učitelj Šepić, precjednik društva, a do njega kako san mogal po drugin slikami videt, tajnik Mićo Mavrić– Poštarov. Za drigih ne znan niš, lipo bi bilo da se dozna i zapiše imena drugih sokolaši, a ov mali okršak o njimi ot srca je čestitka za stoti rojedan.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285F285C285E285B28632863286328592863D (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285F285C285E285B28632863286328592863D)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 13, 2009, 01:10:15 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 17.09.2009. / Kolumně
Beseda
9 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 6/9
Škura bura
Gol i autogol
Piše : SLAVICA MRKIĆ-MODRIĆ
Slika
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=447465',200,263,'');
Pokla one sramote na Vembliju, lipo j bilo čut da smo i mi nekomu zapucali gol. A jušto to j rekal precjednik Mesić ki'vo dan va Splitu kad je komentiral odnosi Slovenijun. Ma bolje leh ča Štimac komentira reperezentaciju, Stipica j skomentiral tu političku utakmicu zmed nas i Slovenci ka se igra na već niki ne zna kuliko produžetki. Rekal je da j na tomu političkomu igrališću igralo fanj igrači, da j saki dal kuliko j mogal, ma da j intanto činjenica da j gol Slovencon zapucala premijerka Jadranka Kosor. Ma, da bi besedu rekli! Se ča j rekal – stoji. Ako znamo da j Severina pred jedno mesec dan rekla kako j Jadranke šundrala nogu, onput ni teško dokončat da se Jadranka oporavila i da sad puca kod pravi golgeter, odnosno golgeterica, ma ča Severina mislela o tomu. Za ostat va forme ni dosti leh jedan gol, sad je pred Jadrankun velo delo i veli trening. Kamo će na pripremi i ki će njoj bit trener, ki maser, a ki savjetnik, teško j reć. Jedino ča j poznato je, da ju ako misli reprezentaciju otpeljat na prvenstvo zvano Europska unija, čeka još utakmica z Holandijun, Finskun, Velun Britanijun i Belgijun. Suci bi njoj tu bili od vele pomoći aš glavna napadačka taktika teh reprezentacij je jušto pravosuđe i naši odnosi z Haagon. Tako da premijerka zna ča njoj je trenirat.
Tuliko o golu, a sada ćemo malo o autogolu. Nažalost, ni bil leh jedan. Si govore da j va timu od premijerki puno oneh ki imaju jušto ta talent. Mislin za zapičit autogol, ma da j nekako najbolji i najbrži va tomu ministar zdravstva. Sad, je ale ni, teško j reć, ma ako j gljedat po pasaneh šetemanu dan, onput je istina. Me par da mu ih je uspjelo dat tri. More bit ih je bilo i već, pa sad nemojte zet ovo tri zdravo za gotovo. Prvi je zapucal kad je klal embargo na umjetnu oplodnju, a on bi jušto kod ginekolog ča j po profesije trebel znat ča ljudimi znače deca. Drugi j zapraskal kad je zakon o fumanju šal prepravljat, pa ga j prepravil na krivo, ča će reć po sistemu kvadrati, a ne pravice. Najme, ča će sad si oni ki imaju miće oštarijice, one jušto za s nog kafe popit? A ča? Klast ključ va bravu aš namesto 50 kvadrati va kuliko se sme fumat, oni imaju 49 ale 25 pa pu njih dim već pači. Logika mu j od dreka, aš va veću oštariju stane puno više ljudi, va manju manje ča će reć da j va konačnice razina dima ista. I sad on treti autogol, ki mu j i najhuji, a ta je da on kod ministar zdravstva nikako ne more dozvolit da mu ljudi leči, odnosno ne leči dohtor Mengele, pardon, dohtor Mujkanović. On z Gospića jako dobro zna kade su Vrhovine i kuliko j va Like dohtor svetinja, va zimsken periodu najveća, aš kad napada sneg ako te tvoj neće prijet, do drugoga nećeš živ ni doć. I namesto da reagira dočin je prvi put Mujan načinil pizdariju, on je još dohtor i još leči samo onoga ki mu paše. E, Dado, Dado, prošal si va ocat, nekad ti se ovako ča ne bi moglo dogodit. To su van te ministarske fotelji. Dočin se va nju posedeš – opustiš se i pokažeš pravo lice.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285F285C285E285D28632863286328592863J (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285F285C285E285D28632863286328592863J)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 13, 2009, 01:11:10 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 17.09.2009. / Kolumně
Beseda
9 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 7/9
Nasmejte se, ovo j' život parićal
Čitanje
Kad je mića Tončica prišla školu rekla je da ume pisat ma ne i čitat.
– Napiši svoje ime – zamolila ju j' meštrica.
Tončica je zela komad harti, neč naškrabala i dala ga meštrice ka ju je pitala ča to piše.
– Ne znan – rekla j' Tončica – tr san van rekla da ne umen čitat.
T. U.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285F285C285E285E28632863286328592863M (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285F285C285E285E28632863286328592863M)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 13, 2009, 01:12:16 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 17.09.2009. / Kolumně
Beseda
9 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 8/9
kantunić od otročić
Slika
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=447467',283,520,'');
Ribar
Stari će ribar
opet na more poć.
Hitit će mrižu
i na barki čekat celu noć.
Va zoru će ribu zvoć
i š njun na placu poć.
Da bi dici mogal sritan prit!
Roberto SLAVUJAC
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285F285C285E285F28632863286328592863P (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285F285C285E285F28632863286328592863P)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 13, 2009, 01:12:56 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 17.09.2009. / Kolumně
Beseda
9 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 9/9
zapisano va srce
Pokle pedeset let vrnuli se va školu Matuji
Red ćakuli, red smeha i vreme je jako brzo pasalo – opet su sedeli va istoj škole kako nekad i domišljali se mladosti
Piše Aleksandra KUĆEL – ILIĆ,
Slikal Sandro RUBINIĆ
Slika:
Nekadajni matujski školani danaska su veli judi i imaju i decu, pa i decu od deci...
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=447485',545,499,'');
Kumpanija je bila vesela, mlada i puna života, a leto va ken su finili osnovnu školu bilo je 1958./59. Svoju su mladost živeli pul Matuj, sedeli va školskeh klupah, učili, divertili se, verovali da će njin živjenje prnest se neč lepo i vredno. Pasalo je već puneh 50 let otkada su šli vanka z matujske školi, ma su se pasanega petka opeta našli na kupe va toj istoj škole pul Matuj. Skupa se našli, napovedali i nasmeli. Red ćakuli, pa red smeha, pa se tako ponaprvo...
– Najprvo nas je dočekala ravnateljica, pozdravila nas i poželela dobrodošlicu va školske klupi. I mi smo opet tamo sedeli kako nekad i opet nan je bilo lepo, samo ča sada već nismo bili kako nekad si na kupe. Nekeh našeh prijateli već ni med nami, a nekoliko je bilo bolneh pa nisu mogli prit, ma vreme je sejeno proletelo va dobren raspoloženje – povedel je Boris Di Costanzo, jedan od nekadajneh matujskeh školani.
Po njegoveh besedah, va razrede ki je osan let školi finil pred 50 let, va »njegoven« razrede je bilo 27 dece, a na feštu za »zlatni školski rojendan« prišlo je njih 17.
– Se skupa, živućeh nas je ostalo 21, ma četiri od njih nisu mogli prit, pa ih moremo pozdravit preko novin i poželet da ako su bolni, sakako čin prej ozdrave – poželel je šinjor Di Costanzo.
Na matujsku feštu od školi tako nisu mogli prit Vilma Dragin rojena Zatković, Dubravko Gašparović, Ana Mišćenić rojena Komen i Lucija Stanić rojena Valinčić. Zato ih pozdravjaju Miranda Belobrajić rojena Milih, Milojka Butorac rojena Draščić, Boris Di Costanzo, Laura Fućak rojena Milih, Zdravko Gombač, Boris Ivanić, Anka Kinkela, Dušan Kinkela, Stelio Marini, Bojan Mohorovičić, Desanka Monjac, Radica Nikolić rojena Perčić, Miranda Puharić, Ruža Randisi rojena Puharić, Darinka Trcol rojena Slavić, Desanka Spinčić rojena Valentin i Desanka Tuhtan rojena Srdoč – teh sedamnajst nekadajneh školani ki su se pokle čuda, čuda let opet skupa našli.
I onput da živjenje ni lepo?
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285F285C2860285D28632863286328592863C (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C285F285C2860285D28632863286328592863C)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 13, 2009, 01:13:54 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 22.09.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Kakav aerodrom, takav turizam
Piše Kim CUCULIĆ
Zač judi više vole poć ljetovat va Tursku leh va Hrvacku, postalo mi j' ćaro kad san videla aerodrom va Istanbulu. Ni on jedini razlog, već i manje cene i bolja usluga. I turska država ka subvencionira turizam. Kako san za sad Tursku upoznala leh na aerodromu, moran priznat da me ulovil sram kad san se spametila našeg nebogog Plesa, a još više krčkog aerodroma. Na tursken »Atatürku« more se videt čuda terminalih, avionih i monitorih z informacijami o destinacijami – od Singapura do Nevijorka. More se videt i čuda svita – Afrikanci va nošnjami sakakovih kolora, ortodoksni Židovi, Arapi, Japanci, Koreanci... Celi svit va mićen. Dok čovik čeka na svoj aeroplan ne more mu bit štufno, aš tu su brojni djutići, butige, pa čak i turski bazar na ken se more provat rahat-lokum. Nisu pozabili ni na knjižare, va kemi j' glavni autor turski nobelovac Orhan Pamuk. Sad se spametite našeg Plesa i zamislite da j' va sklopu njega knjižara va koj se mogu kupit Krležini libri. Za sad puki san. A imeli smo priliku da autor novog terminala zagrebačkog aerodroma bude neki od svjecki glasovitih arhitektih, kot ča su Zaha Hadid i Norman Foster. Ali ne, žiri j' dokončal da su bolji hrvacki arhitekti, ča ni ni čudno kad se zna da j' precjednik žirija Sanaderov prijatel, a bilo j' tu još nekih sukoba interesa. Naravno, se ovakove optužbi proglašene su hrvackin jalon, a ne hrvackin mutnin delima. Morda j' projekt naših arhitektih zaspraven najbolji, ma va svitu bi bolje zvučalo da j' terminal na Plesu projektiral jedan Foster. To j' jednostavno tako. Situacija j' sad takova da će komać početkon 2010. leta raspisat natječaj za odabir koncesionara, a zbog financijske krizi izgradnja novog terminala bila j' stopirana. Tako će se Zagreb još načekat novog, suvremenog aerodroma. Krk je bolje i ne spominjat, aš su tu po piste još do pred ko leto slobodno šetale ovci i uz pistu zobale travu. To j' bil baš egzotičan prizor za stranci ki su mogli pomislet da nisu aterirali va Hrvacku, leh va neku slabo razvijenu afričku zemjicu pod vojnon diktaturon. Kad se to skupa čovik zbroji, još hrvacki turizam i dobro funkcionira z obzirun na aerodromi kakove ima. Sa srića da se z Zagreba zračnon linijun za dve uri more doć do Istanbula, a onput je celi svit otprt i zgljeda jako blizu.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C2860285E2858285F28632863286328592863A (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C2860285E2858285F28632863286328592863A)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Pri(z)godna pesma:
Azra-u stambolu na bosforu, XX:XX
(U Stambolu na Bosforu bolan paša leži...)
www.youtube.com/?v=l3hsFlGVe5Q (http://www.youtube.com/?v=l3hsFlGVe5Q#)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 13, 2009, 01:16:58 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
26.09.2009.
Ćićo Senjanović
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=446527',158,320,'');
AJME MENI
Bozanić posjetio Jasenovac.
Moga je Tita napast i s Kaptola.
Propao dogovor Jadranke Kosor i radnika Salonita.
Šta mislite tko je izigra dogovor?
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285E286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C2861285C285B285E28632863286328592863Y (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285E286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C2861285C285B285E28632863286328592863Y)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 13, 2009, 01:17:56 prijepodne
Glas Istre / Pula, 23.09.2009.
Šjora Špia
- Sam čiulaaa, sam vidilaaa...
Skupa roba
Tepla settimana sta se politiche tiče! Liva ruka, desni žep nikako da se ferma. Mi brizni radani ove banane smo navikli na sve moguće kriminalne machinazie i smo tretirani caco da smo drogani od tega pak nam non-štop povećavaju dozu. Posle prvog škandala u elettroprivredi svaki dan notizie javljaju da ima tega još i još... U zeleznički promet isto taco, nakrala se braća i delala svoje privatne intereše pa se ti sada vozi, caro mio! Ben, ben mi u Istri nemamo tolico posla s tim jer poli nas još nije ražvijena ova grana prometa. A chi je tu mai vidio pravi vlak sa vagonima, valižama i putnizzima? Ma te prego, još iz doba mraka se nismo nekuda pošteno vozili na šine. I nećemo još dugo. Sta tamo nekoga gori u vladi briga caco će putovati ljudi iz Pule? Moreš uzeti litorinu za prva tura pak onda hincaj i menjaj coriere caco budala, idi liepo s vragom! Vazno da su se nakotili priateli i rodbina onih svemogućih koje su zaposlili, stavili u žep colico im treba i naturalmente upropastili firmu i radnike i putnike. Ben, o svi tim detalima smo mi afežejke imale sta pričati ove dane, ma jučer smo se prebazzile na nesto lokalno.
Stambena: “Ohoo, al nam se nabrijao Jakovčić! Vidi sestro slatka šta kaže u “Glasu”, da ako država ne financira našu bolnizzu, ima da bude ćao braćo! Autonomija nam ne gine!” Fadila: “Jes baa, biće belaja!” Barizza: “Kaj je njemu, opet? Ova mu je jaako nova. On to, puce moje, furt ponavlja. Svako tolko izvuče iz naftaline autonomiju i plaši narod. Ne bu niš od toga bute vidle. Nino je kak gospon Fulir, traži jeftine političke poene.”
“Ti da ćutiš Pantiću, pardon, Barice! Dosta nam je čekanja i sve ima svoje granice, znaš! Ako vladu nije briga za naše zdravlje ovde, a u kasu i mi šaljemo svoju lovu više od drugih županija, šta se bre čeka? Ima pravo da im ga malo zapapri, nek se onima u vladi konačno zatresu gaće od nas Isrijana.” “A kaj hoćeš? Kriza, love nema pa bok. U meduvremenu bu Jakovčić igral golf sa bodljikavim Stipom. I ne govori mi da ćutim Pantiću - jer ti je splitski gradonačelnik poslal poruku da Srbi moraju znati gdje im je mjesto!” Tu smo se sve nasmijale jer nismo fobične. Nazalost ima puno onih koi jesu.
Nino je opet reka da golf turizam je budućnošt za ziela Istra. Ja kazen da za napraviti golf terrene treba devastirati dosta povrsine. Šam čitalaaa o temu i znam caco su nervoži na to i ekologi u drugim državama. Ma ako se već mora, nicaco nebin prodavala istarski teritorio
stranim capitalištima. Ako ćemo imati od tega velike koristi, neka ostanu šoldi u našoj kassi, a ne pitaj boga kemu. Sta bi nam falilo da se obogatimo? Nemamo za taco velike investizie ma forši kad bi se naši resursi i porezi bolje gospodarili, našlo bi se za dobre projecte.
Tu u Istri se rinta za turižmo, gradani zbog tega trpu najskuplje ziene, a onda te šolde ki vidi? Mi vidimo samo briznoća. Taco ćemo vajk ostati Istra, sirotizza kleta.
Jučer sam ćapala još jedan šok kad šam čitalaaa koliki milioni se šalju svako lito iz našeg proračuna za diasporu u BiH. Ljudi jako gundaju na to. Ako smo u banani i krizi, zasto se ne hitu van neki zakoni koi nam štete? Sila boga ne moli, ne? Oni hrati tamo vishe vredu nego mi. Colico smo šoldi špickali u ovih 20 lit, a mi u mižeriji i bankrot.
Sanader prije ostavke nije žaboravio potpisati dalje finanziranje, naročito u Herzegovina. Preko nasha leda svako lito glumimo Caritas i šaljemo za njihove plaće I pemzije, crikve, skupe orgulje, franjevačke samostane i katolicke gimnazije, zdravstvo, znanost i naturalmente za šport. Sto miljari kuna gre samo za jedan plivački club. Isto tolico dobiva neki političar hadezejac za svoj ugostitelski object. Kupuju se i makine za robu po vrtićima, finanzira 420 raznih udruga, ma ludnizza, fio mio! Razbaciva se vlada sa našim teško zaradenim parama! Tamo gradimo fakultete i skole. Uh, kad se domislin da po našim skolama i vrtićima dizzi padaju plafoni na glava, puknem.
Za kraj, allegretto. Da znate da finanziramo i kulturno-umetnicka društva. Za lipo plesati narodne plesove, hitno im moramo poslati dodatnih 23 i po miliona kuna. S tim će si kupiti narodne nosnje i.... opanke! Sta ćete, treba i na culturu pensati, špečalmente cada im dodu
u goste naši političari.Glasovi koštaju, carissimi moi.
Vasha Spia, spija@hi.t-com.hr
Glas Istre 2009-09-23
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Pri(z)godni skup:
SKUP - MARIN DRŽIĆ I DIO, 08:20
SKUP - MARIN DRŽIĆ I DIO (http://www.youtube.com/watch?v=TpoZnBDrrE0#)
SKUP - MARIN DRŽIĆ II DIO, 10:49
SKUP - MARIN DRŽIĆ II DIO (http://www.youtube.com/watch?v=dPpFFAgdDa0#)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 13, 2009, 01:19:07 prijepodne
Glas Istre, 26.09.2009.
Savičenta in the morning
Dejo
Ni lako upisati Deju Gotala ki sviri bubanj u Kud Idijoti, u Wolahejci, u Fakofbolani, z Francijen, pelja udrugu Distorzija u Rojcu, dela emisiju na radiju za dicu ka se zove "Kutić kolutić", ka već ne gre na Radio Puli nego na Radio Areni, aš vu novu urednicu ne interešaju dica. Glumi u MILK-u - malen lutkarsken kazalištu i za' da san još ča zabija, ma dosti za svakega i forši priku mire. Povida da se sve to riva smo ko se ima malo volje i kuraja. Zuz sve to ima i malu Lunu i paronu ke mu daju kuraja za sve to skupa.
- Još da grad i županija malo već pomoru u tin lutkarskin predstavan za dicu, mojoj sreći ne bi bilo kraja, govori Dejo ki je već četrto lito zaredon da zahtjev za lutkarski festival u Puli, ma ninemu se još to ni ćepalo uha.
Piše: Darko PEKICA
Trgadba je vega lita pasala a da se nidan ni jako strudija. Za čudo, ni bilo ni preveć kletvi ni nervoža. Ja san naganja da bi ga dobro puštiti u brajdah još osan dan da digne kvalita, ma Filici se to za uho ni stilo ćepati.
- A ča paraš osandeset i pete kad smo ga puštili da zdrije pak je priko noći ga po zagnjijalo, eli par lit pokle kad ga je potuka, pak si ga vero lako pobra.
- Ma su rekli da će cilu šetimanu biti lipo vrime i teplo, a i blato je pak ćemo se svi zagovnjati.
- Samo ti veruj vin ča govore na televiziji i na radiju, on gre u kanobu i neka tamo zrije. A to eli ćemo se malo ublatiti eli ne ni niš ča si moraš glavu razbijati.
- Da, ma ga ja maran svega znositi.
- Ku ti je teško, ću ga ja sam znositi, valja nis još tako udebulija da ne moren dvajset kvintali grojza znesti z brajad na prikolicu. A niš ud tebe, u tvojih litah na turan ud crikve bih ga bija ponija samo da san ga ima, ma danas kad ga je teško nositi. Brižan bog, kamo gre ti svit!
Stešo, da mi bude laglje nositi, se domislija da gonimo četiri reda po dugo, a prikolicu da pripeljivamo - da si ušpara sina, da laglje pojde pomusti krave zvečer. Sve smo rivali činiti tu nedilju, pak danas moren na miru poj u Pulu h mojen dobren drugu Deji Gotalu, ki mi je za pasanu subotu bija menađer za koncert Žoambo Žoeti u Šikuti, a vu subotu glumi u predstavi za dicu i ve ki se čuju kako ča san ja (malo veća dica).
Namuriva me da mu ča napišen pak da bi glumija, ma kako još vajk nis, san ga činija da dojde u Savičentu glumiti z svojin kazališten pak da vidin ja ča bin to napisa za nj. Činija je Boruta činiti plakate, pak san he poša uzeti. Našli smo se na teraci skandalozne oštarije i srčući kafele mi je povida kako su svi ti puljski kreativci u kapuzu, da ninega ni jako volja niš delati, da se samo karaju i gledaju svoju guzicu. Tuži mi se da mora sve z kima bi volija ništo delati naganjati po sto puti, samo da se move. Deboto da san se prepozna u toj njigovoj kritiki, ma mi je reka da nis tako slab ne. Valje mi je bilo laglje.
Ni lako upisati Deju Gotala ki sviri bubanj u Kud Idijoti, u Wolahejci, u Fakofbolani, z Francijen, pelja udrugu Distorzija u Rojcu, dela emisiju na radiju za dicu ka se zove "Kutić kolutić", ka već ne gre na Radio Puli nego na Radio Areni, aš vu novu urednicu ne interešaju dica. Glumi u MILK-u - malen lutkarsken kazalištu i za' da san još ča zabija, ma dosti za svakega i forši priku mire. Povida da se sve to riva smo ko se ima malo volje i kuraja. Zuz sve to ima i malu Lunu i paronu ke mu daju kuraja za sve to skupa.
- Još da grad i županija malo već pomoru u tin lutkarskin predstavan za dicu, mojoj sreći ne bi bilo kraja, govori Dejo ki je već četrto lito zaredon da zahtjev za lutkarski festival u Puli, ma ninemu se još to ni ćepalo uha.
- Stvarno ne razumijem, ako neće dati za djecu, za koga će, rađoniva Dejo.
- Će, druže moj, će, samo budi dosadan, pak će popuštiti, kurajin ga.
- Znam ja da 'oće, ali potrošiš brdo energije na to pa si frustriran koliko moraš potrošiti vremena na uvjeravanja, pa ti ostane malo vremena za ono bitno.
- Još si mlad, pak oni te bruse da kad ti budu dali šolde napraviš čudo prirode.
- Tako mlad, a tako… Kako ono reče Franci?
- Jušto tako.
Lipo mi je bilo guštati kafe z jenin takovin kreativcen ki fuma une jake cigare, ke duraju kvarnar menuti, jušto koliko san ima vrimena za se joped tornati u štalu da se moje evropljanke i una jena istrijanka ne ufende da me već intereša kultura nego one.
http://www.glasistre.hr/kolumna/n/112630 (http://www.glasistre.hr/kolumna/n/112630)
Glas Istre 2009-09-26
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Pri(z)godna POpevka:
Lutka na koncu (članka)
Sandie Shaw - Puppet On A String (1967), 02:19
Puppet on a string (http://www.youtube.com/watch?v=lXVGbFSP4Ps#)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 13, 2009, 01:20:23 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 25.09.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Podobni menadžeri nisu delali va »3. maje«
Piše Vladimir JUGO
Uvozimo se, to je najlagje, nismo mi cincari, mi smo mi. Još kad bimo malo pameti uvezli, a bedasti izvezli va svet. Tamo bi morda na pamet prišli. Ne moraju letet va New York ki je nekad bil Novi Amsterdam kot i Zagreb – Agram. Pa ča? Ono od mrkača al od purice! Kad smo svoji na svojen, ča ne?
Zlatna jesen al opozime je tu. Vreme je super – sunčano, mjestimice oblačno, djelomice dažjevno, tu i tamo nestalno, ča reču naši dežurni meteorologi, a judi se jave: – Sad su mi prosvetili pamet i niš ne znan već, a i ne razumen!
A tako nan je na seh časneh i uvaženeh nivoeh i razinah, posebe va privrednen gospodarstve. Bimo va tu Europsku uniju ka uvozi 8 posto hrani, a mi samo 40 posto. Ni važno ča smo se prvo 20 let hvalili kot trubila da moremo hranit celu Europu. Moremo, ma ki će delat i potit se na slavonskoj ravnice (g. Frišćić, ka bella figura, a ni sam med cvetjem gore, ne dirajte mi ravnicu). Uvozimo se, to je najlagje, nismo mi cincari, mi smo mi. Još kad bimo malo pameti uvezli, a bedasti izvezli va svet. Tamo bi morda na pamet prišli. Ne moraju letet va New York ki je nekad bil Novi Amsterdam kot i Zagreb – Agram. Pa ča? Ono od mrkača al od purice! Kad smo svoji na svojen, ča ne?
Sa je sreća da je naša Vlada jako energična, pa ugledni menadžeri, keh je samo postavila kot konačno rješenje, hita ća z šahovske oči al šahovnice kako žrtvovani pijuni od keh niki ne postane dama al kula. Krezovska plaćica njin gre i daje ko leto, a i otpremnina (to je ono, hod stari, hod stara, mater ženit) njin je veća leh onen ki su 30 al 40 let delali kot pasi va onen »3. maje« va Reke va je oslobojena 3. svibnja 1945. a okupirana kašnjeje. Kad, zna se, a i ne zna. Kratka je pamet!
Najme, kad su »trećemajci« po štukinoj zapovijeste pošijali va penziju, obećali su njin otpremninu od 2.739 kun. No, to će njin platit kad budu imeli soldi na račune. Puno let je prepasalo, a va blagajne i na račune spi mačak, i to trdo. Oni su misleli, brižni, samoupravni i nemi, da imaju »3. maj«, ma to su i drugi oteli imet. Oni imaju Hrvatsku, a mi drugi kanti za ekološke smeti. Pa ča ni Bogu za plakat. Ne, nikad se ne daj, ćo! Never, po domaći!
Klinički bolnički centar Rijeka je se na lepčen glase. Morda i ni toliko kriv, tr se zna da riba smrdi od glavi, a bit će da je ta glava već otkad na eko-deponije. Samo, grdo je ča judi misle da će jih pitat kad pridu po potrebe al nesreće tamo onu – je još ki kade za zaklat al rovinat, al mu jurića odrezat. Takov je ovi surovi svet, ni vremena za ti pacijenti. Pa sami su krivi ča su nadrjali, valda. Se je to zapisano va zvezdah. Saka skuža ima svojga muža, pa bil i kurbežina. Rezika, Rezika, ne budi tako moralna, nekakova je narodna mudrost al bedastoća.
N kraje, ča reć? Ako malo boje pogjedaš okole sebe i promisliš ča je i kako je, onda ostaneš bez besed. Šutnja je zlato!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285D286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C2861285A285A285D28632863286328592863X (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285D286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C2861285A285A285D28632863286328592863X)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Pri(z)godni zâkluček:
3. maj il 3. nikad
(tal. mai = nikad)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Pri(z)godna pesma:
Zafir Hadžimanov - Bio je maj, 03:18
(bil jě 3. maj)
Zafir Hadžimanov - Bio je maj (http://www.youtube.com/watch?v=6ruZXtuDNQ8#)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 13, 2009, 01:24:11 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
27.09.2009.
Ćićo Senjanović
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=446527',158,320,'');
AJME MENI
Dvije godine istrage protiv Despota, nula rezultata.
Pravda je spora, a vitar puše.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285F286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C2861285E285A285828632863286328592863L (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285F286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C2861285E285A285828632863286328592863L)
Oliver Dragojevic - A Vitar Puse, 03:49
(A vitar puše)
Oliver Dragojevic - A Vitar Puse (http://www.youtube.com/watch?v=QGvhv7tW1NY#)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 13, 2009, 01:25:34 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri / Pogled
KVADRATURA DRUGA
26.09.2009.
đermano ćićo senjanović
inficirani radni staž
Radnici Salonita ne slušaju nikoga, mašu sa zdravstvenin kartonima i statistikon o umrlima od azbesta, tražu novi zakon i nove uvjete za odlazak u penziju. Televizija ih je počela pratit, novine izvještavat i ništo se okrenilo. Pobijedila je radnička svijest. Jadranka Kosor je pokazala humano lice i izašla u susret bidnin radnicima
Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/9/449302.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/9/449302.jpg)
dobri ljudi
Ne znan jesu li ovo premijere, jesu li reprize, je li prva ili peta godina emitiranja, ali znan da san se toliko navuka na seriju »Odmori se, zaslužio si«, da se to ne da opisat. Ma baš mi je legla. Sestra i brat Tribuson napravili su takvu seriju da čoviku cilo vrime ne silazi osmijeh s usana. I da na ovu našu Televiziju čovik ništa drugo ne pogleda, nego samo tu seriju, isplatija je cilu pretplatu i još bi Televiziji triba malo dodat. A televizijsku političku šporkicu ovi put nećemo spominjat.
Primijetija san da kad triba koga napast i stavit ga na svoje misto, onda mi ruka sama leti, nižu se pridjevi, imenice i ukrasni fjoreti, a kad triba koga pofalit, onda mi odma pofali riči. I evo ću pokušat mojin oskudnin rječnikon isfalit Tribusonove, autore serije, pa sve glumce, s Veron Zimon i Ivon Gregurevićen na čelu, a odma uz njih, na istoj nadmorskoj visini su i njihova dica, Biba, Navojec i oni treći, umišljeni bolesnik, a njihovoga prijatelja, smotanoga Didu, dosta mi je vidit pa da se cili ozarin. Zadnje ča san gleda je bilo kad jedan od sinova ide na satove glume kod nikoga prevaranta koji je uteka iz ludnice. Ne nalazi ga doma, a susida mu govori da gospon luđak upravo kopa po obližnjen parku, di je odveja desetak entuzijasta na arheološka istraživanja.
Eto, ta je scena dovoljna da se čovik cili dan lipo osjeća.
dobri čovik
Kako gren stariji, sve više bižin od ljudi. Ima bit da mi se nešto poremetilo u glavu. Počeli su mi smetat isprazni razgovori, kuknjava o bolestima, hvalisanje s uspješnon dicon i lovačke priče u kojima je dotični uletija kod cure pa je najprije povalija nju, onda njezinu mater, pa sestru, i na kraju još i sluškinju. Da mu ne bi prigovorili da se drži visoko.
Zato san se mrvu povuka. Šetnja uz more, šetnja do balot, svoj kantunić u posteju, a onda koja knjiga, koji film na televiziju, a more i dobra utakmica. Nikidan san se naoštrija za gledat Inter-Barcelona, a onda san zaspa prid kraj prvoga poluvrimena. Baš san nezahvalan. Oni se muču ka beštije, ginu po terenu, činu tri faula u dvi minute, a ja sve to popratin slipljenin kapcima.
Kako su ti moji socijalni kontakti sve riđi, jer me nema na promocijama, izložbama i koncertima, to neki susreti budu tako upečatljivi da ih spreman u mozgu ka najveće dragocjenosti. Ima san čast u zadnje vrime bit više puti u društvu Ive Štivičića. Gušta san ga slušat kad je govorija o svojin dramama i svome radu. Nema tu ni trunke puvanja i isticanja, ali iz svake rečenice čitaš o kakvome se znanju, talentu i upornosti radi. Skupija je lipe godine, a ima energiju od mladića. Upravo je pri završetku nove drame i pokažije mi devet bilježnica ispisanih sitnim rukopisom. Sad tih devet bilježnica ukucava u kompjuter i sažima u materijal za dramu od dvi ure. Dogodi se da za napisat jednu scenu triba pročitat dvi-tri povijesne knjige. Ozbiljan, krvav i pošten rad.
A uz pošten rad veza je pošten i častan odnos prema životu. U svome javnom djelovanju uvik je iša protiv uvlakačkih gibanja i struja. Kad se niko nije usudija spomenit Smojino ime, Štivičić je u svojoj televizijskoj emisiji Smoju uzdiga na pijedestal. Gleda san i nisan moga virovat. A njemu je to normalno. Ka ča s lakoćon brodi kroz svoje drame s jasnon humanističkon porukon, tako s lakoćon brodi kroz ovo tužno političko vrime.
Lako mu je kad je odlučija nikad ne odstupit od ljudskosti.
dobra knjiga
Ima bit da ja nisan tipični Splićanin. U Split se oduvik znalo ko je ko. Ne mislin na politiku, jer ko zna di bi nas to odvelo, nego mislin na šport. Guštan napisat – šport. Uz oni stari Split mi se baš lipi rič šport. Još bi mi dida zna reč: »Jo, koji ti je to športaš bija. Ča bi njemu bilo skočit u more onde na Sustipan, pa potegnut do Čiova. Pô ure otpočinut i onda, bome, nazad.« Tako ja kad govorin o starin vrimenima, uvik govorin šport i športaši, a uz ovo novije vrime mi boje stoju sport i sportaši. Nije to ništa jezikoslovno. To ja više po uvu. U čast naših starih.
E, i u Split su uvik bile podile. Na ivićevce i zebecovce, na splitovce i hajdukovce, na jadranaše i mornarevce... Mene su te podjele mimoišle. Volin svaki spliski klub, a kad igraju međusobno, neka tuče oni za koga je potega sudac. Još je najboje kad sudac ukrede. Onda bi se na Pjacu još tri dana karali i žešćili.
Evo, kako vrime prolazi, svi ti športaši počeli su se stapat u jedno. I kad izađe koja nova monografija, pa je počnen listat, odma me prođu ježuri, a do pet minuti cili se razgalin i oči se počnedu caklit. Nikidan mi je Zoran Kačić poklonija monografiju Mornara. U čast 60 godin Športskoga društva Mornar. Kad se spomene Mornar, meni prvo na pamet pada Ivica Peterlin rečeni Ceta. Ima mu 67 godin, a, po mome računu, on je 66 godin u Mornara. Od svoje prve godine je na Poljud. I onde di je on zabija prvu lopaticu u ono crno blato, tu su do šest godin udrili temelje Mornaru. Ceta je u Mornara pliva i igra vaterpolo, a zadnju 55 godin je funkcioner. Ali od onih ludih, infišanih funkcioneri. Ne da nikad nije dobija dinar, nego je i svoje pineze dava za klub.
I sad vidin ovu prilipu monografiju koju je uredija Zoran Kačić i napisa Mario Garber, i ne mogu se odlipit od nje. Odnija vrag i godine. Kako gremo stariji, postajemo sve mekši. A kako se nećeš rastopit kad vidiš Nenu Kuriđu, Tonku Čović, Zdenku Gašparac, Đurđu Bjedov, Slobu Dijakovića, i to onda kad in je bilo najviše 20 godin. Dica, a evropski i državni prvaci. Svega san naša u ovu monografiju. Kad meni spomenu Mornara, ja to odma povežen sa plivačima i vaterpolistima. A to je greška, jer Mornar su još i jedriličari, veslači, a ima i udičari i podvodnih ribolovac. A ima i šahisti. Njih nisan naša u monografiju. Njih se more nać na bivšemu Trgu Oktobarske revolucije. Tamo mi je i Frane igra. Jedan put je za vrime partije počeja vikat i vatat se za nogu. To je jedini šahista na svitu kojega je za vrime šahovske partije uvatija grč u nogu.
A u monografiju nisan naša ni ono kad je u Zagreb na bazen u Daničićevu Kuriđa pliva protiv jednoga Nizozemca, evropskoga prvaka. Najprije ga je Kuriđa pomeja na 100 kraul. Tribali su plivat još i 100 beterflaj. Između ta dva plivanja nastupale su štafete i dilile se neke diplome. Ka ča se Nizozemac zatvorija u tamnu komoru i priprema se meditirajući, tako je i Kuriđa sta uškuro. Zatvorija se u svlačionicu s jednon Zagrepčankon. Zadnji se čas pojavija na startu, skočija je i ostavija Nizozemca tri metra iza sebe.
E, kad Nizozemac nije bija zagrijan.
dobri kapitalizam
Ne virujen da se nije znalo, a opet, ako se znalo, ispada da je oni socijalizam bija puno bezdušan. Radi se o azbestozi i ovin štrajkašima u vranjičkome Salonitu. Ti Salonit postoji puste godine, radi se s azbeston, i ti azbest je doša glave dobron dilu radnika. Ispada da je opasnije bilo radit s azbeston nego u rudnik. Ne virujen da su ovi s azbeston imali inficirani radni staž. Ništa! Radi, boluj i muči.
E, onda je doša kapitalizam i naglo se probudila radnička svijest. Jesu, probudili su se i tajkunski apetiti. Itnili su tvornicu u stečaj, spremaju se sanirat teren, krenit s turističkon izgradnjon i zaradit miljarde. A s radnicima na ulicu. Ili u penziju. I to onu najjadniju. Radnici popizdili. Krenili u štrajk glađu. Svit ih gleda i ruga se s njima: »A šta je, redikuli?! Eto van sad vaš kapitalizam?! A šta ste vi tu bolji od Jugoplastike, Dalme, Jadranstransa? Di ste bili kad je grmilo?!«
Srićon, radnici ne slušaju nikoga, mašu sa zdravstvenin kartonima i statistikon o umrlima od azbesta, tražu novi zakon i nove uvjete za odlazak u penziju. Televizija ih je počela pratit, novine izvještavat i ništo se okrenilo. Pobijedila je radnička svijest. Jadranka Kosor je pokazala humano lice i izašla u susret bidnin radnicima. Bravo Jadranka, živila Jadranka! Ne more ona zaboravit svoje korijene. Nije ona bezdušna ka ona Margaret Thatcher. U Englesku su rudari mogli štrajkat još deset godin, ona ne bi bila popustila.
Velika je razlika između naše socijalno osjetljive Jadranke i one njihove Margaret bez srca. Ona je tamo zatvorila rudnike, a ova naša ovde sanira Salonit. Tamo su štrajkali glađu, a naši su odbili jist. Oni su ostali bez posla i išli u penziju, a naši će još pomest dvor, pa će tek onda ić u penziju. Ne more se oni divlji ingleški kapitalizam stavit s ovin našin pitomin i humanin kapitalizmon.
Humani morski pas.
dobri navijači
Lako je sad bit pametan. Pri polufinala s Češkon nije se mislilo o broju publike i navijačima, nego o prihodima Teniskog saveza. Da je Čačić zna da će bit ovako tisno, on bi bija dâ cili prihod i još bi istresa koji svoj miljun, jer se zna da bi u finalu u Zagrebu lova tekla potocima. Ali, sad ga jebi! Nama se more oprostit ča nismo vizionari, ali predsjednik Saveza bi triba vidit potez unaprid. Jesu izgubili tenisači, ali je ovo najprije Čačićev poraz.
Ovi se susret mora igrat u Split. I da je došlo iljadu Čeha, naša bi ih publika stavila u žepić. Ne bi bilo lako Stepaneku kontra Karlovića. Kad se zatrese Spaladium Arena, ajde neka ga vidin kome ruka neće zadrćat. A Karlović bi narasta bar još 15 centimetri. I sad zamislite orlušinu Karlovića protiv maloga ustrašenoga zeca Stepaneka. Karlović raširi krila, a Stepanek ga zajebaje po paraleli.
Bija mi je Mile u Poreč. On i četri prijatelja izgubili su glasnice navijajuć za naše. Kad in je ponestalo energije, Mario Ančić koji je sidija s našin reprezentativcima doša je do njih i doda in tri boce starodrevnog soka od grožđa. Još in je reka: »Bravo momci, izdržite još malo!«
I Mario se zajeba. Tribalo je pri dva miseca opit Čačića.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285E286328612863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285C2861285B2858285A28632863286328592863X (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285E286328612863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285C2861285B2858285A28632863286328592863X)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 23, 2009, 01:40:26 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 28.09.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Čuda toga va Črišnjevi
Piše Slavica MRKIĆ MODRIĆ
Bilo j' čuda toga i za jist i za popit, i najiskreneje – sen onen ki nisu sobotu bili va Črišnjeve more bit žal, aš tuliko pozitivne energije nisan davno utaknula. I da se vrnemo na početak – da Prdela najde isto takovoga slovenskoga Predelu va Piranskoj vale bi bilo kod va Črišnjevi.
Ne znan ako ste abadali, ma sobotu j' va Črišnjevi, za ku su na jednoj hrvackoj televizije rekli da se nalazi na Krku, bil pravi šušur. A ta šušur su pripravili Gromičani i Šmričani skupa. Ne znan kakove su pečurbi jili Prdela i mali Edi kad su se domisleli načinit prvu balinjeradu va Primorju ka ima start na vrh uzdolice, a cilj va moru, ma znan da bi te iste pečurbi rabilo prontat za večeru našoj premijerke i slovenskomu premijeru. Zač njimi? Zato aš je Črišnjeva školski primjer kako se dogovoron more se postić. Najme, si znamo da ako ne računamo Ričinu Gromičani nimaju izlaz na more, isto tako znamo da Grad Kraljevica ima mora ohoho, i sad ča? Pa, to da su Šmričani, ki administrativno pripadaju Gradu Kraljevice, Črišnjevu dali Gromičanon na uživanje, pa se lipo druže. Gromičani imaju mesto za kupat, za svoju regatu, za balinjeradu, a oni čigova j' uvala niš nisu zgubili, aš je ona i dalje njihova, k tomu – Gromičani su simpatični i veseli ljudi pa ni njin, ni nikomu ki j' š njimi nikada ni dosadno.
Da j' ta suživot jušto po mere civiliziranoga čovika pukazala j' i ova sakramenska mokra balinjerada na koj je saki balin bil na svomu mestu, ča bi se reklo se j' štimalo, ne baš kod urica aš je to se kasnilo, ma ča se tiče drugeh stvari se j' bilo na svomu mestu. Kasnilo. Pa ča, tr njin se ni nikamo prešilo. Nasmela san se do suz i to već puti. Najprvo san ja kad san čula da se takmiče i neki Talijani rekla da j' trka dobila internacionalni karakter, ma dobila i odgovor ki j' glasil – ma ne, aš su ovi došli z Trsta, a Trst je naš, a onput je moj kolega Serđo reka – ni moguće, vidi nazdolu gre Flavio Briatore. Obrnen se, pogljedan i pras va smeh, aš to su bili Dule Bonaca i njegova Silvana, a Dule j' bil, ma pljunuti Flavio. Pokle smo se dobro zabavili i sega vranića na tu temu zmisleli, i da j' Dule kod Flavio došal namestit utrku, i ovo, i ono.
Onput kumpanija ka j' ostrgala 25 kil kompira i skuhala palentu, pa šesna malica na prijemu vozači, pa kamioncin ki j' peljal i vukal i kareti, i onih ki ih voze, pa on brižan ronioc ki j' imel grdo delo – pobirat kareti i šoferi va moru, pa Prdela ki j' kod pravi čovik od mediji leh menjal novinarske ekipi i mikrofoni, pa Edi ki bi da j' na rite imel kilometarsat moral danas na generalku, a o onemi ki su bolidi peljali da ni ne govorin – se to j bilo za smet se leto dan, a ne jedno zapolne. Bilo j' čuda toga i za jist i za popit, i najiskreneje – sen onen ki nisu sobotu bili va Črišnjeve more bit žal, aš tuliko pozitivne energije nisan davno utaknula. I da se vrnemo na početak – da Prdela najde isto takovoga slovenskoga Predelu va Piranskoj vale bi bilo kod va Črišnjevi.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2860286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C2861285F285B285E28632863286328592863K (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2860286328612863285A28582858286128632893289328632863285C285C2861285F285B285E28632863286328592863K)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 23, 2009, 01:41:11 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
02.10.2009.
Ćićo Senjanović
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=446527',158,320,'');
AJME MENI
Lista za Rijeku: »Galeb« je riječki Pelješki most.
Nije lipo dizat ruku na oca.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B2863285928582863285A28582858286128632893289328632863285C285D28582860285B285A28632863286328592863D (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B2863285928582863285A28582858286128632893289328632863285C285D28582860285B285A28632863286328592863D)
Oliver Dragojevic - Moj Galebe, 04:11
Drago je vic čuti
Oliver Dragojevic - Moj Galebe (http://www.youtube.com/watch?v=sfmCeyuO92I#)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 23, 2009, 01:41:54 prijepodne
Glas Istre, 03.10.2009.
Savičenta in the morning
Noge i Borut
I san, kad san doša doma je mora kalati, aš kad me parona vidi u njoj, je ćepa napad da kako moren u njoj hoditi mriž narod. Za tu košulju san vežen ni sam ne znan zašto, ma se čujen lipo u njoj pak mi je je milo prihititi u štalsku obleku još kakov dan. Da je grda, da san u njoj deblji dvajset kili, da je zakrpana okoli vrata i još tega mi zbrontula parona, ma ja je još ne dan u štalu. Tu košulju mi je mati donila još prid jeno deset lit z Pulići, i ne znan ku je je nosija zrman Cvetko eli Đano, ma će biti da san š njon povežen z svojin rodon, a kako reču krv ni voda tako ni va košulja ne pojde u penziju dok ne ja kalan dvajset i kakovu kilu eli mi je parona ne hiti u škovace.
Piše: Darko PEKICA
Noge su vega jutra na kafelu poli Ferlina bile glavni diškoršo. Već jeno tri jutra me drug Dragan Kolić (Nikolić) z serije Otpisani zajebava da ki se kurac kurčin da po vakovoj friškeci u sedan i po zjutra dojden srkati kafe u kratkih brgešah. Je da je danas friško, ma valje tako kako je on ubučen i zabotunan do brade, ni. Da kakova to krv teče u mojen tilu da mi ni zima, da ča treputan z nogami, inšoma, inkaca se na moje noge i bog. Srića da je za bankon do nas sidila Klara, i ona u kratkih brgešah, pak me je činila normalnijin, aš deboto da me nisu proglasili munjenin. Klara je lipo zmarširala po teraci ud Ferlina kako da je na kakovoj modnoj pisti, pofalila se da je učer friško depilirana i mojen jutarnjen drugu Koliću je bilo laglje. Stešo je poša za tin da su mi se u jenen hipu dlake na nogah nazdrhle i to je bija krucijalan dokaz da nis frajer i da mi je friško. Prova san mu špjegati da san pročita ništo u đornalu ud česa ti se nazdrhnu i dlake okoli jaji, ma ni verova.
Još su mu kuraja za me zajebavati dali Puh, Pamić i Dino Šajinkin. Kako je bila subota, jeno malo smo depiu zabrijali po kafelu, ma stešo ne već ud ure i po, pak san z jenin pelinkovcen bija dosti tepliji, da san i košulju ud fanela z dugima rukavi moga kalati. I san, kad san doša doma je mora kalati, aš kad me parona vidi u njoj, je ćepa napad da kako moren u njoj hoditi mriž narod. Za tu košulju san vežen ni sam ne znan zašto, ma se čujen lipo u njoj pak mi je je milo prihititi u štalsku obleku još kakov dan. Da je grda, da san u njoj deblji dvajset kili, da je zakrpana okoli vrata i još tega mi zbrontula parona, ma ja je još ne dan u štalu. Tu košulju mi je mati donila još prid jeno deset lit z Pulići, i ne znan ku je je nosija zrman Cvetko eli Đano, ma će biti da san š njon povežen z svojin rodon, a kako reču krv ni voda tako ni va košulja ne pojde u penziju dok ne ja kalan dvajset i kakovu kilu eli mi je parona ne hiti u škovace.
Z večera san u toj istoj košulji i u kratkih brgešah poša na predstavu za dicu u ložu i ni mi bilo zima dok su Dejo i Goga lipo odglumili vile ke nose grote z Učke u Pulu da bi uzidale Arenu. Tu večer mi je nikako za oko zapa Borut Skok, artišta z Pule, ki je dela lutke za tu predstavu, pak san se š njin zdivertija pok su finili veseliti dicu i nas ki se tako čujemo u loži. Poznan ga već jeno pet lit, ma šul šerijo san ga upozna lani kad je ima izložbu poli Ferlina kadi je donija bistu z svojin likon i napisa Borut Skok 1975 - …, kadi je autoironično da do znanja unima ki ruše spomenike da su popušili aš povijest se ne more zbrisati.
Jako je jadan na deboto sve, a najveć ga boli da naši lokalni šerifi-političari zovu u goste deklarirane fašiste i šeću š njima po gradu kako da su državnici evropskega kova. Jadan je na to ča se dela z školstvon ki se u to ne ulaže niš, a to je temelj društva, ki ćemo za deset lit biti svi dežgracijano šunjavi. Zna ča govori aš dela u školi pak bolje vidi kamo sve to gre. Govori kako je u interešu vlasti da ima šunjav narod, pak se tako ponašaju z dicon ka će biti najveć konobari i čistači.
Počeja me namurivati da bi bilo lipo ud nas mlajžih da počnemo delati unu koloniju za mlade artište, kako ča je bila una legendarna ud profešura Nine Obrovca u Smoljanci, aš ku se vlast ne brine za svoj narod, tribe se sam narod brinuti za se - vlast će i tako pasti, a narod zustati. Govori mi da to ni vrag lik teško, aš će dopeljati par srednjoškolci z Pule kadi dela kako profešur za crtati i slikati, par Talijani aš je finija akademiju u Firenci, rožen je u Titogradu, pak će doj par Crnogorci, Slovencon se deklarira, pak imamo već ud tri međunaroda ki su potribna da bi evropski fondovi dali šoldi za mlade umjetnike. Zabrija san totalno z vima kreativnima Puležani, a ča ću kad je u Savičenti depresija pak moran poj malo čja ud sebe da bih doša joped h sebi.
http://www.glasistre.hr/kolumna/n/115507 (http://www.glasistre.hr/kolumna/n/115507)
Glas Istre 2009-10-03
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 23, 2009, 01:42:47 prijepodne
Glas Istre / Pula, 30.09.2009.
Šjora Špia
- Sam čiulaaa, sam vidilaaa...
Špia i fantažia
Zamislite reakziu od pučanštvo da Jadranka objavi:
“Nazalost, nemamo para za presedničke kampanje i moramo štediti. Neka se kandidati finanziraju iz svoga žepa. Lova im ne fali. Nema vishe imuniteta za varalizze. Političar koi ošteti državni proračun, ne samo da gubi imunitet nego i delo. Plus tega, ukida se zakon da nakon funczie, bio pošten ili lopov, još 6 missezzi prima istu plaću.
Dode moj Pićo jučer svi zadihan iz skola i pita: “Nona, sta ima za klopu?” “Salata alla Jadranka, mešana sa rokula i trdo kuhano jaje.” “Uf, jaka stvar!” “Šuti Pićo, budi šretan da imamo anche to!” Baš me je zarazila Kossor kad je u Saboru govorila da će od teple patate znati napraviti dobra salata. Sada svaki put kad i ja to spremam, pade mi na pamet ona.
Moje afežejke i ja smo isle brati pičurke, ali nismo nasle nista. Vidile smo hi samo na markatu, skupe caco vrag, elitne vrganje po 120 kuna chilo. To za penzički tacuin ne dolazi u obžir. Glive na bancarelli su bile mini vrganji jer se šjori sta hi je brala previshe žurilo da nabere i proda. Mogla je čekati još barem jedan dan da malo narastu, ma bolie da hi ona stavi u korpa, nego da joj hi neko pobere pred nosom. Pošto nismo nasle ni vrganje ni lissičke ili mazze di tamburo- suncanizze, nabrale smo rokule i taco si zaradile pemzičku žurnadu. Vidin da sve vishe i na televiziji kuhaju i u sve meću, caco oni kazu, rikolu. Mi kazemo rokula, a po
talianski je rucola. Ali nema do prave, divlje rokule. Taj ukus pamtim još od kad sam bila dizza.
Pićo je guma tu salatu i non stop je nesto gunda. Ja sam se štufala i recla: “Mali moj znaš šta? Kad narastes i ako budeš studira u Puli, zaliti ćeš ti za noninom kužinom. Pošto računam da njanche do onda neće napraviti študentski restoran, klatiti ćeš ti naocolo po gradu za se najesti!” Taco pensa i nasha čitatelizza Alida F.J. koja mi pishe da kad je njezina hčerka upissala facultet, baš su u giru bili studentski protesti. Onda im je gradska vlast obećala menzu i studencki dom. Naivni pići su povjerovali i prekinuli prosvjede. Ben, sad je ta ista signorina već na kraju studiranja i još se nisu ispunila obećagna. Che vergogna e šramota! Da li se moze verovati da Istra caco napredna regija koja se prči da ude u Europske integrazie nema njanche jedan studentski dom i restoran? Incredibile! Naš zupan stalno tumači da je Istra od vajk u Europi. Ma dajte molim vas šjor Jakovčić, caco morete mirno spati? Pitajte u
bilo koja Europska regija s kojom contactirate da li I tamo studenti nemaju adequatni prostor za spati i jesti!
Sta je vama svejedno da tako velika populazia caco sta su mladi studenti i sve njihove familie mislu o vašim obećanjima? Lako se je prošeravati sa golf terrenima i turistickom elitom, ali morate znati chi vas bira i od kuda dobivate plaća! Puštimo da od obećane bolnizze nemamo još njanche matun, od domova za starije samo pušionu, ali mladi su nasha budućnost i ne kuzin zasto ih se taco vara. Ako vam oni gori ne daju šolde za to, pa vi ste sposoban i lukavi političar, ogrebite se nekako! Zaslužite njihove glassove!
Ako se moglo izgraditi sve one dvorane za šport, moglo se i za studente! Svi vi obećavate prije ižbori, a onda ispadne “Te prometto finche’ te lo metto”.
A da, nema lova. Kajin je govorio u Saboru o temu, ali bez režultati pac je dožvolio da oni koi ga slušaju samo predu priko tega. Verovatno su vladajući u sebi mislili:
“Uh što je dosadan taj Kaajin!” Trebalo je insistirati da kazu zasto se Istri ne daje da si izgradi sta hitno treba. Nikad poštenog odgovora nismo čiuli.
Sada nas umornu sirotinju zabavljaju s tim chi će biti novi prešidente. Špendati će nashe milione za ižbore. Nissam čakolona ali u tacovoj krizi, da se mene pita, šeko bin kambijala nekoliko zakona. Zamislite reakziu od pučanštvo da Jadranka objavi:
“Nazalost, nemamo para za presedničke kampanje i moramo štediti. Neka se kandidati finanziraju iz svoga žepa. Lova im ne fali. Nema vishe imuniteta za varalizze. Političar koi ošteti državni proračun, ne samo da gubi imunitet nego i delo. Plus tega, ukida se zakon da nakon funczie, bio pošten ili lopov, još 6 missezzi prima istu plaću.
Mora vratiti sve sta je nezakonito strpa u žep, odgovarati za kriminal i ići u zatvor, kao svaki normalni gradan. Kreće i porez na luksuz, prevelike plaće, pemzije i menaderska mega primanja. Ako državu moze spašavati sirotinja, e bogami će i elita. Taco i taco, sve sta imaju uzeli su od naroda!” Aplauz! Bravo Kossor!
Sta? Da da fermam tovare? Pa šigurno, previshe fantažiram. Ali to nije samo moja fantažija, nego i ona od svakoga normalnoga stanovnika ove države.
Ako ste protiv, pišite mi.
Vasha Spia, spija@hi.t-com.hr
Glas Istre 2009-09-30
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 23, 2009, 01:43:38 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 02.10.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Još 'Rvatska nij' propala, kad će bumo videli
Piše Vladimir JUGO
Va prastaren grade Kastve, kade su tragi prveh judi najdeni prvo 11.000 let va nekoj špilje, ka je z krapinskeh vremena Dedeka Kajbumščeka, ki je neki naš Abraham, počel je belonedejski cirkus. Na Forticu, na belicu, slatku istarsku vodicu, mora se poć, pa ćemo zakantat da nas čuje Opatija, Kirija i Bodulija itd. Udri ...
Za pretplatnikě:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285928582863285A28582858286128632893289328632863285C285D2858285E2861285E28632863286328582863L (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285928582863285A28582858286128632893289328632863285C285D2858285E2861285E28632863286328582863L)
Pretpata na „Nôvi list“:
http://novine.novilist.hr/pretplata (http://novine.novilist.hr/pretplata)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 23, 2009, 01:44:26 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
01.10.2009.
Ćićo Senjanović
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=446527',158,320,'');
AJME MENI
Karamarko Mesiću o radu policije: »Nema nedodirljivih.«
Onda je i Mesić njemu ispriča jedan vic.
Umjetnik Siniša Labrović je pio mokraću.
Kad smo mi glupi pa to ne razumimo.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592863285928582863285A28582858286128632893289328632863285C285D2858285B285E285F28632863286328592863Q (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592863285928582863285A28582858286128632893289328632863285C285D2858285B285E285F28632863286328592863Q)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 23, 2009, 01:50:08 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri / Pogled
KVADRATURA DRUGA
03.10.2009.
đermano ćićo senjanović
ne idemo naprid
Ka ča je Srebrenica tragedija ovoga vrimena, tako je i Jasenovac tragedija onoga vrimena. To je tolika tragedija da je bilo dovoljno prošetat u tišini do Kamenog cvita, tamo se poklonit i u tišini se vratit nazad. Da je to učinija, Bozanić bi bija veći od Brandta, a ovako je ispa mali, jadni politikant. Ispa je čovik koji uznemirava, vriđa uspomenu na mrtve i sve relativizira
Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/10/450781.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/10/450781.jpg)
nikad ništa
Ako se čovik malo bolje zagleda u televiziju, onda na ekran vidi upaljeno svitlo. To je odsjaj ove lampe koja mi svitli dok pišen. I obično nju vidin na ekran. Malo palin televiziju. Zato jer me muči, iritira i nervira. Ja bi želija da je ona pravedna, dobra, poštena i informativna, pa kad na to ne naiđen, onda mi bude grubo i beštiman. I jidin se ka pas. Takvo ponašanje još je jedan dokaz moje političke nezrelosti. Ja nikako da prihvatin činjenicu da je Televizija odraz naše političke stvarnosti. Ako državon vlada HDZ, a Televizija je državna, onda će i ona bit HDZ-ov eksponent. Samo mi je žaj ča in je Mesić iša dat ruku. Znan, on je žrtvova Televiziju da bi moga dobit nešto drugo. Recimo, put na Kubu za deset osoba...
Zato malo gledan televiziju. Tu mislin na političke emisije, Dnevnik i Otvoreno, jer sve to doživljavan ka servis Vlade ili servis neke od frakcija HDZ-a. Sve je to prozirno, tužno, nekorektno, necivilizacijski.
Zove me prijatelj i pita gledan li Otvoreno koje je posvećeno dolasku kardinala Bozanića u Jasenovac. Otvorin i počnen se smijat. Dva sudionika. Jedan je glasnogovornik Crkve, a drugi je novinar koji je vječni branitelj svih vlada. A Otvoreno vodi gospodin Togonal, rečeni Navijač. Učas su se dogovorili da je posjet kardinala Bozanića Jasenovcu nešto najlipše, najplemenitije, najbolje i najdemokratskije. Posjet bez mrlje i zamjerke.
Naravno da san to ugasija, i onda san osta ležat. Zagleda san se u plafon, ali ga nisan vidija jer je bija mrak. I dok san tako gleda put gori, počeja san se analizirat. Ča se to s menon događa da san ja ti posjet Bozanića Jasenovcu doživija ka najveće licemjerje, ka demonstraciju političke moći i ka bahati i necivilizirani nastup? Samo san govorija: »Fuj, sram te bilo!«, a onda bi sasuja rafal beštimji. I nije mi bilo ništa lakše. Pita san se odakle mu potriba i želja da išporka to sveto misto.
Kad san pri koji dan pročita da se kardinal Bozanić sprema ić u Jasenovac, to san javno komentira: »Hvalin te, Gospodine!« Baš san bija ponosan i sritan. Ma, bravo meštre! Evo je Katolička crkva odlučila pokazat pravi put ka smirivanju napetosti u društvu. Odlučila se poklonit nevinim žrtvama, osudit zločin i zločince. Zaklopit tu stranicu povijesti i – idemo naprid! Ka ča je Srebrenica tragedija ovoga vrimena, tako je i Jasenovac tragedija onoga vrimena. To je tolika tragedija da je bilo dovoljno prošetat u tišini do Kamenog cvita, tamo se poklonit i u tišini se vratit nazad. Da je to učinija, Bozanić bi bija veći od Brandta, a ovako je ispa mali, jadni politikant. Ispa je čovik koji uznemirava, vriđa uspomenu na mrtve i sve relativizira. Ka ča se na Dan antifašizma ne govori o Jazovki, na Božić o inkviziciji, na Dan domovinske zahvalnosti o pobivenoj srpskoj starčadi, tako se ni u Jasenovcu ne spominju zločini komunista i ne proziva se Tita.
Ma, ča ću ja njega učit. On to sve zna. I baš zato ča zna, namjerno to čini. A namjerno činit zlo, e to se kosi sa svin onin ča Crkva propovida. Meni je lako, ja san ateista, ali kako se Bozanić ne boji Boga? Ko zna, more bit da on u Njega i ne viruje.
A i Bog će mi dat adresu. Koga sve trpi.
živija kaj
Ovo okad Zvonimir Milčec ima kolumnu u Večernjaka, svaki prvidan trčen na kiosk i vičen: »Molin Vas, dat ćete mi jednoga Milčeca prelivenog kajem.« Kako san učinija 15 godin Zagreba, to uživan čut oni zagrebački govor koji me dočeka kad san se 1960. priselija u Zagreb. Žaj mi je ka pasu da se ti govor zagubija ili ga ja ne nalazin kad dođen u Zagreb. Zato guštan čitat Milčeca. Vrati me u mladost, vrati mi slike Trnja, njegovih prizemnica, pumpi za vodu koje su se smrzavale pa bi im furt stare veste i sakoe navlačili.
I evo mi se moj Milčec užga. Do ruk mu je došla Slobodna u kojoj je Radimir Milišić, zagrebački Dalmatinac, dâ intervju pod naslovon »Mora li glavni grad bit baš Zagreb?«. I još Milčec citira ove Milišićeve riči: »Hoće li kajkavci posegnuti za stvaranjem vlastite republike, na koje granice pikiraju, teško je reći, ali agresija kojom nastupaju prema hrvatskom jugu, pogotovo prema Dalmaciji, daje to naslutiti... Eventualnim stvaranjem 'Republike Kajkavske' purgeri i kajkavci ostvarili bi nove geostrateške i geopolitičke mogućnosti. Njihova sveta riječ 'kaj' bila bi poveznica za povezivanje s drugim kajkavcima, u prvom redu sa Slovenijom. Ne znam jesu li Milčec i Židak kao najpoznatiji promotori isključivo kajkavskog Zagreba o tome razmišljali...«
Umisto da se na ovo sta smijat, moj Milčec tuče iz svih kaluni. Spominje dr. Ivu koji nas je naglo ostavija, spominje HTV u koju se puno više čuje »di ideš« nego »kam ideš«, a sića se i dva stadiona: Maksimira, di su se navijači tukli s milicijon, i Poljuda, di se plakalo za Titon.
Ma, lipi moj Milčec, ča će ti to?! Zašto si se dâ upregnit u međuregionalne sukobe? Ti si infišan u Zagreb, a čitan da voliš i Split, a, evo ja, infišan san u Split, a skoro toliko i u Zagreb, i na ča bi to sad sličilo da se ukopamo svak u svoj rov i da počnemo cipat po purgerima i mandrilima? Gospodin Milišić ima prav postavljat pitanja, ima prav stvarat kajkavske geopolitičke kombinacije, a na tebi i meni je da svojim pisanjem uspostavljamo kajkavstvo i čakavstvo između naše dvi regije i naša dva grada. Nekin lipin tekstovima, nekin sjećanjima, promocijon svoga govora, svoga dijalekta. U čast tvog dede s Bukovca i moga dide s Lučca. A politiku će ionako krojit neki drugi. Nadajmo se da će oni radit za sve dijelove Hrvatske podjednako. A onda, nima straja. Niko ne biži iz sritne kuće.
A to jesu li crtići na televiziju sinkronizirani po splisku ili po zagrebačku, i to me se jebe. Evo, moja tri sina, nagledala su se tih crtići, a zagrebački ne znaju ni beknit. A ja ih nikad nisan gleda, a moga bi po zagrebačku mlit ka papagalo. I to smatran bogastvon. A ovo da će se Zagreb povezat sa Slovenijon i da će nas ostavit same ka Tomu na brodu?! Je li, da je bilo?! Ko me može, ko me smije odvojit od Slovenije?!
Ma, lipi moj Milčec, pusti čovika nek mašta. A ti i ja se držimo svoga dvora. Čuvajmo zagrebački i spliski, i budimo ponosni na svoj govor. Važno da se razmemo. A Hrvatska će vječna bit!
Dok je stranci ne raskomadaju.
Večernji list 29.09.2009.
FAKAT
Lipi vaš Zagreb fakat ne bi moga bit metropola!
Mora li glavni grad biti baš Zagreb?
autor: Zvonimir Milčec
U kavanu mi donose stranicu istrgnutu iz “Slobodne Dalmacije”. I svi mahom naređuju da se obavezno javim. Kak je naslov teksta više nego intrigantan – “Mora li glavni grad biti baš Zagreb?”, mamse zdrmam.
Nâstavek:
http://www.forumgorica.com/kajkavski/hr-kaj-ne-lepa-nasa-kajkavska-tiskajne/msg4488/#msg4488 (http://www.forumgorica.com/kajkavski/hr-kaj-ne-lepa-nasa-kajkavska-tiskajne/msg4488/#msg4488)
knez igor
Samo uru su ga pustili na televiziju i svi su popadali u afan. Kod Stankovića je gostova Igor Mandić, a ja san se namistija isprid televizora 15 minuti pri početka. A prošlu nedilju, kad je bija Kerum, nisan tija gledat. Jer, ča to meni Kerum može reć? Da se zna izražavat, bija bi književnik ili novinar kulturne rubrike, a ne poslovođa. Birali smo ga da nan od grada učine malu, smišnu butigu, s lipin izlogon. Dosadašnje poslovođe su lipo govorili i lipo kreli, pa smo tili novoga poslovođu. Ovi ne govori baš lipo, a je li krede, to ćemo još vidit.
A Igor je baš figura. Side vlasi, modra košuja i moderna jaketa. U otvaranju je odma ima jednu falingu kad je reka da ga Dalmacija asocira na brudet. Nikako da shvati da u nas nima brudet. Brujet, brujet, moj Igore! A posli se uputija. Neman pojma ča je sve govorija, samo znan da san ga gušta slušat. U pô emisije me zove Ognjen: »Najebat će Mandić! Raspiruje bratstvo i jedinstvo.« Ma, on to namjerno. Provocira demokraciju. Ide vidit dokle se može itnit. Da smo kojin slučajen u federaciji sa Srbijon, on bi na televiziju govorija o samostalnoj Hrvatskoj. Njegova glavna kvaliteta je pamet i obrazovanje. Plus elokvencija. I prčevitost. »Oću reć, i ko vas jebe!« Dok je govorija, na dno ekrana su išle poruke. Svak mu se klanja. A u tri poruke ljudi plaču za onon »Emisijom opće prakse« u kojoj smo uživali u razgovoru Mandića, Makovića i Zidića, pod mudrim vodstvom gospodina Pofuka.
Televizija nije imala mira dok nije ukinila tu emisiju. To je i normalno. Kvarila in je prosjek. Evo su i Latina makli. Još Stankovića, pa su mirni. Nek zovu Pašalića za voditelja. I Luku Prcelu. Kad je Mandić reka da je on obični umirovljenik, punica me pita:
– A šta je on po zanimanju?
– Varilac, bako.
– A di je radija?
– U škver.
– Srića da je iša u penziju sad kad se brodogradilišta gase.
I tako, za našega Igora više nema posla. Škver mu se raspada, novine ga nećedu, neće ga ni Televizija. Možda bi ga i uzeli da on oće pisat mukte. A on, umišljena veličina, traži da ga platu. A to je kapitalistima trošak. Ol in nije boje, umisto njegove kolumne, raspizdit oglas priko cile stranice. Umisto troška, čista zarada!
Triba samo zbrojit dva i dva.
brundaj ga, blaž
Nikidan čitan o studentici iz Litve ča je došla na praksu u Split i ona se fali da je postala prava Splićanka. Da cilo jutro sedi na Rivu i da žuga. Danas opet vidin u novine sliku di stoji plakat koji poziva na žuganje. Ona iz Litve žuga, ovi na Rivi žugaju, a ja cili život u Split i ne znan ča to oće reć. Pitan dicu ča je to žuganje, a oni mi govoru da je to kad se na nešto žališ. Kad ništo prigovaraš. A, to je grintanje. Pribotunavanje. Brontulavanje. Vidiš kako mi se razvija spliski govor: od grintanja do žuganja.
Zoven Milčeca da mi to prevede na zagrebački. U njih bi ti čovik bija grintavec, cendravec ili, u blažoj formi – onaj kaj furt nekaj brunda.
A ča ima brundat kad žive u metropolu?
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B2863285928582863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285D2858285F2860285928632863286328592863F (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B2863285928582863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285D2858285F2860285928632863286328592863F)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 23, 2009, 01:51:19 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 24.09.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 1/7
da se ne pozabi
Halubajske mažoretkinje proslavile dvajseti rojendan
Bile su i ostale prepoznatljive kako prve mažoretkinje registrirane va Hrvackoj, plavo-bele, a smiron su dobivale komplimenti »kako lepe nogi imate«
Piše Tatjana UDOVIĆ,
Slika Roni BRMALJ
Slika:
Zvali su ih i »najlepše hrvacke nogi« – evo i zaš...
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/9/448878.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/9/448878.jpg)
Mažoretkinje, poznate Halubajke od Marinić za Matejnu su proslavile 20. rojendan! Kad se pomisli na kulturno-umjetnički život Viškova, zajno su va misleh i malice va svojeh prepoznatljiveh plavo-beleh uniformah. One su se prvi put okupile 1989. leta i od onda ne more pasat ni jena manifestacija ni blagdan va Viškove bez njih. Damjana Brancella ka je osnovala „Halubajke» nan je povedela kako je do sega prišlo – na inicijativu ženskeh i divojak Halubja udruženeh va kulturno-umjetničko društvo „Halubajke» z žejun da njihe divojke budu prepoznatljive va Hrvatskoj pa i šire. Zato je Damjana inzistirala da divojke imaju vavek istu uniformu, a koreografije su divojke spontano zmišjale same.
Va to vreme Općina Viškovo još ni bila osnovana pak su divojke za svoje uniformi prezele plavu i belu boju Grada Reki (v Reke su se pred 20 let i registrirale), uz ku gre karakterističan visoki plavi klobuk. I bile su i ostale prepoznatljive kako prve mažoretkinje registrirane va Hrvackoj, plavo-bele, konstantno z komplimenti »kako lepe nogi imate! Halubajke su nastupale na državneh prvenstveh va Rovinje, Gline, Vukovare, Osijeke, Crikvenice i na Europsken prvenstve va Zagrebe. Posebe rabi reć kako su one kot prva registrirana Udruga mažoretkinj va našoj zemje svojen radon i djelovanjen dale značajan doprinos razvijanju mažoret plesa va celoj Hrvatskoj i jedne su od osnivačica Hrvatske udruge mažoretkinj HRSAMA i HMSA.
Zato ni bilo teško subotu zapolne napunit jog pu Marinić kot ča ni bilo teško ni mažoretkinjan – prijateljican našeh Halubajki da pridu z seh stran Hrvatske i budu njihove gošće. Tako su šćapić vrtele na veloj obljetnice našeh Halubajki i Prve riječke mažoretkinje, Rovinjske, Umaške, Baljanske i Labinske mažoretkinje, a za njih su kantale Tamara Brusić i Ivana Marčelja. Skupile su se na joge i seniorke ke su pred davneh dvajset let bile prve Halubajke ke su šćapić zavrtele pak nan svojen nastupon pokazale da su još vavek del iste familije. Podelile su se zahvale i pokloni bivšen i sadašnjen voditeljican: Nikoline Marčelja, Kristine Mihelčić i Matee Knežević, kot i osnivačice Damjane Brancella kako i sadašnjoj predsjednice Marije Denić-Zoranović. Bilo je čuda tepleh zagrljaji ki su jih ganuli do suz, čak su i publike oči zasuzile, a onda su se zaprla svetla, veselo je zasopla Marinićeva pleh-muzika, a glas voditelja Nenota Pavinčića najavil je velo iznenađenje – velu tortu s kun su se si zasladili...
Gošće našeh Halubajki bile su i Prve rečke mažoretkinje ke su nan povedele: – Mi smo Prve rečke mažoretkinje ke ćemo vaje slavit 15. rojendan. Rado smo prišle na poziv Halubajki s kemi smo dosti do sad surajevale, bile smo i na putovanjeh skupa. Ovde nan je super, uživamo družeć se. Nekoliko besed smo zapisali i od mažoretkinj z Labina.
-Mi smo iz Labina. Postojimo od 1997. a većina cura trenira više od deset godina . Došle smo drugu godinu za redom za vrijeme Matejne. Rado se odazovemo na sve manifestacije i fešte. Zabavno nam je!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285C286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C28602860285F286028632863286328592863G (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285C286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C28602860285F286028632863286328592863G)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 23, 2009, 01:52:04 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 24.09.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 2/7
obašli smo
Čuvaj se senjske ruke, bure i brkate cure
Kad smo četrdeset i petu paralelu minuli Senj nas je dočekal uprav onako kako rabi, po svoju, po našu z vetrun ki pred sobun se pometa, se raskuži, po buri. Po putu smo uz balkun Marije Terezije pasali
Piše Marina TIJAN HAJDINIĆ
Slika :
Ura je bila za poć va Senj i domislit se na ljude ki su Kraljevicu i Senj va pasanin vrimenu zavavik zauzlali
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/9/448879.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/9/448879.jpg)
Na punti od lanterne fiče, tuli vapor ko da se preši, riva, more siče, dimi i kad bura puše, jugo nabija, daž zliva, lampa, strele pucaju dan ali noć, il opolnu, kad sunce žge, pali, peče. Si se preše, jedni već čekaju, drugi nose, teku, aš je poć! Ljudi, vapor gre! Koštiva! Ala! Ala! Zvoni, šija! Parćiva stari vapor.«
(Želimir Mandekić)
Se ako mu nismo rekli, va Kraljevici j' zvon Sv. Mikule zvonil. Spametil se j' un na »Uru od vapora«. V jutru, va neverinu va kin se ćuti da j' letu došal kraj ovako nan napovida: »Znemireno j' more, štanja bura puše. Umnije j', sigurnije, da vapor dobro uz mul koštate i va portu pušćate. Mesto š njin z busun se va Senj uputite.«
Poslušali smo, na put se dali, janjčiće i ovce, ovčetine opake na moru se vrime abadali. Grad uskočki z duga nismo razaznali aš se j' va njemu bura semoguća rajala. Na njegovomu mestu gljedali smo kako se nebo z morun, z pinun, maglun od vala, bure i soli spaja.
»Danas je ura za poć va Senj i domislit se na ljude ki su Kraljevicu i Senj va pasanin vrimenu zavavik zauzlali. Jedan od njih je i Marko Susanni bil. Va 18. viku nastavil je z onin z čin su se, davno nigda Frankopani i Zrinski bavili, z žitun trgovat, z Banata. Marko je va svoje vrime već imel Karolinu i plovni put Dunava, Save i Kupe do Karlovca. Nastoji da se čin prvo fini Jozefina. Želja mu j' da se uz ove, znova udela još kakova cesta va Hrvackomu primorju, z starimi poveže, pa uprav nikako ovako piše i moli cara Josipa II: Dragi care, vi znate da država ima samo jedan sigur i dobar porat ki j' zapušćen i prazan aš nima cest ke bi va njega trgovinu namaknule. Predlažin Van i va ime toga obraz svoj čist van v ruke davan, da ću o svomu trošku zgradit cestu od Plas, priko briga Seč i Krešišća do Novoga kaštela va Kraljevici. Jedno Vas molin, da mi obećate vrnut se solde ke ću okol toga potrošit i to onoga časa kad pod slavolukun budete stali, fijok rizali i prve kola z žitun po njoj pušćali. Car tomu ni mogal odolit.Va kratko vrime o semu se j' z Markun dogovorili i 1785. leta počeli su gradit novu cestu ka će spojit Kraljevicu z Karolinun. Ta veli posal, ki j' par let dural, povjerili su pravomu meštru od arta, mladomu Ivanu Evandjelistu Turkoviću.
Marko se to vrime ni miroval. Umićan i provižijan kapital je svoj vrtel, brode j' va Veneciji gradil, na nje tope zaštanjal da se od gusari na moru brani, va zakup je kraljevički Novigrad zel i va njemu senar za silno žito uredil. Sprot je caru opet pisal, jako delikato ga j' molil da Kraljevici da status porta z koga te vapori priko veloga, sinjega mora žito po svitu razvažat. Car mu j' i to udovoljil, pa 1790. leta Kraljevica postaje najmoćniji, ma i najjeftiniji porat za trgovinu žitun. Više od šeždeset vapori na leto je sam Susanni va Marsiju i Genovu peljal. Najveć je trgoval z frmentunun, šenicun, ma i z tabakun koga j' z požeške doline va glavnu trafiku v Rimu peljal. Va svitu j' kupoval sol ku j' nalahko tržil va svojoj zemlji. Umrl je leto dan prvo leh će Lujzijana bit gotova, koda j' znal da će š njun Rika zavavik Kraljevici zet moć i sjaj.
Drugi čovik ki j' dva dična grada zavavik vezal bil je kraljevički zet Sebald Cihlar, učitelj z Češke. Od dvajset let je va Kraljevicu došal. Na to ga j' August Šenoa, njegov pajdaš nagovoril. Uz mul nahaja svoju ljubav, ženu Ljudmilu, hćer umne, na dugo poštivane familje Martina Polića. Va njihov dom znali su dohajat mnogi znani ljudi, med njimi i češki poeta Jan Neruda. Sebald je i tajnik kraljevičke Narodne čitaonice, piše za list Primorac ki se štampa va Kraljevici, potle stare glagoljaške štamparije va Senjskoj dragi, prvoj Primorskoj štampariji, osnovanoj 1873. leta. Sudbina j' otela da se preseli va Senj na delo tajnika Trgovačko-obrtničke komore. Kad god je mogal, ča sam, ča z familjun vrnjival se j' va naš dragi grad ki j' siguro zel jedan kusić njegova srca.
Treti čovik ki j' i jedan i drugi grad kod svoj držal je vnuk Martina Polića, sin Ljudmile i Sebalda, Milutin Cihlar Nehajev, ki j' va dobi od osavnajstak let već bil književnik od imena. Va nonićevoj kući kraj mora velo j' slavlje zad kuće, va hladu, uz šternu bilo, kad mu j' vnuk prvi put kod duhtor nauk z Beča došal. Kad se j', jedanput po letu, z barbun, profesorun Stjepanun Polićun šetal, fermali su se va šmričkoj oštariji. Zapisano j': »u hladovini i polumraku te »šterne«, dok je vani još sijalo sunce spuštajući se polagano prema Učki, dva su čovjeka zaljubljena u primorski kraj i pod krovom ovog domaćeg i intimnog ambijenta, u tom skrivenom kutku i zatišju raspleli razgovor, čudesan razgovor o primorskim ljudima i događajima o....«
Mnogi j' kraljevički sin, kroz vrime njih četrdesetak va Senju bival i gimnazije finjival. I crkveni ljudi su za dobro našega grada puno put Oče naš zmolili. Skupa su se 1872. leta, pet put na šetemanu va parnomu vaporu »Hrvat« vozili, ki j' saobraćal na redovitoj prugi Senj – Rika...«, pripovidal je Želimir Mandekić voditelj projekta »Ure od vapora« va busu.
Kad smo četrdeset i petu paralelu minuli Senj nas je dočekal uprav onako kako rabi, po svoju, po našu z vetrun ki pred sobun se pometa, se raskuži, po buri. Po putu smo uz balkun Marije Terezije pasali. Senjani ćakulaju da j' za lipoga vrimena na njemu ona sidela, z kapetanun Vukasovićun ćakulala, družila se, more i grad svoj ogljedala. Za jedan kočul smo zavrnuli, va palac familje Vukasović, danas va Gradski muzej došli. Tu smo veli del dične senjske prošlosti našli; Senjsku ploču i druge od kamika spomenike, na glagoljici pisane, ku j' i papa Inocent IV, kod i naš starohrvacki jezik va listu biskupu Filipu 1248. leta priznal, i dal njoj i nan božji blagoslov, aš je na umu imel »...da je govor podložan stvari, a ne stvar govoru...«, Doznali smo da j' kroz pasano vrime Senj imel 26 crikav, da su danas ustale četire, razgljedali smo amfore, upoznali se z delun glagoljske štamparije i njejimi libri, čuli za staklenu bočicu z ditetjun glavun ka j' putovala va Rim na izložbu rimskoga stakla va Hrvackoj. Čuli smo i videli del njihove slavne pomorske tradicije, i to da su i ono kod i mi kalafati bili i vapore delali. Prodavali su ih najveć Veneciji. Pročitali da leta 1762. » Senj ima 219 brodova, a kao najznačajniji brodovlasnik spominje se Marko Susanni«. Pozdravili smo i poklonili se Vitezoviću, Kranjčeviću, Novaku, M.C. Nehajevu, Ogrizoviću..., simi onimi ki su va besedi i libru proslavili Senj i našu Hrvacku. Od kud su došli i kako su Bunjevci živeli, o Domovinskomu ratu va Senju, o Velebitu... čuda toga smo videli i čuli od naših dragih Senjani.
Bit va Senju, znat da j' od 12. vika sjedište biskupije a ne poć va njihovu katedralu, jednu od najvećih senjskih svetinj, bil bi veli grih. Do dana današnjega se nezna kad su ju gradili, ma da j' jako stara svedok je del uščuvane nigdanje facade delane od pikul. Mnogi časni ljudi, odličnici grada va njoj su zavavik svoj počinak našli...
Produžili smo i do zbirke Sakralne senjske bogatije. Pasivajuć uz sliku nadbiskupa i metropolita duhtora bogoslovlja Viktora Burića, rojnomu doduše v Riki, od oca Petra i matere Jelke rojne Burić ki su z Kraljevice bili i va nju se živit preselili, pa ga Kraljevičani za svoga drže, čujin kako Mirjana Kovač rojna Grubišić z Šmrike ovako pripovida: »Bilo j' to ratno vrime. Nigdi 1942. leta. Da ni bilo mora ko nas je hranilo puno put bimo bili lačni. Barba Vitor Modričin i moj otac su šli na ribe. Ta put su na dinamit lovili. Ča ih nisu talijanski soldati čuli, videli, ulovili i va rešt va Crkvenicu zaprli. Žene njihove su se za pomoć obratile velečasnomu va Šmriki, Matu Buriću. Za nikuliko dan Vitor i moj otac su doma došli. Doznali smo da su pušćeni zato aš je za nje, svoje ljude, senjski biskup Burić talijansku komandu prosil i molil da ih pusti.«
Tu smo našli i pravoga Kraljevčana, senjskoga i modruškoga biskupa Roka Vučića. Mat Paulina i otac Aleksandar, mornar, odgojili su svoga sina komu j' 1907. leta papa Pio X regalal zlatni križ. Zapisano j' da j' bil »sveta života, u svemu uzoran, blag i razborit, a prema siromasima poslovično skrban i darežljiv.«
Polne j' va Senju zvonilo kad smo se va Nehaj uputili, kadi su skoro 80 let senjski uskoki živeli, bolje reć mučili se, hrabro borili, rate z Turci, Mlečani vojevali, sih nas branili. Poštivali su našu kršćansku veru, slobodu, svoj narod i familju, čuvajuć od starih bogatiju. I zato su va srcu sakoga Senjana, i sih nas na rojnoj grudi još vavik živi. Anci sleda se nismo bojali one stare: »Čuvaj se senjske ruke, bure i brkate cure«. Dobro se poznamo. Skoro pa smo svoji!
Na putu za Krasno poslušali smo Dr. Furlana: »Potle rata, kad još ni bilo redovite pruge po cesti z Kraljevice za Riku ja san hodil va šušačku gimnaziju. Redovito san dohajal saki dan, se ako puno put nisan znal kako ni š čin ću va nju doć. Najveć san do Brajdice dohajal z brodun, ma puno put san do Bakra pješke hodil ali se na koli z furmanu vozil. Se su to znali moji profesori, pa su meni i još nikuliko nas z Kraljevice, Hreljina, Šmrike... predložili da četrti razred finimo va gimnaziji va Senju. Nisan rad na to pristal. Z štamacun i lancunun na hrbatu oprćenin san došal i kad san se z mojimi pajdaši spartal, žal mi j' bilo da nisan prvo došal. Senj je osebujan grad, osobito po zimi. Kad god va njega dojdin, pa i sad, srce mi j' puno spomeni na sih onih kih san dobro poznal, skoro celi žitak š njimi vezan ustal i danas kad ih većine više ni. Med sobun smo bili jako vezani, jedan drugomu va semu pomagali, veselili se žitku i mladosti. Saki od nas sanjal je svoj budući san. Pa kad prvi vikend sako leto va šestin misecu simo dojdin, na susret senjskih đaki, domislin se, pripovidan i smijin se semu onomu ča smo va Senju, jednomu dičnomu, staromu i dragomu gradu doživeli. I dokle god san na pameti Senju se vrnjivan, njega kod ni moju Kraljevicu ne pozabljivan.«
Va Krasnu smo se va Šumarski muzej javili, Veloj Gospi pomolili i »Stolu«, kraljevičkoj udrugi va kulturi, ka j' i ovoletnju »Uru od vapora« uredila, zahvalili. Branku i Milanki, ka j' nogu pred put zvenula smo kartulinu poslali i si se potpisali. Radmilu, osobito Želimira držimo za besedu. I k letu će »Ura od vapora« doć. Vapor će pred Kraljevicun koštat. Va njega ćemo se ukrcat, š njin navigat i spametit se na ljude ki su Kraljevicu imeli rad, va njoj živeli, o njoj se pojidali, va tuji svit prohajali, nikad ju zabljali.
Opet ćemo, sigura san si na kupu bit. Poćakulat, zabavit se, va društvu uživat, o Kraljevici pripovidat, Senja se domišljat onako kako Pavao Ritter Vitezović piva: »Ja sam Vam onaj Senj, što pobjede preslavne dobiv, Bogu i kralju sam svom vjernost sačuvao sveđ.«
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285C286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C28602860285F286128632863286328592863J (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285C286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C28602860285F286128632863286328592863J)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 23, 2009, 01:52:46 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 24.09.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 3/7
Va spomen maestru Ivanu Matetiću
Mantinjada pul Ronjgi za kanturi, tancuri i sopci
Ako j' pasanu nedeju bil negdere mej rajskemi oblaki i naslišal mlajariju kako po njigovu sope i kanta, onputa je sigurno lepo užival i kuntento se spod brka smel
Piše Cvjetana MILETIĆ,
Slika Boris SUŠANJ
Slika :
Ki je se prišal na 28. Mantinjadu pul Ronjgi
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/9/448884.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/9/448884.jpg)
Ronjgi se probudili z nebesken klobukon od sunca. Od jutra se pul šterni pred maestrovun kućun skupja mlajarija. Neki prihajaju z Istri, neki z Bodulije. Pod bok stišću sopeli, roženice, mehi, mešnjice... Danaska je za njih parićana 28. mantinjada pul Ronjgi. Maestru Ivanu Matetiću va spomen. Na čast učitelu i čoveku od muziki, ki je so svojo živjenje potrošil za obahajat mesta, sela i vasi, naslišat i zapiševat domaći kanat i folklor. Taj naš trdi Kastavac na kraje je ziumel i muzike regalal danaska štimanu istarsku skalicu. Ako j' pasanu nedeju bil negdere mej rajskemi oblaki i naslišal mlajariju kako po njigovu sope i kanta, onputa je sigurno lepo užival i kuntento se spod brka smel. Šršur na Glavice storili su mladi sopci ovoletne Mantinjade. Pričinjalo mi se da velega maestra vidin kako z rukun na uhe pazi će ki ku notu pogrešit. A mladi su strpjivo čekali svoj red. Oteli su pokazat navajeno, ma i čut kako mladi z druge strani tarankaju. Soplo se i kantalo pol dana.
Prej sopnjadi trebalo je sen regal pokazat. Storil mu ga još za stoti god rečki akademski kipar Zvonimir Kamenar. Trebalo je čuda let dokle se našlo pravo mesto na ken će zavavek stat ov lepi – od belega kamika sklesan – beli meh, mih, mieh al mišnjice, kako ga već kade zovu. Od sada će on stat pred Matetićevun kućun, jušto nekako na boke od šterni. Na belen visoken kamike sklesanen na meru meha i spod njega versi:
Progutal si
vas moj dih
čuda ću te tako ćutit
kako s manun
puniš mih.
Ovi versi – mehu na spomen, a Matetiću za regal – napisala je opatijska poetesa Marija Trinajstić. I oni su va kamike sklesani. Sad se lepo kunpanjaju skupa. A pred mehon od belega kamika, za more judi ki su prišli na Mantinjadu, na praveh su meheh zasopla tri mlada istrijanska sopca s Kršana. Razletali su se glasi meha se do vrh Glavice. Spustili va dušu i tu ostali. Nogi su i ne znajuć potancevale, a oče se obrnjale kot da išću barba Zvaneta na nebesken oblake. Sigurno mu j', tamo gore, »mlado meso raslo«, kako se užal škercat kad je naslišal i zapiševal dobar starinski kanat. Matetiću va čast po dvajset i osmi put pred bistun su se posložili si sopci i sopčice, kanturi i kanturice, tancuri i tancurice, si gosti i judi dobre voji da se litrataju za jeno novo, buduće vreme.
Mantinjade je bilo za počet. Seh je pozdravil Darko Čargonja, ravnatelj Ustanovi Ivan Matetić Ronjgov, a daje je delo prezel Ivan Pavačić, voditelj Mantinjadi. Desna ruka bila mu je Gordana Gržetić, ka j' nastala da se teče kot po špažiće. Va komisije su bili judi od struki: Leo Ivančić, Ive Lesica i Marijan Orlić. Njiho delo je bilo dobro naslišat i mej najbojemi najbojeh zibrat za nagradit. Ovo leto na Mantinjadu je prišlo šezdesetak sopac i sopčic, kanturi i kanturic. A soplo se va četire grupi. Va prven kupe bili su kanturi i kanturice do 20 let. Glasi božanski a nagrad vavek premalo. Pa su tretu dobile Marinela Mrakovčić i Petrica Depikolozvane, a drugu Anamarija Mrakovčić i Petrica Depikolozvane. Prvu nagradu – 2.000 kun – dodelil je Grad Kastav. Nju je Valerije Jurasić i Mire Crnčić uručil gradonačelnik Grada Kastva Ivica Lukanović. Va drugen kupe su bili mladi sopci do 16 let. Tretu nagradu dobil je Dalen Načinović. Drugu Anton Milčetić i Nikola Milčetić. Prva nagrada bila je par noveh sopel graditelja Svetka Ušalja, a najbojen mladen sopcon regalala ih je Ustanova Ivan Matetić Ronjgov. Nju su dobili Vid Šamanić i Matej Justinić. Va tretoj grupe mladeh sopac od 17 do 20 let tretu su nagradu dobili Marinela Mrakovčić i Gabrijel Mrakovčić. Drugu Valerija Jurasić i Marko Župan. A prvu, ka j' bila 2.000 kun keh je dala Općina Viškovo, mladen i najbojen sopcon Vedranu Petroviću i Marku Županu uručila ju zamjenica načelnika Općine Viškovo Sanja Udović.
Toliko od mladeh sopac i sopčic. Ma ti mladi imaju i svoji učiteli pa se ovo leto čula i Svirka generacij. Va njoj su sopli nonići i vnuki, materi i sini, a bilo je i oneh kade su se nasložili i četire generacije pa si skupa zasopli. Čulo se »kako svire roženice već miljari liet«, čuli su se i glasi sopel, a oglasile su se i dvojnice. Sakemu za gušt. Tu su tretu nagradu dobili mama Nives Matić i sin Patrik Matić. Drugu su zaslužili tata Ivan Pavačić i hćer Ilgen Pavačić i oni su svoju nagradu ustupili sopcon s Puli i Kršana. A prvu nagradu – Fotomonografiju Ustanove i suvenir sopeli Rajka Sroka – dobili su Zoran Karlić, Viliam Valjić i Dalen Načinović.
Od kuda su prišli si ovi mladi sopci i kanturi? Najviše s Krka. Oni su pokazali kako se sope i kanta va Vrhe, va Malinskoj i Korniće, va Njivicah i Gabonjine, na Krase i po celoj Dobrinjštine. Malo drugačije, ma jenako lepo, sopu i kantaju na tanko i debelo mladi s Puli, Pazina, Kršana i Šijane. Si oni, seh teh šezdeset i neš dobreh sopac, zaslužilo je pohvalu pa smo njin od srca pjeskali. Da se zna i ki pomoru z delon al šoldon Mantinjade, Ustanova je sen dala zahvalnicu al priznanje.
Dokle se komisija mučila i potila zibrat najbojeh mej najbojemi, publika je uživala va kante i tance Folklorne skupine KUD-a »Zvir« z Jelenja. Š njimi već čuda let, na radost oneh ki vole svoj kraj, dela njiha učitelica, Gromišćica, Alenka Juretić. Oni su ne samo kantali i tancali, nego i z nekoliko smešic seh lepo nasmeli. Tako će neki ovoletnu Mantinjadu pametit i po praven gromišken govore. Na kraje 28. mantinjadi ča još reć? Niš. Čekamo dvajset i devetu.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285C286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C286028602860285C28632863286328592863D (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285C286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C286028602860285C28632863286328592863D)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 23, 2009, 01:53:26 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 24.09.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 4/7
ča je čaSLIKOVNI RJEČNIK
Trgadba
Piše i slika Branko Jani KUKURIN
Slika
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/9/448880.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/9/448880.jpg)
Vreme je, ale po talijansku, štajon, Dalmatinci bi rekli stađun, od pobirana grozja, pak ni čudo da od teh stareh besed i navadbah si pišemo, kako i ča ćemo za ki dan uživat i va mladen. Iskusni novinarski mačak Cvijo je neš napisal nedeju od vrbničke trgadbi, i onako kako se je nekada grozje tamo trgalo. Nisu nan to neki tuji kraji, ki su jako dugo, pak je se nekako jenako, i pul nas, na oveh stranah, nan rabi koserić i brentača i čabar. A grozja je, ruže su ga pune. V oveh našeh krajeh, na sjevernen jadrane se reče trgadba ale pobirane grozja. Magari je trgadba čuda stareja beseda, a va našen domaćen se je fermala samo kot delo okol grozja. Va hrvasken trgati bi reć neš otkidat, raskidat, pak imamo još potrgati, rastrgati, a okole grozja se reče berba grožđa, beru se i kukuruzi ale frmenta, a i trešnje se beru, kot i vas drugi žir. Pul nas se samo grozje trga, a črešnje pobiraju. Slovenci reču isto kot i mi trgatva, Dalmatinci reču jematva i bendima. Trgat prihaja još z praslavenskega, koren te besedi se nahaja va još čuda drugeh besed.
Va ova moderna vremena ni kada mislet jako od povijesti zajika, ako se potrefi lepo vreme, gušta j' poć grozje trgat, ma je se manje drveneh brentač ke su se pune slatkega grozja na hrbate va konobu nosile i va čabar hitale. Sad se brže boje z plastičneh lat va plastični čabar na prikolice zitrese grozje i pokla ga se doma peja. Va makine na struju se ga očisti od košćini i kožic i mošt lih zileje va kromiranu bačvu da bi vrenje bilo kontrolirano. Aš tako trebe bit, govore stručnjaki za vino. Se je to lepo, ma kako se je nekada prez te visoke tehnologije delalo dobro vino, ni baš da ga dosada naši judi nisu znali delat. Cela konoba je uževala dišet po dropah. Od teh stareh navadab jedino je nekako trgadba ostala takova užanca okole ke bacela cela familija i prijateli, pak je i dela i veselja ča su judi skupa. Još se najde i kakov koserić, aš se sada najviše z škarami grozdići režu. Kad bi te stare ruže mogle povedat, kuliko jih je ruk pazilo, kuliko jih je ruk obreževalo, veževalo, kropilo i na zadnjen grozje pobiralo!
Puno puti san mislel zaš se ti naši judi okole teh ruž i grozja tuliko muče? Ča ni naredneje, kupit nekuliko boc dobrega vina va butige i bit na mire, prišparat i vreme i soldi? Pak mi se čini da san se domislel zač je tako. Odvaveki su judi va oveh krajeh i vino delali. Ki zna, morda i prej stareh Grki. Pak kako zapustit te lepe i korisne navadbi, ča je lepčega lego va kumpanije, va konobe, ku saki gospodar ki do sebe drži, mora imet, kakov žmuj dobrega i svojga vina popit. Me ne za napit se.
Lane je nona Jardasova, kot divojčica po lehah potekovala, saki grozdić, kot mićo otroče posnažno va brentaču polagala, a za ovoletnu trgadbu već je ni. Ruže su još tamo i čuda let će bit! Morda te ruže i čuvamo za to aš pamete ruki i su muku našeh starejeh, ki su nan pustili velu jubav za svoj grunat, besedu, i zemju. Ako nas gjedaju tamo ozgora bit će sigurno zadovojni kako njiho delo nastojimo i kako nećemo stare nadvadbi zapustili.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285C286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C286028602860285828632863286328592863W (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285C286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C286028602860285828632863286328592863W)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 23, 2009, 01:54:10 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 24.09.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 5/7
DIH TRAMONTANI
Tonetov politički pršut
Piše Dolores Juretić Biondić
Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/9/448881.JPG (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/9/448881.JPG)
Ov put kolumna bi komodno mogla nosit naziv Dih pršuta, a ne tramontani. Da dih...a tek okus. Nisan nikad pisala neki tekst, a da mi je pri temu bilo slabo od tega ča san se - prejila pršuta. Vražja lakomija. Samo jilo nisan mogla s vami podelit, aš vas je čuda, al doživljaj moren...Ovako, va opatijsken dopisništve je jedan dan osvanul cel celast pršut. Na stalke. Skupa z nožon kraj njega. Lep dug duž. Baš onako...violina i gudalo. A dok gledaš slini cede va taktke najlepče muziki. Valcer.
- Ki j' prnesal ti pršut... i zač, pitala san.
- Tone Rudan. Bivši načelnik Općine Mošćenička Draga. Aš da se nakon šesnajst let oprašta od politiki i da s ten pršuton oteje počastiti seh ki su va opatijsken dopisništve sa ta leta pratli njegov rad, objektivno al subjektivno, ni važno.
Ča da van rečen. Malo je takoveh dugovječneh ljubavi novinarstva i politke ke su uz to - sretno finile. Ovo je i na liburnije retkost. Iako je sen ki poznaju Antona Toneta Rudana ćaro da je š njin bilo lahko aš saki put je rekal ča je mislel pa kemu pravo al kemu krivo. Nikad ni govoril sto jeziki nego vavak samo jedan. Jezik iskrenosti. A na novinaru je bilo da njegove besedi prenese šćeto netto, al da ih malo ublaži i obradi... A ča se tiče pršuta moren samo reć samo to: lepa i šesna gesta čoveka kega politika ni zvegatila. Hvala Tone, u uime seh ki smo se častili.
E, da je naš (bivši) Ivo S. samo malo kot Tone pa da je povodon svoje ostavki poslal se kakov pršut ili baren kus salama, sira i nekoliko pašteti sakoj redakcije novin ka ga je pratila va njegovoj karijere morda bi malo lepče gledali na njegov hrabri bijeg u nepoznato...Kerumu pak ne pomore ni sto pršuti, aš je z novinari otprl rat skoro do fonda skoro od prvega dana...
Nego, ti Tonetov pršut...Jedan kus se dal mesaru rezat na mašinu, a ostalo na nož pa ki će koliko, feticu, dve, pet dok se ni prišlo do kosti. A vavek je boje kad se pršut reže na ruku nego na makinu, na ruku je nekako ukusneji. Za objest san na kraje jedno tri feti zarazala onako »po lički» malo debje...Kako je pršut ostal na brigu mladen opatijsken snagan ke sad drže dopisništvo ne znan je još živ al ni, ma ja san sporučila da mi očuvaju kost, aš bin za ki dan kuhala maneštru, a manešta bez kosti od pršuta nutre ni niš.
A za Toneta se ne rabi sekirat. On si je osigural »odstupnicu«. Isto kako je volel politku tako voli i ribariju. Va to san se uvjerila jedne jugovne noći kad san provela sakramenski teške novinarsko ribarske ure i ure va Bigaje na sred Kvarnera...Kako i kormilo na čele Mošćeničke Dragi seh šesnaest let, tako je i na brode sigurno držal pravu rutu iako ni bilo lahko. A ča je najboje, šegavo je Tone mito za novinari prnesal na kraje, a ne na početke, pa to ni ni mito nego samo - pršut. A da j' bil dobar, je.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285C286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C286028602860285928632863286328592863Z (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285C286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C286028602860285928632863286328592863Z)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 23, 2009, 01:54:52 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 24.09.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 6/7
Jena bodulska
Čuda soldi
Prišla j' Bodulka susedu pak ju on pita: – Kade ti j' otac?
Dela – odgovara ona.
Na to je sused povisil glas: – Ča, opet dela? Pa kamo ćete z temi silnemi soldi?
Na ča je Bodulka leh odgovorila: -Tr je škabelini (ladice).
T.U.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285C286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C286028602860285A28632863286328592863X (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285C286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C286028602860285A28632863286328592863X)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 23, 2009, 01:55:38 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 24.09.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 7/7
Nasmejte se, ovo j' život parićal
Kako se zoveš?
Slika
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/9/448883.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/9/448883.jpg)
Prvo dvi šetemane poćakulal san se našin griško-selačkin slikaron Marijanon Mavrićen. Šnjin je bil i njegov sin, a kako mi stariji pozabimo dici imena, pital san fantinu kako mu je ime? Lipo mi je odgovoril da je on Maro, a na to će Marijan:
– Vidiš, lipo si ga pital, šćeto po nigdanju, po domaću kako ti je ime, a jedanput jedni pitaju moga suseda: – Dečko, kako se zoveš?
– Otac i mat me zovu – veli on. Oni pak uporni ponove pitanje, a on jin jopet odgovori da ga mat i otac zovu.
– Pa dobro, kako te zovu?
– Hodi simo! – odgovori mali.
M. BARAC
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285C286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C286028602860285B28632863286328592863A (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285C286328612863285A2858285828612863288A288D28632863285C285C286028602860285B28632863286328592863A)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 24, 2009, 01:05:38 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 06.10.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Niš ni besplatno
Piše Kim CUCULIĆ
Ma ima i oneh ki van svoji proizvodi nude besplatno. Rastumače ti da si slučajnin odabiron baš ti dobil besplatni dar, a moreš ga preuzet ako dojdeš na prezentaciju. I to ne sam, aš moraš dopeljat baren još jednu osobu. Ma to nije se – na prezentacije će bit poslužena i večera. Kako j' mojoj matere puna kapa teh ki neč nude besplatno, rekla j' ženskice z telefona da će doć po svoju magnetnu kolajnicu leh ako j' zaspraven besplatna. Ženski glas z druge strane žici uvjeraval ju je da j' to jušto tako.
Komać ča mat i otac zapolne potle obeda legnu da počinu, zazvoni telefon. Mat skoči z postelje aš pensa da ju zove kakova prijateljica, a kad digne slušalicu ono nekakova ženskica ka j' ljubazna da ne more bit ljubaznija. Pita čovika za zdravje i decu, a onput shvatimo da nan leh pokušava uvalit nekakov masažer, sredstva za snažit, mobilju, libri i ča ti ja znan ča. Se j' to ceneje i more se platit na nekuliko rati. Ma ima i oneh ki van svoji proizvodi nude besplatno. Rastumače ti da si slučajnin odabiron baš ti dobil besplatni dar, a moreš ga preuzet ako dojdeš na prezentaciju. I to ne sam, aš moraš dopeljat baren još jednu osobu. Ma to nije se – na prezentacije će bit poslužena i večera. Kako j' mojoj matere puna kapa teh ki neč nude besplatno, rekla j' ženskice z telefona da će doć po svoju magnetnu kolajnicu leh ako j' zaspraven besplatna. Ženski glas z druge strane žici uvjeraval ju je da j' to jušto tako. Kad je čula da na prezentaciju mora dovuć još nekoga, mat se sa smutila i počela nazivat prijateljice. Finalmente j' jednu našla i šle su vesele po sakramensku kolajnicu. Potle dve uri mat se vrnula doma sa znervirana, aš da ju je prezenter noveh kućanskeh aparati napal da ča ona misli, da ki još ča komu daje besplatno? Rekal joj je da će svoj »besplatni« dar dobit leh ako kupi jedan od teh aparati ki guštaju od 2.500 do 7.000 kun, plativo va nekuliko rati. Mat se pozvala na telefonski razgovor i garanciju da ne mora niš kupit, leh zet svoj besplatni poklon. Ma onaj prezenter i dalje j' bil bezobrazan i nastavil vređat mater. Ona se digla da će poć ća, a va ten momentu druga prezenterica naredila j' onon tipu da matere da kolajnicu. Sad je ona va škabelinu, a matere j' to bila dobra pouka i zaklela se da više nigdar va životu neće poć ni na jednu prezentaciju, naročito ove ke nude besplatni dari. Još je naredila ocu i mene da na se slične telefonske ponude odgovaramo da nismo zainteresirani. Mislin i da bi se finalmente neki ozbiljno trebal pozabavit sa sen oven ki na ovaj način judi vabe preko telefona, hitaju bez pitanja sakakove reklami va poštu, zvone po vratimi i povlače za rukav na ceste. Ćaro mi j' da i takovi judi moraju zaradit za život, ma pitanje j' kuliko j' se to pošteno. A našen naivnon pučanstvu treba poručit da ne nasjeda da j' va našoj zemje bilo ča besplatno.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285E2863285928582863285A28582858286128632893289328632863285C285D2859285D285A285A28632863286328592863U (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285E2863285928582863285A28582858286128632893289328632863285C285D2859285D285A285A28632863286328592863U)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 24, 2009, 01:06:20 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
09.10.2009.
Ćićo Senjanović
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=446527',158,320,'');
AJME MENI
Policija u Širokom Brijegu pustila ubojicu.
Ko je to vidija zatvorit našega čovika.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285928582863285A28582858286128632893289328632863285C285D28592861285D285E28632863286328592863W (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285928582863285A28582858286128632893289328632863285C285D28592861285D285E28632863286328592863W)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 24, 2009, 01:07:21 prijepodne
Glas Istre, 10.10.2009.
Savičenta in the morning
Nadan i bičiklete
Danas me parona pok san posrka kafele vrgla pred gotov čin. Da bi rad poj do mora, ma da bi rad da uzmemo bičiklete pak da se peljemo ud Fažane pak deboto do Pule zuz more. Da je lipo činjeno za bičiklište, pak da tri bičiklete vržen u tvingo, a ona z dicon z note i da si činimo lipu nedilju. Za pešku je rekla da će platiti užinu u Fažani. Ni bilo ča ku ne kuntentati nju i dicu i via mi u desetoj uri zdolu.
Piše: Darko PEKICA
Joped me trefilo srkati kafe u Puli, ma da mi grad ne bude samo za poj ponesti harte na poreznu i platiti režije u esdeka, san zva Nadana. Deboto mi je svejeno kadi pijen kafe u Puli, ma stešo mi je draže da to bude nika normalnija oštarija, a to Fiorin je, almeno po Nadanu, a da ne govorin po Franciju ki pok se z Cardusa prehitija u vamo je činija pedeset albumi. Bi reći da ta oštarija riva na ludilo, pak je to u redu.
- Ej, Peko, doša san na ferije i ne šekaj me, bile su prve Nadanove beside kad je prija petnajst dan doša. Stešo smo se našli u Fiorinu i srknuli kafele dan prija nego je partija nazad za Ženevu. Svaki put kad dojde počme me šekati da se movin ča delati, a vega lita njente! Z jenin sakramenskin američko-francuskin bendon je već dva miseca na turneji kako ton maher, pak je štuf svega i poša se par dan rikuperati na Krk, pak na Unije. Vero je čudo da niš ni dela, aš ga mi vode čekamo kako lovski breki večeru: i Franci i debeli Orlić i Dejo Gotalović i ja. Svin nan ništo rabi nacrtati, udsviriti, kakov plakat eli štracu činiti, eli moviti nas da ča činimo.
Stešo mi je to jutro reka da kad dojde, eli sad za novo lito, eli pokle na proliće, da ima par projekti, pak ko me intereša da se čujemo. A kako neš z takovin likon delati, kad mi svako lito kad dojde da kuraja za naprid, magari pokle svake stvari ke smo činili pade u niki bed, da eli mu se kompjutor pokvarija pak ni finija sejvati svu mužiku, eli mu je falilo uvo, eli uno, ma lo stešo čini delo za deset. Biondo – čudo prirode ki je maher za strip, mužiku, a to ča ga najveć piježa – kako narihtati da zvuče maksimum ud instrumenta – je deboto doktorira.
Nismo imali čuda vrimena za kafelirati, pak mi je još samo riva povidati da je na Krku na srid česte ušerva niku čudnu beštiju, ništo kako pauka, ma z dlakami. Da to još ni nikad vidija, da mora da je niki mutant istrijanskega pauka z nikon dlakavon beštijon. Da mu je parona rekla koji mu je klinac aš da ga je proučava po ure na srid česte.
Danas me parona pok san posrka kafele vrgla pred gotov čin. Da bi rad poj do mora, ma da bi rad da uzmemo bičiklete pak da se peljemo ud Fažane pak deboto do Pule zuz more. Da je lipo činjeno za bičiklište, pak da tri bičiklete vržen u tvingo, a ona z dicon z note i da si činimo lipu nedilju. Za pešku je rekla da će platiti užinu u Fažani. Ni bilo ča ku ne kuntentati nju i dicu i via mi u desetoj uri zdolu. Filice kad je vidija da raskusivan bičiklete i slažen he u vituru se počeja križati i prija nego je poša h maši, a bija je pronat za poj aš je danas Frančiškova, pak je pop mašu vrga ranije ki je glavna maša u Juršići kadi feštiđaju tega sveca.
Nikako san te bičiklete pohita u malega tvinga u kega bi stale još dvi, pak smo u hipu bili na bičikletah poli more. Parona i Frane prekuntenti, Bartol i ja ništo manje, ma smo se prilagodili. Na Puntiželi sva kako tuka, uni čovik z žutin fićon vajk na svojen mistu, pliva, dela fiskulturu, teče. Blizu sedandeset lit, a na unih spravah za se vrtiti na rukah se ubraće kako da je u dvajsetin litima!
Pomalo smo se peljali poli more pak na ljuljačke i ve druge dičje radosti ke bi rabila poj viti naša teta Fides, pak da namura komun da čine takove. Užinali smo u konobi Fera, i to lipo, pak joped nazad na bičiklete, i kad ćeš su bile tri ure. Rabi poj za nazad ki se Bartolu jako spi, a i štala je vred. Bija san hitija besidu paroni da se frmamo u Juršići kadi su imali smotru tovari, ma mi ni dala bado, aš je imala reći, najbolje da se još namuran na tovare pak da namistu krav doma imamo tovare. Tako niš ud Frančiškove i ud tovari, a povidaju da je bilo jako lipo.
http://www.glasistre.hr/kolumna/n/118136 (http://www.glasistre.hr/kolumna/n/118136)
Glas Istre 2009-10-10
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 24, 2009, 01:08:11 prijepodne
Glas Istre / Pula, 07.10.2009.
Šjora Špia
- Sam čiulaaa, sam vidilaaa...
Boli glava od demokrackih prava
Onaj drugi sa glasom alla Luis Armstrong govori da se nije obogatija sa kunama iz privatizacie. Sve sta ima je od njegovih šoldi i nasledstvo roditelji. He, he, žnači da
nije u mraku bilo baš toliko škuro kad su ljudi imali sva ta bogatstva za puštiti švoja dizza. Njegov ex stranački amico Hebrang kaže da Vidošević laže. Pa šigurno, kad je bio bog i batina u Gospodarska komora. Sve je vidio, ali se dela ćorav.
Šam čiulaaa… da ex miništro prosvjete Primorac misli postati naš novi kapo. Dela kampanju, ma ne onu po kojoj se kopa i ore, nego presedničku, i to istu caco Obama! Želi biti hrvacki Obama. Orco toćo, šam rekla, a ja bin htiela biti caco svekrva od Obame!
Sve je vishe candidati, a chi će njima plaćati kerefeke, putovanja, reklamni material, nastupe na televiziji koi kostaju caco fritaja od šveti Petar? To su milioni, dragi moi. Nissam materiališta, ali u ova strasna šituazia, svaka kuna se gleda. Oni muljaju docle traje izbor, a posle nama dolaze računi.
Mesiću će brzo škaditi rok trajanja. Sve više klati po Istri i jako mu se švida poli nas.
“Nego kaj, zna on gdje su mu u Hrvatskoj najbolji drugovi i drugarice!” kaze Barizza. “Šta se čudiš bre, ne igra mečka! Meski je svaka na mestu”.
“Daj prosim te, furt pljuje po crkvi, braniteljima, tupi ga s antifašizmom i vidi se da je bil komunjara! Fala dragom Bogu, još malo i bumo ga skinuli s one stvari!”. “Hebote, Barice, što si navrla? Pa kritizira lopove, nesposobne, lažne branitelje i primitivu. Svaki put kad on zucne, bre, ja se uverim da nisam totalno ishlapela. Zato ga volim”. “Ajde, bilo bi mu bolje da malo obrije one čekinje, izgleda kak nakostriješeni mačak!”. “To mu boona služi da bolje ubada!”, kaze Fadila i pojede rahatlokum.
Za kega glasati? Primorac je bio pićo od Sanadera. Kad je otiša šef, partija je i šegrt. Nije pobolša skolstvo. Infatti, kad je puštio fotelja, nismo čiuli da je neko za njim plaka.
Nije se sjetio dignuti materialno stanje profešori. Za njegovo vreme su iskočili van veliki škandali po facultetima, mito i corrupzia, plus mutni biznis sa librima. Lipo je zahebao dizzu
i roditelje. Daleko je Hrvacka od njegove Amerike!
Onaj drugi sa glasom alla Luis Armstrong govori da se nije obogatija sa kunama iz privatizacie. Sve sta ima je od njegovih šoldi i nasledstvo roditelji. He, he, žnači da
nije u mraku bilo baš toliko škuro kad su ljudi imali sva ta bogatstva za puštiti švoja dizza. Njegov ex stranački amico Hebrang kaže da Vidošević laže. Pa šigurno, kad je bio bog
i batina u Gospodarska komora. Sve je vidio, ali se dela ćorav. Anche ja se siećan tega pa se pitam zasto mu to Hebrang nije prigovorio kad je trebalo? A Vidošević, zasto nije onda reagira kad se čerupalo po mirovinskim fondovima i produzećima? Sada, posle 20 lit, svi su pošteni. U ono vreme kad se kralo tutta forza, Hebrang je bio miništro od zdravstva, ali je sta kuco i dela svoj biznis. Che lipi elementi!
La Pusić nije nista dipila, ali je dugo u Saboru i mogla je vishe reagirati na kriminal. Moram lipo o njoj pisati jer je anche ona postala Ištriana. Kupila si je tu kuću i neka je. Pametna je zenska i šam čiulaaa da na fakultet dela za samo 1.500 kuna mesečno. To je za pohvaliti jer nije ingorda i pohlepna. Se žadovoli sa svoja zastupnička plaća. Meno mal, jedna koja ne grabi di stigne.
“Jezušimarija, pogle onu Pusičku kak viri Mesiću iza vuha! Furt mu se nameštava pred kamere!”, kaze Barizza (Candidato ben accompagnato, mezzo votato!)
Chi mi je još osta? Aha, Josipović. Nežnam, samo sam čiulaaa... da je kulturan čovik, kompozitor, profešor na dva fakulteta. Imovinsko stanje super, nasledstvo nije u pitanju.
A Kajin? Za njega štručnjaki govoru da se previshe zapali i iskreno nastupa, a pensajte, većina birači to ne voli i ne glasa za takove. Će biti da vishe volu kad ih političar gleda u oči i kaka. A ekonomski, caco ćemo naprid? Šta će mi lipi i dragi prešidente ako nemam za maneštru!
Šam čiula da će premierka srediti štuar. Šručnjaki su je konšiljali da bude caco Tačerizza, zelezna ledi. Detto-fatto! Uzela je zajno telefon: “Halo! Ste to vi, gospoda Milka Planinc?”.
“Drugarica Milka, molim lijepo! Šta me trebate?”. “U gabuli sam. Vi ste znala gurati u stabilizaciji, pomognite kako da ja izguram recesiju!”. “Hm, teško će biti. Mi smo imali puuuno manje duga, vani su nas čekali sa naplatama kredita, Tito je bio garancija, proizvodnja nije padala, imali smo naše banke, hotele, poduzeća, brodogradnju treću u svijetu, pune mirovinske fondove. Htjeli smo samo tude kredite, a inače je bilo “Svoje ne damo - tuđe nećemo!”. “Da, ali onda niste imali demokraciju!”.
Da, Jadranka, to je istina. Skupo smo je platili, a nazad dobili mižeriju.
Vasha Spia spija@hi.t-com.hr
Glas Istre 2009-09-30
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 24, 2009, 01:09:10 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 09.10.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Pomozi sam sebe, pa će ti i Bog pomoć
Piše Vladimir JUGO
Va Kastve pokle Bele nedeji ne rabi spominjat one muki delavci »3. maja«. Ako sami sebe ne pomoru, ni ti Bog na nebe njin neće ruku dat. Neka se malo zdignu na zadnje nogi, morda će oživet i ona pokojna solidarnost. Aš Bog voli si judi, ma jih na kraje kaštiga za se: red je selit, zemja zove! Ako morete platit prevoz, morete prit i na nebo!
Već let i let ne gren na Belu nedeju i »čarobni« kastavski breg. Najme, to za njega more reć samo oni ki ga ni prohodil milijar puti kot brižan kebar va rebar. Najme, zač se na Belu nedeju morat opet napit kot so drugo silno »pučanstvo«, a to su za me samo dragi judi, niš više i niš manje. Dosti! Pa san prošećal po Kastve pasani utorak med judi ki su imeli drugu posajmicu. Nosili su ća su ambalažu, stoli, kantridi i se drugo. A smet je ostalo koliko ti srce želi za oni najnoveji deponij va Marišćine ki će bit gotov morda za naši vnuki kad budu šli va penziju. I ja bin bil nosil doma onu maketu kastavskega turna al velu bačvinu, punu al praznu, ki zna, ma mi je to preteško bilo. A zna se, ča je doma – doma je! Ta je filozofija pul nas jako popularna. Tko je jamio, storil je to pošteno kot hrabro cro-srce – od vrha do dna. Služili su narodu i jako nas zadužili zna se kako i zač. Valda van je ćaro!
Pred Ložun me velečasni Franjo Jurčević pozval da seden za stol, pa san popil ne kafe leh kapučino. On me je navadil da nisan ateist ako verujen da je ruža, šipak, lepa. Kad vidin da je tako, verujen. More bit! A msgr. Franjo mi je drag kot oni narodni biškupi Juraj Dobrila i Božo Milanović, za drugeh ne bacilan.
Bila je, za razliku od sakidajnice, oprta i Zavičajna zbirka Kastav(f)štine i neki razred šesti al sedmi je gjedal spomen-kamaru kastavskeh partizani. Po starinski san pital kade njin je drugarica učiteljica, a ti vražji fakini, vnuki i bičvnuki braće Cetina i drugeh su me pozdravjali z stisnutun pestun na desnen uhe. Ofriškali su mi dan. To ti je tradicija z kolena na koleno. Magari ni baš puno grajani Kastva baš bilo va šume, nju su popunili va svoje vreme hmeti i seljaki z okolneh sel. Kako i zvončari, sejeno Halubajski UNESCO-ti, al oni zapadni.
Va Kastve pokle Bele nedeji ne rabi spominjat one muki delavci »3. maja«. Ako sami sebe ne pomoru, ni ti Bog na nebe njin neće ruku dat. Neka se malo zdignu na zadnje nogi, morda će oživet i ona pokojna solidarnost. Aš Bog voli si judi, ma jih na kraje kaštiga za se: red je selit, zemja zove! Ako morete platit prevoz, morete prit i na nebo!
Ča će pul belice ti smešni Salonit, obećanja za ludi, ta Vegeta juha al više supa, ča će nan cepi za prašću gripu i ti dr. Srećko Sladoljev (dobil je vritnjak v rit, pul nas tako mora bit), a neki su jamili soldići i smeju se poštenen i jebenen. Sakega slugu kapitala, pa bil odgojen i va soc-duhe, moreš kupit za pravu cenu. Ča bi se reklo, saki je lud na svoj način, a neki i više. Oni ušićare neč i za stari dani, samo ča jih malo ki dočeka.
Šparaš, pa krepaš, a drugi kašneje uživaju. Ča ti je čovek!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285928582863285A28582858286128632893289328632863285C285D285A28582859285C28632863286328592863E (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285928582863285A28582858286128632893289328632863285C285D285A28582859285C28632863286328592863E)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 24, 2009, 01:10:12 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri / Pogled
KVADRATURA DRUGA
10.10.2009.
đermano ćićo senjanović
život bez zvijezde
Osin ča su se išli tuć protiv okupatora, oni su se borili za jedan bolji, pravedniji svit. I njihov je simbol bila zvizda petokraka. Sa zvizdon su poginuli i sa zvizdon ih triba pokopat! To se znalo i to se poštovalo. Pa in je na spomenik stavljena crvena zvizda petokraka. I tu petokraku triba na spomenik vratit. To ča su se pod ton zvizdon posli događale nike grube stvari, a ča ga ta poginula mladost jema s tin?
Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/10/450781.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/10/450781.jpg)
cirka oko
Baš je pametan oni ko je izmislija emajliranu poštu. Upreš u botun i odma vidiš ko te se sve sitija. Nije ono ka pri kad bi šeta gradon pa te sretne nika prijateljica i reče: »Je li ti se nikidan štucalo? Spominjala san te, tila san te zvat, ali...« Sad više toga »ali« nema. Danas ti se svak more javit i saopćit svoje najintimnije misli. Ča se mene tiče, kompjuter mi je zakasnija jednu 30 godin. Umisto nježnih misli, romantičnih izjava i titraja srca, sad mi dolazu poruke političko-ideološkog tipa.
Javija mi se emajliranon pošton Jovan Grkinić i govori da je Grad obnovija spomenik Prvom splitskom partizanskom odredu, i da ga izuzetno smeta činjenica da ovi spomenik nije obnovljen u potpunosti jer nije ponovno postavljena zvizda petokraka. Umisto zvizde sad tu zjapi rupa. Na ti način se želi zatajit da su borci krenuli u borbu ne samo radi oslobađanja domovine već i za ostvarenje svojih ideala.
Čin je Kerum doša na vlast, odma je primija predstavnike SAB-a i obeća da će obnovit partizanske spomenike. I evo je obnovija ovoga u Vinkovačku ulicu. Ajde, dobra voja je najboja! Ali, ako nešto obnavljaš, pristojno je to vratit u prvobitno stanje. A prvobitno stanje je spomenik sa zvizdon petokrakon! Gotovo! Nema više! A opet, ima još. Ima dosta nas u Split koji bismo volili da se obnovi Funtana na Rivu. Posli rata su je srušili komunisti. Zato jer je oni lik na vrj Funtane pokaziva prston prema Bosni. Sad mi govorimo: »Obnovite Funtanu, a oni gori neka pokažije di god oće. A morete mu i okidat prst.« E sad, zvizdu mi na spomenik vratite, a ovome na Funtanu okinite prst?! Bome, jer di će se oni šporki prst poć stavit sa našon čiston zvizdon petokrakon?!
Ili ono po Kremlju. Najpri krst, pa zvizda, pa sad opet krst. Vraćanje u prvobitno stanje. A ko zna kakvo je bilo prvobitno stanje onin borcima Splitskog odreda? Jesu li oni u rat išli ka komunisti ili in je primarno bilo oslobođenje od okupatora? I ako je među tin borcima bilo i nešto nekomunista, jesu li oni koji su podigli spomenik, učinili nasilje kad su in na spomenik stavili zvizdu petokraku? Reć ćete: Komunisti su bili u većini! Pa ča onda?! Nekima je ta zvizda bila nametnuta. A ča in se rodbina nije bunila kad je stavljen spomenik sa zvizdon? Je li, pa da ih stavu na Goli otok. A zašto se sad rodbina ne buni ča in je spomenik bez zvizde? Je li, pa da ih stavu na crnu listu?
Našemu svitu nikako ugodit.
svakome svoje
Gledan ovo gori ča san napisa, pa san se pripa kako san sve izrelativizira. Odma zoven barbu partizana da mi reče koliko je boraca Splitskoga odreda bilo organizirano, jesu li sve to bili skojevci, kako su disali, a barba mi govori: »Majko moja, da jesu li bili organizirani?! To ti je bila najnaprednija splitska mladost. I najhrabrija. Puno se našega svita sakrivalo ispod stola dok su se veliki tukli, a ti naši momci su znali ča in je činit. Osin ča su se išli tuć protiv okupatora, oni su se borili za jedan bolji, pravedniji svit. I njihov je simbol bila zvizda petokraka. Sa zvizdon su poginuli i sa zvizdon ih triba pokopat! To se znalo i to se poštovalo. Pa in je na spomenik stavljena crvena zvizda petokraka. I tu petokraku triba na spomenik vratit. To ča su se pod ton zvizdon posli događale nike grube stvari, a ča ga ta poginula mladost jema s tin? Njihovi su ideali bili najsvitliji i najpošteniji. Zato poštujmo uspomenu na njih i pamtimo ih onakve kakvi su bili. Oduzmi in zvizdu, oduzeja si in sve!«
Živija barba! Evo me su dvi beside vratija na pravi put.
petar veliki
Nikad se manje nisan zadrža u Zagreb. Izaša san iz autobusa, iša na premijeru, ukrca se u autobus i vratija u Split. Nikad se ja na ti štrapac ne bi bija odlučija da mi se nije javija Dejan Aćimović. Reka mi je da bi volija da mu dođen na premijeru dokumentarnoga filma o slipome sportašu Petru Bešliću koji nas je proslavija na Paraolimpijskim igrama u Peking.
Film je i težak i dirljiv, i bolan, i optimističan. Gura nas u neki svit s kojin se ne želimo susrest. Izgubit vid, to normalni mozak ne može prihvatit. Sve ča si dosad činija, u čemu si uživa, to se na jedan put gasi. Nema više! I s tin – nema više – susreja se Petar Bešlić. Nije klonija, nego se cili dâ u sport, u atletiku, u trčanje. A trče tako da uz njega trče neko ko vidi. I ti njegov partner u trčanju, Šime Sušić, to je čovik koji je zaslužija sve ljudske nagrade. Cili svoj sportski život podredija je Petru i njegovon uspjehu. A tu je i Petrov atletski trener Srećko Opašić. Čovik koji je zaslužija zlatnu medalju za altruizam. Ma, miljun mi je misli i asocijacija tuklo po glavi dok san gleda ti film.
A puno san mislija i o Dejanu Aćimoviću. Osin te umjetničke i ljudske komponente, on mora imat i žicu od pravoga menadžera. Ovo menadžer se može prevest i ka prosjak. Mora se iljadu puti stavit u poziciju onoga koji moli, objašnjava i traži. Nikad za se, samo za film. Jer za snimit ovi dokumentarni film, tribalo je brdo pinez. Za putovanje po Rogli, Posušju, okolici Zagreba, pa sve tamo do Pekinga i Kineskoga zida. I tako je moj Aćimović naša stotinjak sponzora. I svi su ti sponzori došli na premijeru u CineStar u Branimirovu. Bili su tu i Jadranka Kosor, i Bandić, i Vidošević, bilo je krcato tajnika, direktora i pomoćnika. Za njih su bila rezervirana dva centralna reda, pa su fotoreporteri imali sve njih na okup, i aparati su škljocali ka ludi. A kad je projekcija bila gotova, onda smo deset minuti čekali da se vrhuška povuče, da bismo i mi pomalo krenili za njima.
Sve skupa mi je učinilo jednu veliku muku. Opet je politika ukrala događaj. Opet su neki krivi ljudi zasjenili neke prave ljude. I bilo mi je žaj Petra Bešlića i svih slipih osoba. Bilo mi je žaj Dejana Aćimovića i svih pravih umjetnika. Zašto se dobri režiseri moraju prostirat prid političarima? Zašto se pinezi za dobre projekte ne mogu dobivat nekim automatizmom, a ne dobrom voljom tipova koje ne bi volija srest ni u liftu?
Iša san na premijeru široka srca, a vratija san se tako da san cili uša u se.
on meni
Posli premijere smo se spustili na prvi kat, na mali domjenak na bazi prijema, di se uz mene zalipija jedan, ovako mojih godin, govori da on mene zna, a onda mu je proradila mašta, i baš san se lipo raspoložija. Govori po zagrebačku, tako da su mi te njegove bajke bile još šugastije. Nikad ga u životu nisan vidija, a on meni tumači:
– Znaš, ja ti imam pucu kaj je 15 let mlajša od mene, i kak njoj nikad dost, ja ti sat vremena prije čvenka uzmem pola viagrice. I mogu ti reći da me fest drži. Štepam kak singerica. A tu sam došel, onak, prek veze. Javil mi je kolega da bu danas tu domjenak, i to se ne sme propustiti. Ne znam povodom čega smo tu, al to mi nije ni važno. Znaš, bil sam učitelj, mirovina mala, i ovi domjenci me baš lepo podignu. Sreća da je Zagreb kulturan grad pa se navek nekaj događa. A sad idu i hladniji dani, pa se uvek lepo zgrijem, a nekaj se i pojede. Čuj, ja sam ti imal tetka kaj je bil u logoru. Tri leta je tamo bil i svaki dan je čekal kad ga buju prozvali i poslali u smrt. No, nekak je dočekal kraj rata, ostal je živ, al je otišel sa živcima. Na kraju se ubil. Ja ga skroz razmem. On je čekal da ga ubiju, oni to nisu napravili, i on je ispravil njihovu grešku. Ja često razmišljam da se ubijem...
– I ča te sprječava?
- Čuj, to mi je nekak amoralno. Kak bi mi puca gledala na to?! Ona bi mislila da sam se ja ubil zbog ove situacije u Afganistanu. Znaš, mi ti često o tome diskutiramo. A kaj se tebi čini, jel bu Češka potpisala Lisabonski sporazum?
– Ovisi o dijafragmi.
– Vrag te jebal, kaj si ti bedast. [/b][/i]
harač, rajo
Baš je lipo da smo mi pravna država. I sad je Ustavni sud zatrpan zahtjevima. Kad je na televiziju reklo da će eventualni povrat harača dobit samo oni ko se bude žalija Ustavnome sudu, svit je navalija pisat žalbe. U par dan je u Ustavni sud došlo 30 iljad zahtjevi za povrat. A brzo će ti broj skočit na sto iljad. I sad je Ustavni sud zagušen. Ne otprema se pošta, protokol je kolabira, suci se vataju za glavu. To su sve veliki pravnici i oni su došli do zaključka da nema kolektivnog oprosta. Harač može bit kolektivno nametnut, ali nema kolektivnog vraćanja. Svak za se travu pase. Pitan ja punicu je li ona poslala zahtjev Ustavnome sudu, a ona mi govori:
– Ne znan ti ja to formulirat.
– Ja ću Van pomoć. Kolika Van je penzija?
– Šta te se tiče! Je li ja tebe pitan za plaću?!
– Ne mogu in pisat ako ne stavin cifru.
– Stavi, tako nešto, između dvi i četri iljade.
http://split-online.info/vijesti/hrvatska/zivot-bez-zvijezde/ (http://split-online.info/vijesti/hrvatska/zivot-bez-zvijezde/)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 24, 2009, 01:10:55 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 01.10.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu
Pregled:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592863285928582863285A2858285828612863288A288D2863286328632863286328592863X (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592863285928582863285A2858285828612863288A288D2863286328632863286328592863X)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 1/7
pročitali smo za vas
»Cesta« z sinjanemi tragi čovečje »(hi)štorije«
Ako se Miloševa »Cesta« po svojemu mešanju autorske »anonimnosti« i elementi autobiografije z jene strani more usporedit s Kafkun, z druge strani njeja »bizarna logika« jako je slična filmi Davida Lyncha, od keh se jedan i zove »Zgubljena cesta« (»Lost Highway«)
Napisal Marino MALJAVAC
Slikali Sandro RUBINIĆ i Marin ANIČIĆ
Slika
Za mesto fabule Damir Miloš zibral je opatijski park
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=450326',400,520,'');
»Moja sudbina nije ostajanje. Moram krenuti dalje cestom.«
Prašina i samina na ceste van sakega vremena i sakega poznatega mesta. Ča nan vredi putovat ko se nećemo vrnut nazad, pita se Damir Miloš va svojoj zadnjoj knjige »Cesta (ostajanje)«. Kot va štorijah Franza Kafke, kade su glavne peršone va knjige leh sinjane z inicijali (Jozef K.), tako i vagabundi ki se skiću po Miloševoj »ceste« nimaju ni imena, anke znamo ki su jin mat i otac, kot ča anke znamo jedan kušćić historije od sveta va ken živu. Va so vreme dok čitamo knjigu, moremo videt kako se pred nami vrte sakakovi »fragmenti« ki se spajaju skupa va jenu štoriju. Z jene strane tako pratimo jenega vagabunda ki cel život putuje se daje i daje po toj »mističnoj« ceste, a va isto vreme nan Miloš poveda štoriju o dva čoveka – kanibala, ča sami živu na pusten otoke. Kot ča i mirovanje na jenen meste (otoke) gre sprotu stalnemu kretanju po ceste bez kraja i konca, tako je ovisti roman pun takoveh »suprotnosti«. Simetrija dobrega i zlega, prošlega i sadajnega, stvarnega i sanj stalno je »va đire« celu knjigu, a dve štorije ke sprva zgjedaju skroz nepovezane i razbijene, na kraje se va romane lepo »matematički« zafašaju. Ako se Miloševa »Cesta« po svojemu mešanju autorske »anonimnosti« i elementi autobiografije z jene strani more usporedit s Kafkun, z druge strani njeja »bizarna logika« jako je slična filmi Davida Lyncha, od keh se jedan i zove »Zgubljena cesta« (»Lost Highway«).
Teško će Miloševu »Cestu« razumet onisti ki ni nikada čital njegove prve knjige. Kot jedan od »poštari lahkega sna«, kako ih je krstil Krešimir Bagić, Damir Miloš krajen osandesetih i početkon devedesetih let bil je jedan od najplodnejeh pisci generacije skupljene okol časopisa »Quorum«. Sprva asistent teorije zajika na zagrebačken Filozofsken fakultete, odjedanput je partil navigat i postal va to vreme jedan od najvećih promotori jedrenja va Hrvackoj. Morda je baš i taj njegov životni put interesantan kot i knjige ke je napisal zaradi tega ča se va njegovemi romani teorija zajika kreira kroz pisanje. Va »dečjoj« knjige »Bijeli klaun« otrok ki je daltonist vadi raspoznavat kolore od starega čoveka ki je slep, ča bi reć da preko mentalnega navadi kako povrnut svoju fizičku falingu. Morda i najvažneji roman za razumet Miloša kot pisca je »Smrt u Opatiji«. Kot Opatijac, Miloš va oven, kako će sam reć – »projekte«, za mesto fabule zibire poznati opatijski park. Mada park kot takov ima neko svoje (»objektivno«) značenje i van samega romana, knjiga ga nanovo definira i »vuče« va svoju stalnu igru besed i dogajanji. Od prve rečenice ku ćete videt kada ju zamete v ruki (»posveta: dragom meni od sebe«) celi roman dela kontekst va ken će bit smisleno reć »Gledali sam se«. Na ovaj način sam tekst knjige postaje konceptualiziran, a si njegovi elementi svoju vrednost dobivaju samo va kontekste celega romana. Evo ča Miloš poveda o toj svojoj »gramatičkoj konstruiranosti«:
»Dinamikom se potvrđuje i jedno moguće gledanje na odnos među riječima, tj. na odgovor što jest imenica, što glagol, glasi: glagol to je imenica u kretanju. Kretanje, u krajnjem smislu djelatnost, uvijek je čovjekova djelatnost, a on je u ovom romanu okarakteriziran kao – onaj koji traži. Što? Kad bi znali bilo bi dosadno.«
Ove besede morda i najboje povedaju ča Miloš oteje postić z svojin pisanjen. Pisanjen ko neki put zgjeda i kot »samo sebi svrha«, ali i pisanje ko vavek zna unapred svoju strategiju oblikovanja sveta ki je fikcija, ali sejno niš manje interesantan ni manje istinit od onega »pravega«. Struktura našega zajika samo je zrcalo strukture celega našega stvarnega sveta, rekal je filozof Ludwig Wittgenstein. On se je va svoje vreme spametil jene »novitade« ka bi se mogla nazvat »filozofska terapija«, ča bi značilo da je filozofija »bol« za ku je jedini lek ona sama. Kako sam ni volel preveć govorit, Wittgenstein je rekal kako filozofi (i judi općenito) ne bi smeli niš reć ako nisu sto posto sigurni da je to tako. Samo ča zajik ne pozna »istinu«, nego samo konvencije, »pravila igre«. Pa zač se onda ne bimo igrali, namesto da smiron mučimo i ne delamo niš? Zač ne bimo mogli »mi sami sebe gjedat« ko nan zajik to ne pusti? Pa morda bolje da onda promenimo zajik, namesto da on menja nas.
Kot i va morda Miloševen najbojen romane – »Nabukodonozore«, va »Ceste« se opet ponavlja štorija o »trage«. Va romane »Nabukodonozor« pušćanje traga (va peske ali va snege) znači »tragediju«, aš jedino njihovin brisanjen babilonski kralj Nabukodonozor more bit siguran da ga nikad neće ćapat. Trag ki je ostal na ceste (ili na harte na koj je roman tiskan) jedini je način da »pročitamo« svoj put nanazad, razumemo pasano vreme i, konačno, smisal cele ljudske »(hi)štorije«:
»... što dalje hodam cestom, to više saznajem o onome što je bilo prije, unatoč nemogućnosti povratka.«
Ona se u trku svlači
Miloševa ideja o konvencionaliziranosti našega govora more se videt na čuda mesti va njegovemi romani. Kako bi pokazal na te aspekte njegove »lažnosti«, Miloš dela razlomljene kombinirane situacije kade se to najboje more vidit, pogotovo kroz dijaloge, a va isto vreme van prihaja pravi smisal onega ča je bilo rečeno. Jena takova »smešnica« dogaja se recimo i va romane »SE«:
– DOBRO VEČE. – kao da je tim riječima sebe prenijela na, od ljudi udaljenu livadu, na osami u polumraku.
– DOBRO VEČE. – nađe se i on u šumarku uz rub livade. Vidi je u laganoj proljetnoj haljini. Vjetrić.
– DIVNO IZGLEDATE. – potrči ona livadom šireći ruke. A ruke bijele.
– HVALA. – podigne glavu iz šumarka ne vjerujući svojim očima, jer ona se u trku svlači.
– ŠTO ŽELITE POPITI, ILI NE, DA SJEDNEMO ODMAH ZA STOL I NARUČIMO APERITIV? – kad odjednom iz obližnjeg šumarka, prema njoj trči jedan muškarac?!...
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592863285928582863285A2858285828612863288A288D28632863285C285D2858285B285A285E28632863286328592863K (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592863285928582863285A2858285828612863288A288D28632863285C285D2858285B285A285E28632863286328592863K)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 24, 2009, 01:11:51 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 01.10.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 2/7
obašli smo
Bela nedeja bez petešića ni Bela nedeja
Mi dečina smo se najveć veselili petešiću. Onemu kemu se v rit puše. Potekovali smo š njin, puhali mu v rit, se dokle nas usta ne bi zabolela. Još čujen taj fik. Petešići su bili storeni od jila. Sledić opiturani, najveć va kafeno, a imeli su božanski glas
Piše Cvjetana MILETIĆ
Slika Marin ANIČIĆ
Slika :
Vredna Maja je sega parićala
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=450327',400,381,'');
Nedeju je Bela nedeja. Veli blagdan Grada Kastva. Ne crkveni, magar je odvavek nedejna maša, leh narodni blagdan al blagdan za judi. Štima ga se zdavni. Ne zna se od kad. Neš je zapisano va Kastafsken zakone, neš i va stareh spiseh. Tako čitamo da se za Belu nedeju delavci sa zasluškon vrnjaju doma pa se na taj dan na starine najde sa rodbina i svojbina. Za Belu nedeju su se i dugi poplaćevali i zasluški splaćevali da bi se naprvo živelo s laginjun va duše. A onputa bi se za Belu nedeju naručila i pogodila veća dela. Nekemu j' trebal nov kabal, nekemu nove bačvi za vino, novi koši al košari, kotal za rakiju, peča bele robi za divojke dotu ušit... Se to se naručevalo za drugo leto. Tako su dela imeli, koliko su oteli, i bačvari i stolari, i ženske ke su robu tkale al vunu gardašale i prele. Si su ponaprvo znali kemu te ča prodat. Ča j' bilo odveć, prodalo se na samje.
Samju su se najveć veselila dečina. Već od suboti strgali su po grade, tekli zgorun zdolun, kurijoži za videt ki j' ča prnesal za prodat, magar ni jedan od nas ni imel ni prebijenega šolda va žepe. Nedeju jutro komać smo sfehtali lateni dinar za ringešpil. So drugo vreme porabili smo samo za gledat. Puzali pobožno od stola do stola. Sledić bliže kade se mendulato seklo da nan se kušćić za majicu taka. Slatki kušćić. Fermali smo se pul onega ki j' zijal: »Tko nabije, taj dobije!« više zato ča j' jako zijal, nego ča smo razumeli čemu se stareji smeju. Trebalo je nahitit kolonbarić na vrh od boci i ki j' to storil, smel se boce i sen okolo. Bila j' to igra za mladići. Mladići su v rukah stiskali i balicu na laštike. Š njun su zbijali divojki. Ne bilo ku, leh saku. Tako je bilo po seh samjeh. I na rukavašken, kamo j' hodil Zoran Kompanjet, ki j' ovako zapisal: »Mladići su hitali va malice / na laštike vezane balice, / a one su se na to jadile, / ma ne zaspraven / leh nekako po sile.« Takoveh balic više ni. Bile su storene od harti i punjene s pilotinun. Na njimi je bil laštikić, ki se stavjal na srednji prst pa bi se hićena balica vavek vrnjala va pest. Neken je to bil senjal od jubavi, neken samo škerac.
Za starejeh je Bela nedeja bil dan počinka. Materi su mesile njoki, oci ćakulali s kumpari, brati, susedi, svojinun i z onemi ki su lih pasevali. Oni su komać pred večer šli va Grad. Na kapuz i kunbasice i na dva deci belice. Drugi dan na posajmice je bilo se ceneje pa se drugi dan i kupjevalo. Palentari i kuharice, dasku za robu prat, kablić, škamblicu al ribež za kapuz. Ako niš drugo kakovu pršku al roštalce za otroka.
Mi dečina smo se najveć veselili petešiću. Onemu kemu se v rit puše. Potekovali smo š njin, puhali mu v rit, se dokle nas usta ne bi zabolela. Još čujen taj fik. Petešići su bili storeni od jila. Sledić opiturani, najveć va kafeno, a imeli su božanski glas. Prnašali su ih s Kranjske, negdere z Ribnice. Trgovci su bili lepo obučeni, onako po svoju. Stali su zad banka i puhali sad jenemu sad drugemu v rit. Otac je naslišal i kupil mi onega za kega mu se činelo da ima najlepji glas. Potle se ni jadil ča fičen po kuće. I taj čas kad san trepela i čekala da zamen petešića v ruki je moj najlepji spomen. Potle su počeli prnašat lateni petešići. Bilo ih je i od plastiki. Samo oneh »mojeh« više ni bilo. Mislela san: nikad maj već ne bude petešić va Grade. Mislela i pogrešila.
A sad štorija od tega novega, kastafskega i »mojga« petešića.
Pojavil se pred deset let na Beloj nedeje jušto onakov kakovega moji spomeni čuvaju. Čin je na banke glavu zdignul i zafikal, prodal se na grabanju. Mej judi su oživeli stari spomeni. A jas san kurijožo šla san za njigoven sledon. Od kuda su prišli ti novi, »moji« stari petešići? Ki se domislel storit ga? Ki ga je oživel da opeta po Beloj nedeje peteši? Kemu reć hvala za to ča već deset let dečina opeta onako milo pušu petešiću v rit?
Put me pejal drito h Pobron. Tu san našla jene zlatne ženske ruki i pred njimi puno jila. Na stole i pred vrati se puno petešić pripravneh za izložbu. A izložba će se otpret jutra, petak, dva dana prej Bele nedeji va Crekvice sv. Trojice na Lokvine. Na izložbe nete bit samo petešići leh si Majini kastafski suveniri mej kemi je i on, a keh već deset let dela ženska od struki, umenja i znanja, mr. sc. Maja Štrk-Snoj. I da znate, nisu to bilo kakovi petešići, nego oni z vremena mojga otroštva. Lepi, mići, storeni na meru od usta i nosa, s škujicun na rite da se ima va ča puhat. Gledan tako posloženeh. Oni moji va spomeneh i ovi sadašnji jenaki su, samo ovisti su lepje opiturani, neki i zlaton pozlaćeni. Malo gledan petešići, malo Majine ruki kako ih mese. Reklo bi se lahko kot niš. Ma, ni baš lahko. Ona to dela ovako:
Najprej zame kus jila i stori boćicu toliko veliku da njoj stane va pest. I mesi, mesi ju se dokle ne oćuti da j' jilo postalo mehko kot testo i da od njega more storit figuru. Onput mu zivuče telo i nogi na keh će stat pak na jenu stran zitegne vrat i glavu, a na drugu rep. Sad petešića pusti da počine, a ona za to vreme parića krejuti, rožicu, kjun i oče. I ta čas, kad petešić progleda, ona zna na čen je. Ovako mi govori: – Zajeno vidin kakovo je to blago. Veselo al jadno, pametno al blesavo, staro al mlado, opasno, štimano al lajavo... Pogledan ga, nasmejen mu se v oče i rečen: »Boh, mali, gremo daje!« Sad mu treba regalat švik. To j' najtežo delo. Treba storit škujicu na rite i skroz nju – a da se ne zmasti još mehkega petešića – zidust vanka so jilo znutri da se dobije mesto za glas. Ako ne, neće bit švika. Kad je petešiću trbuh prazan, popravi se škujicu na rite i stori još dve na hrbate da švik more vanka. Sakemu Maja mora puhnut v rit za videt ako se va trbuhe raja dobar švik. A trebalo je provi i provi za navadit kamo stavit škujice da budu na praven meste. Kad se to stori, more se i delo dofinit. Sad Maja pusti da se petešići dobro osuše prej leh ih stavi peć. Ne va šparget, nego va keramičku peć, kade se peču deset ur na tisuće gradi. Još deset ur njin treba da se ohlade. I komać se onputa peć otpre. Vanka pridu si petešići beli, beli kot sneg. A ako se dva mej sobun ćuknu, čuje se ono cinggg, kot kad se ćuknu dve kikarice od majoliki. Takovi beli petešići Maja stavja v ruki svojoj hćere Metke, akademskoj slikarice, ka s pinelićen dela čudesa. Saki opiturani petešić je samo svoj. Jedan jedini. Dva nikad nisu jenaka. I ni dvojčić.
Gledan kako Maja i Metka stoje pred svojen delon. Sad sponova treba fikat. Jenega po jenega zet v ruki i v rit njin puhat. Ako je švik kako treba, Metka ih va finu hartu zamota, Maja slaže va škatulu. Parićani su za samanj.
A kako se Maja domislela storit petešića?
Najprej se rodilo jeno prijatelstvo zmed Maji, kot ženske od struki, i grada Kastva, va ken su oteli imet svoj grb. Trebalo je kopat po stareh hartah, a ona je to umela i želela. Videla je da judi čuvaju grafiki svojga grada keh je Valvasor storil još va 17. veke. Jenako tako judi vole i onu šternu na Lokvine va ku su svojni utopili zločestega kapetana Frana Morellija sporad česa su sucu kuntento ponavjali: »Ča ki ga je? Si smo ga, ja i moj brat, i od mojga brata brat, i sudac Kinkela, i si do vragu tega. Još ga je i stara Mare s preslicun v rit badnula, da gre dubje va fondo«. Kad je kašneje zela jilo v ruki, najprej je umesila grb. Onputa tu šternu. Za ten je storila i jenu bukaletu jenaku onoj staroj z leta 1845. ka je va Zavičajnoj zbirke Kastva i na koj piše »Živila Hrvacka«. Sled ju j' oplela z bršjanon, ki va Kastafšćine tako obilo raste. A onda j' videla i neki stari petešići pa j' pomislela da more storit novega. Za prvega je od ondašnje gradonačelnice Sonji Brozović Cuculić dobila srdašni bušić i to j' bil senjal da j' na praven pute. Pred njun je bilo delo ko j' trebalo storit. Va ten je dobila, danas bi rekli, i podršku Turističke zajednice Grada Kastva ka još vavek dura, ča će se videt i po ovoj izložbe kastafskega suvenira. Za teh deset let petešić se pozlatil. Od bušić.
»Bela nedeja, beli dan, homo jutra na samanj...« svojni su kantali i mlaji i stareji. A samju su se odvavek najveć veselila dečina. Sad se veselimo i mi, vremešni. I s pravon moremo reć – ja i moj brat i od mojga brata brat – da Bela nedeja bez petešića ni Bela nedeja!
Kako ga storit?
Zamite boćicu jila toliku da stane va pest.
Mesite ju mej rukami kot testo.
Sad zivučite nogi da more stat.
Na jenu stran zitegnite vrat i glavu, na drugu rep.
Petešića pustite da počine.
Vi parićajte krejuti, rožicu, kjun i oče.
Čin to takate, blago vas već lepo gleda.
Sad malo strpjenja.
Železnen žlebićen storite mu škujicu na rite.
Skroz nju morate zivuć so jilo s trbuha
da se dobije mesto za glas.
Sad mu storite još dve škujice na hrbate
i puhnite v rit.
Ako švik pride vanka, vaš je petešić oživel.
Prnesite ga h mane da ga spečemo.
Belega ćemo skupa opiturat.
Doma mu morete puhat v rit al ga stavit va veltrinu.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592863285928582863285A2858285828612863288A288D28632863285C285D2858285B285A285F28632863286328592863N (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592863285928582863285A2858285828612863288A288D28632863285C285D2858285B285A285F28632863286328592863N)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 24, 2009, 01:12:39 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 01.10.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 3/7
da se ne pozabi
»Smešice« od Bertota Lučića zavavek će živet
Već je sedan let pasalo od kako se j' Berto Lučić z svojun jubavi za domaće »ča« premestil na on drugi svet
Piše Tatjana UDOVIĆ
Slika :
Večer pul Matetićevega ognjišća
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=450347',400,416,'');
Va spomen na svojga člana, Ustanova Ivan Matetić Ronjgov je va suradnje z Narodnun knjižnicun i čitaonicun »Halubajska zora«, pozvala Pučki teatar – KPD „Istarska vila» z Kastva pak se pul Ronjgi održala Večer pul Matetićevega ognjišća pod nazivon »Smešice« od Bertota Lučića.
Već je sedan let pasalo od kako se j' Berto Lučić z svojun jubavi za domaće »ča«, premestil na on drugi svet. Lahko bi bilo za verovat da još i tamo sada spićuje starejeh o još starejemi užancami od keh ni arival niš zapisat – aš on je za se rekal da va glave ima kot jenu kartoteku va ku spravja se štorije i užanci keh čuje i vidi pak jih potla stavja na hartu da se ne pozabe. A barbi Bertota, kako ga j' čuda njih zvalo, nan već ni, ma zavavek živu njegovi zapisani versi, smešice i kumedije.
I dok se Kastafci i drugi smeju s Kastafsken pučken teatron, rabi reć da j' Berto Lučić bil jedan od njegoveh začetniki. Kastafski pučki teatar je potekal od kastafskega zabavnega programa »Naš domaći glas« kega j' 1974. i vodil sam Berto Lučić na Šporovoj jame, a za ku je, kako bi bilo čin živje, napisal» po ku kumedijicu« ku su se navadili i za daski parićali člani Dramske sekcije KPD »Crvena zvijezda« Kastav. Se j' to bilo amaterski, ma se j' juden jako pijažalo pak se j' z »Našen domaćen glason« nastavilo – arivala se j' složit jena grupa judi glumci-amateri ki su bili za to da se juden prikažu neke od našeh stareh užanci, a ča je još važneje, da se bude na domaćoj besede. Radi te kunpanije i oduševjene publiki, Berto Lučić se j' zaspraven moral ćapat pisanja. Jena za drugun nastajale su kraće štorijice (»Va rakijnice«, »Idealan brak«...), a onda i malo veće kumedije (»Dota«, »Otepuhi«...). Berto Lučić je se sam režiral i glumil. Dogodilo se j' i to da je potla desetak let, delo tiste kastafske kunpanije zamrlo, ma j' od 1992. leta opeta se znova krenulo kad se j' opet osnovala dramska sekcija KPD »Istarska vila« Kastav. Pozvani su judi ki su voleli glumit i nastala j' nova glumačka družina ka se danas zove Kastafski pučki teatar i vaje za ten, nastale su nove kumediji Bertota Lučića keh su glumci navadili i to je bil početak Kastafskega kulturnega leta. Rabi posebe napomenut da j' ovista družina na čele z Bertoton Lučićen dobivala pohvale i priznanja na Festivaleh hrvatskeh kazališneh amateri, a Berto Lučić je za tekst i režiju dobil priznanje Hrvatskega sabora kulture. A zač je pisal, va jenoj svojoj autobiografije j' rekal :»Kad jedanput čoveku neč gre za rukun i kad vidi da su judi z njegoven delon kuntenti onda se ni ča fermat, mora se poć napred«.
Kako j' on šal naprvo pišuć, pozvali su ga z KUD-a Ivan Matetić Ronjgov oko 1979. leta , da bi i on doprinesal delu čakavske katedri. A da j' doprinesal, sigurno je, aš Društvo j' pod vodstvon Dušana Prašelja i oneh ki su bili va užen rukovodstve, storilo čuda Mantinjad pul Ronjgi, Večeri pul Matetićevega ognjišća, a bila su i druženja čakavac pul Ronjgi. Domaću besedu nisu držali mej četiri zidi lego su z člani Čakavske katedri obašli skoro se školi va Primorsko-goranskoj županije, povedajuć i čitajuć o našoj starine, užancah i vavek po domaću. Berto Lučić je va čakavskoj katedre ostal aktivan se do kraja svojga živjenja (2002.), a radi njegove jubavi za čakavštinu, užanci i starinu, Ustanova Ivan Matetić Ronjgov, svojga člana neće nikada pozabit, a mi ćemo se i daje smet njegoven » Smešican«i kumedijan ke nan je njegovo teplo halubajsko srce zapisalo...
»Smešice« (isječki z komedij) Botrinje, Matica, Zlatni pir, Talijanska penzija, Vela ženidba, Pred rastavun i Tištament su pul Ronjgi odigrali: Vojka Blečić, Meri Cech, Miljenko Valenčić, Zvonko Turak, Mirna Frlan, Fredi Šaina, Matea Lukić, Vesna Slosar, Floriano Slosar, Andrija Frlan, Jasna Kinkela, Ervin Jardas, Jasna Turak, Luis Slosar i Lorena Jardas, va režije Serđa Dlačića, a pod budnen okon inspicijentice Edite Valenčić. Šapićale su Sekana Grgurina i Gordana Jardas.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592863285928582863285A2858285828612863288A288D28632863285C285D2858285B285C285F28632863286328592863L (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592863285928582863285A2858285828612863288A288D28632863285C285D2858285B285C285F28632863286328592863L)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 24, 2009, 01:13:21 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 01.10.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 4/7
ča je čaSLIKOVNI RJEČNIK
Kvadar
Piše i slika Marija GRAČAKOVIĆ
Slika
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=450328',365,520,'');
Kad pročitate ov naslov ćete morda pomislit: „Ča nas to Marija vrnjuje u školu? Kakova: kocka, kvadar, piramida...? Ča je kvadar?» Niki će se odmah domislit, sve ako su to zdavna učili, da je kvadar geometrijsko telo komu je „baza prvokutnik i koje ima šest strana, sve pravokutnici».
Ma ne, ne mislin na ta kvadar, leh na oni okviri za slike, za letrati kih su nigda bili puni beli zidi naših starinskih kuć. Se spominjete? Danaska svi jimamo aparati i pune škatule letrati od sakakovih prilik: rojendani, proslav, putovanj, od piri da i ne govorimo. Ma ne kladamo jih u kvadar na zid. Sve su to spomeni kih poišćemo kad nan ča rabi i – opet zo šnjimi u škatulu. A nigda jih nisu bile pune škatule, ni bilo ni tih škatul, leh se ono malo lipih, šesnih, vridnih ča je bilo, za celi život kladalo u kvadar i na zid!
Eko, tote smo! Za saku važnu priliku u život hodilo se je u studijo u Veju, al u Riku, letratat se. Za prvu pričest, za bermu, prstenovanje (zaruke), za pir, a posebojno su hodile cele fameje: otac i mat zo prestrašenu dičinu ka bi se bojala ča će njin to ta barba delat. A barba bi rekal: „Ne ukočeno..., ne gljedajte u aparat..., mene zabite, mene ni.» Ma vraga vas ni. A ča je to spod te črne krpe? Ma kako god bilo za šetemanu dan se je hodilo po letrati i najprvo se je nikoliko dan u njih buljilo, kontroliralo ako su svi lipo „ostali», da ni ki letrat pokvaril ako je otvoril usta, al na krivu bandu pogljedal. Ontrat bi se letrat klalo u kvadar i na zid. Kad bi ki prišal u kuću, najprvo bi pogljedal ča je to u kvadri na zid, posebojno ako je bilo i novih letrati i ako je morda ki z Merik prišal.
Kvadri su bili drveni, sprida je bilo staklo. Danaska su plastični i od drugih matrijali, je jih zo rožice, al zo pužići i škrabljice polipčanih. Sve je više i malih kvadrići ki jimaju ozada „nožicu» za stat pa jih se klada na komodinu, na boro, a poslovni ljudi i političari jih drže na radni stol. U ta kvadrić kladu sliku svoje žene, tobože od vele ljubavi, ma šempre je sve to jena vela laž.
I da, sve je više ljudi ki spomen od godišnjega odmora, od leta na more žele pospravit u kakov kvadrić koga kupe od „morskih» prodavači, a to su kvadri od pužići i škrabljic. Da sve bude „originalno». Vidila san čera u Bašku, kadi je još fanj turisti, kako kupuju takovi kvadri. I da znate i ja san jenoga kupila!
I seda: ča me je domislilo na ovu besedu? Čitan knjigu od Jura Kaštelana »Pobude i prizori«. On na jeno mesto govori: „Bio je pravi nepatvoreni čovjek, kao 'iz kvadra', kako se kaže uz more.» Eko, nisan to znala, a ča ni lipo? Čovik kako zi kvadra! Pravi čovik! Aš u kvadar se ne klada bilo ča leh nič jako važno, lipo i vridno. Baren za gospodara od toga kvadra. Hvala profesoru Kaštelanu za ovu novitad. Seda i to znamo.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592863285928582863285A2858285828612863288A288D28632863285C285D2858285B285A286028632863286328592863B (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592863285928582863285A2858285828612863288A288D28632863285C285D2858285B285A286028632863286328592863B)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 24, 2009, 01:14:09 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 01.10.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 5/7
Škura bura
Va Kastav i na Križišće
Piše : SLAVICA MRKIĆ-MODRIĆ
Slika
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=450329',200,263,'');
Vrime j od trgadbi. Je za onoga ki ima ča za pobrat, a on ki nima zame takujin, posede se va auto i gre na prvu velu placu po grozje. Tamo ga j, kuliko san imela čut kakovog god da ćeš. Odsakuda, a kako grozju na bobice ne piše kade j raslo i zrijalo, onput on ki ga prodaje more reć ča god ga je volja. Me par da puno njih i reče, a siroti ljudi kupuju i plaćaju, da ni ne znaju ni ča, ni skud. Govori mi kolega Šuljo da kilo grozja na velo košta od četire i pol do šest kun, ma da ga se lipoga najde i za pet. Poveda da j čuda ljudi, i da trgovina gre fanj dobro, ča će reć da i ni takova mižerija kako si skucaju. A more bit i obrnuto – ča j veća mižerija, to ljudi već kupuju. Ako ćemo pravo, ča nan sen skupa preostaje leh napit se i kantat.
Štajon od trgadbi i grozja govori da j ta drugi dan Bela nedeja. Bela nedeja va Kastvu, a Bela nedilja na Križišću. Kod mića san hodila na Križišće aš je nan, z bakarskoga kraja poć na Križišće naredneje leh poć va Kastav, a kad bi i šli va Kastav to ne bi bilo po nedelje leh na pondeljak kad je posajmica i kad je manja gnjeta leh je dan prvo, a i ceni gredu zdolun. Domišljan se da san va Kastav prvi put koraknula kod mula od kakoveh deset let. Me par da san bila peti razred osnovne i šla san po nekakovu nagradu za sastav ki san napisala o Velomu Jožu. Mane j to bilo koda gren Meriku, na kraj svita. A kad smo konačno učiteljica i ja došle na tu priredbu, kad san zašla va Kastav zajedno san znala da mi to neće bit prvi i zadnji put. Zapijažal mi se j na prvi korak. Ta osjećaj se do dandanska ni promenil, kod ča se ni promenilo to da ja, ako radi dela ne moran, nikada ne gren na Belu nedelju leh na Beli pundejak. I to ne zato aš san škrtobija, kamo sriće da san leh jedan sled šparneja leh san, pa da gljedan kako ceneje pasat leh zato ča me ti kastavski pundeljki vrnjaju va djetinjstvo kad je se bilo drugačje.
Retko arivan i na Križišće, ma kad dojden vidin da j i tamo se drugačje leh je nekada bilo. Vina je, grozja je, tanca se i kanta i danaska, ma ni to već to. Mat mi uža reć tr da ni ja nisan ista kod ča san onda bila. Znan ja se to i prež nje, ma sedno, nekako mislin da san se manje promenila leh ča su se promenile te fešti. Ja bin i sad najraje petešića komu se vrit puše kupila, rad bin šla na ringišpil, rad bin kumediju komu načinila, ma petešića j teško nać, ringišpil ni onakov kakov bin ja otela, a kumediju ionako delaju si, i saki dan. Za to ne rabi čekat ni Belu nedeju, ni Belu nedilju, kumedije nan ne fali. Jedino ča ovoj sakidanjoj niki ne uživa.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592863285928582863285A2858285828612863288A288D28632863285C285D2858285B285A286128632863286328592863E (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592863285928582863285A2858285828612863288A288D28632863285C285D2858285B285A286128632863286328592863E)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 24, 2009, 01:14:46 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 01.10.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 6/7
Jena od Jardas
Merlin jači
Slika
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=450330',400,403,'');
Kakov drugačeji merlin bi mogal bit, lego ovakov pul Jačega, kako zovu Darkota Jardasa od Jardas! Pune lehi su mu salati, fažola, konpira, špinači, od ruž ni grozja da se ne govori! Istina je da se je priroda, ale neki drugi malo s ten merlinon poigral, ma trebe reć, da je pogodil jušto pravega gospodara. A morda i to pomore ča već let Jači zvonci nosi z Halubajskemi zvončari, a i vnuka mićega je s ten zarazil. Da je više takoveh nonoti i takoveh vnuki! Kako je počelo, ni straha da neće bit još takovega merlina pul Darkota. Ma kakov Guiniss, Jardason hote!
B. KUKURIN
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592863285928582863285A2858285828612863288A288D28632863285C285D2858285B285B285828632863286328592863W (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592863285928582863285A2858285828612863288A288D28632863285C285D2858285B285B285828632863286328592863W)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 24, 2009, 01:15:23 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 01.10.2009. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 7/7
zapisano va srcu
Generalna prova za »okruglu« feštu
Nekadajni školani ki su finili lovransku osnovnu školu pred 37 let, vrnuli su se va svoji najlepši dani...
Aleksandra KUĆEL – ILIĆ
Slika :
Si ki su mogli su prišli – nekadajni lovranski školani i njihi učitelji
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=450348',400,352,'');
Živjenje je vavek parićano složit kakovu lepu i srdačnu štoriju. Tako su na red prišli Lovranci ki su nekada hodili va osnovnu školu i prvi put su se pokle puneh 37 let odlučili opet skupa nać.
Tako su se tri razreda, 8.a, 8.b i 8.c Osnovne školi Viktora Cara Emina lepo dogovorili i seh ki su bili va generacije 1971./72. na jenu srdačnu feštu pozvali.
Kako su nan povedeli, od nekadajneh 75 školani, na puntament je prišlo njih 44, a šest od njih već ni živo. Va njihovu čast, kako i va čast seh nastavnici ki su umrli, šli su i na cimiter.
A kada je prišlo vreme od fešti, va jenoj šesnoj kumpanije su se našli i još i njihovi razrednici Tereza Babić i Vinka Vlašić. Domisleli su se i pokojnega razrednika Hanibala Radoševića, kega je na tistoj večeri zamenil Milan Babić, a od profešuri su prišli još i Vesna Baldigara, Dorti Kinkela, Ana Kričković i Mira Laković.
Va živote ne mora baš se bit okruglo, pa tako ni njihova letnjica ni bila »okrugla«. Kako nan je povedela Ranka Janjetić, odlučili su se nać na vreme, kako bi se pripravili za iduću feštu, ka će bit kada budu slavili 40 let otkada su šli ća z osnovne školi. Baren, kako školani.
– Od kolijevke pa do groba – najljepše je đačko doba – poveda jena narodna poslovica, a moglo bi se dodat i da je sako doba na svoj način lepo i kada se gjeda na leta ka su pasala, čovek vavek pomisli »ma kako nan je bilo lepo«. A da bi se tako moglo pomislet jutra, va onen ča je lepo trebe znat uživat danaska, jušto va oven momente i ćapat ga ča bi se reklo – z jenun velun žlicun. More i z dve ki more.
Inicijator vele lovranske fešti ov put je bil Božidar Grgur i kako smo doznali, si su bivši školani ki su mogli prišli, pa čak i jedan šinjor ki biva va Njemačkoj. Prišal je da bi videl svoju nekadajnu kumpaniju ka se je va dobren štimunge domišljala lepeh dani ki su pasali, povedala štorije i štorijice i kako na jenoj generalnoj prove, pripravjala se za onu glavu feštu ka će bit do tri leta.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592863285928582863285A2858285828612863288A288D28632863285C285D2858285B285C286028632863286328592863Z (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592863285928582863285A2858285828612863288A288D28632863285C285D2858285B285C286028632863286328592863Z)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 03, 2009, 10:21:53 poslijepodne
Vuz ljubilarni 800. broj „Besédě“ – čakavskoga priloga Nôvoga lista v četrtek
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Réčki „Nôvi list“, 03.12.2009. / Kolumně
Beseda
9 člankov na čakavskomu
Pregled:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28632859285A2863285A2858285828612863288A288D2863286328632863286328592863N (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28632859285A2863285A2858285828612863288A288D2863286328632863286328592863N)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 1/9
BESEDE ZA 800. ROJENDAN NAMESTO ČESTITKI
Judići naši, je to moguće?
V rukah držite osanstotu Besedu. Veli je to kup novin, ki se nabral va 800 šeteman prez prestat. Novi list je jedina novina va Hrvackoj, ka j' imela jenu pa dve, a sada ima četire stranice pisane na domaćen zajike
Piše: Cvjetana MILETIĆ
Slikaju: Marin ANIČIĆ, Marko GRACINi Sandro RUBINIĆ
Slika:
Beseda je »pisani i slikovni dokument«
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=462997',400,513,'');
Ljudi moji, je li to moguće? Zazijal je naš poznati sportski komentator Mladen Delić. Danaska to zijamo mi. Judići naši, je to moguće? Je. V rukah držite osanstotu Besedu.
Veli je to kup novin, ki se nabral va 800 šeteman prez prestat. Najprej je bila tiskana na jenoj, pak na dveh stranicah. I vavek je falelo mesta. Onda je Besedu i urednicu zadela nagrada HND-a Marija Jurić Zagorka za najboje urejenu rubriku va celoj Hrvackoj, s čen se naša Aleksandra Kućel Ilić – Anda s pravon štima i to su va Noven liste prepoznali pa su Besedu poduplali. Pozlatilo njin se.
Još neš je dobro znat. Novi list je jedina novina va Hrvaskoj, ka j' imela jenu pa dve, a sada ima četire stranice pisane na domaćen zajike. To znači da se va Noven liste štima svoj kraj, svoj govor i svoj zajik! Tr tako i tako od onega s čen se čovek rodi i ča s prvemi koraki navadi, ne more se pobeć.
Beseda se rodila jenega četrtka dana 18. va martinjsken mesece leta 1993. Još ni punoletna, magar je napunila lepeh 16 let. Z oven brojon i va sedavnajsto je zamastila i zaslužila onu Robićevu "Sedamnaest ti je godina tek..."
Koliko je česa tiskano na njijeh stranicah, teško je najušto reć, ma neš slikun a neš z besedun zavavek je va spomen pospravno više od 700 dobreh, vredneh i štimaneh žen, muži, dovic, dovac, mladić i divojak, pa i dece ka su to zameritala. Za seh njih znat će se i potle sto let. Jušto kako se danaska išće knjiga "Pet pitanj za..." tiskana za 400. broj, iskala bi se i nova da ju je storit za oneh ki su se našli va oveh drugeh 400. broji. Si su ti judi na svoj mod zasenjali ovo vreme s početka dvajset i prvega veka. Kakogod neki danaska išću stari broji za videt kako se j' svojni govorilo, delalo, živelo, tako te neke nove generacije iskat današnje Besedi za doznat kako se menjalo i živjenje, i užanci, i govor... A judi, si keh smo pospravili na stranice Besedi, živet te zavavek i ovo njin je najlepji spomen.
Pisat, pisat i samo pisat
Beseda je »pisani i slikovni dokument«, ki će z vremenon dobivat na valore pa će i za nju jenega dana govorit: »Ča stareja, to vredneja!«
A koliko te si ti broji Besedi vredit za jeno pedeset let, ne znan. Ma da te ih iskat, znan! Danaska samo rabi poslušat srce i delat po duše, a to znači pisat.
Pul pogovori seh kraji Lepe naše zapisano je i more štorij, užanci, smešic, pjesmic od školani... Va zadnjo vreme zapuhala j' i Škura bura, a saku drugu šetemanu zapahne nas i Dih tramontani. Da se ne pozabe besedi i govor, sakega se četrtka pokaže ka stara reč, rič, riječ, beseda, besida obučena va štoriju od zajika. I s ten se struke prikuntentalo. Da si oni ki vole čitat, vole i pisat, imeli bimo i rubriku va koj nas se hvali al špota. Ma kako naš čovek ni navajan zamerat se, raje pozabi ča j' otel reć leh da zame lapiš v ruku. Zato nas hvala potrefi na ceste, preko telefona, tu su i SMS poruki, pa mejli, ma mi starinski još vavek više štimamo pismo al hartulinu. Da se hvalimo. Tu sledić spodabjamo onemu Bodulu, ki j' na rive zijal da ima kuću, vilu i vikendicu, brod i barku i još miću brodicu pa kad su ga pitali ča to prodava, je rekal: »Niš ne prodavan, samo se hvalin. «
Danaska se i mi, bez zameri, hvalimo. Lih malo. Va Besede je do sada pisalo jeno tri stotine judi. Nabrojit seh ni moguće, a preskočit nekega bil bi greh. Zato treba pohvalit seh ki su se javjali, posebe školani ken je to bil prvi korak. Oni oštajonani, zreli al vremeniti pisali su o semu i sačemu. Tako je va 800 broji posložena dota cele Liburnije, Kastafšćine, Halubja i Gromišćini pa se zdolun do Kirije i preko mora do Bodulije. Sako toliko javili bi nan se s Hvara i Slavonije, Zagreba i Slovenije, ma anke i z Gorskega kotara. To j' dobar senjal da Beseda sakamo zajde. I sakamo pride. Znamo da ju svoji svojen šaju va Meriku, Australiju, Novi Zeland, Švedsku, Irsku, va Taliju i Austriju, a pred malo čuli smo da su neki broji finili i va Izrael. Lepo je čut pohvalu s teh kraji i doznat da se Beseda i na internete čita. A nan od pohval krejuti vilezaju.
Saku Besedu treba i lepo obuć. To delaju fotoreporteri i grafički urednici. I njih je dosta. Aš Beseda mora bit vesela i šesna, posebe sada kad je pasala va sedavnajsto leto, a za mesec dan i za osavnajsto leto tiskanja. Kad tako zrihtanu na četire stranice urednica zlamena i pusti va živjenje, delo je za tu šetemanu odbavno. Sad pošne Besedin hod od ruk do ruk, od ust do ust.
Reču da novina živeje samo jedan dan. A Beseda živeje čuda duje. Posebe pul oneh ki ju spravjaju, a je i oneh ki imaju si broji od prvega do zadnjega. Neki ih spravja za spomen, neki za struku. Tako se broji čuvaju doma, po knjižnicah i po školah, posebe na fakulteteh od zajika, folkloristike i etnologije. Neken je gušt pisat, iskat prave besedi i pokaževat kako se i na čakavice more se reć, samo trebe umet. Drugen, bimo rekli juden od struki, Beseda je zvir na ken se još vavek vidi nekadajno živjenje i užanci, posebe govor sakega sela i vasi i to još na praven najstarejen hrvasken zajike.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28632859285A2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285E285A28612861285F28632863286328592863C (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28632859285A2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285E285A28612861285F28632863286328592863C)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 03, 2009, 10:27:23 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 03.12.2009. / Kolumně
Beseda
9 člankov na čakavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 2/9
razgovor: MAGISTRICA AMALIJA ZORIČIĆ, PJESNIKINJA NA TRI ZAJIKA, ČAKAVSKOMU NOVLJANSKOMU, KNJIŽEVNOMU HRVATSKOMU I NJEMAČKOMU
Uzburkani stih va portu nade
Prevela j' na njemački jezik knjigu Milana Krmpotića s njegovimi haiku pjesmami, i dala svoj znatan doprinos knjigi »Živjeti s glazbom«, o životu i glazbenon stvaranju Ljube Kuntarića, ki je i uglazbil mnoge Amalijine stihove
Slika:
Profesorica i magistrica Amalija Zoričić
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=462999',313,520,'');
Amalija Zoričić, Novljanka, ka j' pasala svoj radni krug profesorice od maloga sela odzad Velebita, pa do Varaždina kadi j' živela svoje najvažnije leta formiranja – i afirmiranja – ko pedagoška djelatnica, nakon trejset i tri leta od nikidan je va mirovini. Na prvi pogled nespojivo s temperamenton kakov joj znamo i ki joj ne da mira, pa i va ove nove dani nastoji planirat novo vrime va novomu »rasporedu sati«.
- Kad smo se nedavno rastajali va Srednjoj školi doktora Antuna Barca va Crikvenici bilo je i rožic i suz, ali i onih besed ke se pamte: »Bili ste nan dragi i strogi ali ćemo vas pamtit po dobru i – volimo vas, profesorice«, pripovida profesorica i magistrica Amalija Zoričić va Novon, va kući va koj se i rodila.
»To su ti moji krugi okolo pišćaca kad ga hitite va more«, a ti nje i naši primorski obli pišćaci, opivani su va nje stihu već odavna. Krugi su se širili ne samo do Varaždina i Zagreba nego i dalje…
Ona je književnica i prevoditeljica, profesorica njemačkoga jezika i književnosti, i povijesti umjetnosti, znanstvenica ka j' magisterij 'z područja književnosti, s posebnin osvrton na njemačku književnost, stekla pred skoro će bit dvajset i pet let, i to pod mentorstvon prof.dr. Viktora Žmegača.
Razgovaramo va Amalijinoj rodnoj kući i spominjanje doktora Žmegača ju potiče da pokaže njegovo kapitalno djelo »Od Bacha do Bauhausa« va komu j' i posveta ovoga nje mentora: – Dragoj kolegici, pjesnikinji i prevoditeljici, znanstvenici Amaliji…
Svestrani intelektualac i enciklopedist, germanist Viktor Žmegač, potaknul je i Amaliju na pojedina angažiranja, prava posvećenja sakomu delu ko j' poduzimala.
Usavršavajuć njemački jezik pasala je najbiranije sveučilišne gradi va Njemačkoj – Heidelberg, Berlin, Muenchen, Weimar, kadi j' pripremila i diplomski, pa Dresden, hospitirala poli benediktincih va Sankt Ottilienu…
- Profesor Žmegač je zaslužan ča san bila počašćena prevest na njemački jezik naših Balotu i Domjanića, a to je objasnil na ov način: – Vi ste, Amalija – rekal je tun prilikun dr. Žmegač – čakavica, pjesnikinja i germanistica, dakle po svim trima osobinama i svojim darovitostima kompetentna za taj pothvat!
Kad bimo na karti Evrope ucrtali Amalijine puti bili bi to krugi ki bi zagrlili i mediteranski Zadar, kadi j' studirala, pa onda barokni Varaždin, kadi ju j' uz stih i književnu besedu oplemenila i glazba, likovna umjetnost…
Puna san ljubavi tvoje
Kad umorna
do zore ne sklopin oči
čeznen more
misli se roje
duša tugun poje
a puna san ljubavi tvoje.
Ljubav me tvoja uči
da leta niš ne znače
i vrime zimljen
kako god oću
zač ona pali luči
ke va nebesa zrače.
Amalija ZORIČIĆ
- Tamo san upijala se te emocije i senzacije emocionalnoga sazrivanja, a kad san prišla va Novi onda me j' motivacija navela i na najbolji, najlipši mogući način primorala da počnen objavljivat. Moji su odlasci z Novoga va Varaždin bili ispunjeni nostalgijun za zavičaj ki san ostavljala a moji dolasci v Novi, kad san bila dalje od baroknoga grada, budili želju za ponovnin vraćanjen va Varaždin. Tamo san najveći del svoje pedagoške prakse provela va Zavodu »Arboretum«.Va Gradu Varaždinu bila san član Predsjedništva va Muzičkoj omladini. Kad san prišla 1991. va zavičaj, va svoj Novi, od tad predajen va Srednjoj školi va Crikvenici. Novi mi j' odvavik bil luka, porat, riva i sidrište s koga san mogla poć dalje, ali i vraćat se…
Amalija piše pjesme na rodnoj novljanskoj čakavštini, na književnon jeziku i na njemačkomu književnon jeziku, a va sakon stihu osjeti se da j' rođena pjesnikinja. Objavila j' trinajst knjig: »Pišćaci«(1992.), »Petrovo uho«(1994.), »Pred licem mora« (1995.), »Psalmi zore«(1997.),»Vedrine«(1999.), »Žalo«(19999.), »Das Gesicht des Meeres«(1999.), »Vrutak vruće lave« (Sibirea, Senj, 2000.), »Sedefasti oblak«(2003.), »U valovlju stati« (2005.), »Šapat zvijezda«(2005.), »Očima duše« (ogledi i recenzije), »Mrvice tajne tuge«…
Posebno j' ponosna na to ča su joj iznimno plodne 1999. godine objavljene pjesničke zbirke na tri jezika, na čakavštini, na hrvatskomu književnom i na njemačkomu književnomu jeziku –»Žalo«, »Vedrine« i »Das Gesicht«…
Piše recenzije i kritike na književna djela i likovna umjetnička događanja, član je riječkog Ogranka Društva hrvatskih književnika, Društva za književnost i kulturu »Senjsko književno ognjište«, Novljanskoga književnoga kruga Katedre Čakavskog sabora »Novljansko kolo«, KUD-a »Ilija Dorčić« Novi Vinodolski, Međunarodnoga instituta za književnost pri Uredu UNESCO-a za književnost, Društva hrvatskih učitelja i profesora njemačkoga jezika u Zagrebu, Hrvatsko-austrijskog društva Rijeka, laureat je godišnje nagrade Grada Novog Vinodolskog, dobitnica priznanja Međunarodnog instituta za književnost za doprinos kulturno-umjetničkom stvaralaštvu u RH…
Va Varaždinu j' Amalija vodila dramsku radionicu na hrvatskomu književnon jeziku a va crikveničkoj Gimnaziji dramsku radionicu »Faust « na njemačkomu jeziku. S »Fauston« je i s jednočinkami i dramoleti pasala pozornice i škole od Novoga, Crikvenice i Senja do Zagreba i Dubrovnika, a od Bavarskoga ministarstva za kulturu i Goethe-Instituta Zagreba često nagrađivana skupa svojimi đaci.
Prevela j' na njemački jezik knjigu Milana Krmpotića s njegovimi haiku pjesmami, i dala svoj znatan doprinos knjigi »Živjeti s glazbom«, o životu i glazbenon stvaranju Ljube Kuntarića, ki je i uglazbil mnoge Amalijine stihove…
Ima puno ostvarenoga za sobun i još više planiranoga, ča se želi i nada se da će napravit. Emocije povezane uz stih nezaobilazni su način kako ona gljeda i vidi svit i život okolo sebe i svit ki žive va njoj. I ona va njemu, va ton životu. I nje svit stiha, glazbe i likovnosti. Nemirni duh stvaranja i uzburkani stih pusti ju samo na kratko va portu smirenja i nade ča joj znači Novi i rodna kuća, mama, sićanje na tatu i rod…
Surađivala j' i surađuje s časopisimi More, Val, Galeb, Vedri dani mladosti, Mravinjaci, Vijenac, Sutra, Dometi, a znanstveni radovi i stručni članci, te recenzije, moremo nać va časopisu »Fluminensia« Filozofskog fakulteta v Riki, povremeniku za književnost i kulturu »Usponi« Senjskog književnog ognjišta, »Novljanskomu zborniku«, »Vinodolskomu zborniku«, va godišnjaku Srednje škole doktora Antuna Barca va Crikvenici »Postignuća i trenuci«, va izdanjima Goethe-Instituta…
Novo vrime ko joj prihaja potiče ju i na nove misli, nove emocije povezane s motivacijskimi duhovnimi izazovi, a vraća i na nike neostvarene ambicije povezane uz doktorat, ki će morda sad prit opet va bliži plan…
Amalija je pjesnikinja po vokaciji, po rimi, po stihu i po pjesničkomu stilu. Ona svoj stih i svoju pismu i interpretira uživljavajuć se i darivajuć taj doživljaj publiki ka ju sluša a ona ju unosi va svoju pismu.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28632859285A2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285E285A28612861286128632863286328592863T (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28632859285A2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285E285A28612861286128632863286328592863T)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 03, 2009, 10:28:18 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 03.12.2009. / Kolumně
Beseda
9 člankov na čakavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 3/9
tako se reče
Kemu krivo, kemu pravo
Ako ovo čitate, znači da j' urednica zadovojna i da ćete me još ki put nać va BESEDE. Onput ćete me opet, kot nekada, zvat doma, pisat mi, fermat na mrkate al va butige i pitat ako znan al ako san čula tu i tu poslovicu al izreku
Piše: Ivanka GLOGOVIĆ KLARIĆ
Slika:
Štorijice s poslovicami ponutila za Besedu i – Ivanka Glogović Klarić je nakon čuda vremena opet s nami
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=463003',301,520,'');
Se nadan da se još ki tr ki od vas spameti kako ste čuda let čitali moje Besedi va BESEDE, a onput, najedanput – finjena baraka! I to ne zato aš nisan otela, al više nisan umela pisat, leh su počele vredit neke druge reguli. Pomirila san se s ten, aš trebe j' čut si zvoni, ma kad san šla za ten da se neki judi još vavek naprvo javjaju va BESEDE – a ne verujen da se to pišu za niš – rit mi ni dala mira i zvala san gospu urednicu BESEDI. Ona mi j' neke stvari lepo špjegala, pa san videla da vrag ni tako črn kot ča zgjeda.
Ne moren više pisat Besedi, aš bin sad saki put morala dodat i sliki, pa san gospe urednice predložila neš ča san ovi dani, čisteć ormari, našla zahićeno.
Najme, pred nekoliko let san parićevala treću knjigu »Beseda«, pa san otela dodat malo neš novega. Napisala san nekoliko štorijic rabeć izreki i poslovici, i uredniku libra se j' to pijažalo. Ja, ma reče se da čovek snuje, a Bog odlučuje: se se j' neš promenilo, šlo j' atorzijo, ča će reć da je se šlo k vragu i niman više nadi da će ti libar bit tiskan, pa san odlučila se to ća hitit.
Onput san se, sa sreća, spametila oniste ako si ne pomoreš sam, neće ti ni Bog pomoć, pa san te štorijice s poslovicami ponutila za BESEDU.
Da skratin – ako ovo čitate, znači da j' urednica zadovojna i da ćete me još ki put nać va BESEDE. Onput ćete me opet, kot nekada, zvat doma, pisat mi, fermat na mrkate al va butige i pitat ako znan al ako san čula tu i tu poslovicu al izreku.
A mane će – nakon čuda vremena – bit rit na meste, pa kemu krivo, kemu pravo.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28632859285A2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285E285B28582858285B28632863286328592863Z (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28632859285A2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285E285B28582858285B28632863286328592863Z)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 03, 2009, 10:29:04 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 03.12.2009. / Kolumně
Beseda
9 člankov na čakavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 4/9
ča je ča: SLIKOVNI RJEČNIK
Ocvirki
Piše i slika: .....
Slika:
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=462998',400,403,'');
Kuliko bi samo kumedije okole jene besedi moglo bit. Najprvo, bi mi neki mogal prigovorit da san jugonostalgičar (pak ča ako i san!!!), aš se je za saki Dan Republiki prasci ubijalo i ocvirki delalo, po celoj ondašnjoj našoj zajedničkoj države, pak se ne sme zaradi ocvirak spamećevat onega ča je bilo. I danaska je to isto štajon za prasci ubijat, samo ča ni slobodneh dan.
A druga još lepča stvar je da su se neki šegavi domisleli pak bi oteli ocvirki registrirat kot pravi hrvaski proizvod, pače, ne ocvirki leh čvarke. Tako se reče za ocvirki po hrvaski. Najbrže da je to i storeno. Kot da drugde ni prasac ki se ubijaju i od čigovega se sala ale panceti ne delaju ocvirki. Morda zaštićeni hrvatski proizvod čvarci je od prasac ki imaju hrvasku domovnicu ale pasaport. Ma neka njin budu čvarci – samo ča tako reču i va Srbije – pak ča je sada čigovo? Ki je kemu prasci ukral, ale morda ime?
Najhuje je to ča od čvaraka trubila delaju medjunarodni spor i vas njih brižan nacionalni ponos je u tim čvarcima.
Mi, pul nas, na sreću imamo ocvirki, a tako reču za nje i Slovenci. Opeta bratstvo i jedinstvo. Ča se more kada su ti naši zajiki si z istega korena, zajedničkega zajika zrasli. Neki misli da je to morda iranski, da je tako ne bilo niš od prasac jili, pak ni ocvirak. Lingvistčki to je jako komplicirana beseda, i čvarak i ocvirak prihajaju od stare besedi cvriti ku su imeli i Slovenci i naši kajkavci a nahajal se je i va Vrbnike, a označuje ono kada se mast topi. Tr kad se ocvirki delaju mast črči.
I va Slovenije je to neka sorta nacionalne hrani, ma kako i se drugo, saka kmetija, ale regija dela drugčije ocvirki i drugačije jih ji. Neki jih posoli, neki ji s kapulun, neki s kapuzon i kompiron, kako ki voli. Neće valda pul sakega pijata stat carinik i pokušat čigovi su to ocvirki. Slovenci baš nisu tako zagriženi aš smatraju da se ocvirki delaju po celoj Evrope kad je prasac i prašćevini. Jedino ča se
va Slovenije, i po Evrope pak misli da ocvirki ni panceta nisu zdrava hrana, aš da je previše smošna. Morda je tako. Samo ča su judi nekada čuda fizički delali, pak ni bilo vremena za holesteroli i se ča sten gre. Za delo trebalo je energije ku i panceta i ocvirki davaju.
Istina je da je kuća sa smrdela po maste ka se je topila kada su se ocvirki delali, ma pokla jih je bilo gušta jist. Pak još kad su onako dosti stišnjeni i škuro kafeni, ne more se čovek fermat jist jih. Danaska se kupuju va butige i nisu baš ceni. To je fanj draga delicija. I neka je. Kemu se grusti z prasci bacelat, neka drago plaća ocvirki.
Brižni prasci od njih se sačesa dobrega za jist dela i kumbasice, olita, panceta, pršut, zarebrnik, ocvirki, a kada se nekemu ča grdo reče, mu se reče da je prasac. Ma neka je čuda oneh praveh prasac, a onisteh ki se delaju fini, keh su pune novini je ionako preveć - sama gnjusarija i škoda od njih.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28632859285A2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285E285A28612861286028632863286328592863Q (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28632859285A2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285E285A28612861286028632863286328592863Q)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 03, 2009, 10:30:08 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 03.12.2009. / Kolumně
Beseda
9 člankov na čakavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 5/9
NA SVETLO DANA JE PRIŠLA 15. KNJIGA »ČAKAVČIĆI PUL RONJGI«
Školani pišu se boje i boje
Piše: ....
Slika:
Čuda je besed teklo te večeri va grade na Rečine
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=463000',400,404,'');
Va punoj dvorane Pomorskega i povijesnega muzeja, utorak večer, 24. martinjskega meseca, podeljene su nagradi za ostvarenja na čakavsken zajike. Uredništvo je ocenilo da su ovoletnji radi fanj boji nego lanjski, ča bi reć da se školani više izgrađuju kako pravi pisci.
»U svakoj se riječi zrcali vaša duša, naročito kad pišete o dragim licima i voljenom zavičaju. Time potvrđujete da njegujete i čuvate materinji jezik, ili naprosto, poštujete jezik svojih prijatelja, učeći ga«.
Ove lepe besedi uputilo je Uredništvo knjigi »Čakavčići pul Ronjgi« sen školanon ki su i ovo leto, po petnajsti put poštimali »Proljeće pul Ronjgi« i svojemi poetskemi i proznemi radi obogatili čakavsku baštinu.
Uredništvo, va sastave Cvjetana Miletić, Ljubomir Stefanović i Zdravka Žeželić - Alić, odlučilo je nagradit sledeći školani: va kategorije učeniki mlajeh razredi, 1. nagradu je dobila Emily Brumnić (2. r., PŠ »Brseč«) za pjesmu Čeper, dodeljene su tri 2. nagrade, a dobili su ih Roberta Šabalja (3. r., OŠ »Gelsi«) za pjesmu Dijalektalni multipraktik, Kalista Pohl (1. r., OŠ »Vladimira Nazora)« za pjesmu Božić i Lea Hviždalek (4. r., PŠ »Šmrika«) za pjesmu Moje mesto, dok su 3. nagradu podelili Makso Frančišković (4. r., PŠ »Praputnjak«), za pjesmu Va mojoj kuće vavik neč fali, Mateo Šepić (1. r., PRO »Rukavac«), za pjesmu Daž, Enea Abramović (2.r., OŠ »Turnić«), za pjesmu Jaglac i Anastazija Božić (3. r., OŠ »Dr. Andrija Mohorovičić«), za priču Moja familija.
Va kategorije školani starejeh razredi, prvu nagradu osvojil je Mateo Kirinčić (8. r., PŠ »Dobrinj«), z pjesmun Čovik z mora, tri druge nagrade dobili su Mate Mrša (5. r., OŠ »Sveti Matej«), za pjesmu Oreh, Gea Ujčić (7. r., OŠ »Dr. Andrija Mohorovičić«) za pjesmu Lanterna i Leo Brdar (8. r. OŠ »Vladimir Gortan«) za pjesmu Stomorina, dok su treću nagradu osvojili Bruno Štefančić (8. r., OŠ »Vladimir Gortan«) za pjesmu Užanci, Mateo Matušan (6. r., OŠ »Maria Martinolića«) za pjesmu Jesen, Andrea Domijan (7. r., OŠ »Kraljevica«) za pjesmu Kirska mlikarica i Damjan Francetić (7. r. OŠ »Fran Franković«) za pjesmu Bez inspiracije.
Dve Ekološke nagrade dobili su Leo Brdar (8. r. OŠ »Vladimir Gortan«) za pjesmu Primorske minijature i grupa učenika 3. i 4. razreda PŠ »Kukuljanovo« za pjesmu Moderno življenje dok su učenici OŠ »Škurinje« (Ana Jelinić, 1. r., Michella Galich 1. r. i Veronika Rigović, 1. r.), osvojili Skupnu nagradu za pjesmu Ča je jubav?.
Zbirka je obogaćena i z radi učeniki storeneh va likovneh radionicah. Izbor najbojeh likovnih ostvarenji storil je likovni pedagog Boris Roce, a čast da ukrasi naslovnicu ovoletnje zbirki pripala je radu učenice Emilly Komadina, z 4. razreda OŠ Vladimira Nazora, Crikvenica.
Na natječaj kega raspišuje Ustanova Ivan Matetić Ronjgov prijavjena su 482 rada z 44 školi. Napisalo jih je 326 školani, z kemi je delalo 88 voditelji. Se je veći broj mladeh ki ziberu čakavski dijalekt za svoj izraz. I jako veseli ta činjenica da dečica štimaju i vole svoje, svoj zajik i svoji koreni. Se ono ča se dogaja va dečjen živjenje, oni su simpatično povedeli kroz priču i pjesmu. Povedalo se tako o sakidajneh igrah, o jubavi, o željami i nadanji, o familije z ke prihajaju i o rodnemu kraju kega iskreno i jako vole. I ova, kot i oneh 14 knjig prvo, bogatstvo je lepoti, jubavi i vedrini djetinjstva povedeneh z dečjega srca. Sako mlado leto z Matetićeveh Ronjgi, tamo z Glavice, kade ni tujice, polete dečica kot tičići, pak pišu i rišu. Prihajaju z Gromišćini, z Bodulije i Kirije, i z gradini pul Rečini. Povedaju o modernemu živjenju i z besedami slikaju svoje žeji.
Čuda je besed teklo te večeri va grade na Rečine. Zlevale su se z okolneh bregi, okolneh mesti, da bi se stopile va jenu reku ka se j' razlela va more, more jubavi i prijateljstva, more besed , ko nikada neće presušit, aš naslišajuć ovu dečicu, sigurni smo da se domaća beseda neće presušet. I neka ne da!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28632859285A2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285E285B28582858285828632863286328592863V (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28632859285A2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285E285B28582858285828632863286328592863V)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 03, 2009, 10:30:54 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 03.12.2009. / Kolumně
Beseda
9 člankov na čakavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 6/9
Škura bura
Fanj je pota va broju 800
Piše: Slavica Mrkić Modrić
Slika:
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=463001',200,263,'');
Ki'vo dan dohaja mane Anda, ale Aleksandra Kućel – Ilić, ča će reć glavna i odgovorna od oveh našeh četire stranice »Besede«. Ni mi bilo ćaro ča bi sad ona aš njoj baš ni običaj pohajat po redakcije i još brižna ni ni usta oprla, a ja san njoj već šćeto neto rekla da niman vrimena, i da neka gre komu drugomu naručit to ča j mislela mane. Ja, tr znate da j napad odvavek najbolja obrana, a zaspraven niman vrimena ni za poć curat. Intanto j ona brižna stala va pol koraka i sa onako fina i mehka i va besede i va duše rekla – ma samo san ti otela reć da nan je 3. ovoga meseca, ale četrtak kad je na te red za kolumnicu osanstoti broj. Drek je mane bilo neugodno ča san zijala prvo reda, obrnula san se i rekla njoj – čestitan Anda, fanj je pota rabilo za načinit osansto »Besed«. I je, aš to j va ovo ludo vrime i z nami semi ludemi va tomu istomu vrimenu težak kruh.
Još pred puno let san od jedne kolegice ka j delala s manun, a srića Bog da već ne dela, čula da ta svahili zajik ki povedamo moj kolega Gromičan i ja ni lahko ni naslišat, a kamo li čitat, i da njoj opće ni jasno ki opće čita te naše kolumni. Na nju ne rabi trošit besedi, aš ča j bolje. Ona i takovi kod ča j ona nikada neće dokončat, ma ni da živeju kod Metuzalem da za povedat, čitat i pisat po čakavski ne rabi škola, da ni bitno kade si se rodil, leh kade si se zgojil, jedino ča moraš va sebe imet je ljubav za svoj zavičaj, za ljudi, za zgradi, za saki kamik i saki valić, saku tičicu i saku rožicu, za sako slovo va domaćoj besede. Neki to ima, neki nima, a sa srića da j onih ki imaju fanj i takovi čitaju, pišu, naslišu i guštaju i va ovoj rubrike »Novoga lista«, i va drugemi tekstimi pisanemi po domaću, i va radijskeh ale televizijskeh emisijah va keh je ča doma.
Tr »Besedu« su kod neš ča vredi prepoznali ljudi od struki pa j 2007. leta dobila nagradu kod najureneja rubrika, ča j bitno, ma ni tuliko koliko j bitno da ju prepoznaju i od četrtka do četrtka komać čekaju mnogi. More neki reć da j ona kod geto, ni me briga, aš onaj ki ni nikada bival va njoj, ki ju nikada ni posjetil ne zna ča j ona. Najprvo mesto na komu se poveda, misli i piše po domaću, mesto na ken i oni ki nisu čakavci moru čuda toga nać za se, navadit zajik i užanci regiona va ki su se doselili, mesto na ken se oni ki ga štimaju ki put nasmeju, ki put rastuže, ki put zanjurgaju.
»Beseda« j kod jedan mići vrtić va ken si sade i seju, ma da ni vas ki čitate, pozivate i volite nas takoveh kakovi smo, niš od toga vrtića ne bi bilo. Zato, do osanstotoga broja smo dorivali, a da bi i dalje, ne pozabite na zalevalnik va ken držite su ljubav i povjerenje s ken nas saki četrtak počastite.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28632859285A2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285E285B28582858285928632863286328592863Y (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28632859285A2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285E285B28582858285928632863286328592863Y)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 03, 2009, 10:32:42 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 03.12.2009. / Kolumně
Beseda
9 člankov na čakavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 7/9
kantunić od otročić
Slika:
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=463002',400,432,'');
Čovik z mora
Teplo sonce jutron me zbudi,
lipo more pod poneštrun mi šumi.
Tičići mali na stablih kantaju,
o najlipšen kraju na svitu pravjaju.
Kot mali po moru son lumbarda,
va moru plava i zo rivi se hita.
Z kumpanijun se smel i igra,
za druga mesta na svitu nis pita.
Ali vrime je lumbardalo,
koti ludo pasivalo.
Koti mulac son zaspa,
a koti mladić se sta.
Va školi son uči,
na fakultetu bi.
Va Zagreb se preseli,
zo fureštun se spravi
i fameju napravi.
Vrime je pasivalo,
koti ludo lumbardalo.
Koti mladić son zaspa,
a koti dede se sta.
I vavik son vnučićen svojin pravja
o moru i žalu,
o lipoti sonca.
On me je slušiva,
ali ni baš abada.
A čo da delan,
njemu se je »fora«
a ja son bi i osta čovik z mora.
Mateo Kirinčić, 8. razred
OŠ Fran Krsto Frankopan, Krk, PŠ Dobrinj
Voditeljica: Maja Polonijo
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 03, 2009, 10:33:32 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 03.12.2009. / Kolumně
Beseda
9 člankov na čakavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 8/9
par besed od nigda
Brozina Kata
Piše:
Slika:
Slika:
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=463004',380,520,'');
Treba se rešit uroki.Rasčistit si grihi ki su nastali va teškon, mukotrpnon sakidašnjen žitku..
Puno toga treba, a pogotovo ne zabit zmolit čin više Očenaši, Zdravih Marij, a i anjelića čuvara, kako bi si oni pred Bogon rasčistili se ča to. Čovik puno toga ne bi smel delat da ne zgriši, ali trefi se ko i dite divojki.
Trefi, trefi… Ali dite moje, veli mojoj susedi mat još dok je bila maletina.Vavik rabi pazit da se ne zgriši. Ako već da, valje tribi poć spovidi i pričesti. Ne smi se slagat grihi aš bi to moglo kad-tad puknut. Da se to ne trefi uz spovid i pričest va mesnoj crikvi i pokoru ka se redovito obavljala sigurniji su bili ako se na ki veći blagdan ide na prošćenji. Hodilo se va prošeciji na Trsat Majki Božjoj, Svetoj Ani Barcen, Majki Božjoj Napolje, o Veloj i Maloj gospoji Crkvenicu, Svetoj Katarini va Selca, Sveton Petru i Pavlu va Bribir, Majki Božjoj va Lič i druga sveta mesta da bi se olakšalo moleć va se one nevoljne leta ke su pritisnute rati i neimašćinun mučile svit.
Uz se to, najveća pokora bila je ne imit vodi. Kad bi presušili si studenci i potoki spas se iskalo moleć da brzo pade daž i da se more spasit blago i ljudi. Najmučnije prošćenji bilo je proć v Lič. Moralo se poć v jutro rano oko trete, četrte da se pobigne suncu. Najgore je bilo preć Stran, planinu, a gvoru kad bi se već prišlo ko da je bilo malo laglje jer se va dubokoj jelovini bolje dihalo.
Va prošeciji se molilo, znalo se je kadi god počinut pa va sen ton i zapivat ku svetu pismu, a i pošalit.
Jednuč se med simi timi našal Mirošev muž ki se zval Broza. On, kako je ko i si drugi griški muži hodil za zaradun na se strani, pa je tako zabasal i va Bosnu kadi se zagljedal va jednu lipu maletinicu ku je pripeljal Mirošen, a bome brzo za tin ju i oženil.
Živeli su oni va mićoj starinskoj kućici i on ki je divanel po čakafski z Katun, kako mu se zvala žena moral je malo i po bosanski da se bolje sporazume. Kata je imela i svoju žicu, po koj je, kako bi Broza rakal najbolje tanburala.
Jednuč tako hodeć va prošeciji v Lič ljudi z popon su se zaustavili na Stojču poli raspela. Onako umorni od vela puta su posidali i saki se zamislel va svoje brigi, zamučali da je nastal muk…
Najednuč Broza kljekne pred raspelo Isusovo i naglas počme divanit da su ga si čuli: »O Isuse, Isuse…Puno si propatil, a da si još imel moju Katu za ženu još biš bil i više.«
Ljudi su se pogljedali, malo va sebi i nasmeli, a onda ko da bi furija digla se Brozina Kata, zela leskov šćap, pa trk za Brozun. Ni ga mogla dosagnat, aš on je bil visok z dugačkimi nogami, a ona se ako žveljta premića za njegov korak. Tekli su tako se do Liča i prvi od sih prišli na prošćenji Majki Božjoj. Onako zapuhani našli su se med more ljudi. Šli su pred oltar saki na svoju stran, zmolili nikuliko očenaši, spovideli i tako dočekali svoje seljane.
Veseli, ko da se ni niš trefilo vrnuli su se pivajuć doma.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28632859285A2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285E285B28582858285C28632863286328592863C (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28632859285A2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285E285B28582858285C28632863286328592863C)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 03, 2009, 10:34:13 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 03.12.2009. / Kolumně
Beseda
9 člankov na čakavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 9/9
Joh pa boh aforizmi
Ča kega boli?
Piše:
Slika:
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=463005',270,520,'');
Su rekli da nič već neće bit kako je bilo prvo. Jedino to su jimili pravo.
Na televiziju se se već kaže kuhanje. Se već se kuha, se već je lačnih.
Piše u novinu da su na Siciliju zaprli 68 mafijaši. H nan neka pridu. Po mafijaše.
Sinoć mi se je sanjalo/ I have a dream/ je rekal Martin Luther King. Nan se sanja cel božji dan i celu noć, tako sih 60-ak let, a ujutro nas boli glava. Doklje glava boli smo živi.
Na svit bi moglo bit i lipo da ni grdega.
Pozabljanje je spas za dušu.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28632859285A2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285E285B28582858285D28632863286328592863F (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28632859285A2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285E285B28582858285D28632863286328592863F)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 11, 2009, 11:58:56 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 12.10.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Depresija
Piše Slavica MRKIĆ MODRIĆ
Šegavi znaju da j to bol i da bol rabi lečit, oni malo manje šegavi pušćaju da ih voda nosi, a oni treti ni sebe ni drugimi ne bi ni za živu glavu priznali da su bolni, aš nažalost pu nas se ča ni konkretno, se ča j vezano za glavu, to j sramota. Ja, tako j to. Zato nan i je tako kako nan je, aš je lagje glavu zabost va pesak leh ju ponest dohtoru.
Ste malo videli da j va Lipoj našoj tristo hiljad ljudi bolno od depresije. Si su se čudili da ča tuliko, a ja san si pak mislela da j ta broj još i veći, ma neće saki reć – ja, depresivan san. I ča se tu opće ima ni čudit, ni mirakulat, dosti se j leh jedanput okolo sebe obrnut. Ne rabi ti dva put. Dečina su depresivna aš roditelji nimaju lazno na nje bacilat, roditelji su depresivni aš su svjesni da nimaju vrimena za decu, a kako smo si mi nečigova deca, onput nikakovo čudo ča su i starci depresivni radi dece i vnuki. To j to ča se tiče osjećaji. A zač roditelji nimaju vrimena za potomki, pa zato aš moraju delat deset ur dnevno ako misle toj istoj dečine dat jist. I to oni ki imaju sriću da delaju i da za to delo saki mesec dobiju plaću. Oni ki ne delaju moraju iskat delo, delat na črno, pa ako rabi i dvanajst ur i opeta bit srićni da njin gazda plati. Dečina su za to vrime pušćana sama sebe, aš i nonić i nona delaju na črno i to ne zato aš njin je va penzije dosadno, lej zato da moru platit režije i klast saki dan neš va usta. Roditelji njin komać imaju za dat jist, a za va vrtić, jaslice ale morda guvernantu imaju oni ki imaju, ma većina nima.
Ako su pak dečina veća pa se školaju, oni va osnovnoj muku muče z knjigami ke koštaju kod sv. Petra kajgana, oni va srednjoj z mesečnun kartun za ku njin roditelji nimaju soldi, a oni na fakultetu z profesorimi ki pitaju soldi da bi te na ispitu pušćali. I da leh soldi, ma išću i seks. Dobro pasaju one ke leh moraju pukazat cici kod ona sirota studentica z Splita, ma retki su profesori ono ča bi se reklo – vizualan tip. Puno već bi malo i taknulo. Ma, da se razumemo, nisu si profesori takovi, sa srića da j još vavek većina pošteneh ljudi, ma ča j bolje da ti jih je dvajset kako rabi, kad je jedan kako ne, a ta jedan je dosti da ti ruvina i samopouzdanje, i veru va ljudi, i da te hiti va depresiju. A ako pak studenti imaju sriću da je na njihovomu fakultetu se kako rabi, ruvina ih saka pomisal na ono ča će doć, a to je – finit ću fakultet, dobit ću diplomu i onput moren poć mater ženit kad dela ni. I sada kako čovik da ne bude va depre, kako se to danaska po modernu reče.
Šegavi znaju da j to bol i da bol rabi lečit, oni malo manje šegavi pušćaju da ih voda nosi, a oni treti ni sebe ni drugimi ne bi ni za živu glavu priznali da su bolni, aš nažalost pu nas se ča ni konkretno, se ča j vezano za glavu, to j sramota. Ja, tako j to. Zato nan i je tako kako nan je, aš je lagje glavu zabost va pesak leh ju ponest dohtoru.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285A2863285928582863285A28582858286128632893289328632863285C285D285A285D2861285828632863286328592863G (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285A2863285928582863285A28582858286128632893289328632863285C285D285A285D2861285828632863286328592863G)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 11, 2009, 11:59:29 poslijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
11.10.2009.
Ćićo Senjanović
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=446527',158,320,'');
AJME MENI
Obami Nobelova nagrada za mir.
Afganistan! A ga ni sram?!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928592863285928582863285A28582858286128632893289328632863285C285D285A285B285E285C28632863286328592863T (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928592863285928582863285A28582858286128632893289328632863285C285D285A285B285E285C28632863286328592863T)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 12, 2009, 12:00:03 prijepodne
Glas Istre, 17.10.2009.
Savičenta in the morning
Isti
Doša san doma i špjegivan paroni da gremo Mario i ja u Pazin, ma ona je imala već scenario za vi dan pronat i ne moreš ga gambijati nanki da se na glavu nasadiš. Da ona mora poj u Pulu u knjižnicu po nike libre, meni u poreznu i u špežu, ki njoj je danas jeftinije, i da bin triba biti doma z malin Bartolon. Borba z vjetrenjači ni nikad urodila, pak san zazva Marija da smo pofumali tripe.
Piše: Darko PEKICA
Već jeno misec dan se Mario Ferlin i ja parićivamo za poj u Pazin na tripiće i zuz put viti izložbu u Etnografsken muzeju ka se zove Valiže i deštini, eli Iseljena Istra. Kad smo toliko inkacani z Istron, tribe poj viti i to, ki je kroz lita i lita Istru napuštilo jako čuda ljudi. Nike pute si i ja rađonan da bi bilo dobro kamo zseliti, aš u teri dela buona đente mi gre na živce toliko dobrega naroda, pak bin raj uj kamo kadi he je manje.
Tega jutra na kafelu je bilo dosti ćakule o hrani. Puh je imitira nikega čovika ki je opsjednut z hranon, pak kad dojde poli njega z štikadenton u usti i skrckajući kuščiće mesa, bez da ga bilo ča pita mu reče: "A vero ga je dobro spekla!". "Kega?", pita ga Puh. "Boga - janjca", reče mu čovik samo da bi se pofalija da je ništo dobrega poija. Još je par batud na račun tega pojela hitija da smo se nasmijali do suz i in fin smo se vrgli dakordo Mario i ja da u devet i po gremo u glavni grad županije viti tu puno faljenu izložbu, ma stešo ne na prazan štumig, da ćemo prija poj poisti tripe poli đoga pazinskega. Povida nan je Điđi narodnjak da su tamo najbolje.
Doša san doma i špjegivan paroni da gremo Mario i ja u Pazin, ma ona je imala već scenario za vi dan pronat i ne moreš ga gambijati nanki da se na glavu nasadiš. Da ona mora poj u Pulu u knjižnicu po nike libre, meni u poreznu i u špežu, ki njoj je danas jeftinije, i da bin triba biti doma z malin Bartolon. Borba z vjetrenjači ni nikad urodila, pak san zazva Marija da smo pofumali tripe.
- Ma daj, ne ljuti se, Ola. Izložba traje još – do nove godine imate vremena ići. I via ona zdolu. Tako me tukalo i činiti užinu, ma zapravo samo je finiti, aš mi je blitvu skuhala i kumpir učistila, samo ga je rabilo skuhati i zmišati z blitvon, stepliti ulje i vrći ribu da se spraži. Dok san parićiva užinu, Mario me zva da kad nismo pošli u Pazin dojden do njega u kanobu na marendu – da ne sam marenda dok pritače vino. I to ne bilo ča, ko ne vrganje u fritaji i đordane na salatu ke je tega jutra nabra. Pensa je da ga zajebavan kad san mu reka da ne moren, da su mi ruke i noge vežene, aš još nikad nis udbija marendu poli njega.
- Vrimena se gambijivaju, pošli smo si tovaru na mater kad ne moreš naj čovika z kin biš marenda, rađona je Mario. Bin bija kuntento poša se nakrmiti i zaliti z bilocon, ma moran priznati da mi ni bija ni vi pašt doma slab! Kako mi je bilo ža tega ulja ča mi je zustalo ud ribe, učistija san još par kumpiri i spražija he za gušt aš he zdavni nis ija pražene. Dok je parona došla nazad, san pronta banak i me pofalila da zdavna ni tako guštožo ila! San kapija zajno da me drži za blago, pak bi najbolje da ja preuzmen kužinu, kad mi je već pradid bija Mezodona, ma mi je donila i dvi lipe košulje pak me rabija pomalo morala napuštiti.
Prija nego san poša u štalu zvečer, san pomoga Filicu raskrgati i nakrgati (prve beside ke se je moj drug purgerski Keber navadija po našu) lambik, ki pok je pritočija vino ni zna ča bi dela aš je dobrahno zahladilo, pak dok se ne počme vorati za šenicu, da čini rakiju. Mati mi govori pok san regula štalu da iman gori poli Tereže tripići pak neka gren poisti aš da mi je Filice puštija. To, kako bi reka Frane – ono di su bila govna od telina – idemo samo Filice i ja, pak da he Tereža ne hiti priku barkuna brekon i mački, san poša pomazati padelu. Još da bih se kuntenta do kraja, je zustalo malo bakalaja ud prikućer kad je Filice pritaka vino i malo pljukanci z šugon ud peteha, kega Tereža ni parićala lipih lit. I bija je za dobar za deset. Kad san doša u hižu i poša se upljahnuti, vidija san si trbušinu. Svi gušt ča san im dok san kroz dan ija, si je poša tovaru na mater.
http://www.glasistre.hr/kolumna/n/121210 (http://www.glasistre.hr/kolumna/n/121210)
Glas Istre 2009-10-17
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 12, 2009, 12:00:41 prijepodne
Glas Istre / Pula, 14.10.2009.
Šjora Špia
- Sam čiulaaa, sam vidilaaa...
Jadranka, go, go, go!
Mene strašu giornališti koi pishu da će ti europski paroni kupiti naše boške, vodu, Hep i sve sta još imamo vredno. Orko toćo, i to još nije dosta! Čitam da kad udemo u Uniju, zajno će nam poskupiti kruh, mliko, medežije, cigarete, letrika, gas i komunalije. Ma daj, caco da su sada jeftini! Poskupiti će i neke taše. Nešto će nam i pojeftiniti pac će niže ziene imati voće, verdura, meso, pastoli i odjeća… Na kraju pishe da se plaće neće bitno dizati. A onda sigurno njanche pemzije. Juka mene!
Na colico mandati još računaju naši političari? Mislu da ćemo za njih glassovati docle ne umru jer hi tako zienimo? Da vam pravo kazen, već sam štufa gledati vajk iste fazze toliko lit, a barem da bi bili dobri! Macche’, iz loše u gore. Niš koristi od svih njih. Nissam čakolona, ali... kada svi oni u Saboru, zastupnizzi, miništri, vragi i bogi doznaju za neki kriminal i to iz giornala, malo se skomešaju, i stvar ide na čekanje pac se žaboravi. Ili ako dogadaj postane javna katastrofa, naprave per finta neke smjene, razreše dužnosti i stave drugoga. Taj novi drugi caco da je kopia onog prvog i opet nista. Već ima vishe od godina da su cambiali miništra od Mup ma concretni rižultati nema. Corrupzia na zalost tu ima plodno tlo i duge koriene, jušto caco nashe ulike i loze. Ecco baš jučer smo čiuli, Europa nas još ne prima jer nam zamiri da nismo regulali sudstvo i korupziu. Anche oni su blesavi, a sta mislu da se to moze napraviti tik-tak? Ima tu materiala na tone! Premierki se, ižgleda jako žuri u EU pa je zajno isla u akzia. Šam čiulaaa friska viest da je osnovala novo povjerenštvo za borbu protiv criminala. Bravo Jadranka, švaka čašt, ajde da prova sa nekim novim štručnjakima, forši zenska zna izabrati bolju garnituru. I sad, kega je stavila u to novo povierenstvo? Ruke su mi pale kad sam vidila ki su ti kandidati koi bi trebali spasiti la šramota sta nas koči u razvoj i nam ne da ni naprid ni nazad. Na čelo tega povjerenštva je stavila sebe da koordinira taco vaznu stvar, a za suradnike je odredila, držite se, Polančec, kokolo Darko Milinović, el Kalmeta, Šuker, Karamarko i još neke stare dobro poznate krošte. Caco nisu anche njoj već dosadili? Skoro da nema njanche jedan medu njima koi nema neka afera ili promašaj. Ama, meni se para da se nećemo puno maknuti od mjesta. Ako se varam, onda-pardon! Zelim premierki Kosor puno uspjeha sa tom svojom novom škuadrom. Ja sam čiula da naši vladajući žuru u Uniju ma boga mole da to bude sta kasnije. Pa šigurno! Europske lisice će contolirati svaku stvar i neće naši bogatuni moći zahebavati sa mutni poslovi, neplaćanje poreza itd.
Se šuška da za doći u EU moramo platiti jako visoka ziena. Znate da je mene strah? Ja imam dosta rodbine i priateli vani. Medu njima nije samo radnička classa nego su i professori ,umjetnizzi i drugi intellectualci. Časna rieč, niko od njih mi nije reka da je zadovoljan i svi kukumavču kako ih je Euro zadavio. Aco to govoru oni, sta mi da kazemo? Naša vlast se ponaša caco da je nama pučanštvo, sve jasno, a nemamo pojma! Ako je democrazia, valda demos-narod ima pravo znati caco će ziviti u buduće.
Mene strašu giornališti koi pishu da će ti europski paroni kupiti naše boške, vodu, Hep i sve sta još imamo vredno. Orko toćo, i to još nije dosta! Čitam da kad udemo u Uniju, zajno će nam poskupiti kruh, mliko, medežije, cigarete, letrika, gas i komunalije. Ma daj, caco da su sada jeftini! Poskupiti će i neke taše. Nešto će nam i pojeftiniti pac će niže ziene imati voće, verdura, meso, pastoli i odjeća… Na kraju pishe da se plaće neće bitno dizati. A onda sigurno njanche pemzije. Juka mene! Štuarno bi bilo demokratično da mi stoka sitni žub isto kazemo javno svoje mislenje da li zelimo u tu Europu ili ne. I da nam Kossor i miništri jasno i glasno objasne sta nas čeka. Kad budemo sve znali, onda tražimo veliki referendum da se narod izjasni. Nista čiudno, i neke druge zemlje su se izjasnile protiv. Forši sam ja fossilka, ali tacovih koi se boju ima puno. Ne bin htiela da postanemo ponosni članovi Europska unija a da naši radnizzi caco oni u Rumunjska delaju za još manje plaće nego sta imaju sada. Kad smo o temu pričale moje afežejke i ja, Barizza je rekla: “Pa kaj se vi nostalgičarke toliko brinete Poglečte kak su Slovenci uspjeli. Kaj njima fali? Tak bu i nama bolje, bute vidle.” “Ajde sestro slatka ne laprdaj! Pa nisu Slovenci otišli u Europu bez gaća kao šta će, bre, mi da idemo! Oni su ponosno i lukavo zadržali skoro sve svoje banke, preduzeća, fabrike a nisu ko mi sve imanje raspičkali! Mi će da budemo samo njihove jeftine sluge”
Naše prognoze crne i pessimisštičke, čekaju nekoga da nas umiri i dokaže kontru, da neće biti taco grdo. U očekivanju tega, tanti saluti.
Vasha Spia, spija@hi.t-com
Glas Istre 2009-10-14
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 12, 2009, 12:01:20 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 13.10.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Ča bi danaska snimil Gervais?
Piše Kim CUCULIĆ
Ova šetemana va znaku j' čakavskog pjesnika Gervaisa. Najprvo j' Višnja Višnjić Karković predstavila libar o njemu, a za ki dan trebali bi znat i ki su ovogodišnji dobitnici književne nagradi »Drago Gervais«.Petak je va Hrvackon kulturnen domu na Sušaku prikazan i film »Jedan dan na Rijeci«, za ki su scenarij napisali Gervais i Ante Babaja. Va ova teška vrimena za škver »3. maj« leh z tugun i nostalgijun gljedali smo scene va kemi mladić Ive sako jutro vaporićen gre delat va rečki škver. Ive ima i divojku ka mu prije dela da bušić. Ive j' vas sritan ča dela va »3. maju« i vidi se da j' pun optimizma. To i ne čudi, aš je film snimljen pedeseteh leta. Tako smo mogli videt da j' onda rečki porat bil krcat brodimi z banderami z celoga svita. Na jednon vaporu kapetan Dušan sritan vozi svoji gosti, a va »3. maju« finili su novi brod. Za delavci to j' nova pobjeda. Ponosan je i Ive aš će za ta brod, kad se bude vrnul z svita, svomu sinu moć reć: »Brod je stvorio tvoj ćaća!«. Va rečkon škveru, ki sad se više tone, 50-eh leta delalo j' na hiljade delavcih, ki su na delo v Riku dohajali vlakon, vaporon i kamionimi. Potle dela Ive bi se z vaporićen vrnul doma, zagrlil i bušnul svoju divojku. Onput bi zaljubljeno gledali prama Rike, gradu va ken su mogli zaradit svoj kruh.
Da Gervais i Babaja danaska snimaju svoj film, ne znan bi on zgljedal tako vedro i optimistično. Mogli bi snimit se fabriki ke su propale, porat va ki povremeno zaluta kakov brod z beloga svita, Žabicu ka j' i potle pedeset let ista, Stari grad koga praktički već ni, a š njin su nestale i tri nonice i noćna dama. Danaska više ni moguće snimit ni hiljade delavci ki su sritni ča delaju va portu i škveru. Mogu se snimit leh tužna i zabrinuta lica ka strepe od otkaza. Teško bi danas bilo nać nekoga Ivu ki vas sritan gre na delo. Od bivšeh fabriki ustale su leh ruševine, ma zato imamo novi terminal, novi bazen i sportsku dvoranu, a gradi se i džamija. Gervais i Babaja mogli bi snimit i si ovi silni trgovački centri. Nova vrimena, nove navadi. A »3. maj«? Njemu bi se moglo pripetit jušto ono česa su se delavci i bojali – to će bit leh još jedna pozornica za kazališne predstavi i kulturne priredbi. Ako niš drugo, moremo klast svoj potpis na peticiju za spas rečkoga škvera spred Radija Rike
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285B2863285928582863285A28582858286128632893289328632863285C285D285A28602858285C28632863286328592863Z (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285B2863285928582863285A28582858286128632893289328632863285C285D285A28602858285C28632863286328592863Z)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 12, 2009, 12:01:51 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
13.10.2009.
Ćićo Senjanović
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=446527',158,320,'');
AJME MENI
Roko Markovina: Deset zapovijedi za spas naše brodogradnje.
Ne ukradi! Pa tako deset puti.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285B2863285928582863285A28582858286128632893289328632863285C285D285A285E285E286128632863286328592863D (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285B2863285928582863285A28582858286128632893289328632863285C285D285A285E285E286128632863286328592863D)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 12, 2009, 12:02:28 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri / Pogled
KVADRATURA DRUGA
17.10.2009.
đermano ćićo senjanović
nema šanse, moj bakire
E, moj Bakire, sve ti je to uzaludan posal. Najebat ćeš ka žuti, a ništa nećeš prominit. Propast ćeš ka i Feral. Svi te gledaju, svi ti plješću, a Bosna nikad gora. Ti si raji ventil, a vlastima dokaz demokracije. A rezultat? Kriminalaca sve više, političari sve korumpiraniji, vjerski vođe sve bahatiji. A narod? Svak u svoje nacionalno jato. Ti bi, Bakire, građansku, uljuđenu, poštenu Bosnu, ravnopravnu zemlju svih konstitutivnih naroda? Ti bi da ratnim zločincima bude suđeno? Ti bi da kriminalcima bude konfiscirana imovina? Nema šanse, moj Bakire!
Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/10/453508.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/10/453508.jpg)
nesretni srećko
Novine pišu da je Srećko Sladoljev dobija otkaz u Imunološkom zavodu jer je upozorava na štetne ugovore sa švicarskon farmaceutskon tvrtkon. A to nije dobro. Ne valja upozoravat. Kad san ja javno upozorava na ponašanje vlasnika i urednika novin u kojima san radija, onda nisan dobija otkaz. Nego su mi ukinili rubrike. A čovika ostavit bez rubrike, to je isto ka da si mu ruku osika. I ča se dogodilo? Ništa. Ja san potražija novi posal, a oni koji su me istirali iz moga prirodnog okruženja, oni su i dalje kreatori javnog mnijenja, moralne veličine, mecene i čuvari hrvatskih interesa.
A more bit da svitu i nije puno briga. Jer, mase se lipidu za bogate i uspješne. Važno da se lola nakesa para i odma mu je sve oprošteno. A usto mora bit arogantan i bezobrazan. I nikad se ne smi pravdat. I objašnjavat porijeklo svoga bogastva. To je svatija i predsjednički kandidat Vidošević koji je izjavija da je u predsjedničku trku uša bogat, a da će se ka predsjednik još više obogatit. To bi se u finijin krugovima moglo prevest ka: posra san vas, a to je ništa koliko ću vas još posrat.
I onda Gloria trče za njin, snima ga po kući, po imanju, uz bazen, sa ženon, pason i krokodilon. A on zgodan, uspješan i bogat. A odakle mu to bogastvo? Pa nije Gloria službeno glasilo Državnog odvjetništva i Porezne uprave da o tome vodi brigu. Čovik je na slobodi, niko ga ne goni, kandidira se za predsjednika, i zašto o njemu ne učinit reportažu? Čista logika.
A Sladoljev? Ma, ko šiša toga gubitnika!
a lipo vrime
»Takvo nevrijeme ne pamte ni najstariji stanovnici ovoga mjesta.« A kako će pantit kad su rebambili. Meni ne tribaju najstariji stanovnici. Dosta su meni i moje godine. A to kakvo je nevrime bilo u prvidan, to se ne da opisat. A more bit i da se dâ. Provat ću. Eto, nek naslov toga opisa bude »Nevrime u mome gradu, i to jednoga popodneva kad je sve bilo mirno i kad ništa nije davalo na kišu, a vitra nije bilo ni u naznakama«. Priznajen da je naslov mrvu duži, ali on odlično oslikava stanje toga dana i još više naglašava kontrast između mirnog popodneva i ludog pridvečerja.
Da bi se svatila sva ludavica toga olujnog i bezobraznog ponašanja vrimena, vaja se osvrnit i na prethodno njegovo ponašanje. Zadnju 20 dan u Split je vrime bilo za svaku pohvalu. Čovik ga od dragosti nije moga gledat. Ma baš ono fino i pristojno vrime. Ne mogu garantirat kakvo je bilo na drugin područjima grada, tamo po Rivi ili Pjaci, da ne spominjen daleku periferiju ka ča su Zenta, Trstenik i Gripe, ali mogu bit pouzdan svidok o tome kako se vrime ponašalo na Bačvice.
Pri nego nastavin, evo jedne digresije, a u vezi sa Spliton i periferijon. Tamo na Solurat, pet metri od Matejuške, a to van je centar centra Splita, stanova je Toni Škare. U svoje vrime on je jema trabakul kojin je iz Korčule u Split privozija česminu. Sad zaboravimo ti trabakul i vratimo se u Split. A to je bija Split u ono doba kad su se Melodije Jadrana počele održavat na Prokurative, negdi početkon šezdesetih. Toni je ima lipe godine, šeta je doli uz Belvija, kad mu je jedan pano od toga festivala pâ na glavu. Brzo s njin u auto i put bolnice na Firule. A Firule su danas skoro najstroži dil grada. I kad je Toni vidija di ga vozu, počeja je vikat: »Dico moja, ostavite me doma! Ne vodite me iz Splita!«
Tako i ja, ne želin svidočit o onome ča je bilo vanka Splita, recimo na Pujanke. A na Bačvice je zadnju dvadesetak dan bija raj. Ma, na Bačvice je uvik raj, a ovo je bija raj rajeva. Sunce ne peče, nego te miluje, more ka lata, mista koliko oćeš, jer se kumpirova zlatica vratila u unutrašnjost. A onda na picigin. Znan, čuli ste za picigin, ali sigurno niste za telefonski picigin. To je sto puti boje od običnoga picigina. Obični picigin more igrat ko god oće. Počnete igrat i onda ti neko upadne u ekipu i zajebe dan. Trudi se, muči, sve bi tija, ali mu, bidnome, ne gre. Falije, pravda se, objašnjava, a mi fini, sve kimamo glavon, a u sebi ga šajemo u osanstoosandeset lipih materinih.
E, zato smo izmislili telefonski picigin. Javimo se na telefon i dogovorimo uru. Spustimo se na Bačvice i počnemo igrat. Pet pravih igrači. I još javimo dvojici da dođu pô ure kasnije. Onda to bude ludilo od picigina. Nema falivanja, nema pravdanja, nema glupih prekidi. Tempo, tempo! Vataš, itaš se, dodaješ, guštaš, raspadaš se od lipote. Dogovor je da se prvu 45 minuti niko ne minja. A to je dovoljno da svi popadamo od umora. Onda upadaju zamjene, ali opet vrhunski igrači. I to bude simfonija. Onda cili dan lebdiš.
I tako iz dana u dan. Sve gledan u nebo kad će više oblaci, kad će vitar i kiša. Da učinen pauzu. Da se cili dan zavučen ispod dekice i blaženo kunjan. I pročitan koju knjigu. Evo mi pusto vrimena stoju neotvorene knjige »Bordel u plamenu« Zdravka Zime i »Uspon kapitalizma katastrofe« Naomi Klein. Kako kapitalizmu želin da ga ča pri vrag odnese, to ću prvo proučit njega, a Zimu ću ostavit za poslasticu.
Kad san više bija na izmaku snaga od pustoga sporta, evo mi se nebo smilovalo. Sve je zaškurilo i počelo je lagano puvat. Govori mi Mile: »Ovo će sneverat«, a ja njemu: »Ne virujen, zvali su buru.« Onda se Mile uspizdija: »Ko je zva? Zašto su je zvali? Šta triba buru zvat? Je li ona čuje kad je zovu? Je li svaki put dođe ili dolazi kako je nju volja?« I dok je on tako lamentira, pojača je vitar i počela je kiša. A onda se uragan udružija s povodnjon. Sve se treslo, sve je tuklo, gromi su cipali, munje su šibale, gurle su se izlile, šahte su iskakale. Kroz zatvorenu ponistru je lamatalo koltrinon, a krov mi je počeja tako škripjat da san mislija da će odletit.
Utira san se u posteju i reka: »Fala ti, Bože, konačno lipo vrime.« Uzeja san knjigu o kapitalizmu i odma okrenija zadnju stranicu da vidin oće li završit sa hepiendon. Je, završava najlipje na svitu. Odnit će ga vrag!
Kad-tad.
bakir od bosne
Nisan zna ko gostuje kod Stankovića pa san otvorija na ćoravo. Kad san vidija da je to urednik najgledanije emisije na FTV, a koja je nešto između Latinice i Stankovice, odma san napeja uši i stavija kapi u oči. Čovik se zove Bakir Hadžiomerović i radi takvu emisiju da su ga morali stavit pod cjelodnevnu policijsku zaštitu. Dere sve živo bez pardona. Ne oprašta ni predsjednicima, ni stranačkin, a ni vjerskin vođama. Naziva ih kriminalcima, razbojnicima i prevarantima, a nekima i tepa da su fašisti. Sve ima dokumentirano. Sve provjereno. Oni ga tuže, a on na sudu sve dobije.
Zamislite koja divna zemlja. Štiti istinu. Pravda pobjeđuje. Živila Bosna! I u toj Bosni je ta Bakirova emisija »60 minuta« najgledanija i najpopularnija. Ljudi se skupljaju isprid televizora, plješću, uživaju, jebu majku političkim kriminalcima i dižu čašu u čast Bakiru. I kod Stankovića Bakir briljira. Pameću, logikon, poštenjen, hrabrošću, dosljednošću. Ima mu 37 godin i cili se dâ u novinarstvo. Ali ono najpoštenije. Guštan ga slušat, a usput se i lagano smješkan. I onako kroz zube komentiran: "E, moj Bakire, sve ti je to za kurac. Uzaludan posal. Najebat ćeš ka žuti, a ništa nećeš prominit. Propast ćeš ka i Feral. Svi te gledaju, svi ti plješću, a Bosna nikad gora. Ti si raji ventil, a vlastima dokaz demokracije. A rezultat? Kriminalaca sve više, političari sve korumpiraniji, vjerski vođe sve bahatiji. A narod? Svak u svoje nacionalno jato. Ti bi, Bakire, građansku, uljuđenu, poštenu Bosnu, ravnopravnu zemlju svih konstitutivnih naroda? Ti bi da ratnim zločincima bude suđeno? Ti bi da kriminalcima bude konfiscirana imovina? Nema šanse, moj Bakire!
A zašto nema? Pogledaj semafor. Na semaforu ti je rezultat. Laž - Istina 6:0, 5:0. Istina je ozlijeđena i u zadnjemu gemu se još uvik bori. A doktora nigdi.
nježne igre
Meni je najdraže čitat novine po kantunima. Tako u jednom kantunu piše: "»Slobodni novinar i bloger Željko Peratović podnio je kaznenu prijavu protiv nepoznatog počinitelja što ga je lažno prijavio za zlostavljanje malodobne kćerke.... Peratović u prijavi izražava sumnju da se lažnu prijavu protiv njega može dovesti u vezu s netrpeljivošću koju ministar unutarnjih poslova Tomislav Karamarko izražava prema njemu.«
Vijest za smrznit se. Ne znan detalje, ali znan da je policija svojedobno uletila Peratoviću u kuću i uzela mu kompjuter, jer je objavljiva neke, za državu, nezgodne stvari, a njega su zatvorili i ispitivali. Bit će čovik nastavija činit svoj posal, a oni mu sad natovarili seksualne delikte. Čista klasika.
DDR se raspa, KGB se raspa, Udba još miče nogicama, a CIA radi tuta forca. A i naš se MUP drži. Triba čuvat državu ili bar one koji govoru: »Država to san ja« Samo, ko će zaustavit blogere? Nije to šjora Đovana ča bi stala na ponistru i lajala kontra vlasti. Nju se čulo najdaje do dna kalete, a blogere se čuje do na kraj svita. Zato, Peratoviću ne pakovati!
Blog i Hrvati!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F2863285928582863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285D285B285D2858286028632863286328592863J (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F2863285928582863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285D285B285D2858286028632863286328592863J)
ili
http://split-online.info/vijesti/hrvatska/nema-sanse-moj-bakire/ (http://split-online.info/vijesti/hrvatska/nema-sanse-moj-bakire/)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 22, 2009, 12:56:39 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 15.12.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Djed Božićnjak z motornun pilun
Piše Kim CUCULIĆ
I pred ovaj Božić samanj nan se vrnul va grad, ma i šire. Za Riku pozitivan je pomak ča su na Korzo i okolni trgi klali drvene kućice, namesto oneh ke su zgljedale kot javni kondoti. Vrnul nan se i vlakić, a zad »Dva lava« deca se moru provozat va autićimi z lunaparka. Na sakon kantunu kanta se i tanca, iako većini va ova tmurna recesijska vrimena baš i ni do tanca. Na primer rečkin kulturnjacimi ki su od Grada dobili nikad manje para. Na ton velikodušnon potezu gradonačelniku j' zahvalila pročelnica Odjela za kulturu, aš se valjda moglo pripetit da kultura ne dobije niš ili da j' naprosto ukinu. To j' ona fanj opasna logika va stilu ča će nan kultura kad judi nimaju ni za jist. Morda to z aspekta pragmatike ima smisla, ma posljedice bi mogle bit takove da potle recesije ustane užasna duhovna i kulturna pustinja. A morda j' ovo prilika umjetnicimi i kulturnjacimi da još više razviju svoju kreativnost, kad njin već ne daju soldi. Ili će se rečka kultura sa pretvorit va Kafkinog »Umjetnika u gladovanju«. Zanimljivo j' da kultura va sakoj varijante mora bit žrtva, iako statistike govore da se kazališta bolje pune od nogometnih stadioni.
Kako sada stvari stoje, va 2010. bit će manje libri, predstava, izložbi i filmi. Zato judimi neće ustat drugo leh televizijski program ki j' va ovo predbožićno vrime još bedasteji leh inače. Baš neki dan vrtin kanali i najprvo nabasan na reklamu na jednoj lokalnoj televizije. Va toj reklame Djed Božićnjak stoji z motornun pilun v rukah, a poruka j' da se za Božić pila more kupit ceneje, kot prigodni dar za najmilije. Va ten momentu zajedno mi se pred očimi otprl idiličan prizor va ken ozareni člani neke familje otpiraju dari spod božićne jelvice, a otac vas sritan odmotava lepo zapakiranu motornu pilu i počne š njun mahat kot onaj lik z horora »Teksaški masakr motornun pilun«.
Kad su mi reklami postale štufne, obrnula sam malo na emisiju va koj se predstavljaju precjednički kandidati. Moran priznat da mi j' va usporedbe z ten čak i reklama z motornun pilun imela više smisla. Cela ta besmislena diskusija svela se na to ki j' va ratu bil va rovu a ki ni, ki j' bil ranjen a ki j' pobigal v Meriku, ki j' drmnul lovu a ki j' pošten i se tako dalje i bliže. Mane j' va ten momentu palo na pamet da bin na mestima naših precjedničkih kandidati više volela videt članovi Montyja Pythona ki bi nas baren dobro nasmeli. Precjednička kampanja i ni drugo leh jedna obična lakrdija.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285D28632859285A2863285A28582858286128632893289328632863285C285E285D285C2858285C28632863286328592863J (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285D28632859285A2863285A28582858286128632893289328632863285C285E285D285C2858285C28632863286328592863J)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 22, 2009, 12:57:27 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
14.12.2009.
Ćićo Senjanović
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=446527',158,320,'');
AJME MENI
Kerum: »Stavit ću spomenik Tuđmanu na Rivu.«
Pala muva na medvida.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285C28632859285A2863285A28582858286128632893289328632863285C285E285D28582861285F28632863286328592863N (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285C28632859285A2863285A28582858286128632893289328632863285C285E285D28582861285F28632863286328592863N)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 22, 2009, 12:58:16 prijepodne
Glas Istre, 19.12.2009.
Savičenta in the morning
Za muzej pronti
Daž je pomalo pada pak smo se prihitili u niku beštiju ud šoping centra ka je zajno priko puta i pomalo u devet i po su nas puštili nutra, kad je ta bagra politička finila svoja onaniranja.
Piše: Darko PEKICA
Vrgli smo se dakordo Sipić, Mario i ja da gremo u Zagreb na dopiranje Muzeja suvremene umjetnosti na kega se čekalo dosti dugo. Po Mariju Ferlinu bi bija čeka na nas još kakovu šetimanu, ma prid razumon je dobilo uno dati guzici puta, aš Sipić si je vrga u glavu da pod mus moramo poj ki smo dobili pozivnice. Ni ja nis bija daleko njega, ma da je Mario reka trdo ne, vrag lik ne bin bija patija. Da ne gremo samo nas tri ki nan je Folo u Zagrebu, smo natentali Rinu, Dinu i Šekija da gremo zgoru i da činimo jedan viaz z gušton. U jenu i po za podne smo partili u Ferlinoven simplonu, veturi ka more peljati sedan ud njih, ma je bilo dobro da je sedmi udusta, aš bimo se Rino i ja napro morali stiskati z Šilijon ki si ni moga naj druga da ga gambija u kotlovnici ti dan.
U Zagrebu su nas dočekali drug Keber i vokato Folo ki daje ispite za moći dopriti svoju ofičinu. Mi smo se već bili nabrijali da nas peljaju u kakovu oštariju, ma Keber je ima druge pensire. Popelja nas je isti na placu zuz samega konja, kadi se idu kobasice i pije kuhano vino. To nan ni bilo ki zna ča pak nas je popelja u niki drugi šator, kadi se more isti žmare, kobasice, švargla, i ti ežemplari na suho ud prasci. E tote smo se čuli malo bolje, aš se moglo ordinati i dobro vino magari je butelja bila ravno sto kunelic, a deset deki žmar trideset kun, pak nan je malo došlo z pameti kakove su to precije. Vrag š njima, tr na ritko gremo u metropolu, a i svaki dvisto kun sobon imamo.
Sedma ura je vred došla pak se rabilo moviti ko ćemo na vrime doj sprid muzeja na dopiranje. Stešo dok smo se mi zgegali ud place do narodnega kazališta kadi smo parkeđali, nan je rabilo po ure, aš su Dino i Rino slikivali svaki spomenik, svaki lipi brkun, prtun, hižu, ljude, kako pravi Đaponeži. U osan i deset smo se raskrgali sprid muzeja, kad sprid njega na miljare ljudi. Da ne pušte unutri do devet i kvarat. Ala zala njin bo došla, počeli smo kleti Sipić i ja ki smo bili najveć inkacani. Mario nan govori, da smo si, eko na, dobili ča smo iskali, aš je napro teško poša ki je drugi dan mora poj na praščinu, a z večer mora parićati oštariju za grill peace. Daž je pomalo pada pak smo se prihitili u niku beštiju ud šoping centra ka je zajno priko puta i pomalo u devet i po su nas puštili nutra, kad je ta bagra politička finila svoja onaniranja.
Dok smo stali u ten šopingu i pili biru, šalje mi parona poruku na telefonin da ke su nan koordinate da me išče z dicon na televiziji pak da njoj napišen u ki kantun da gledaju. Zazva san je da njoj povin da zasvin pozivnicami nismo rivali poj nutra, a ona mi govori da imamo sriće i da ne more verovati ča je jušto u direktnen prijenosu na televiziji zrekla Jadranka Kosor: da je to kulturni događaj godine, desetljeća i čitavog stoljeća
Viče parona da ni normalna – ko je pensala na pasanih sto lit – napro je ufendila sve umjetnike svih umjetnosti ki su to vrime ča činili u Hrvatskoj, a ko pensa za uvih sto lit naprid – da nas je grdo urekla!
Kad smo rivali poj unutra, stešo san dobija niku pozitivu ud svih tih artefakti ki su posloženi, koliko me se paralo u ten štrmoru ud ljudi, dosti lipo. Niki govore da je grda i velika zgrada, ma ja se ne bin složija. Će biti da imamo dosti štablih suvremenih umjetniki.To lipo je tu večer malo duralo, aš smo bili napro trudni i rabilo se levati doma za biti drugi dan u štatu. Dvi i po ure za po noći je bilo kad smo se raskrgali u Savičenti i čuja san se kako da me niki sprebija. A lipo nan je govorija Mario Ferlin da ni ča poj na dopiranje muzeja, da ćemo poj za deset-petnajst dan i lipo kon la fijaka svega ubaj i ko rabi prispati poli Kebera, ma kad bi her Sipić bija puka da ti dan nismo pošli zgoru, aš on si je sve poslaga u glavi - kad će ubiti prasca, kad će ugraditi ulike da se ne sledu...
http://www.glasistre.hr/kolumna/n/148959 (http://www.glasistre.hr/kolumna/n/148959)
Glas Istre 2009-12-19
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 22, 2009, 12:59:01 prijepodne
Glas Istre / Pula, 16.12.2009.
Šjora Špia
- Sam čiulaaa, sam vidilaaa...
Debela stednja
Dragi cittaozzi, ecco nas još malo i novo lito je tu. Vajk se u ovo vreme čiula neka euforia, veselje i šperanza da idemo u bolja nova godina. Iako se to, per modo de dir, nikad nije ispunilo do kraja, colico smo zelili. Čoviku nikad dosta. Nada tera dalje, ma sada me še čini del tutto drugačija atmošfera. Ne zelin biti katastrofična, samo osiećan taj kambiamento. Nije ljudima vishe do veselja. Realna šlika ne dožuoli e bašta. Mi šliči caco da smo dugo, dugo bili pijani a sada smo se očistili i nam se tornala pamet. Anche u Puli se osjeti to. Prazne butige, prazne ulizze, nidan ne se zaustavi i gleda vetrine da vidi sta mu se švida i sta će si kupiti. Ljudi su se žatuorili u sebe i malo komunikiraju. Jedan štručnjak je bio rekao da ašolutamente treba izbjegavati druzenje sa depressivnim ljudima jer da će nas zaraziti i da bimo lako mogli i mi postati depressivni i finiti u banani. A rečite mi vi, gdie da se najdu ti ottimišti za druženje, koi sve u zivotu gledaju roza? Šituazia ne dožvoli.
Mi sta imamo šuoje godine još pamtimo caco je to bilo kad smo bili dizza ili jako mladi. Posleratno vrieme, mižerija svuda ali znalo se zasto je taco. Svi su se trudili delati, graditi, da idemo naprid. Ma onda nismo imali tu fobiju od lopovi. Nije mižerija bila zbog slabe i korumpirane politike nego posledizza od strašnog rata. Tako je bilo svuderi di se ratovalo protiv fašišta. Sada je zasvim drugo. Znamo ki su lopovi, ki nam je ukra ono sta smo gradili. Poniženjima nikad kraja, a sve za to da njima bude dobro caco su si “demokratično” napensali. Evo, to nas vreda naj vishe.
Naš grad isto tuka’ globalna hrvacka dižgracia. Imamo radnike sta im je gazda propao i sad prose švoje plaće, sindaco koi javlja da nema šoldi za bozicnizze i druge darove, oni iz Herculane strajkaju perche’ se ne postuje kolectivni ugovor gdie lipo pishe da po zakonu moraju dobiti bozicnizzu…Kad smo kod škovazzina, to je prilika da se vidi colico je njihovo delo vazno za sve nas. Ste vidili po gradu pune kontejnere koje oni nisu ispraznili iz protesta? Juka mene, zajno sam se domislila na katastrofu u Napoli di su gradani skoro potonuli u škovacama. Verujen da će se ti problem morati rešiti ako ne zelimo da nam pantigane zavladaju Pulom.
Svi su zivčani. Kada gradonačelnik govori da nema šoldi u kassi, zajno mu stavu pod nos zasto je dao 650 miljari kuna za project bež veže Pula non-štop. Ima puno ugroženi koima bi te pare dobro dosle.
Svi smo skuzili da se moramo kuntentati sa puno manje. I ne mozen verovati ali šam čiulaaa… da će anche oni u Saboru odglumiti da su skromni. Za bozicni domijenak će se solidarizirati sa sirotinjom koju su upropastili. Kambiali su diško. Mi afežejke smo se čiudile I zahebavale.
“A šta će boona da jedu?” pita Fadila. “Ono kaj si donesu od kuće”, kaze Barizza. “Lele breee, ne mogu da verujem! Znači, ništa prasići, a?” pita la Stambena. “Jok, ni odojci ni ribetine, ni kavijar.” “Aha, biće neki sitni sendvići, ko na dečjem rodendanu. Neće ni da primirišu pršuta, samo jeftinu salamu.” “Ja im preporučam domaći mesni doručak koji miriše još od socijalizma.” “A za dezert?” “Da, babe će da donesu kolače, dogovorile su se. Pusička štrudlu od jabuka, Ožboltica mramorni, Antičevička kekse i to je to.“ “A šta će premijerka da donese?” “Zna se kaj je njen špecijalitet - krumpir- salata.” “A chi zna dali će lokati brendirana istarska vina?”, pitam ja. “Jok boona! Jadranka nared’la - samo vodu!” Da, da, dragi čitaozzi, njanche kafe im neće platiti vishe iz naših praznih žepova.
Lipo je da štedu, nikad nije kasno. Forši će većina političara tamo skinuti koji kilo sala. Još kad bi dragovolno skinuli od svojih debelih računa i vratili na svoje misto, he,he, to bi bilo za pamćenje.
Nesto ovako: Ministar x kaže ecco ja vraćam društvu teren i vikendicu. Onaj xx ja ville sa bazenima. Onaj treći kaze ja vraćam pare što sam si kupio avion i jahtu. Četvrti: Evo vraćam onaj otok u Dalmaciji s vilom i bazenom što sam kupio za tude pare. Neki bi tornali I malo keš sta im je ostalo na banki, par milioni. Ta lista bi mogla biti jako duga. Zamislite vi, malo po malo i nakupilo bi se tega u državni proračun. Forši bi nam se vratio otimizam za sretnije novo lito.
Vasha Spia, spija@hi.t-com.hr
Glas Istre 2009-12-16
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 22, 2009, 12:59:49 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 18.12.2009. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Mir i dobro nan, koking sen van
Piše Vladimir JUGO
Sveta Lucija je prnesla betlehemsko sveto svetlo va Kostrenu, ka je ti dan slavila i va ona gnjusna črjena vremena. Tako mi je dobri pravi stari Kostrenjan Milan Perović jedanput povedal kako je pul plovana slavil ti blagdan i da je velečasni kantal na vas glas: Da nije jubavi, ne bi svita bilo, ni mene, ni tebe, moja bajna vilo. Kostreno, Kostreno, misto malo primorsko, Kostreno, Kostreno, mesto mornara sujeno.
I sad je ta sveta Luce prnesla mir i dobro. Ne samo Kostrene leh i Bakru, Kraljevice itd. Ne samo njin, aš će betlehemsko KOKING svetlo procesne proizvodnje, urinjska baklja, za ko leto prodelat. I to mi je najveći apsurd al sranje, kot i ono ča ćampaju va onen Kopenhagene i Kobenhavne da se klima menja i da se more zdiže. Poplavi, suši... To je to. Najme, ćo moj dragi i mili i – oprostite šinjora!
Z velun mukun, odricanji, morda i samodoprinosi smo storili onu bakarsku Koksaru ka je ti stari grad kapitani i makiništi, bakarske Nautiki, keh je bil pun svet i sa mora i oceani pretvorila va predvorje pakla. I onda je prišla ova zmešana demokracija i Koksara se zrušila i teren se neč saniral. Oni si plini i smrad i govna vrteli su se va Bakarskoj vale, aš ni onda nisu si bili munjeni i razumeli su neke stvari. No, to je se onda svečano zrušeno i rečeno je – nikad više nećemo trovat judi. Ma, viruj Nimcu kot i zimsku suncu! Avet opet prihaja!
Sakako, neće bit ono ča se gnjusno delalo va ono vreme. Sad će se to bit strogo kontrolirani proces procesne proizvodnji, se otrovno i gnjusno bit će izolirano, teć se van samo med, mleko i dih od rožic. Raj na zemje i va Kostrene i daje. Zrak čist da čišći ne more bit. Valda ne sum-njate va naša obećanja. Mi smo MOL, INA, Gazprom al Shell, Seven Sisters. Mi volimo judi, po zime vas teplimo, po lete hladimo ako platite. Naše je srce vaše srce! Zač bimo lagali ako ni van va interese leh nan. Para buši i tako daje i bliže!
Da bimo sveti blagdani proslavili skromno i skrbno, najboje je zet jedan kredit kratkoročni, a kamati su samo 7,99 posto. Tr znate da božićnice nećete dobit. Država je nelikvidna, ni lovi, ni kunić, ni valuti, a i si drugi. Niki više niš ne plaća. Žive se na dug. Ki more, neka žive, ki ne more, neka krepa, neka ga voda nosi. To je solidarnost. Mir i dobro nan, mi smo sol zemji, a vi ste obični otpad za deponij Viševac, al za Marišćinu. Al sad za ti koking, fuking, šoping, ma ča rekli al storili. Dobit ćete čisći zrak, ma ke čist. Gremo daje, magari i ponazad. Sami smo to zibrali, nismo znali z kacoton udrit po stole.
I ne recite kašneje da van nisan rekal! I – mir i dobro, i BiH grb!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859286028632859285A2863285A28582858286128632893289328632863285C285E285D28612861285B28632863286328592863J (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859286028632859285A2863285A28582858286128632893289328632863285C285E285D28612861285B28632863286328592863J)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 22, 2009, 01:01:25 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri
15.12.2009.
Ćićo Senjanović
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=446527',158,320,'');
AJME MENI
Tiger Woods unajmljivao i po 15 djevojaka istodobno.
Iz rupice u rupicu..*
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285D28632859285A2863285A28582858286128632893289328632863285C285E285D285B285C285E28632863286328592863F (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285D28632859285A2863285A28582858286128632893289328632863285C285E285D285B285C285E28632863286328592863F)
* (L.K.) Nivea: Saka ima svôj faktor (fuck-tor)
(nem. Tor = ulaz/izlaz, vrâta)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 22, 2009, 01:07:18 prijepodne
La kost
JEDNOUMNI TJEBNIK – PRODUCT OF CROATIA
”Lakodelci svih zemalja, ujedinimo se!”
Lito 27 – Numer 882 – Poriječ, 17. dvanajstega 2009. (sv. Lazar iz Betanje)
Rideo ergo impes sum:
La kost, otužni humoristično-satirički podlistak nedjeljom u Glasu Istre
- autori Vladimir Bugarin, Drago Orlić i Goran Prodan
– zemaljske adrese: Poreč, Pionirska 1; Pula, Riva 10;
- virtualna: : lakost@glasistre.hr; telefonin 098 475 359, fax 452 863 i 591 555
- reklame na 388 470 ili epgi@glasistre.hr
- reklamacije z gnušanjem odbijamo
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Lipi moji
Sad mi je srce apošto, na mistu! Sad je promidžba došla na svoje! Sad kad san vidija i našega
Kajina na plakati - mi je laglje. Već san se bija prenuja da naš lider neće imati nanke plakata. Tako siromahi, valja, nismo. Stešo nikad ne znaš, vrag je velik. Na pasanin jizbori Nino mu je, tobože, zabija štanpati plakat. Ma bogati! Uvi mega-plakat je jako lip: malo hita na starinski, na šerijo, na intelektualno, ni viti da mu fali fakultet i tečaji stranih jeziki, ni koloran, kako drugi presednički kandidati, kako vazmeno jaje. Damir z plakati ne gleda prepotentno drito u nas i se ne podsmihiva kako niki certi, nego zazgoru, gleda sinbolično u – bolju budućnost. Zagleda se je Kajin h Nebesima, kako da samo ona moru spasiti Hrvacku, gleda na milo kako Blažena Divica Marija, i lipo se vidi da je Damir ateista, a u duši vjernik. Ni tega ki neće glasati za njega!
Deboto je bankrotirala Hipo-Banka u Austriji, a krivicu su počeli hitati na naše ljude. Na Sanadera Ivu. Ma hote z Bogon, to ni pošteno. To je bila i naša banka, bankapratilja i IDS-a. Ča bimo bili učinili mi brižni siromahi da “u početku ne bijaše Riječ i Hipo-Banka”?
A ništo se šuška na televiziji i po dornali da, kako ča je ministar Rončević mešetarija z vojnin kamijoni, su pričižo Jakovčić, Drandić Valter i Kozlevac delali z kamijoni od punpjeri. To, pak, nikako ne more biti, naši su kupili najbolje i najcinije kamijone i tote ni bilo mista za proviziju. Ljudi moji, kako govore Sanader i Jakovčić, opozicija se valjen vraga more spensati.
Moja unuka Samanta, sunce didovo, govori da, kad ureste, neće biti ni manekenka, ni pjevačica, ni glumica, ni dizajnerica. Kada bude velika će biti gradonačelnica Pule. A zašto, sin moj - je pitan? “Didić moj, ti znaš da ja volim putovati, a Boris Miletić, gradonačelnik Pule, putuje više nego stjuardese. Samo u proteklih par mjeseci bio je u Moskvi, Londonu, Italiji, Francuskoj, Austriji, Turkmenistanu… Dobije devizne dnevnice, plate mu se svi troškovi i još malo pegla službenu karticu.” Dite moje - njoj govorin - on širi brastvo i jedinstvo mriž narodi, razvija kulturnu suradnju i strategiju, usavršava se, lansira medunarodne projekte, pomalo se aklimatizira na EU. Vero za njega se ne more reći da po svitu “slipima put kaže”, ili “bolje z jenon sramoton doma nego z dvi odoma”. Za malin Miletićen su medunarodni rezultati, kamo kod dojden po Evropi svi mi reču: “Super frizuru ima vaš gradonačelnik”. I, in fin dej konti, ča će ragač vajk biti doma, samo bi se zahirija, tako i tako u Puli ni nikih problemi. Tić moj, a ča se tiče šoldi oni su za špendivati. Narod govori: “Šoldi ni, šoldi je - zadnja valja!”
U Zagrebu je održan muzički festival “Prvi pljesak”. Nagradu publike je dobila Mirna Milinović, šćer ministra zdravstva Milinovića. Sad, mala kanta kako kanta, ni dobila nanke jenu od stručnih nagrad. I sve bi to bilo u redu i apošto da Ministarstvo zdravstva ni, kako sponzor, u uvin vrimenima mižerije dalo 20 miljari kunic za ti festival lakih not. Ma niman ja niš proti da tac jeno malo podmaže karijeru šćere z našin šoldi. Meni je da bi ministar Milinović dava otkaze medicinskin sestrami, kih tako-i-tako fali po našin špitalima. A 20 miljari ča je da za festival svoje šćere su četiri plaće medicinskih sestar.
Lipi moji, me je strah da ćemo 2010. lita na lišo pasati. Preveć se ga je frajalo pasanih lit bez pokrića. Recesija i secesija! Govorili su naši stari: “Dokle je masti baba i guzicu maže”. Ma ča kad masti drugo ni? Vero, na tanko ćemo srati. Dajte si kuraja, i budite pravi ko morete. Vajka z vami vaš
Zvane Lakodelac
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
(P)RAZNE CAKE ZA JUNAKE
Krvopije
Prema pravilniku o krvi i krvnim pripravcima u Hrvatskoj darovatelj krvi može biti samo
državljanin Republike Hrvatske.
To je tako jušto, ter neće valja naša vlast piti krv anka fureštima!?
Pila naopako
Prema HDZ-ovoj anketi SDP-ov kandidat Ivo Josipović uvjerljivo vodi ispred ostalih.
Ku ćeš kega dobiti, moraš učiniti da nepreteja pensa kako je jur dobija.
Iz Fine finit fino
Dosadašnji direktor pulske Fine Ivan Bubić odlukom Vlade unaprijeden je u državnog tajnika
u Ministarstvu gospodarstva, rada i poduzetništva.
Eko vidiš, kad si čovik, drug i hadezejac namisto da dobiješ otkaz kako ča se prontiva za 78 delavci pulske Fine, lipo vancaš u Zagreb u još jenu lakodelačku poltronu.
SVONKO PATRIOTA
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
VICISTRA
Jurina & Franina
Paziti
Jurina i Fuma se namurivaju.
FUMA: Dragi, san zustala zbabna.
JURINA: Kako to, poranuboga? Ter san pazija.
FUMA: A ča eš, to ti je kako u prometu - ni koristi da ti paziš kad ti drugi ne.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Glas Istre 2009-12-17
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 22, 2009, 01:15:18 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 17.12.2009. / Kolumně
Beseda
9 člankov na čakavskomu
Pregled:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F28632859285A2863285A2858285828612863288A288D2863286328632863286328582863D (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F28632859285A2863285A2858285828612863288A288D2863286328632863286328582863D)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 22, 2009, 01:17:31 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri / Pogled
KVADRATURA DRUGA
19.12.2009.
đermano ćićo senjanović
kandidati, kandidati...
Dogovorili smo Franci Blašković i ja zajedničku suradnju. Naručija mi je pismu o predsjedničkin kandidatima. Ujutro san mu je odnija. Pisma se zove »Kandidati, kandidati«, počinje refrenon: »Sve ću dati, sve ću zvati, vi ste moji kandidati«, a onda te kandidate nabrajan...
Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/10/453508.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/10/453508.jpg)
gluhi život
Ne znan kako mi je lani ta knjiga promakla, ali je evo sudbina, u suradnji s Nenadon Popovićen, tila da ipak dođen do tog libra. Je li van se kad dogodilo da se tresete dok čitate koju knjigu? Ne da san se tresa, nego san je usput i proguta. Pročita bi pasus, pa bi ga opet iša čitat, onda okrenen stranicu, pa mi bude žaj, pa se opet malo vratin nazad. Knjiga se zove »Život je gluh«, a napisa je Filip Šovagović. Zna san da je čovik lud, iščašen, nekonvencionalan i totalno svoj, ali nisan zna da ovako može pisat. Zato, evo mu malo zasluženoga panegirika: to je najdivnija, najnježnija, najinteligentnija knjiga o ljubavi.
Sve je u toj knjizi u znaku Zagreba. A najdraži mi je Filipov zagrebački govor. Evo, kad triban nešto pofalit, odma mi ponestaje riči. Stvarno san budaletina koja ne zna kako bi prinila svoje ushićenje. A dok san čita, prid menon su se otvarale najlipše slike. Kad Filip piše o glavnoj junakinji, onda vidin kako dominira cilin prostoron i kako se oko nje stvara aura, iako se cura baš i ne trudi i ne pati za nekon dominacijon. Pogled, osmijeh, glava nagnuta prema sugovorniku... Ma, moga bi se ja do ujutro trudit, ali nikad ne bi dosegnija ni desetinu Filipova umijeća.
A kako je opisa glavnoga junaka, e to je ka da je svima nama isprid nosa stavija zrcalo. Svi smo mi slali poruke priko mobitela i čekali odgovore, a odgovori su stizali kako koji. S pet sati, dana ili miseci zakašnjenja, ili uopće nisu stigli. I onda one dileme: opet se javit ili ne javit. I čvrsta odluka – ma, ko je šiša, neću! A posli pet minuti uvatiš sebe kako joj pišeš.
Miljun takvih nijansi je opisa Filip Šovagović. I zato mu se klanjan. Najlipja knjiga za sritno i nesritno zajubjene. I za one koji se sićaju. I za one koji su se ispatili ili će se tek ispatit.
Možda je život stvarno gluh, ali Filip sigurno nije ni gluv ni slip. Bravo, genije!
slobodna pula
Ima deset godin da me žestoki feralovac Mario Bolković zove da dođen u Pulu. Ja sve, danas ću, sutra ću – i nikako. I evo mi se sad složilo da spojin Zagreb i Pulu, i mogu van reć da san gušta. Žaj mi je da nisan vidija Dragu Orlića i Milana Rakovca, ali ispravit ću tu grešku idući put. Nismo za jedan dan.
Vrtija san se po Sajmu knjiga, povirija do Mirjane i Pekice u Savičentu, upozna se s plažon Marijevog ditinjstva u Banjoli, a najvažnije je ča san se sreja s Francijen Blaškovićen. Uru smo ćakulali i nismo se stali smijat. Lud je ka kupus. Upravo mu je izaša 73. album. Sam piva, svira, piše i aranžira. Sve složi na kompjuter, a onda odnese u prijatelja da mu to snimi na CD. I svaki album štampa u sto primjeraka. Onda ih podili prijateljima. Dogovorili smo zajedničku suradnju. Naručija mi je pismu o predsjedničkin kandidatima. Ujutro san mu je odnija. Pisma se zove »Kandidati, kandidati«, počinje refrenon: »Sve ću dati, sve ću zvati, vi ste moji kandidati«, a onda te kandidate nabrajan:
Uvijek žedan, uvijek gladan,
Vidošević ja sam Nadan.
Nikad bogatstva meni dosta nije,
birajte me, ljudi, krast ću ko i prije.
Ja sam zgodan, ja sam lijep,
čitav bit će taj moj svijet.
Lopovluk je imidž moj,
kandidat sam pravi tvoj.
Kandidati, kandidati, nemoj mene nikad zvati...
Ožbolt Vesna ja se zovem,
a zovem se ja i Škare,
sve ću dat za karijeru,
uradit ću sve za pare.
Služila sam starom Franji,
i s Ivom sam dobra bila,
birajte me, slavu želim,
ja sam vaša dobra vila.
Kandidati, kandidati, nemamo te kome dati...
Josipović Ivo ja sam,
predsjednik sam od formata,
još od onih soc-vremena,
ja sam blizu aparata.
Državnoga, nego kako!
Tata, mama, svi su bili,
pa bi i mi, juniori,
rado gore gnijezdo svili.
Kandidati, kandidati, ajde, pa navrati...
Andrija me Hebrang zovu,
a zovu me i Shimadzu,
di ja dođem – kuku-lele,
izgubite svaku nadzu.
Lažljivac sam samo takav,
laž je moje stanje uma,
birajte me, najbolji sam,
evo vama vašeg Kuma.
Kandidati, kandidati, treba vama na kraj stati...
Milan Bandić, glavom-bradom,
zagrebački dečko fini,
a zbog mojeg blatnog marša,
tepaju mi – Mussolini.
Nisam neki erudita,
mafija vam mene štiti,
birajte me, vidjet ćete,
vrlo brzo – bumo v riti.
Kandidati, kandidati, kuku nama, mila mati...
Primorac Dragan, drag sam svima,
imam neke ideje snažne,
Hrvatskom šećem, glasače vabim,
susrećem neke osobe važne.
Svratim tako u Otok kod Sinja,
izljubim zločincu i oca i sina.
I tako svijetom pronosim slavu,
onog tko sudi metkom u glavu.
Kandidati, kandidati, daj kampanju malo skrati...
Vesna sam Pusić, gospođa, dama,
uvijek sam bitke vodila sama.
Predstavnik ja sam građanske klase,
a s druge strane kinji me – zna se.
Hrvatska naša sad je u glibu,
oko nas svuda smeća na tone,
glasajte za me, iako sumnjam,
da vas zanima đak sa Sorbone.
Kandidati, kandidati, ti u moju kuću svrati...
Miroslav Tuđman, priznajem, ja sam,
prezime moje znano je svima,
vjerujte ja sam drukčiji ipak,
malo toga sa ocem imam.
On je prskao na sve strane,
ja sam tih, stručan i miran,
i sve se mislim, bilo bi lijepo,
od svog naroda da budem biran.
Kandidati, kandidati, lijepi pozdrav vašem tati...
Kajin sam Damir, čovik i drug,
oni u traktor, ja nemam ni plug.
Osim poštenja ničega nemam
i ovoj zemlji preporod spremam.
Zato ću pjevat iz svega glasa,
sa mnom skupa i radnička klasa:
»Ej, Mussolini, dugoga nosa
zajebat će te bandiera rossa...«
Bandiera rossa la triumfera, eviva il socialismo e la liberta!
dara hrabrost
Na ovu crvenu bandiru baš mi se lipo nadovežije Dara Janeković. Ima godine moje majke. I jedna i druga su bile partizanke. Moja majka piše pisme, a moja Dara najtvrđu prozu. Sidija san kod moje Dare dvi ure i nisan rič progovorija. Cili san se u uvo pritvorija. Tribalo bi je zvat na televiziju i pustit je da govori. Ne znan bi li dosta bilo deset uri. Njezin život je jači od najbojega filma.
Ditinjstvo u Petrinji, otac navrće voćke, njoj 13 godin, dolazi iz škole, otac je gleda i veli: »Valja nama bježat...«, a Dara kaže: »Ja ću, tata, ostati.« I ostala je Dara kod tetke, a njezini u Srbiju. Još je malo prošlo i eto ti Dare u partizane. Pa najmlađa vijećnica ZAVOH-a, pa završi rat, pa novinarstvo, pa dopisnica iz Pariza, jedina žena među onim muškim vukovima, a prilipa je bila, pa Bliski istok, Izrael, Palestina, Alžir, Kina... I svugdi su je dočekivali široka srca. Titova partizanka. Koja je s Titon i Jovankon prijateljevala. I na Brione je odlazila. A iza svega je sta krvavi rad, pamet i talenat. Dosad joj je izašlo devet knjiga. Prosječno 500 stranica svaka. Evo vrtin po rukama zadnju njezinu knjigu »U kakvom to svijetu živimo!«. Na koricama knjige dr. Zdravko Bazdan piše da je to djelo u kojem se duboko zaronilo u međunarodne odnose i u kojem se pokušava odgovoriti zašto se nešto dogodilo. I da to može samo Dara, koja je erudit i koja je bila svjedok ključnih događaja na međunarodnoj sceni.
Toliko je isfalija da je mene sad straj počet čitat. Ništa, nek je meni Darina knjiga poviše glave, pa ću je za koji dan otvorit i s pažnjon i ljubavlju zaronit u nju. Dara hrabrost! Sama s diteton po svitu i od tamo štancaj izvještaje, intervjue, reportaže, a usput i knjige.
Drugarica koja nikad nije skrenila s našega puta!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859286128632859285A2863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285E285E28582861285F28632863286328592863M (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859286128632859285A2863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285E285E28582861285F28632863286328592863M)
ili
http://split-online.info/vijesti/hrvatska/kandidati-kandidati/ (http://split-online.info/vijesti/hrvatska/kandidati-kandidati/)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 30, 2010, 01:21:27 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 26.01.2010. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Dan »D« za televiziju
Moglo bi se lipo živet i bez televizije, čak i puno kvalitetnije. Ma bojin se da nismo mi te sriće. Televizija z velin »D« već je prišla va naše kući i to z nigdar lipšun slikun. Od danaska će se moć videt saki prištić i bora televizijskeh voditelji.
Piše Kim CUCULIĆ
Va našoj kuće čera j' bil dan »D«. Pod ten »D« mislin na digitalnu televiziju, ka nas je se skupa smutila. Najveć je va strahu mat. Još pred mesec dan montirali su nan sakramenski resiver. Problem je va ten ča sad nimamo jedan leh dva daljinska upravljača, pa materi ni baš ćaro kako to funkcionira i će ona to bit va stanju razumet. Kad je pul nas bil serviser, se j' lepo zapisala na sledić harti ku sad čuva kot oči va glave. Nekuliko puti storili smo i generalnu probu, ma mat se i dalje pojida ča će se pripetit kad ugase analogni signal, ki j' pogrebna povorka va jednoj reklame već ispratila na cimiteru. Matere ni sejedno, aš je njoj televizija poneštra va svit i ne more zamislet svoj život bez TV programa. Tako misli i većina stanovniki Hrvacke, ki su razgrabili resiveri kot da se besplatno dele. Pasaneh dan na smetu se moglo videt i fanj stareh televizorih, aš je judimi bilo lagje kupit novi, digitalni, leh resiver. Na celon ton projektu neki j' sopet spravil lepi soldi va žep, aš su judi ni krivi ni dužni morali kupit te spravice i novi televizori kako bi i dalje mogli pratit program. Ki to ni storil, riskira da na svojoj televizije gljeda leh sneg.
Doduše, država j' dala nekakov skonto z kuponon ki smo dobili z poštun. Kako mi se ča zgljeda kot raklama valje hitamo va smete, tako smo storili i z popuston za resiver. Neki još ne veruju da će povijesni prelazak z analognog na digitalno funkcionirat i strepe od mogućnosti da više neće moć gljedat televiziju. Ča se mene tiče, to i ne bi bila neka škoda. Pa pogljedajte malo programi. Često se i nima ča pametno pogljedat za tu pretplatu ka baš i ni mića. Na državnoj televizije vavik ista shema i ista lica, a na komercijalnin leh paždroć tračeva i črne kroniki. Od filmi leh reprize, a dokumentarni, obrazovni i kulturni programi svedeni su na minimum. Ni to slučajno. Najžešći kritičari televizije smatraju da j' ona leh tu da bi nas zaglupljivala. Morda to i ni daleko od istine. Zato osobno niman straha od nestanka TV programa. Dok postoji stvarni svit i judi, dobri libri, kino i kazalište, televizija i ni neki bitan faktor va mojen životu. Naročito ne ona na kojoj su pulitičari i Nives Celzijus glavne zvezdi. Moglo bi se lipo živet i bez televizije, čak i puno kvalitetnije. Ma bojin se da nismo mi te sriće. Televizija z velin »D« već je prišla va naše kući i to z nigdar lipšun slikun. Od danaska će se moć videt saki prištić i bora televizijskeh voditelji.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285E286328592863285A28582859285828632893289328632863285C285F285A285C2860285E28632863286328592863J (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285E286328592863285A28582859285828632893289328632863285C285F285A285C2860285E28632863286328592863J)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 30, 2010, 01:22:19 prijepodne
Glas Istre / Pula, 27.01.2010.
Šjora Špia
- Sam čiulaaa, sam vidilaaa...
Demokrazia, dižgrazia
A meso? Kad kupin komad od suha svinjetina za maneštru ili kapuz, je to isto iz Kine? A dali njihove svinje imaju kose oči? Sve to me muči. Trebalo bi da nam štručnjaki analiziraju sve to I da nam reču dvi štabele. Neka se izjasnu da li su ti artikli zdravi ili se trovamo sa njima. Pored sve dižgracije koju podnosimo, ne treba nam još bolesti! Ali evo, democrazia nam je omogućila da kupujemo ono sta prije nismo imali.
Ćo Špia, da nisi kupovala češnjak po marketima, bogočuvaj!”, me telefonira moja priateliza.
“Zasto?”, pitan. “Za to sta je iz Kine! I da nebis tamo kupila fažol, on ti je isto Kinez. A se šuška da su i karote uvoz od tamo!” Orko toćo, zahebala me je zasvim. Mi proleteri kupujemo samo gdie je naj jeftinije, a sta da delamo? Takova je šituazia. Onda pensam: će biti da je i šelen, kapula, i sva verdura iz daleke Kine? Kumpir sta sam ga kupila neki dan je sigurno bio čineški. U moje vreme nije bilo takove sorte. Izvana zdrav, bili, sve ok. Kad sam ga skuhala, Pićo je odmah iskrivio nos i usta i reka: “Bljak nona, sta je ovo?” Veramente se nije moga jesti, sličan na neka želatina. Juka mene. A meso? Kad kupin komad od suha svinjetina za maneštru ili kapuz, je to isto iz Kine? A dali njihove svinje imaju kose oči? Sve to me muči. Trebalo bi da nam štručnjaki analiziraju sve to I da nam reču dvi štabele. Neka se izjasnu da li su ti artikli zdravi ili se trovamo sa njima. Pored sve dižgracije koju podnosimo, ne treba nam još bolesti! Ali evo, democrazia nam je omogućila da kupujemo ono sta prije nismo imali.
Seljaci se bunu da će fermati ceste ako im se ne plati roba koju su davali u neke firme. Firme ne plaćaju jer ni njima nisu platili oni treći. Oni govoru, sramota caco se postupa sa njihovim mukama. Da nema kriminala kad se uvozi, samo Slavonija bi nahranila sve nas. Ali fućkaj, caco bi se tajkuni bez tega obogatili? Ma che škandalo je ova naša država! To ne očisti ni solna kiselina, altroke naša premierka i njezina anti korupzia!
Sam se šokirala da svi nashi uspjesni menaderi koji ćapaju nagradu za najbolji menadžer godine, posle neko vreme hi se otkrije za malverzacije i kriminal. Štuarno, elitni bogatuni sa plaćama da ti stane pamet, a upropaste firmu u koju delaju. Sada se toboze vode istrage ma njihove milione, viletine, jahte i pitajboga colico stanova sigurno im neće uzeti. Onda chi je tu veći kretino, oni na vlasti, sudovima ili poliziji?
Nisam čakolona, ali me skaklja i miništro del zdravštvo. Ma stoji kuco sada ki mu je propalo delo sa špuntama protiv praseće gripe. Toliko mirakuli ocolo tega, je izgledalo da ćemo svi pokrepati ako se ne cjepamo. Ben, na lager ležu milioni doza, a bogami anke milioni euri sta smo hi bazzali u vitar. I plus milioni koje ćemo opet keširati da se sve to spali u spalionica medežija kojima prode rok trajanja. Kod nas? Ne, u Austriji, taco šam čiula. Nestaju nam milioni, malo simo, malo tamo. Za to su krivi oni koje plaćamo masno, ali anche mi kad hi biramo. Kad izračunam sve, meni je ta naša democrazia prava dižgrazia jer fali poštenje.
Ne treba ići u teatro za gledati commedie i tradedije. Je dovolno da slusas i gledas okolo i ćeš vidjeti prave predstave. Ali, svaki liepi ples štufa’ ako se previshe pleše, kaze ona stara mudrost. Mi ga u Hrvackoj plešemo i plešemo, a oni nam ga sviraju i sviraju vajk na istu
mužiku. Caco ti onda neće dosaditi? Ti nashi zabavljači nimaju mjere ni ukusa pak su nam postali degutantni. Glavni glumzi su političari i svaki dan nam prontaju neki novi komad. Šteta sta je tema vajk ista, pronevjere, muljaža i milioni u privatni dep. Sve legalno. La premierka glumi da će hi srediti. U tv kameru vajk gleda desno, ćapiva ariju posle svake besside, ne moze reći jednu ljudsku štabelu rečenizzu. Ma molim vas, ona smjeni ovoga i onoga, a ne kaže šćeto i neto zasto ga smjenjiva, nego ga još šalje u saborska klupa. Ja to ne kuzin. Ako je neko napravio neka šteta i se kompromitira, marš s njim! Neka se makne već jedan put da ga vishe ne gledamo. I neka odgovara za ono sta je napravio. Nista od tega, ona kaze da frajar ima karte in regola za se opet tornati u Sabor. Signora miša isti drek, ali u druga pinjata.
Stambena kaze: “Ma idi, bre, vrana vrani oči ne vadi!” Nazalost, ista stara štorija. Briga njih sta im je svaki peti gradan na rubu siromastva. Boli njih sta 70 miljari dižgrazianih prima 500 kuna pemzije. Ili preko 100 miljari se veselu sa 748 kn messečno! Veramente mi pada kosa od muke.
Za kraj, želin puno uspjeha našim poležanskim Pevecarima koi se skoro dva misseza smrzavaju ispred šuoje firme. Anche njih bi trebalo pitati caco ih pjaža ta nasha democrazia. Pak Uljanikovze iz Tesa i taco dalie…
VASHA SPIA spija@hi.t-com.hr
Glas Istre 2010-012-27
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 30, 2010, 01:23:08 prijepodne
Glas Istre, 23.01.2010.
Savičenta in the morning
Tri dana praščine i grill
Piše: Darko PEKICA
Nikako mi ne gre u glavu zašto se prasce počelo ubijati u zadnjen misecu, a ne kako i nikad u prven. Je i unih maheri ki u miholjščaku znaju prisuditi toj po čud njih najrazumnijoj domaćoj beštiji, ma to su uni ki merkancuju z kobasicami, pak pale ventilatore i druge moderne stroje da bi usušili mrs. A kako Tereža povida, najbolje vrime za mrs je druga polovica antošnjaka, od vajk, a zaisto će biti tako i za vike vikova - i pop bi doda - amen.
Kako nan je jedan ud trih prasci krepa, Filice se ni moga umiriti dok ne vidi da mu visi šest paršuti u lišjeri, pak smo juštali na žminjsken samlju tega tretega i zajno ti dan mu puštili krv, da nas ne kojena kako i uni prvi, pak da priko noći napensa poj u vječna lovišta prez digete. Isti dan su ga šantuja Ivić i Filice razbekarili, punica je razrizala meso za kobasice i slaninu za taliti. Meni je bija mučan dan aš su mi dopeljali manđime za krave i cilo poklepodne san raskrgiva tu hranu prez ke ni mlika. Bija san napro trudan, ma ne sporadi praščine aš san samo pomoga držati dok ga je Filice uštoka. Zapravo, već ga ne štoca, ku ne mu pririže vrat na boku pak čeka da krv steče. Ti moderni mod ubijanja prasci mi ni na mod, ma Filicu se teško sprignuti i naj punto debole kadi ga štoknuti jušto, a i vajk bih ga zajebava da već ni kapac, pak bi bija nervož, ča vako mi ne da gušta. Bija san se prija par lit vrga da ću ja to, ma me je vred pasala volja.
- Ki će ti to delati kad ja ne buden moga? - vajk me kritika Filice.
- Zaisto da ću se snaj, eli ću ja, ma prvo ću zvati kakovega bekara, eli ću, kako i već ud njih, kupiti kobasice i fertig z praščinami.
- Sve ćete zapuštiti! Vas me par će glad i šenac poisti, rađoniva Filice.
- Forši imaš i pravo, ma prvo nego dojde glad, ću se levati ubijati, ću.
- A neš ne, aš ku ne mlad počmeš, vero neš ni pokle.
Drugi dan smo prez velikega prešiona nadili kobasice i posolili mrs. Već se ne drži ni do unega da dok se soli mrs se muči, pak mi je Filice ništo povida dok san mu znaša mrs u kasun, a ja mu namerno nis da bado, aš me kritika da u sride zgubin dan za pisati, pokle da do subote prontivan feštu u oštariji poli Ferlina, nediljon nis za niš, a ponediljak da ne govorimo.
Treti dan je Živolić, ki je zadužen za taliti slaninu i delati žmare, činija to, magari dosti slabo aš je bolan i pod upalon plući. Se zmučija rastaliti, ma mu žmare nisu pošle za rukon. Pok Tereža to ne dela, je on preuza na se i vajk mu pojdu dobro žmare u kih se svi gušimo, a najveć brat i ja.
Ti isti dan smo imali Bojana Šumonju na grilu. Zapravo, komedija na grilu je bila sporadi kuhari Dine i Rine ki su imali oblig poj na rođeni dan čovika z komunske vlasti, a to da se ne smi odbiti sporadi jenega gril pisa, pak su glavnu besidu u kužini preuzeli Šeki i Šilijo. Parićali su tripiće i dvanajst kili mesa kega nan je regala mesar Đulio. Ćavapi z žbuljon su bili za prste polizati, a Điđi, kako mali ud kužine, he je tu večer dela u vinu. Jedino su malo preterali u tripah aš njin je Điđi reka neka vržu malo pršuta i pancete u nje pak je to bilo presvinjski dobro. Sad je komedija ki će biti glavni kuhar kad tornaju Dino i Rino, eli ćemo proširiti na četiri ud njih kužinu.
Z Šumonjon je bilo lipo. Povida nan je sve i svašta, i kako gre ti biznis z umjetnosti i kako ništo činiti, a da je dobro. Luc i Mario Benčić su ga kumpanjali, a z bezačkima kantaduri Jožon i Maton lipo je finija još jedan grill u oštariji poli Ferlina.
http://www.glasistre.hr/kolumna/n/161582 (http://www.glasistre.hr/kolumna/n/161582)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 30, 2010, 01:24:07 prijepodne
La kost
JEDNOUMNI TJEBNIK – PRODUCT OF CROATIA
”Lakodelci svih zemalja, ujedinimo se!”
Lito 28 – Numer 888 – Poriječ, 28. antošnjaka 2010. (sv. Toma Akvinski)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Lipi moji
Ingleži nas neće u Ujedinjenoj Evropi. Ki njin je vrag? Zoven preteljicu Beti, kraljicu Eližabetu II, jušto da jeno malo lobiran za nas. “Sram vas budi, prije svih vas Istrijane!” - počela je Beta vikati na mene, a nikad ni užala. “Sramite se i ti ser, i župan, i cijeli IDS, ti si meni govorio da ste vi napredna sredina. Meni piše peticije Društvo za zaštitu životinja da maltretirate i neishranjene držite magarce u Raši. Sramota! I vi bi u Evropu, ma bogati, malo morgen!”
Ljudi, ljudi, naša san topničke dnevnike. Naša san hi! Pet stranic dnevnika niki vrga je vrga u staru bukaletu ka mi stoji na napi zgor ognjišta. Ki? Kako? Zašto? Kad? Ki će ga znati, poli mene je pasala cila armada svakakovih ljudi. Zajno san hi posla Jadranki Kosirici, a ona z diplomatskon pošton u Hag. Kuma Jaga je rekla: “Bogu fala, sad su nan doprta sva vrata i
portuni za Evropu”. Stešo fotokopije san učinija za se. Eko ča piše na dokumentima napisanin z tintanon olovkon: “Petak, 14.35 sati. Haubicom pićimo po Kninu. Satnik Jozo nam jebe mater jer loše gadamo. Subota, 11.05 - bitnica na Suroj Čuki praši po Zvonimirovom gradu. Kod nas je strado Jure jer je okreto janca baš iza beztrzajca, pa je beztrzajac speko njega i janca. Nedjelja, 10.30 - došo u goste velečasni Domagoj, imamo inproviziranu misu na otvorenom. Teška atriljerija miruje, jedemo Jurinog janca. Ponedjeljak, 5 po podne - šibamo iz svih zolja i vebeera. Satnik Jozo nam opet jebe mater i krv Isusovu: “Kamo pucate, zar ne vidite da je magla!” I tako dalje.
Jistra je jopet prva regija u Hrvackoj. Adijo stare tv-antene po krovi. Od učer svi mi imamo digitalnu televiziju, a drugi Hrvati još imaju analognu. Prvi smo pasali na digitaliju, drugi još imaju genitaliju.
Ingleži nas neće u Ujedinjenoj Evropi. Ki njin je vrag? Zoven preteljicu Beti, kraljicu Eližabetu II, jušto da jeno malo lobiran za nas. “Sram vas budi, prije svih vas Istrijane!” - počela je Beta vikati na mene, a nikad ni užala. “Sramite se i ti ser, i župan, i cijeli IDS, ti si meni govorio da ste vi napredna sredina. Meni piše peticije Društvo za zaštitu životinja da maltretirate i neishranjene držite magarce u Raši. Sramota! I vi bi u Evropu, ma bogati, malo morgen!” Samo san reka “Sori”, vrga rep pod guzicu i na tiho kala slušalicu.
Još smo daleko od Pusta, a jur su počeli škandali. U Baderni su ragači načinili Pusta i ubisli ga na visoki palun. Zdili su mu ime Mižerija. Jedini problem je bija ti ča je Pust ima veliku pucu. To je uznemirilo župnika, ufendilo vjerske osjećaje vjernika i javni moral ateista.
Ja ne rivan kapiti ča ljudi slabega vide u velikoj puci. Kako govore žene, tega je danas sve manje u diru. Digla se je halabuka i batibulj. Interveniralo se je na sve kraje. Došla je prefin policija i to z nekoliko vetur, kako da je u najmanju ruku nika velika pljačka banke koje u
Baderni nanke ni. Na kraju je doša anke kamijon-dizalica porečkega komunalnega poduzeća “Usluga” i kala Pusta. Sad su se na noge digli čelnici škrabulj, pobisnili su tradicionalisti, etnologi, medigi za umjetnu oplodnju, udruga za ravnopravnost spolova, pobunili se uni ki
imaju velike puce, pitaju se ča je to demokracija, ča je sramota imati veliku pucu. Lipo je rekla Lidija Nikočević, direktorica muzeja u Pazinu: “U karnevalskim magijskim običajima ritual plodnosti je vrlo naglašen.” Ili kako bi rekla šjora Mafalda: “Karnevale, onji škerco
vale!” I, kako su govorili naši stari: “Za Pust ni grust”. Baderjanski Organizacijski odbor uputija je pismenu žalbu i Grad Poreč njin je da dozvolu da tornaju svoga Pusta. Živila demokracija! Učer, jušto na Dan vjerskih slobod, Pust se je jopet naša na svojen mistu. Umisto imena Mižerija sad na njemu piše “Stevan Bisan Jako.” Kemu to “Stevan” gre u žep? Popu? Zuz Pusta su digli još jenoga populota na ken piše “Avokat”. Biti će još vraga do kalendarskega Pusta, ki pada uvega lita jušto na šešnasjt sična.
Toliko, lipi moji. Antošnjak gre proti kraju brže nego smo se nadali. Dan je dužlji za korak od peteha. Dajte si kuraja i budite pravi ko morete. Vajka z vami vaš
Zvane Lakodelac
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
(P)RAZNE CAKE ZA JUNAKE
Solidarnost na (d)jelu
Novoizabrani predsjednik Ivo Josipović smatra da socijalistički egalitarizam treba
zamijeniti solidarnošću uspješnih i bogatih naspram neuspješnih i siromašnih.
Da, solidarnost je lipa stvar, ma samo da ne gre finiti kako u Poloniji: Solidarnost na vlasti, a škveri zaparti.
Casino Royal
Umaški Casino Solei je zatvoren zbog gubitaka, a pedesetak radnika ostalo je bez posla i bez plaća za pet mjeseci.
Šperajmo da će delavci doj do svojih šoldi prez da z odgovornima zjogaju na - ruski rulet.
Papir trpi svašta
Ministarstvo mora, prometa i infrastrukture još nije dobilo papir za izdavanje novih svjedodžbi o osposobljenosti za pomorce.
Ministarstvo je malo nazad z hartami. Samo se šperamo da je na vrime ćepalo unu za poj na kundot.
Crna rupa
Na parkiralištu pazinske Muntriljske ulice već mjesec dana zjapi rupa iskopana radi zamjene cijevi.
Z svim škuljami vajk šteši problem: ni stvar u tubu nego u dosti velom “šuškavcu”.
SVONKO PATRIOTA
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
VICISTRA
Jurina & Franina
Vijagra
Dica se u školi vade o zdravlju.
MAJEŠTROVICA: Djeco, znate li vi za koji lijek i čemu služi?
MATIĆ: Ja znan. Aspirin je za kad te boli glava.
FRANIĆ: A andol je za kalati velu febru.
JURIĆ: A vijagra se uzimlje kad imaš drisku, proliv.
Maještrovica se štupi.
MAJEŠTROVICA: Ma kako za proljev?
JURIĆ: Lipo. Poli nas doma mama reče ocu da si popije vijagru da mu se finalmente ono njigovo govno strdne.
Ča ste?
Dojde Luca poli mediga u ambulantu i na banak mu vrže bocun vina i plavu buštu.
LUCA: Šjor dotor, došla san Van se zafaliti za sve ča ste učinija za me.
Medig je pogleda jeno malo štupijen.
MEDIG: Škužajte moja, ča ste Vi pacijentica ili dovica?
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
BONUS VIR SEMPER TIRO
(Karikatura):
- NE PIPAJ ME IDIOTE!!
- MALA, DI TI ŽIVIŠ ?
U HRVATSKOJ NEMA VIŠE NEDODIRLJIVIH
(POLANČEC! RONČEVIĆ! PROTEGA! SANADER?)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Rideo ergo impes sum:
La kost, otužni humoristično-satirički podlistak četvrtkom u Glasu Istre
- autori Vladimir Bugarin, Drago Orlić i Goran Prodan
– zemaljske adrese: Poreč, Pionirska 1; Pula, Riva 10;
- virtualna: : lakost@glasistre.hr; telefonin 098 475 359, fax 452 863 i 591 555
- reklame na 388 470 ili epgi@glasistre.hr
- reklamacije z gnušanjem odbijamo
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Glas Istre 2010-01-28
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 30, 2010, 01:25:12 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 29.01.2010. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Stipe šal na Kosovo, pa do zvončari va Viškovo
… ne smejte se ni Kerumu, ni Bandiću ( to je jedan mići čovečić, rekla je jena penzionerka, a Josipović je kot čovekova ribica z Škocijanske jami. Pa ča, i naš vitki Obi će zatancat neki tančić na Korze narodne revolucije i RI karnevale; Hrvatska traži zvijezdu. Petokraku al šestokraku?
Piše Vladimir JUGO
Teška su vremena, ni rat kega ni već 15 let, ma je kriza se veća. Naši uvaženi ugledniki češu beli bubregi i ono drugo. Se je sjajno i super, a ki misli drugače neka najde novu zemju. A kade ćeš nać ovakovu lepu zemju kade teče med i mleko na se strani i bandi? Nekadajni drugovi i drugarice se dobro, ma odlično snašli i postali gospoda i dame, malo pa plemeniti. Ča ni ti brižni Ivan Zajc važneji kot kompozitor leh ono plemeniti šljivar al kapuzar?
Kade biš još našal zemjicu z 4 milijuni judi, 5 milijuni branitelji (brojila jih je i naša Jadranka Nazionale), 1 milijun neč dela za mizernu plaću, 1 milijun je va penzijice: neki časno pokle 35 al 40 let muki, a neki bez dana dela. Više od 300.000 grize nohti i krade bogu klega ni svoji zemaljski dani. Oni va penzije ako delaju dobit će za Valentinovo pindulića (damice), a to ni najhuje. Novi fiškali služe svojen paronon, ne mare, a odvjetniki i pravniki najveć su vavek va prave. Osobno, a drugače? To već ni jednoumje, ni ropstvo, leh pjačka. A ča siromah naš more leh bit kulturan i fin! Dokle?
Udri brigu na veselje, al ča reču naši dragi komšije, a isti su ka' i mi , ča reče oni Stipe Šuv ar: Igrajte, deco, Žikino kolo, .... /ljubio) vas Žika u dupe golo, al po našu - jubila Mare mornara pa napravili tovara. Zato, ne smejte se ni Kerumu, ni Bandiću ( to je jedan mići čovečić, rekla je jena penzionerka, a Josipović je kot čovekova ribica z Škocijanske jami. Pa ča, i naš vitki Obi će zatancat neki tančić na Korze narodne revolucije i RI karnevale; Hrvatska traži zvijezdu. Petokraku al šestokraku?
I veli je dan prišal za ovi naši kraji. Naš predsjednik na zalaze ( kot ča i sunce gre na zahod zad Učku) je pokle puta na se strani, globtrotter je, pa i na ono Kosovo prišal va mane jako drago Viškovo. Škoda da ti bil tu na početke mandati. Bi se neka donacija zivukla al pripomoć va korist našega kršnega ma obdelanega kraja. Tako je nekad neki Kardelj bil na Kosove, va Đakovice spod Prokletij, pa su ga pejali na najgrju cestu i za pol leta je tu bil asfalt. Tako se to dela, braći i sestre!
A našega Stipu u časnim godinama vozili su i va Ronjgi, sad kastavsku Atenu, ča je nekad bil za Liburniju i Istru Grad na 377 metar.
Tu je videl i pravega zvončara z UNESCO-ta. Kasno, ča je toliko čekasl! Mane, ki san ostarel i omatorel, već ti zvončari gredu na malo na jetra. Oni neka uživaju, a si š njimi. Sako vreme i dob nosi svoje svoji gušti. Provaj se, da kašneje ne žališ: sad ti je jasno da je kasno!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2861286328592863285A28582859285828632893289328632863285C285F285B2859285E286028632863286328592863G (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2861286328592863285A28582859285828632893289328632863285C285F285B2859285E286028632863286328592863G)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 30, 2010, 01:26:02 prijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri / Pogled
KVADRATURA DRUGA
23.01.2010.
đermano ćićo senjanović
nahuškaj ga sad...
Milanoviću ne šmeka Željka Antunović i odlučija je eliminirat iz utrke za predsjednicu zagrebačkog SDP-a. Umisto da se digne i reče joj sve u facu, on je na nju nahuška mladog Danijela Mondekara koji je optužija Željku da joj bandićevci viru ispod skuta. Nisu njemu važne činjenice, njemu je važno da je izvršija šefovo naređenje. A činjenica je da je Antunovićka jedina prije sedan godin govorila o Bandiću ka SDP-ovoj sramoti. Ona to nije govorila iz uvjerenja, nego zato ča je Račan nahuška na Bandića. Bila je mlada i poslušna i vinula se sve do potpredsjednice stranke. Ali nikad nije ništa značila. Tako će se i Mondekar vinut visoko i nikad ništa neće značit
Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/9/449302.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/9/449302.jpg)
sritan rođendan
Ima tako nekih dana kad se čovik pritvori u dite, kad gre u meko, kad sve čeka ko će ga se sitit, pa sve zbraja, podvlači crtu, čini konte, analizira, sanjari i planira. I umisto da ga u tome pratu, javjaju mu se prijateji koji tu priliku koristu za najgrubji cinizam i iživljavanje. Umisto da čovika podignu i osokolu, oni ga bacu na pod i još s njin brišu postole.
Eto, nikidan mi je bija rođendan i od dvadesetak poruka nijedna nije bila ona lipa klasična, nego sve tipa: Ostarila svinja; Sad pravac Lovrinac; Lipsalo magare; Iman ti ja poznatih za rezervirat starački dom; Poslat ću ti par ženski. Na sliku. Pa pati... Najlakše se iživljavat. A najgora je bila Nada Gašić. Napisala je: »Navodno danas slaviš bezbroj godina. Pa, sretno.« I ja, za učinit se frajer, napišen: »U kulturnim zemljama to majka abortira«, a ona meni: »U kulturnim zemljama takvog DNK i nema.« Ajde ča je mene izvriđala, ali zašto nan vriđa zemlju? I to zemlju koja joj je dala nagradu za književnost. Za prvu knjigu. Sad završava drugu. Rekla je da će mi rukopis dat na čitanje. Doć će joj DNK glave! More joj bit najboja knjiga na svitu, ja ću joj reć samo: »DNK!« A onda ću joj rastumačit: DNK = druga, nevaljala knjiga! Pa će vidit kako je to kad se čoviku zezaš s važnin datumima. Ali, nije joj se za čudit. Ona je književnica, a na momente i pjesnikinja. S likovnin daron. A voli i zapivat. Koja bi to umjetnica bila da živi u koju nekulturnu zemju!
sritan odlazak
Ajme ča vrime leti! Morete li virovat da su prvi demokratski izbori bili pri ravno 20 godin. I onda su se na televiziju redale stranke. Izlagale su svoje programe i svoja priviđenja. Ja san navija za reformirane komuniste – za Račana, Markovića, Šerbedžiju, Bregovića. I onda morete mislit kako san gleda na Tuđmana, Mesića i Šeksa, koji su na televiziju došli govorit o programu HDZ-a. I još kad se Tuđman okrenija prema panou na kojemu je bila nacrtana Hrvatska i počeja govorit o nikoj kifli i perecu, i o tome kako ih triba popunit, ja san se uvatija za glavu i reka: »Koji su ovo urođenici?! Ovi će nas u rat otirat!«
I za vrime ciloga toga njihovoga nastupa ja nisan oka skida s Mesića. Crna brada, crna kosa, ništa ne govori, samo u ruke drži očale i svaku malo ih stavlja na stol i podiže sa stola. Mislija san – di su ovoga našli, odakle je ovi izronija? Posli je HDZ dobija izbore, narod je pâ u trans, Srbi su se zatvorili u Krajinu, Merčep je divlja po Vukovaru, Šušak je puca po Borovu Selu, Milošević je pokrenija tenkove i sve je išlo u pizdu materinu. Tuđman je iša na Pantovčak, Mesić u Vladu, a Šeks u Državno tužilaštvo. A onda je Tuđman s Miloševićen sta dilit Bosnu. Mesiću to nije bilo pravo, pa se udružija s Manolićen, pobiga iz HDZ-a i osnova novu stranku. Ajde, odma san ga počeja drukčije gledat. Reka san: »Ovi čovik ima petlju. Odreka se svih privilegija i krenija nekin poštenijin puten.« Onda smo ga pri deset godin izabrali za predsjednika države. I od tada mu ne prestajemo pljeskat. A ti pljesak je jedan veliki paradoks. On cilo vrime pokušava raščistit ono ča su zasrali oni kojima su Tuđman i on bili na čelu. Evo se deset godin trudija, trsija i čistija, ali još nije sve raščistija. Ipak, fala mu na trudu, na dobroj voji, na distanciranju od korumpiranih nacionalista, šovinističkih kriminalaca, stranačkih lupeži i vojne hunte. A posebno mu fala na prozivanju Dodika i zločinačke Republike Srpske.
Stipe, sritna ti penzija!
sritan brak
Ja ne znan ča je ovo došlo? Je li to neki virus, je li moda, je li ludilo? Svaku malo se neko ženi. Ima bit da nemaju ča činit, pa in je najlakše uletit u brak. Tako smo žena i ja dobili poziv za jedno vinčanje, i vajalo je odnit dar. A kako dar ne moš bacit onako ka iz just, tribalo je ništo napisat. Odma nan je pala na pamet »mirna bračna luka«. A onda smo se stali smijat. Ma koja bračna luka, koji mir, koja bonaca?! Čekaju ih uragani, oluje i valovi od deset metri. Čekaju ih raskidana jidra i izgubljena sidra. I onda smo in napisali: »Dragin mladencima želimo sritan izlazak na bračni ocean.«
Lipa će in bit.
sritan zaokret
Gledan ove plakate ča najavljuju kraj Radija 101. Puste su miljune u minus, Grad ih ne može više pratit, oglasa sve manje, radnika sve više, i eto ti skorog gašenja. Nisan puno sluša Stojedinicu, jer joj nisu dozvolili da se itne priko županijskih granica, a to je i pošteno, jer nikad Stojedinica ne može dobit toliki domet ka Narodni radio. Kretenizaciji naroda ne smi bit zapreka na putu. Svi su mi falili Stojedinicu da je pravo urbano, uvik opozicijsko radio koje nema pardona prema nikome. I evo se gasi. Zašto se gasi sve di čovik može čut ili pročitat pametnu, kritičku ili zanimljivu rič?
Eno se gasu i e-novine, na koje, ka i na Index, povirin svaki dan. I sad te e-novine tražu sponzora, tražu čitaoce da in pomognu svojin prilozima. I kad in ljudi pomognu, ča onda? Do dva miseca će in opet tribat pomoć. Prokleti kapitalizam! Ako oćeš pisat pošteno, napadat loše političare, prozivat divlje poduzetnike, tajkune i korporacije, onda se niko od straja neće u tebe oglašavat, i ti si u par miseci mrtav.
Tamo e-novine, a ovamo Feral. S tin da je Feral jedini, uz Isusa, koji se uspija vratit iz mrtvih. Vratija se na mala vrata. I još ga financira država. Potražite ga petkon na kioscima. I pojeftinija je. Samo deset kuna. Kad ga budete tražili, morate reć lozinku. A lozinka je: Novosti! Samo tražite Novosti i dobit ćete pravi pravcati Feral bez satiričkog dila. U Novostima pišu: Mandić, Ivančić, Čulić, Pulig, Lasić, Kosanović, Rašeta... A financira ga država. Svatila je država da bez pravih novin nema demokracije, pa je pineze dala Pupovcu da pod firmom manjinskih prava štampaje Ferala. Nekih trideset posto lista je na ćirilicu, ali to se ionako priskače. I svi zadovoljni. Sad bi država tribala dat Pupovcu pineze da pokrene manjinsko radio. Radio 102. Uru bi se govorilo na ćirilicu, uru na latinicu.
sritni danijel
Meni su najdraži mladi stranački kadrovi. Oni tribaju samo bit poslušni i daleko će dogurat. Evo, da san bogat, ja bi sve pineze stavija na Danijela Mondekara. Mladi kadar SDP-a. Imali su sad niki stranački forum i baš je bilo dirljivo. Milanoviću ne šmeka Željka Antunović i odlučija je eliminirat iz utrke za predsjednicu zagrebačkog SDP-a. Neće se on njoj zabranit kandidirat, ali će učinit sve da dobije ča manje glasova. Umisto da se digne i reče joj sve u facu, on je na nju nahuška mladog gospodina Danijela Mondekara. A mladi gospodin je jedva to dočeka. Optužija je Željku da joj bandićevci viru ispod skuta. Nisu njemu važne činjenice, njemu je važno da je izvršija šefovo naređenje. A činjenica je da je Antunovićka jedina prije sedan godin govorila o Bandiću ka SDP-ovoj sramoti. Ona to nije govorila iz uvjerenja, nego zato ča je njezin šef Račan nahuška na Bandića. Bila je mlada i poslušna i vinula se sve do potpredsjednice stranke. Ali nikad nije ništa značila.
Tako će se i gospodin Mondekar vinut visoko, visoko i nikad ništa neće značit.
sritna televizija
Pala je Hloverka! Novinari skaču, otvaraju šampanjac, grlu se i ljubu. Ne znan jesu li išli do kraja. A mene isto straj. Eno je pâ i Karadžić, a Republika Srpska još dura. Nije važna Hloverka, važno je ono ča je politika oko nje skrojila. Neznalice i poslušnike je isturila u prvi plan. Čuja san lipu anegdotu: »Lektorica upozorava Kristinku da Vladimir Zagorec nije ministar financija, a ona joj odgovara: Pa dobro, ko je ovdje urednica vijesti, vi ili ja?«
Urednica more sve. Objavit, ne objavit, skrojit, nadožuntat, piturat. Sve more, samo ne more bit novinarka. Ali Televizija sve trpi. Nije važan sadržaj, važna je forma. Urednicu odijeva Keti Balogh.
Krojačice naprid, novinari – stoj!
sritni haiti
Nema meni moga Lorenca Ferića da mi rastumači ča se ovo događa u Haitiju. On je kupija stan u Dominikansku Republiku, a otamo mu je i cura Jihaira, tako da on sad te dvi države na istome otoku ima u mali prst. Reka mi je da je Dominikanska Republika mrvu bogatija od Haitija, tako da oni njima dođu za činit najgrubje posle. Ka ča su naši išli u Njemačku, tako i Haićani idu u Dominikansku Republiku.
Evo kako ja gledan na tu situaciju: Amerika je išla toliko naprid da more izmislit sve na svitu. Tako je izmislila umjetni potres. Podmetnila ga je ispod haićanskoga glavnoga grada, učinila je veliku štetu, a onda je uletila ka spasiteljica. Već je 30 iljad njihovih vojnika tamo, a dovest će ih još koliko god bude tribalo. To je njima važno područje, di ne bi želili da in se ko miša. Portoriko je njihov, Grenadu su riješili, sad su ušli u Haiti, a Dominikanska Republika će past ka kruška. Čin umre Castro, Kubi je skuvana manistra, a Venezuelu već držu na nišan. U Čile je izbore dobija desničarski kandidat i sad će se efekton domina cila Latinska Amerika nagnit udesno. A ko ne bude dobar, podmetnut će mu potres. Ča van se čini? Je li ovo ka jedan više jedan?
A i Televizija će mi dat adresu. Letica, Milardović, Gjenero i Lalić in se ne skidaju s ekrana, a ovakvoga stručnjaka ka ča san ja stalno zaobilazu?!
Lako in je bilo dok je šefovala Hloverka.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285B286328592863285A285828592858286328982897288F286328782877286F2863285C285F285928602860285F28632863286328592863Y (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285B286328592863285A285828592858286328982897288F286328782877286F2863285C285F285928602860285F28632863286328592863Y)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 30, 2010, 01:26:51 prijepodne
Hrvacko slovo, 25.12.2009., br. 766
ISTARSKE ĆAKULE
ISTRIJANSKI VRLI SIN
Mali Kajin, istrijanski vrli sin! Gledan ja niki dan jenu emisiju u kojoj se komentiraju kandidati koji nimaju nikakovega izgleda. I ča vidin! Mali Kajin ima svoje stožere za promičbu. ,Ili mi ili oni" i stisnuta šaka u crlenen polju. I vidin ja da osim stožera Mali Kajin ima i... štab! Da, da štab! U hiži bivšega pukovnika JNA, Božovića! A koji je 1991. kad je još bija komandant Pulskega aerodroma (avijacije vojne, to jest) pritija - SRUŠIT CU ARENU I USTAŠKI MUP!!! Pak su ga naši kašnjije uhitili, pak razmijenili za naše branitelje, pak je iz Srbije poša u Trst. Ma ga je srce njigovo neutješno vuklo nazad u njigovu... otadžbinu, multi, fluri bla, bla, bla... Istru! Di ima veliku hi-žu i teniske terene! (a di bi takovega čovi-ka uzeli nazad u Hrvacku, osim u Donjem Lapcu i... Istri!!!) Ma ga je ipak bilo strah se tornati nazad. Jer su mu niki tamo ekstremni Hrvati hitili bombu u dvorište! E, ali tu je njigov prijatelji zaštitnik Da-mir Kajin! Istrijanski vrli sin! Koji je, pazite dobro, osobno poša po njega u Trst i doveza ga u Pulu, tega istega Božovića, pukovnika bivše i srbočetničke JNA! Koji je 1991., moran to ponoviti, pritija gradu u kojen je živija - SRUŠITI ĆU ARENU I USTAŠKI MUP!!!
Pak da nisan zlopamtilo! Aj vero san! I ne samo to! Nisan sposoban ni prihvatiti ljude takove kakovi su. Jer, ča je brižan Kajin kriv za to ča je takov kakov je?! Vaše zlopamtilo
Blaž PILJUH
http://www.hkz.hr (http://www.hkz.hr)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 30, 2010, 01:29:53 prijepodne
teklic.hr:
Šinjora Olimpia Mamači
Bolje poklon nego gripa
Slika:
http://www.teklic.hr/upload/1248251955oly.jpg (http://www.teklic.hr/upload/1248251955oly.jpg)
Moj Keko je djetinjast. Na TV-u voli gledati nerealne filmove s glumcima koji znaju kung-fu, barataju z mačevima i skaču visoko. Strogo naučna fantastika. Voli i "Ksenu". Pitan ga: "Ćo, Keko, ti se sviđa baš film ili ona?" "Amore! Ti si bolja nego Ksena. Ona je finta, a ti si prava." "Aha, a ča misliš, kako ona pere tu svoju kožnu obleku? Stalno je u njoj, puno dela i sigurno se znoji kako slonica. Ma, to gre samo na kemijsko čišćenje, ali tega ni u toj boški." Malo zahebavan.
Aha, evo svekrve. "Oly, si vidila?" "Ča?" "Žajeb!" i prekine me u pisanju.
"Ne trpin više ovaj hrač. Za nista sam poslala zalbu na sud. Koliko će mi je još grebati pemziju?"
"Koliko će mi još grebati plaću, mogu reći i ja. Pofumali smo i nemojte me masirati kad pišen za Teklić! Z vašon kuknjavon ću čitaoce hititi u deprešion!"
Stvarno, brzo će fešte, moram misliti na poklone za monstrume, pardon dicu. Bankrot, sto posto. "Znaš bella mia, i mene to muči jer ti regali su žajeb. Me ćapala nostalđia od vreme kad sam bila mala."
"To ni čudno u vašin litima." "Onda se nisu kupovali pokloni, ali mi dica smo se veselili kad bi nam dali šaku mendula, naranču i par karamela. Ke fešta za pamćenje, fia mia!" "Znate da i meni to odgovara? Lipo ćemo Enđi i Pepiju reći:
‘Dragi klinci, evo, pokloni za blagdane. Želimo vam uspjeha u školi, zdravlja i sreće!’ Onda ćemo Keko i ja ispod bora uzeti svakemu po naranču, a vi ćete in uručiti po šaku mendula. Još ćemo in reći da su to moderni recesijski pokloni a oni skupi da su za proseravanje i ful retro." "A tvoj poklon ža Keko?" "Ću nabaciti sexy ređipet, tange, oblakić "Flauers baj Kenzo" i mačkasto mu reći:
"Kekooo, dođi u sobu da ti pokažen moj poklon." Sto posto će se oduševiti.
A sada, recesijska ričeta, sa sastojcima harača.
KOLAČ "NENAD"
U po litre gustog jogurta stavite ruma, limunovu ribanu koricu i žlicu šećera. Od brašna, vode, žlice šećera i pola peciva umišajte tijesto za kore. Morete i na makinetu za paštu (onu starinsku z manicom). Na 2 žličice putra pirjajte 5 naribanih i pošećerenih jabuka, 2 vanilije i cimeta dokle omekšaju. Poredajte na namazanu tepsiju prvi red kora i pola jabuka. Na 2. red kora prolijte pola jogurta i 2 šake oraha. Na 3. red kora preostale jabuke. Pokrijte sa zadnjim redom kora i probušite s pirunom. Sve to prelijte ostatkom jogurta. Peći 30 min na 170 stupnjeva. To je NENAD-hebiv kolač, zato sam mu dala to ime.
Srično svima!
Vaša Oly
oly.olympia@hi.t-com.hr
http://www.teklic.hr/?idc=100&id=2306 (http://www.teklic.hr/?idc=100&id=2306)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 30, 2010, 01:33:55 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 28.01.2010. / Kolumně
Beseda
6 člankov na čakavskomu
Pregled:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2860286328592863285A2858285928582863288A288D2863286328632863286328592863J (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2860286328592863285A2858285928582863288A288D2863286328632863286328592863J)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 1/6
obašli smo
To je ta ka je tu – Ivanka Glogović Klarić, da ča!
Va svoju poeziju Ivanka je zašila svoje srce, svoju dušu. A njeja duša je samo srce našega »ča«, onakov kakov je. On ne more bit ni mići ni veli ni muški ni ženski zajik ni dijalekt ni idiom ni pismo, kot ča ni Ivankina poezija ni ni mića ni vela, aš je iskrena
Napisal Marino MALJAVAC
Slikal Marin ANIČIĆ
Slika
Su si tu? Da ča – Nikola Petković i slavljenica Ivanka Glogović Klarić pred čuda judi
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=472817',400,406,'');
Ka je ta? – To je...ta. – Ma ka, ta? – Ta ka je tu. – A su si tu? – Ja, si su tu. – A ki su to si? – To su si ki su. – Ča si su tu? – Ma su! – Ja, tr ši.
Si ki su – neki od najštimanejeh čakavskeh poeti bili su tu – va opatijskoj vile Angioline, da vide nju – poetesu i jenu od »krajic« domaće besede Ivanku Glogović Klarić ka je ovega pondejka napunila 71 leto. Leh par dan prvo Katedra čakavskega sabora Opatija pripravila je večeru i feštu od libra za ovu svoju poetesu ka je sigurno jena od najbojeh ča su va zadnje vreme va ruke zeli hartu i lapiš. Tako da to je ta – Ivanka Glogović Klarić, jena od sigurno najvećeh pjesnikinj ča danas pišu na čakavštine.
Va Angiolinu su stvarno prišli oni za ke moremo reć da su del »kreme« današnje čakavske poezije, od Damira Sirnika, Cvjetane Miletić, Marije Trinajstić, Marine Česen i drugeh ... Od Ivanke Glogović Klarić govoril je i naš poznati pisac Nikola Petković, ki je rekal da se za čakavski od kad na njin piše ova opatijska poetesa za ku se splati »z Bakra po rukami hodit« s pravon more reć da je to zajik, a ne dijalekt.
– Dijalekt je neč ča ima veze s politikun, a zajik ne. Bilo je već govora o ten da čakavski ne more bit zajik aš da se na njega ne more prevest Hegelovu »Fenomenologiju duha«. Morda i ne more, ma tr ča će nan to, povedal je Petković. No, rabi reć i da čakavski ne pozna tu razliku mej »zajikon« i »dijalekton«, aš opatijski ali grobnički ne more bit ni dijalekt ni idiom ali ča drugo, nego je vavek zajik.
Već je čuda puti bilo rečeno i pisano da je čakavski zajik mići(šan) zajik, a ako tako gledamo onda su i oni ki pišu po domaći – mići(šni) pisci. Ako je to tako, onda je i Ivanka Glogović Klarić mićišna poetesa, ali »prinčipesa« domaće besede. Ženska ka je let i let pisala kolumne na čakavsken jušto na oveh fojeh Novega lista, va priloge Beseda, sen nan ki govorimo ovaj mićišni zajik pokazala je kako »ča« more bit umjetnost. Legendarni su njeji teksti va keh je analizirala besedu po besedu i špjegala ča saka od njih znači. 1998. leta Ivanka Glogović Klarić objavila je jedan mići librić »Tr ši«, ki je celi napisan z besedami od leh dva slova. No, tr neki bi mogal reć kako danas judi pišu sakakove takove »postmodernističke« libre va keh, ča ja znan, recimo fali neko slovo. Morda nekimi od tisteh fali i kakova daska va glave kada žele tako pokazat kako su šegavi, ali retko ki od njih se more merit z onen ča je Ivanka Glogović storila va toj mićoj knjižice.
– Našu čakavsku dušu Glogovićkin »Tr ši« hrani, tješi, hrabri, nasmijava, raznježuje... »Tr ši« je nan ono ča je nekemu Šileova slika, Mikelanđelov kip, Betovenova muzika ili priča najvećeg hrvatskog pisca svih vremena Ivane Brlić-Mažuranić. Ste me razumeli? A nikad, nikad, nikad niste čuli za »Tr ši« i nikad, nikad, nikad ga nećete moć pročitat i razumet zato ča se to ne more prevest na hrvacki i zato ča je danas čakavski zajik mići, a jutra će bit pokojni, zapisala je Vedrana Rudan, koj je Ivanka Glogović bila profesorica va opatijskoj gimnazije. To je to »prokletstvo« našega »ča«. Ča ti vredi da napišeš takov jedan unikat od libra ako ga judi neće razumet.
Ivanka Glogović Klarić piše već pedeset i sedan let, od radijoigri za decu, pjesmi na čakavštine, do japanskega haikua i haibuna.
Pasano leto dve njezine haiku pjesmice finile su i va europsku antologiju haiku poezije. Ono s čen se odvavek štima njeja poezija je poseban odnos do mora. More je život, va more će se Ivanka vrnut, ili kako je sama napisala – »Kapjica / mi j / živjenje dala. / Va kapjicu / ću se / vrnut. /Želin /da me / more / zame / a ne / smrt. Va Angioline na večeri domaće besede za Ivanku su kantale i divojke z školskega pjevačkega zbora z Vežice, čigova je profesorica Natalija Banov stavila va muziku neke od njejih pjesam ke povedaju od mora. Scenska igra za decu »Ča more more« pobrala je čuda nagrad i priznanji, a do danas je Ivanka Glogović objavila se skupa 13 libri, ča za decu, ča za odrasle.
Judi ki su se pasanu šetemanu natiskali va najštimanejoj opatijskoj vile komać su pričekali da fine taj »svečani del« i da jin ku besedu reče sama Ivanka. A ona je samo povedala – »reče se da pjesniki del sebe stave va svoje pjesme, pa ću van sada neke od njih pročitat«. I to je to. Va svoju poeziju Ivanka je zašila svoje srce, svoju dušu. A njeja duša je samo srce našega »ča«, onakov kakov je. On ne more bit ni mići ni veli ni muški ni ženski zajik ni dijalekt ni idiom ni pismo, kot ča ni Ivankina poezija ni ni mića ni vela, aš je iskrena. »Malo nas je ma nas je«, užaju reć domaći judi. A kad nas ne bu, neće nas bit. Jušto tako i ova opatijska poetesa piše svoje pjesme, aš more onako kako drugi ne umeju.
Prijatelice (Je te ki?)
– Ej, si mi to ti!
– Da ča!
– Je ti on tu?
– Ki on – ov on, al on on?
– Ov on.
– Ne, ni.
– Ča je da ni?
– Ov on ti ni za tu, ni za to!
– Ma je on on!
– Ma ke! Ni ni on. On on bi pa ne bi.
– Pa ča te ni?
– Ma ke. Ov on, da ča će mu to, da to ni to... On on – je ča je, ma ni to to. Ti? Re ti ča? Je te ki?
– Je ki je. Me se to ni to. On ki je za to, ta re ća. On ki ni za to, ta se pa ne da ća. To ti je to!
– Ja, tr ši. Ma, ča je da je, tu je!
– Ma ja, ča ši ši!
– Tr ši! Aš ča pa da ih ni...
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2860286328592863285A2858285928582863288A288D28632863285C285F285A28602859285F28632863286328592863K (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2860286328592863285A2858285928582863288A288D28632863285C285F285A28602859285F28632863286328592863K)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 30, 2010, 01:34:54 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 28.01.2010. / Kolumně
Beseda
6 člankov na čakavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 2/6
razgovor: JERKO GUDAC, OPATIJSKI MEŠTAR OD KARIĆI I FOTOSLIK
Mirakul stareh pusneh užanci od veselja i tanci
Jerkotove »štorije« od karići su unikat od unikata. Kot ča va saken meste pust poveda neku od štorij ke su sada aktualne, tako i njetgovi karići danas povedaju raznorazne štorije o ten ča se se va ovo vreme dogaja po Opatije
Napisal Marino MALJAVAC
Slikali Sandro RUBINIĆ i Marin ANIČIĆ
Slika
Ima cajta da se posveti semu ča najviše voli – Jerko Gudac i njegov novi karić
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=472818',283,520,'');
Va našen liburnijsken kraje je lane storeno toliko »biseri« da ne bi stali va buffet Barić pa san moral zibrat neki »najlepši«, zapisal je va »promemorije« za svoju izložbu »Tu mač« (Preveć) Opatijac Jerko Gudac, ki je već osmo leto va oštarije pul Barića na police za šankon naslagal svoji mići karići. Kako sam poveda, dela ih već nekih desetak let, prvega je storil »za uspomenu«, a kako je rojen i šezdeset i jeno leto biva va Opatije, kad je njegov sused Duško Jeličić, popularni Dule, pokrenul Balinjeradu, i sam Gudac kot čovek ki jako voli i štima domaće užance, zajno se j' va ten prepoznal. Još i dan danas skupa z svojun ženun, evo ovo leto će to bit već po dvajset i osmi put, stori monopatinu i kad bude Balinjerada oni dva se (kot »pravi trio«) kalevaju zdolun.
– Još kot mića deca smo se užali popejevat okole na balinjerah, a kako ja strašno volin se te naše užance za vreme pusta, pa tako i Balinjeradu, zajno san se nekako našal va ten. I tako je jeno leto beseda pala da ću storit jedan mići karić, jušto tako za uspomenu, najprej sebe pa onda drugen, spameti se Gudac. Ovisti lugar ki je danaska va penzije doma ima već preko dvesto takoveh karići, zač su ga zvali i va emisiju Globalno sijelo, a sako leto po jenen od teh modeli stori sebi »pravi« karić s ken se onda peje na Balinjerade.
Sprva je bilo obrnuto, aš je Jerkotu neki put bilo žal ća hitit nekega od monopatini se kemi bi šal na Balinjeradu, pak bi je onput predelal va takov mići karić. Za uspomenu, da se ne pozabi. Malo pomalo van su počele prihajat serije i serije takoveh mićihnih karići, ki su postajali se već umjetnički, al bimo rekli »sofisticirani«. Skoro toliko da se ne bi moglo reć je to karić al ne. No, karić i Balinjerada unikati su sami po sebe, a Jerkotove »štorije« od karići onput su unikat od unikata. Kot ča va saken meste pust poveda neku od štorij ke su sada aktualne, tako i Jerkotovi karići danas povedaju raznorazne štorije o ten ča se se va ovo vreme dogaja po Opatije.
– Ideju za to ča ću storit razvijan celo leto, a »Barić« je jena takova domaća oštarija kade se najdu domaći judi, tako da se ovde čuda tega dozna ča se pokle more iskoristit kot temu za storit karić, povedal je Gudac, ki se posebno zahvalil Bariću ča mu sako leto pusti da pul njega parića izložbu. Ovo leto, kako je lane obećal, storil je novemu gradonačelniku Dujmiću jedan specijalni karić, a kako se va Opatije vlast promenila, moral je dodat još dva – za dogradonačelnika i dogradonačelnicu.
– Moral san storit celu seriju za Ivota, Marinu i Ernija. Prva slova od imen napisal san njin na glagoljice, hrvacken pisme ko se je najdaje zadržalo va Istre i kvarnersken kraje da smiron imaju na misle ča njin je delat.
Očuvat svoj jezik, pismo, povjest, kulturu i stare užanci bi trebali svi judi va svojen kraje, a naročito poglavari. Rad bin da njin drugo leto ne moran delat karići, aš onda nete bit ovako lepi, rekal je Gudac, ki je pul »Barića« prezentiral još tri nove serije svojih karići. Žute opuzle tavelice i garaža-bazen na Slatine samo su neke od stvari za ke je ovisti Opatijac videl da ne vajaju va njegoven meste.
– Za žute opuzle tavelice svi znaju i sejeno padaju, pa je tako i moja suseda pred malo grdo pala, tako da mislin da bi rabilo na taj del marčapjeda kakov znak stavit. »Opasno za judi« al ča takovega. Ma neki bi za to trebal odgovarat. Da vidimo ima ki dosta trda jaja, povedal je ovisti artišt od lepeh karići.
Kako je pust jedan poseban štajun, kada se more se reć, se ono s čen judi nisu zadovojni, i ča se morda va neko drugo vreme ne bi ufali sprogovorit, tako je i dobri Jerko z svojimi karići na jedan šegav način pokazal va če se političari neki put spreobrnu. Na jenen njegoven kariće ćete tako videt kako na njin sede četira čoveka, ma leh ako se samo malo boje zagjedate, videt ćete da je to samo jedan čovek ki se je va jako kratko vreme jako pokvaril.
– Da se čovek va malo vremena more od šesnega juda va neš puno huje preobličit, da se judi kad se ćapaju slatke vlasti tako jako moru pokvarit i da se Opatijci na »barićevi« i »mocartovi« moru delit nisan veroval, ma ni pomislet mogal, al san se grdo prevaril. Brižan onaj kega takova šajeta zadene, rekal je Gudac. Ma tr to je jušto tako, zna Jerko dobro ča je na stvari.
Osin tega ča dela kariće i rad sako leto hodi na Balinjeradu, ovisti opatijski penzionirani lugar rad dela i fotosliki, s čen se bavi još od školskeh dani. Član je rečkega fotokluba »Color«, a za svoje delo va ovoj branše dobil je do sada jeno dvajsetak nagradi.
– Ovo leto san drugi put zaredon dobil nagradu va Kastve za svoju izložbu fotoslik za Belu nedeju, po čen me sada judi nekako najveć prepoznaju. A kako san po struke šumarski tehničar, more se reć da mi je šuma va srce i da me priroda najveć zanima, tako da najraje to slikan. Najteže mi je kada vidin da judi ne cene prirodu i da je uničuju, aš ako ne budemo čuvali ovu lepu prirodu ku imamo, bit će jako slabo, povedal je Gudac. Priroda je za Jerkota direktno vezana na pusne užanci, na maškare i zvončari. Već desetak let on već hodi okolo z Rukavačkemi zvončari, a ovo leto je va lovranskoj galerije »Laurus« parićal jenu stvarno lepu i posebnu izložbu fotoslik ka se zove »Mirakul od užanci«.
– Ono ča je izloženo va galerije »Laurus« va Lovrane su sliki velega formata ke san snimil 2008. i 2009. Dela se od se skupa dvajset i dva diptiha, kako se to stručno reče, ali dve slike skupa na kemi san prikazal celi zvončarski običaj. Od tega kako pasuju kroz šumu, delaju kolo, jidu fritule, rekal je Gudac. Kako se pred neko vreme dignul celi šušur okol tega ki su to »zvončari z Kastva« ke je UNESCO zaštitil, Jerko je to ovo leto moral pokazat i va jenoj serije svojeh karići pul Barića.
– Fotosliki ke ja delan z razlogon žele prikazat celi zvončarski običaj, aš to je ono ča je ustvari zaštićeno. Škoda je da se prišlo do te rasprave o temu i da su se neke zvončarske grupi morda malo i uvredile, a temu su sigurno pomogli i neki teksti va novinah. Ono ča je na stvari je da nisu zaštićeni ni zvončari z Kastva (ki ne postoje), ni halubajski zvončari ni rukavački, nego celi zvončarski običaj kot nematerijalna baština, autohtoni običaj kega imaju zvončari z Kastafšćine, povedal je Jerko Gudac. Tako da sada znate ča je na stvari i nemojte se više svadit. Jerko, ki je va penzije od aprila meseca pasanega leta, govori da sad konačno ima cajta da se posveti semu ča najviše voli, a to su priroda, šuma, judi i užanci. Skupa z ženun Gudac komać čeka Balinjeradu ovo leto, zato si dobro oglejte modele njegoveh karić pul Barića, pa ga morda prepoznate kada se Jerko bude kaleval.
– Čuvajmo svoj kraj kade živemo, svoju povijest, kulturu i užanci, ma zase po svojoj potrebe i na svoj mod. Budimo svi skupa med sobun dobri judi ovo malo vremena ča smo na oven svete. Pust je stara užanca od veselja i tanca, pridite na maškaranu povorku i Balinjeradu, povedal je za kraj ovisti opatijski meštar od karići i fotoslik.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2860286328592863285A2858285928582863288A288D28632863285C285F285A28602859286028632863286328592863Y (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2860286328592863285A2858285928582863288A288D28632863285C285F285A28602859286028632863286328592863Y)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 30, 2010, 01:35:35 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 28.01.2010. / Kolumně
Beseda
6 člankov na čakavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 3/6
ča je čaSLIKOVNI RJEČNIK
Palčić je mići paj
Piše i slika Branko Jani KUKURIN
Slika
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=472819',400,403,'');
Ma ni baš, aš su saki za se fanj drugačeji, ma nekako po lingvistike bi tako bilo. Zgjedalo je nekako na početke da će bit to beseda okole ki neke veli zmeši, ma za ta predmet se va hrvasken zajike, ale va seh krajeh va keh govore štokavski, kajkavski i čakavski za to drugačeje reče. Ono ča mi se, nekako najviše pijaža da je ova beseda, ale besedi baš od nasjtarejejeh hrvaskeh koreni ostale pul nas, pak nisu promenjene z nekun talijanskun, njemačkun ale turskun. Trebe i to reć, da va nekeh krajeh je i tega, ma pul nas na sreću ni.
Z palčićen se zajme najveć juha, ale ča retko, a more i ča gušće. Se pametin, nekada kada ni bilo vodovoda, pak su judi va brentah vodu va kuću nosili bili su i veći ale manji palčići, tu i tamo ki lončić pu brenzi s kemi se je voda zajela za pit. Pak i ta beseda zajet je jako stara, aš se va nekeh štokavskeh krajeh za palčić reče i zaimača. Neka samo neki prova prigovorit ča da naš domaći čakavski ni hrvatski/hrvaski – kako mi rečemo uvdeka za štokavski.
Još se za palčić reče i kutlača, varjača, paljak, opala, opalčić, a reču mu i žlica za grabljenje. Viš kako je naš domaći napredneji, magari je starinskeji. Pul nas se z grabjami grabja, najveć veje, ale po skopaneh lešicah se zemja drica, a ne grabimo fažol na padelu al maneštricu. Neka njin bude neka grabe i sipaju ča god će i ščen god će. Tamo kade je bil veći utjecaj njemačkega palčiću reču šefla, al šeflja, šefurika, a tamo kade je talijanski bil jači palčiće reču kacijol. Trebe bit fanj šegav snać se va sen ten.
A paj – od kega i palčić prihaja je predmet više za povijest lego za našo vreme. Nekada va butigah su bili veli otprti kasoni va keh je bil cvet, griz, muka, fažol i se ča takovega i to se je va škartoci z pajon stavjalo. Je jih bilo drveneh, ma i od lati. Po pravice, i danaska onisti ki bunboni po samnjeh na rinfuzo prodavaju znimaju jih z stakleneh boc z mićen pajon, ne palčićen! Ni ni saki deminutiv pravi deminutiv al umanjenica.
Onisti ki više z barkami i z moren bacelaju za paj s ken se voda z barki vanka hita reču šešula ale pajol. Magari va rečnikeh pajol je daska na pode od barki. Ča ne znači da tisti ki je tu besedu istraževal ni ča pogrešil. Dosti da mu neki ča povede, a va drugen sele za tako ča reču drugačeje.
Tako da ni vele koristi svadit se ča je pravilneje. More se provat nać kade i ka beseda ima koreni, i more se znak kako i zač je prišla va neki kraj, ma ako se nejdere neč tako zove, onputa je to najpravilneje, ma samo za ta kraj.
Ala homo se malo sami poštimat, kako bi rekla ona naša srdašna voditeljica Nina Dukić, pak reć da je ta paj, ale palčić jena od najstarejeh hrvaskeh besed, ka se va rečnikeh nahaja kot palj. Zato va Hercegovine, kade se hvale da imaju najčišći hrvaski zajik reču temu paljak i temu čuda sličneh besed.
Mi va našen domaćen nimamo ni lj ni dž ni đ, pak ni ljubav lego jubav, ni prijatelj leh prijatel, ni ulje lego ule al uje, ni džep lego žep, pa smo tako od palja storili paj. Ma da ne bi ki ča prigovoril da bežimo od našeh hrvatskih jezičnih korijena smo va besede palčić zadržali ono l.
Da se zna, da nismo niš huji o drugeh. A, najveć put, čini mi se, smo magar za kapić i boji.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2860286328592863285A2858285928582863288A288D28632863285C285F285A28602859286128632863286328592863B (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2860286328592863285A2858285928582863288A288D28632863285C285F285A28602859286128632863286328592863B)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 30, 2010, 01:36:56 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 28.01.2010. / Kolumně
Beseda
6 člankov na čakavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 4/6
DAVID DAŠA PIŠKULIĆ, JEDAN OD NAJSTARIJIH ŽIVUĆIH ADVITORIH VA NOVON, ČOVIK OD SVITA I SVOGA ZAVIČAJA
Va Zelandi i ulica od Novljanih
Kad san k'o deško bil va Zelandi, prišlo bi vrime mesopusta, a onda nami Novljanimi srce drugačije tuče. Koda bi po mesopustarskoj zogi odzvanjalo
Piše i slika Franjo DERANJA
Slika
Daša, i ov' put k'o advitor, svojimi mesopustari 1961. leta
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=472822',400,395,'');
Va ono vrime, moje vrime mladosti, za nas mladih Novljanih vredelo j' pravilo: moralo se j' baren jedanput va mladosti bit mesopustar. Ja san va svojen dvajseton letu prvi put bil advitor, prvi od mesopustarih, a bilo j' to 1955. godine. Kašnje san advitor bil još četiri put, a pet let san bil i pivač va koli, - sića se i o tomu danas rado pripovida David Daša Piškulić, rođen 1935. leta v' Novomu.
Daša j' danas v' Novon najstariji živući advitor.
- Toga 1955. leta s namun su bili kapitani Nikola Miko Žun i Jure Ježić. Dobro se sićan da smo tada, pred mesopusno vrime, kupili tristo litar vina, i to va Grižanah, a soldi za tu kupovinu posudili smo bili od teca Antona Maričića-Bate, i to bez ikakovih potpisih, samo na rič. Kad je mesopustarija pasala soldi smo vratili i se j' bilo lipo i dobro.
Na pitanje je l' in tih tristo litar bilo dosta za se te dani, Daša j' priznal da su za mesopustarsku vičeru morali poć još kupit!
I još ništo: to su bile leta kad su mesopustari svojun »mužikun polak navade stare« mogli Novi pozdravit dva put, na mesopusnu nedilju i na utorak. Kašnje, va novije vrime, Novi j' tuliko narasal da j' to postalo nemoguće!
Daša j' bil advitor još jedanput, va svojoj »prvoj mladosti«, k'o deško, a onda j' pred kraj toga 1961. leta, šal na brod za Zelandu. Putoval je celi misec dan do Zelande. Na brodu j' bil dočekal i novo leto 1962. i kako j' znal da se uprav va to vrime va njegovomu Novomu otvara novi Dom kulture, a baš je tada va novoj sali bil i doček Nove godine, a na tomu se j' Domu kulture njegov otac Matij najviše nadelal, popili su i va to ime zdravicu na ton talijanskon vaporu. Putoval je misec dan do Sydneya, va Australiji, a onda avionon do Nove Zelande, do Aucklanda. Tamo j' već bilo fanj Novljanih, a Daša j' šal prijatelju Gorislavu Braci Žaniću. Tad ni mogal ni znat da će ostat petnajst let. Delal je ko tišljarski majstor celo to vrime poli jednoga poslodavca i bil postal predradnik.
- Va Aucklandu j' cela jedna ulica bila puna naših Novljanih. Tu su, osin Brace Žanića, bili još Krsto Krišković i njegov otac Petar, Bogoslav Sokolić, Petar Mrzljak-Klemento i Ivan Mudrovčić-Majer.
I danas je doli prilično našega svita. I danas je, moglo bi se reć, baren jedna ulica od naših Novljanih va Zelandi, va Aucklandu. Od naših Novljanih, ke dobro poznan, tamo su Ivica Sokolić-Pećar, Andor i Mihovil.
- Kad san k'o deško bil va Zelandi, prišlo bi vrime mesopusta, a onda nami Novljanimi srce drugačije tuče. Koda bi po mesopustarskoj zogi odzvanjalo. Mi mlaji zeli bimo baren pokrovca 'z kuhinje i šli bumbarat po ulici, od kuće do kuće, kadi su stali naši Novljani.
To se ni moglo nikakor preskočit, va te dani od prvoga četrtka do mesopusnoga utorka.
Verujen da se i ovih dan i va Australiji, v' Meriki i va Zelandi bate novljanski mesopusni običaji, kadi god je naših ljudih, - uvjeren je Daša.
- A onda san jedne nedilje šal na mašu. Iza maše bil je va susednoj dvorani, blizu crikve, tanac. Tamo j' bila i jedna mlada učiteljica ka j' Škotske prišla tamo delat na dva leta. Upoznali smo se i to mi j' i dan-danas moja žena Dorothy. Produljili smo naš ranije planirani boravak va Aucklandu…Imamo tri hćere, Marijanu ka danas žive blizu Glasgowa, a ovdi, v' Novon, Katarinu i Donu s familijun. Žena Dorothy gre sako leto do hćere va Glasgow, ali Zelandun više nismo povezani. Doli smo bili se prodali prije nego smo se sasin preselili va Hrva'sku.
- Pival san i s pivači va koli pet let, ali su mi glasnice malo popustile pa mi preporučeno da malo stanen, a da kolo i običaj i dalje moren batit, - govori Daša, ki j' već k'o oženjen i otac svoje vele familije bil još tri put advitor.
Daša j' čovik ki j' pasal svita: - Bil san na kraj svita, kadi dalje ni niš nego samo more, ali san vavik va sebi nosil moj grad Novi, moj zavičaj. To ča san tamo upoznal moju Dorothy more se reć da j' ko štorija za roman ili za film. I - kad bin mogal, se to opet bin tako napravil!
A 'z vrimena prve mladosti i mesopustarije još malo sićanja:
- Mi smo se vavik ko mesopustari pojidali za se ča se tiče štrumentih. Kad bimo probili bubanj, nabavili smo novu kožu ku bi onda na bubanj nategla teta Kate Šmitovica. Nje Ivan nan je misil mesopusta, - sića se i danas rado Daša Piškulić od koga smo čuli i to da su njegovi pajdaši k'o mesopustari dali i dobru – kako se to danas reče – donaciju za ondašnji Dom kulture ki j' tad još bil va gradnji. I mesopustari su ga, eto, pomagali zidat, i uzidat, i finit. A i danas ga o mesopusti vavik rado napune novljanskin sviton i simi ki dobre i drage volje 'zbliza i 'zdaleka pridu v' Novi.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2860286328592863285A2858285928582863288A288D28632863285C285F285A2860285A285A28632863286328592863N (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2860286328592863285A2858285928582863288A288D28632863285C285F285A2860285A285A28632863286328592863N)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 30, 2010, 01:37:43 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 28.01.2010. / Kolumně
Beseda
6 člankov na čakavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 5/6
Škura bura
Teta Mera, oprostite!
Piše : SLAVICA MRKIĆ-MODRIĆ
Slika
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=447465',200,263,'');
Ova škura bura neće bit onakova kakova inače bude. Neće puhat ni po ovomu, ni po onomu, ov put je ona vetrić ki va krasičarskemi krošnjami tako lipo sope, a sope za jedan oproštaj. Najme, kad san pred dve leta z krasičkemi penzionerimi delala knjigu o prveh deset let njihove Udrugi, va ruke mi j dospel jedan črni rokovnik i va njemu pjesmi, zapisi i crtice od tete Mere. Ni da ja nisan znala da teta Mera, Mery, Meri, ale Marija postoji, san, ma nisan pojma imela da piše. I to kako lipo! Z gušton i velun krijancun listala san ta njeji dnevnik od versi i sako malo stala i zamislela se nad dubinun onoga ča j Meri zapisala. Jednu njeju pjesmicu i sada znan napamet, a gre ovako – puno da/ki rada da/a još više/ki da rada od mala. Napisala ju je 30. 6. 1993. leta. Z tako malo besed, tako j puno rekla.
Oni ki su ju bolje poznali stalno su mi povedali kako j to jedna divna ženskica, puna tepline, ženskica ku život nikada ni gladil, ma ona od nikoga nikada ni ruki digla. Znala san da i teta Mera zna da ja postojin i da njoj je bila želja da se najdemo, malo poćakulamo i tako. Bila j i mane, ma nikada se nismo utaknule, mada j teta Mera užala doć i to vavek rada srca na moju Višnjevicu. Jednostavno nan valjda ni bil sujen ta susret. Ni mi lahko ovo reć, ali ča moren kad vavek mislin da će ljudi vječno živet, pa san tako mislela i da ima vrimena, da ću jedan dan poć na Bršljanovo do tete Meri. Nažalost, od toga neće bit niš aš je Meri ki'vo dan zavavek zaprla svoje teple i pametne oči. Ne moren van povedat kuliko mi j bilo teško kad mi j otac rekal da j umrla. Kod dite san pitala – pa, kako, pa zač? Va ta dva pitanja spravila san su svoju nemoć i su krivicu ča me j pritisnula aš san opet, kod i fanj puti do sada, pozabila da leta gredu, da ljudi nisu vječni.
Onput san šla iskat ta libar od penzioneri, aš san znala da j nutre i jedan del tete Mere. Našla san ga, zagljedala se va tu predivnu staricu i pročitala njeju kratku biografiju. Va njoj piše ovako – Marija Mera Horvat, rođena Gaćeša rođena je 23. studenog 1921. godine na Bršljanovu, a pitajući ju što bi željela da piše u njezinoj biografiji rekla je sljedeće:
Na Bršljanovu pu majki san se rodila, gojila i od nje va školu hodila. Ne umen ti povedat kuliko mi moje pjesmice znače. Saki san doživljaj opisala. Ne umen ti povedat kuliko mi znače... Tako j ona rekla tete Jagode Sišul ka ju j za libar litratala. Onput san šla čitat tri pjesmice ke san z njejeg črnog rokovnika zibrala, a za kraj i za oproštaj od tete Mere i z vamin ću jednu podelit. Zove se »Mojen dragen mestu«, a gre ovako: Va Krasice, na Bršljanoven/va mićoj kućice/ja san se rodila./Djetinjstvo, najlipje/doba života/va njoj san proživela./Tu mi j se drago/saki kantunić/saki grmić i cvetić/i saki kamičić, i zidić./I niš na oven svitu/od doma kade si se rodil/lipje ni./Tu volin živet,/i tu umret.
Ekola, to j teta Mera napisala na svojen Bršljanovu 27.12.1982. leta, i kako j poželela, tako j i bilo. Teta Mera, a ča reć, oprostite, valjda ćemo se srest tamo kade si jedanput fine, a ja vavek pozabin da j tomu tako.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2860286328592863285A2858285928582863288A288D28632863285C285F285A2860285A285828632863286328592863M (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2860286328592863285A2858285928582863288A288D28632863285C285F285A2860285A285828632863286328592863M)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 30, 2010, 01:38:19 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 28.01.2010. / Kolumně
Beseda
6 člankov na čakavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 6/6
DA SE NE POZABI
Krabunoške promine
Piše Zlatica Balas
Kako se va životu se minja, tako se minjaju i običaji. Ovoletnji MESOPUST- čovik od slame, po prvi put je zišal z konobe ili senarice kadi je let i let živel i posel se na štandar od otpiljenoga lanjskoga maja, na srid Griške place. Skoro, moglo bi se reć puno lipše nego ča je ona na Pašcu kadi neboški visi.
A znate zač je prišlo do ve stoljetne promine ? Pa čisto normalno. Nigdanje Griško-begracke konobe i štale postaju va vo moderno vrime se manje bit. Skoro najveći del jih je pretvoren va kamare tzv. »dnevni boravak«, »apartman«, ča rabi za turizam. Grižane od lani, kad je zadnju kravu va celon kraju prodal naš Frana – mesar z Kamenjaka, više nimaju ni jedne kravi od nigdanjih tristotinjak. Ne bleju ni ofce, koze isto… Turizam se raja bez daška ča smrdi na blago. E, pa tako z tih škurih nigdanjih njazal kadi se skrival MESOPUST da ga ki ne daj Bog ne bi ukral, a ki se od vavik delal da mu se o Mesopustu sudi i da ga se osudi kako bi ga zapalili ili obisili. Sad su ga dali na videlo da špija, sideć na kantridi ko gospodin na štandaru na srid Griške place da se vihra na buri, dažju ili zimskon suncu, da mami i prizivlje sih da pridu i ovo leto na Grišku placu kadi će mu se na kraju sudit i presudit za se ča j' krivo udelal va pasanon letu. Pa neka promin. Tribi jih. Morda više nego ikad. Ali isto tako tribi i zapisat z velikimi slovi ovo leto 2010. da se zna kad je to do njih prišlo.
P.S. Imamo i sliki od blizu sto let kad se va Grižah mesto palil mesopust višal. A te višala Bog nan prosti grihi bile su baš strašljive (jednuč ćemo van jih pokazat).
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2860286328592863285A2858285928582863288A288D28632863285C285F285A2860285A285928632863286328592863P (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2860286328592863285A2858285928582863288A288D28632863285C285F285A2860285A285928632863286328592863P)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 30, 2010, 01:39:17 prijepodne
(Tatjana Udović - Marin Tuhtan):
Halubajski zvončar
Ja komać čekan pust
da kot zvončar se obučeš,
da oprtiš ti zvonci
i od njih da se zvoni.
Ti va našen kraje si,
na Halubje zgojen
i od kad za se znaš
se užanci ti štimaš.
Zato homo Halubajci
kako nemi zvonit,
vreme je od pusta
seh ćete znemit.
Zato homo Halubajci
kako nemi zvonit,
vreme je od pusta
seh ćete smutit.
Kad te ja ugjedan
va oke iskri žar,
tako san srećna
ča halubajski si zvončar.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Tatjana - Halubajski zvončar, 03:04
Izvodi: Tatjana Udović
Glazba: Marin Tuhtan
Stihovi: Tatjana Udović
Aranžman: Marin Tuhtan
Tatjana - Halubajski zvončar (http://www.youtube.com/watch?v=-UTKPBRFPI4#)
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 05, 2010, 12:24:21 prijepodne
Tjědnik „Šibenski list“, br. 2403, 23.01.2010.
6 člankov na nestandardne hrvacke
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 1/6
aktualno
GLAVA ŠOTOBRACO
Piše: Branimir Periša
branimir.perisa@sibenski-list.hr
Cesta u 3D
»Kada država nema volje ni novca da nešto napravi, vaik jon ostaju neslućene mogućnosti 3D tehnologije, barenko za štitnike koji nemaju problema s očiman -reka je El Tigre«
EL Tigre, kojemen je stara gradska jezgra intimni prostor ka vlastiti tinel - pa samo šta vanka ne izađe u kućnin šlapaman oli u bjankariji - nikako se ne slaže sa novinskin nasloviman iz kojih se poručuje kako Šibenik više nikada neće ostati bez kina.
-Šibenik je, šta se mene tiče, i dalje bez kina, a kino su prvi put u povijesti dobile Ražine! - to je prava istina, reka je rezolutno i natega dobar gucalj pive.
-Vrimena su se prominila i sada bi radnici iz TLM-a, koji su godinama kroz tvorničku žicu išli na marendu i piće, mogli bižati s posla u kino. Ipak je to kulturni napredak - smatra Bili Smo Uskoro. - I jednostavniji novčani promet, jer šoldi ostaju u istoga vlasnika.
- Uostalon, procidija je El Tigre tarući justa - kakvo je to kino kada u njemu ne moreš kupiti saketić špica! Jedino kokice, na koje vlasnik ima monopol. I koka-kolu! - cili se naježija, pari da je proguca živoga spuža.
-Pa dobro - ne slaže se do kraja Bili Smo Uskoro s njegovin negodovanjen - ko tebi brani poniti pokoji saketić špica sebon u škaršeli? Zar je oto tolko presudno za jednu, ipak pozitivnu stvar ka šta je otvorenje modernoga kina poslin tolko godina? Na to mu je ovi odgovorija kako je sve oto američka tehnologija i politika i da bi stavija glavu na panj ako ovi neće sa posebnin detektoriman na ulazu u dvoranu kontrolirati da neko kojin slučajen nije prošverca špice na kino-projekciju, pa bi mu mogle izaći na nos. Jerbo špice, za razliku od kokica, nisu dija američke kulture. Onda je El Tigre iz njegove škatule bez pitanja uzeja još jedan španjulet, šta nikako nije promaklo Dobroj Paroni, ko|a valk striže okicaman da jon štokoda ne bi promaklo.
-Lipo. Ne znan tačno šta se događa, al san primjetila da pušite još više otkako ste prestali kupovati španjulete. Kolko znaden, rekli ste da ste zabrinuti za zdravje i da se toga ostavjate... - rekla je sa čuđenjen i oprezno, ne znajući kako bi ludonja moga reagirati.
- Čujte, odgovor je jednostavan - odgovara umisto njega Bili Smo Uskoro. - To je zato šta na škatulama španjuleta ne piše 'Pušenje tuđih cigareta izaziva rak'. Prema tomen, od mojih cigareta nema mu opasnosti - inbokaje ovi svoga kompanjona koji se zapiljija negdi u daljinu i misliman otplovija u daleka bespuća.
-Sve ništo razmišljan i odlučija san teke omečati tvrdi stav u vezi s novin kinon. Jer je ota moderna filmska tehnologija jedini način da u županiji skoro vidimo brzu cestu Šibenik Drniš-Knin. Kada država nema volje ni novaca za nešto napraviti, valk jon ostaju neslućene mogućnosti 3D tehnologije, barenko za sritnike koji nemaju problema s očiman. «
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Pretplata na tjědnik "Šibenski list"
http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php (http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php)
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 05, 2010, 12:31:29 prijepodne
Tjědnik „Šibenski list“, br. 2403, 23.01.2010.
6 člankov na nestandardne hrvacke
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 2/6
županija
Kazivanja izgubljenog vremena
Biž'te ća! Šibenik gori!
Ja kroz cijeli rat nisam imala legitimaciju dok nije pala Italija. Moj gazda Grubišić Joso zna talijanski i njemački, talijanski perfektno, pa mi laša pasare niko nije ni tražio. Kad došli Nijemci, morala sam imati, fotografiram se i napravim, i sada je imam. Njemci odma apsili ako nemaš, kod Talijana uvik lišo prolazila.
Piše: Marija Krnčević
Tona Kalauz je Živku Šariću između ostalog ispričala i o ovisnosti Šibenčana o dubravskom mlijeku i drvima, ali i o ovisnosti Dubravljana o proizvodima iz šibenskh trgovina, te o životu u Šibeniku u vrijeme Drugog svjetskog rata.
- Sad će more biti neko kazati što ova tu ima govoriti kad nije rođena Šibenka i te stvari, iako su Šibenik i Dubrava di sam rođena jedno te isto može se reći. I što je moga Šibenik u moje vrime bez mlika iz Dubrave, a i oni moji bez soli, manistre i onog najosnovnijeg što su nosili iz Šibenika. Onda ja nisam niti puno stala u Dubravi. Do petnajst, šesnajst godina i onda u Šibenik. Pa me evo tu danas. A Još ka dite, sićan se, veselila sam se sa babom ići u grad. Baba natovari magarca drvima, pa goni za prodavati. Preko Šubićevca, niz Građu, bilo obično brdo -kakav put, pa do Vatrogasnog doma. Neko uzmi komad, neko dva, dešavalo se da drva ostanu i neprodana, kupci se nisu jagmili.
- 1929. na 29. jedanaestoga dospila san u Šibenik i otad se više nisan vraćala za živiti u Dubravu. U početku je bilo suza, bilo svega, jer sam najedanput od pastira upala u gospodsku kuću. Počela sam služiti u Grubišića, pokojnog barba Jose koji ima veliku kuću u Dragi. Ima i svoju veliku agenciju, 'Slobodna plovidba' mislim da se tako zvala, kancelarije bile tamo prema drvenoj rivi. Ima svoju agenciju, ima svoje činovnike, kod njega radili: Bujas Joso, Milković, Šižgorić, Krnčević magazinjer bio. Ko iša u Dragu u šetnju nije bilo lipo čuti, a ko još dalje iša, na garbunjeru i crvenu zemlju, onda već... znate, kako Je to bilo. Govorilo se svašta za otima.
Ja kroz cijeli rat nisam imala legitimaciju dok nije pala Italija. Moj gazda Grubišić Joso zna talijanski i njemački, talijanski perfektno, pa mi laša pasare niko nije ni tražio. Kad došli Nijemci, morala sam imati, fotografiram se i napravim, i sada je imam. Njemci odma apsili ako nemaš, kod Talijana uvik lišo prolazila. 'Slobodnu Jugoslaviju', mislim da se tako zva naš list, pronosila sam kroz čete fašista i nosila u Suzane Markoč da tu pročitamo. Talijani gori, Talijani doli, mora si otvoriti četvero oči da te kogod ne bi našpija. Na obali i na Poljani kad se diži talijanska zastava mora si obavezno stati mirno, ja nikad nisam stala - ti ćeš ćerce loše proći, govorija mi gospodar. A ja opet nisam razumila kako su neke naše cure, a bome i žene, mogle ljubovat i sa talijanskim vojnicima. Kad bilo najveće bombardovanje Šibenika, bilo upravo na sv. Lucu, ja bila u Biogradu, nosila stare robe i štošta minjati iz pravca Šibenika puno brodica - biž'te ća, Šibenik gori, govorili su oni s brodica.«
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
video:
http://www.youtube.com/kazivanja (http://www.youtube.com/kazivanja)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Pretplata na tjědnik "Šibenski list"
http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php (http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php)
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 05, 2010, 12:32:51 prijepodne
Tjědnik „Šibenski list“, br. 2403, 23.01.2010.
6 člankov na nestandardne hrvacke
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 3/6
IZ KUŽINE BABE TONKE
Kako pripoznat pravu tuku i pravog kupca
Br. 2404, 30.01.2010:
Kako pripoznat vriško jaje?
Ako je guzica bila prazna, što je značilo da oti dan neće snit jaje, ili bi baba čak potrevila prston u govno, što se isto znalo dogodit, baba bi je, bez ikakva glađenja itala, a znala bi je dok bi padala i još podrepit nogon.“lš,vrag te odnja petjavu i jalovu! Za vraga te ranin nikakve koristi od tebe!“
Piše: ………
Znadeš li ti, draga moja čitateljko, domaćice i starešice doma svoga i držateljice tri kantuna od tisna stana kojeg ti i čovik ti otplaćujete od ono svoje plaćice, kako pripoznat pravo, vriško kokošje jaje? Šta veliš, staviš ga u kain pun vode, pa ako potone, vriško je, ako stoji razon vode aj nije loše, more se ist, a ako pliva ne valja, baci ga. „E, vrag van internet odnija, je l' to na njemu piše“ - pitala bi vas moja pokojna baba Tonka koja je vriško kokošje jaje pripoznavala na jedinon pravom mistu na kojen se to more pripoznat - u kokošjoj guzici!
Jutarnja vižita
Kako se to radilo? A lipo bome. Jedna od prvi stvari koju bi baba ujutra napravila kad bi se digla bila je - pušćat kokoše iz kućerice u kojoj su obnoć ležale. Čim bi se otvorila drvena vratusina bez brtvela koja su na kućerici držala tek dva ili tri veća kamena, mora si se izmaknit jer bi ti kokoše s pivcon na čelu već skakale na glavu, leprljajući kriliman trčale ki metak isprid kužine di bi in baba bacila šaku ili dvi žita što in je bija jedini obrok za oti dan. Kako je baba oto žito ili koji klip kokuruza koji bi okrunila u sitnici bacala isprid vrata u škalju, imale su gladne kokoše lipu zanimaciju - razmicale su škalju nogama dok. su se tukle za svako zrno. Tako zabavljene svojin poslon nisu obadavale ništa drugo, pa i se moglo lako uvatit i obavit jutarnju inspekciju o kojoj san van govorija. Inspekcija se sastojala u tome da bi baba svaku kokoš, jednu po jednu podigla sa zemlje, metnila je ispod ruke, a onda bi joj u isprčenu guzicu metila prst. Ako je prston napipala jaje zadovoljna bi baba, lagano spuštala kokoš na zemlju, pogladila je i umirivala - "koka moja, koka" - i puštala da na miru zoblje. Ako je međutin guzica bila prazna, što je značilo da oti dan neće snit jaje, ili bi baba čak potrevila prston u govno, što se isto znalo dogodit, baba bi je, bez ikakva glađenja itala, a znala bi je dok bi padala i još podrepit nogon. "Iš, vrag te odnja peljavu i jalovu!
Za vraga te ranin, nikakve koristi od tebe!“ Ta jutarnja 'vižita' zbog koje bi danas, da je kojin slučajen živa baba vjerojatno završila u ove i druge novine kao teški zlostavljač nesritnih životinja, virovatno pod naslovom "Baka monstrum" bila je međutizin u Zagori sasvin uobičajen dnevni posal. Jerbo, na jaja se pazilo ka na suvo zlato, i ako u kašunu u jari u koje su kokoše nosile jaja, popodne ima samo pet jaja, a baba je u jutarnjoj vižiti napipala u guzici šest ili sedan, znači da neka od mladi pilica koje su tek pronile nosi na drugo misto, Koje je onda tribalo otkrit! Obično bi to bila kakva zgodna loga u guvnu ili ogradi do guvna, u kakvoj drači ili grmuši, koju bi baba brzo doćukala. Ona je ionako kupeći jaja iz kašuna odma znala od koje su kokoše.
Nije svako jaje isto
Meni su bila sva ista, ali baba mi je nepogršivo tomačila - "Vidiš ovo malo manje, batlasto. To ti je od luže!" "Koje luže!" "E moj sinko, sve ti triba crtat. Ona pepeljasta, lužasta, boje luga, to ti je luža. A ovo malo crljenkastije, to ti je od one umitne, bile. A ovo veliko, to je od kaparice. Ona nosi jaja s dva žvanca. Znači vali jedno, od one crne pilice! Vidide di ju je vrag odnija." I tako san ja ima zadatak da nađen po guvnu crnu pilicu za koju san brzo spazija kako je oko podne priskočila u susjednu ogradu. "E dobro je, sad ćemo mi zajedno desetak minuta tamo i čekat. Čin snide jaje, počet će rakoljit - šta oče reći kokodakat i lupat krilin. Onda ćemo skupit jaja i nju potrat u avliju. Je l ' kako god mi stojimo i slušamo, tako i lisičetina, vrag joj sriću odnija, stoji nigdi u ovoj ogradi i čeka da se luda kokošetina uzrakolji i uzleprlja krilin i pofali kako je snila jaja. A onda jon je gotovo, odniće joj vrag sriću, zavrnće joj lija vraton". Eto, tako ti je meni baba Tonka objašnjavala ote stvari skoro pa bolje nego šta san gleda u onoj seriji "Opstanak" iz dičjeg programa TV Zagreb. Ma koji David Attenborough - baba je ...
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Pretplata na tjědnik "Šibenski list"
http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php (http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php)
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 05, 2010, 12:33:59 prijepodne
Tjědnik „Šibenski list“, br. 2403, 23.01.2010.
6 člankov na nestandardne hrvacke
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 4/6
Odšpondedošponde
Grožđe ne rđa,a dalamit će u šporski ribolov
Na rivi puno svita, i čak nosu transparente, a Gospe moja di i ja živin, miting u gradu a ja ne znan ništa. Malo san pronjuška i vidin da su se digli športski ribolovci kojima je sade zabranilo pola toga, a ovin šta čupaju mrižan sve njanka metra ribe.
Piše: ………
Nije me briga više za ničin. Jebe mi se di će ko i kako će. Neću njanka na utakmice ići, jer otkad se ona počela pačati u šport dobro nan je vrag sriću odni ja, a sve zbog ničega, zbog obična skoka u vis, i to ženskog. E znaden, sad ćete se vi pitati kakve veze ima Šibenik i skok u vis, a bogami ima, pogotovu kade se žene počnu pačati uto. Evo vako van je bilo, sidija san na otomanu ka i uvik poslin ručka, jerbo moran radi čira da mi spiza ne pane naglo na štumak i čita novine. Malo san se iznenadija kade san vidija tekst kako naša mala Blanka neće ići u jameriku, a ima misec dana kako se vas veselila šta iđe doli. Čitan dalje naglas ne virujući sam sebi, veli da je dobila virozu i da će morati čekat drugu priliku za ići u Njujork.
-Znala san ja da neće dugo durat, mrmljala je sebi u bradu Zakonita dok je krpon trala pijate, tija san primučat, ali nisan moga izdurat. -Šta se ti pačaš, ti se u to razumiš isto ka Mara u niku stvar, uvatila je malu gripa, iće dogodine i šta sad, brecnija san na nju, ali u njoj ležu vrazi.
-E nije to njoj od gripe nego od oni bijančuka šta je metila po sebi. Kad iđe skakat ne znaš oće li zarđat po kiši, ili će je smirit grom. Eto sa kin ja živin. U svašta se pača, kad smo Dunko i ja govorili kako valja prodat Zeca do kraja prvog miseca, ona se u mišala kako bi bilo bolje čekat lito pa ga odnit u Drniš petoga u misecu, e sad je postala stručnjak i za skok u vis. Nisan više moga izdurati pasan odma zgrabija jaketu i uteka vanka. Nije se još desilo pa ni ovon turan da san banija niz Kalelargu a da nisan naletija na Dunka. I on je ništo brontulja kontra sviju, a u ruci je nosija tunju. Kad san ga pita di je diga glavu, samo je prston utištija prema rivi. Nisan ga više tija zapitkivat ništa nego san poša za njin. Na rivi puno svita, i čak nosu transparente, a Gospe moja di i ja živin, miting u gradu a ja ne znan ništa. Malo san pronjuška i vidin da su se digli športski ribolovci kojima je sade zabranilo pola toga, a ovin šta čupaju mrižan sve njanka metra ribe. Puno ljudi je bilo i govorilo, neki su lipo pričali, ali ima i oni koji nisu znali šta reći kad ih gleda puno svita. Meni su najbolji bili ovi iz naši mista okolo, pa je tako jedan reka kako će na idućin izborin svi glasati za Raslinjane i Biličane, jerbo će oni legalizirat ribolov dalamiton, a tu jin nema ravna na svitu. Još ako to postane športski ribolov, eto nami novi svjetski prvaka, ajte evala van bilo...
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Pretplata na tjědnik "Šibenski list"
http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php (http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php)
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 05, 2010, 12:34:59 prijepodne
Tjědnik „Šibenski list“, br. 2403, 23.01.2010.
6 člankov na nestandardne hrvacke
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 5/6
prilog BORŠA
Riječ urednice
Ubila nas skupoća!
Piše: Nevena Banić
nevena.banic@sibenski-list.hr
Ma, iman ideju, šta ne bi ljudi i grad malo pritrpili pa godinu dana dali najam za siću, dok ovi šta ulažu ne stanu na noge, pa druge godine digli za teke, pa treće jopet za teke. Al ne, triba zgrnit odma i triba zgrnit sve. I bolje ne zaradit ništa, nego zaradit nešto. I kako ćemo mi naprid? Umisto Kale–large imamo kale-ništa.
Ja više ne znan šta bi' pisala, nekad kad vidin kolko ništa ne znamo.
Ma, neman ni riči, nekad ni volje, ne znan ni kako bi opisala stanje u gradu. Redakcija nam je u centru, pa normalno da znaš svaku rupu, čak i onu di pas piša. Ako nemate mrenu i koji teži vidni problem do sad ste već vidili da se u centru pozatvaralo sve živo i neživo. Nije bila ni poplava, ni, nedajbože štagod gore, nije ni recesija (vrag više odnija kriva) nego je butige ubila skupoća.
Jedan dućan od postola, šta se nedavno zatvorija, triba je da bi prodava svoje šandule Šibenčanima u Kalegargi plaćati misečno – šesnajst iljada kuna. Ma, da je ne znan koliko takića proda, ne more izbiti dvi prodavačice, najam, režije, nabavu i – sebe. I normalno da je stavija ključ u bravu i oša u svoj lipi Zagreb odakle je i doša. Prid zatvaranjen su, šuška se, i neke još veće butige, pa bi do lita lako mogli bit gradska pustara bez i jednog dućana. Za jednu poznatu knjižaru, koja se na kraju isto otvorila, al ne u centru, gazda od prostora je tražija – tridest i pet iljada kuna.Misečno!. Ne znan kolko su gradski prostori, al da su manje, valjda bi se štagod i otvorilo, kad se već sve zatvara. U Splitu u Marmontovoj jedna je Šibenčanka otvorila butigu i plaća iljadu EUR-a najma. Usri centra. Tila je, kaže, ode, ali kad je vidila cijene da ne bi sašla s pameti, sašla je teke južnije do Splita.
Ma, iman ideju, šta ne bi ljudi i grad malo pritrpili pa godinu dana dali najam za siću, dok ovi šta ulažu ne stanu na noge, pa druge godine digli za teke, pa treće jopet za teke. Al ne, triba zgrnit odma i triba zgrnit sve. I bolje ne zaradit ništa, nego zaradit nešto. I kako ćemo mi naprid? Umisto Kale–large imamo kale-ništa.
Vaša Nevena
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Pretplata na tjědnik "Šibenski list"
http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php (http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php)
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 05, 2010, 12:37:07 prijepodne
Tjědnik „Šibenski list“, br. 2403, 23.01.2010.
6 člankov na nestandardne hrvacke
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Članek 6/6
prilog BORŠA
Zoran Mužić - šibenski redatelj i vječiti berekin:
Najviše volin ići sa ćaćon u masline u Vrpoljcu.
Zbog Milivoja Zenića i Ive Brešana sam to što jesam!
* Što bi bio da nisi redatelj?
- Nešto u vezi s pomorstvom i osta bi u Dalmaciji. Paralelno s režijom studira san filozofiju i povijest umjetnosti, tako da bi možda bija i turistički vodič, ko zna....
Piše: Nevena Banić
nevena.banic@sibenski-list.hr
Za Zorana Mužića s pravom vrijedi ona da je maći oša iz Šibenika, ali Šibenik nikad nije iz njega. Više od dvadeset godina života u metropoli na ovog je sjajnog kazališnog redatelja ostavilo traga, ali kavu i šetnju šibenskom rivom i miris ćaćinih maslina u Vrpoljcu ništa mu do sada nije uspjelo zamijeniti. U Šibenik se nedavno vratio u velikom stilu, kao redatelj hvaljene predstave "Škrtičina" koja ovacije bere i na mnogobrojnim gostovanjima po Hrvatskoj. Tko je Zoran Mužić i kako je od malog posta veliki doznali smo, uz puno smišnih stvari, iz prve ruke.
* I, kako je mali Zoran postao veliki redatelj?
-Evo vako, najvažnije je na početku karijere bilo dobro propasti. Napravija san to u Splitu 1986. Nakon šta san dobro propa, odlučija san narasti. U ovom poslu najvažnije je dugo trajati i nije dobro napraviti samo dvi-tri stvari... E, da, i jako je važno da ti je ime, kao redatelju, na plakatu napisano malin slovima. To garantira dugu karijeru.
* Mnogi ne znaju za tvoje šibenske korijene, a gotovo nema čovjeka koji nije čuo za Zorana Mužića, barem medju ljubiteljima kazališta.
-Rođen sam u Crnici, a ćaća mi je iz Vrpoljca. Mater je Šibenčanka. Moj dragi mentor Milivoj Zenić reka mi je, a to je spomenija i u svojoj knjizi 'U pohvalu od grada Šibenika', da Mužića u Šibeniku ima još od 17 stoljeća, jer je tada živio jedan pjesnik Frane Mužić. Po šibenski sam odgojen, osjećam je ko Šibenčanin, jedino sam tamo osamdesetih ko u Arsenovoj pjesmi oša vlakom prema jugu, jedino šta san ja oša put Zagreba.
Brešanova ispitivačina
* Je li istina da je Milivoj Zenić, direktor knjižnice Juraj Šižgorić', glavni 'krivac' zbog kojeg si upisao Akademiju dramskih umjetnosti?
- On i profesor Ivo Brešan, koji je bio moj gimnazijski profesor. Ja sam zapravo imao tu sreću da sam školu polazio po 'šuvarici', jer san vrlo rano polazio po čuvarici', jer san vrlo rano svatija šta bi tija biti, pa san se zbog toga odma i usmjerija u kulturu. To je značilo da nema više zezancije s matematikom, kemijom, fizikom, koji me nisu pretjerano oduševljavali E, u toj "kulturi" moji su profesori bili sjajni Ivo Brešan i Vesna Mrša, a u knjižnici, u koju sam iša na praksu, radija je tada mladi Zenić. Odma me pripozna i vrlo brzo me počeja upućivati u libre, literaturu koja me interesirala. Mislin da bolje ljude za mentore nisan moga imati.
* Kako je bilo sjediti u klupi dok ispred ploče predaje Ivo Brešan?
- E, to je bila povlastica. Znan da san jedva Čeka taj sat, i to ne samo iz hrvatskog jezika, nego iz svakog predmeta koji mi je predava u "kulturi", bilo da je riječ o povijesti filma, kazališta, estetika ili nešto drugo. Čak je i Brešanova 'ispitivačina' bila nešto posebno. On bi u jednom satu ispita brat-bratu osamdeset posto učenika i nikad nisi zna koje će te pitanje dopasti. Bija je to ka neki mali kviz, koji smo volili, iako je bija za ocjenu.
Mislim da je Brešan bija moj najbolji profesor od osnovne škole sve do kraja fakulteta.
Sami celebritiji u razredu
* Koliko si imao kod Brešana?
-Ima sam pet, ali je u dnevniku nikad nisan dobija.
* Kako to?
- Brešan je i tu bija poseban. Nikad nije dava veću ocjenu od plus čet'ri, šta bi na kraju polugodišta ili godine bija odličan. Nikad nisan dozna zašto je to bilo tako.
* Je li netko od poznatih Šibenčana s tobom dijelio školske klupe?
-Kako ne, kirurg Andrija Baljkas i doktor Željko Perković, moja žena Ismena Meić, arhitektica Madlena Rošar Zorana Perković, danas poznata plesna koreografkinja Zorana Mihelčić, Maja Gulin, tada Mamula. profesorica u glazbenoj Đurđica Sekso, Ana Putar, boja je danas doktorica geologije u kanadskom Hallifaxu i još puno, puno njih, sigurno san nekog i priskočija.
* Je li na tvoj izbor zanimanja utjecao neki film koji te, primjerice, fascinirao u djetinjstvu?
- Vidiš, ovo me još niko nije pita, ali odgovor je potvrdan. Sićan se da san u noćnom programu u prvom gimnazije gleda film 'Andrej Rubljov' u režiji Tarkovskog i bilo je to filmsko remek-djelo. Gleda san ga na crno-biloj televiziji, ali nije smetalo jer je i film bija crno-bili, a gledajući taj film, znat će oni koji znaju o čemu je rič, svatija san daje biti redatelj lipo zanimanje.
* Nisam te pitala kako si izgledao u vremenu dok si bio gimnazijalac, Što si slušao, gdje si izlazio?
-Imao sam 65 kilograma, nosija san cvike ka i danas, ima san malo dužu kosu. Sluša sam Pink Floyd, Genesis, Doorse, Leonarda Cohena, kojeg nedavno nisan tija ni ići gledati. A šta ću gledati starog Cohena, ha ha?! Izlazilo se u gimnaziju na ples.
* Jesi li nešto svirao u to vrijeme?
-Prova san bubnjeve, ali mi je ćaća umisto njih kupija opću enciklopediju, jer za oboje nije bilo šoldi. I tako je odma propala moja bubnjarska karijera.
* Poistovjećuješ li se s likovima na sceni?
-Apsolutno sa svima.
* S kojima najlakše?
-S komičnima, možda.
* Daj mi reci kako se muški redatelj uspije poistovjetiti sa ženskim likom?
-Dobro pitanje. Lipo. Probudiš feminu u sebi (smijeh). Prava je istina da nema muških i ženskih likova, svi su oni na neki način uniseks i tek im poslije udahneš dušu. Vrlo je bitno svakom licu naći opravdanje, zločincu nađeš pozitivnu stranu, a onom dobrom nađeš negativne osobine.
* Jesi li se ikad okušao kao glumac?
-Jesam, ali tek na Akademiji, jer nam to to spadalo u dio ozbiljnog obrazovanja, što je bilo vrlo pametno. Prva uloga bio mi je policajac u komediji, a kasnije sam čak glumio profesora i u Hribarovoj drami na televiziji... ne mislim da imam dara za glumu.
* Što bi bio da nisi redatelj?
-Nešto u vezi s pomorstvom i osta bi u Dalmaciji. Paralelno s režijom studira san filozofiju i povijest umjetnosti, tako da bi možda bija i turistički vodič, ko zna....
* Jeste li koji put požalili zbog izbora zanimanja?
-Svak se koji put preispita. Ali režija nije zanimanje nego poziv. Ponekad pogubim živce dok radim, ali čim prođe premijera, pogotovo ako dobro prođe, sve se zaboravi.
* Ima li neka od hrvatskih glumica koja vas, na primjer, oduševljava ljepotom?
-Ima. Sada me friško očarala Helena Minić, s kojom sam radio u predstavi 'Bog, žurim, nazovi' u teatru 'Grdelin', za koju sam radio scenografiju. Oduševila me ljepotom, šarmom, glumačkim talentom. Mislim da, uz nju, imamo cijelu plejadu takvih mladih glumica, od Nine Violić do ovih mlađih. To je ta, uvjetno rečeno, generacija glumica 'ispod 40' godina... iako to zvuči... (smijeh). Šteta Stoje premalo tekstova u kojima bi se mogle iskazati,
* Gdje provodiš svoje šibensko vrijeme?
-U Vrpoljcu kod ćaće. Šetan po polju i iđen u masline, A žena je Šibenčanka, pa s njon đirajen po gradu. Lipo mi je.
* Jesi li ikad razmišljao o penziji ili je, kao kod glumaca, nema ni kod redatelja?
-Ma, kakva penzija, u nas se radi do ultime. Ko zna svoj posal, radi ga dok god more. Makar san, evo otkrit ću ti i to, ka mali tija bit - penzioner. To san jedanput reka kad su me pitali šta ću biti kad narasten (smijeh).
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Mušičavi Potočnjak
Moj veliki prijatelj Žarko Potočnjak je najmušičaviji glumac s kojim sam radio. On je vrlo mušičav, što je zapravo, svatija sam s godinama, njegova autorska kreativna gesta, jedna vrsta slobode koju si on uzima dok nešto radi. Ja mu to ne zamjeram, jer nemojte misliti da je lako bit glumac, pogotovo dobar i pogotovo trajati četrdeset godina.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Pretplata na tjědnik "Šibenski list"
http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php (http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php)
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 18, 2010, 11:44:29 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 18.02.2010. / Kolumně
Beseda
8 člankov na čakavskomu
Pregled:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285A2863285A2858285928582863288A288D2863286328632863286328592863B (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285A2863285A2858285928582863288A288D2863286328632863286328592863B)
Autor: Ljudevit Kaj - Ožujak 19, 2010, 12:07:36 prijepodne
liburnija.net
VIDEO: Dve, tri s Alenom Vitasovićem
9. ožujka 2010.
Viškovo – Naša, sad već, stalna suradnica Tatjana Udović napravila je jedan vrlo zanimljiv razgovor s legendom, istrijanske pop-rock scene, Alenom Vitasovićem.
Slika:
Alen Vitasović*
Postoje razne ”veze” Alena i Liburnije. Prva od njih je Company band, njegov stalni prateći bend iz Mošćeničke drage. Nadalje, Alen je čest gost na Dori, Turina (Dražen Turina Šajeta op.a.) mu je napisao pjesmu – Česta priko mora, a s Duletom Bonacom i Turinom je otpjevao duete. S Duletom – Božićni rege, a s Turinom – Ona je sama. Da vas više ne gnjavim s uvodom pročitajte razgovor… I svašta ćete saznati…
Ćakulala i pisala: Tatjana Udović
Va jednen od najluksuznejeh objekti va samen centre Viškova, Mondo baru 6. ožujka 2010. povodon Dana žena održan je koncert poznatega istrijanskega pjevača Alena Vitasovića uz pratnju Company banda. Vitasović na Viškove već ima vjernu publiku i prijateji ki su ga opeta z oduševjenjen dočekali, napunili Mondo bar do zadnjega sedećega i stajaćega mesta i š njin skakali, kantali i tancali se do jutra. A kako se Alen ćuti na Viškove, ča novega dela, a ča dela pak saki dan, doznali smo drito od njega samega.
Evo, još ste jedanput prišli na Viškovo. Kako se ćutite ovdeka?
Tako je. Bia san na Viškovu već i prije. Imam tu svoju publiku, puno prijatelja. Volim doć u ove krajeve, jer tu su mi domaći ljudi - doživljavam ih kako i Istrijane i drago mi je da sam ponovo sa vama. Ovih dana izlazi dvostruki album, kompilacija najvećih hitova iz moje karijere od skoro 20 godina u izdanju Croatia recordsa, sa 40 pjesama, “The best of Alen Vitasović”. Album promoviram po cijeloj Hrvatskoj.
Želia san doć na i Viškovo, tražia san koje bi bilo idealno mjesto za koncert i tako san doša do Monda i vrlo brzo dogovorija s Alenom Prpićem suradnju.
The best of Alen Vitasović?
Dvostruki album “The best of Alen Vitasović” okuplja pjesme još od 1993., od prve pjesme ”Ne moren bež nje” do zadnje ”Dajla”. Taj album je presjek moje karijere jer ja slavim 30 lit da se u opće bavim muzikon i 20 lit da san pop-pjevač. Kroz sa ta lita ima san dosta teških trenutki, bilo je ljudi ki su bili uz mene, ki mi nisu obrnuli leđa, kemi san jako zahvalan i najviše radi njih san načinija ovaj album. Usput snimam pravi, novi album ki će tek za Božić izać.
Greste i na festivali?
Poć ću na 3-4 festivala: normalno na MIK, na Split, treba san poć na Radijski, ali kako je puka Pevec propali su sponzori pak ne gren, forši ću poć na Neum kade se kanta etno na istrijanski…
Kako pop pjevač provodi dan?
Dani su mi jako ispunjeni. Iman dvoje dice doma, oba dva školarca, žena dela tako da ja moran dosta doma i kuhati i prati i pisati zadaće z dicon, peglati, delati postelje, mesti, usput provivan delati pjesme i aranžmane na kompjutoru, družit se s prijateljima na fejsbuku, zatim slikam, crtam, ča me dosta ispunjava, fotografije delam - snimam po Istri istarske motive, igram boće za moj Klub “Orbanići”. Živim na selu, a na selu je vajk nešto za delati. Nismo poljoprivrednici u klasičnom smislu, ali vajk moreš izajti van i naći nešto za prčkati oko hiže - imamo lipi travnjak, lipi vrt, mali ribnjak; tako da mi je dan ful ispunjen i dvajsčetiri ure mi je malo. Čak san nenaspavan, ali bolje da je tako nego da mi je dosadno!
Slika:
Company band *
Kada ste zadnji put bili na Viškove, va novinah je pisalo da ste do zapolna delal va kampanji, a večer kantali na Matejne?
Bilo je puno takvih situacija da bin ja pobiral grozje cili dan i brzo trča doma stuširat se i onda na koncert u Lisinski u Zagreb. Ne znan koji pjevač na svitu to dela, ali meni su to gušti! Isto, kad bimo doma ubijali prasce (mislin, ja ih ne bin ubija, ja to ne moren nanke gledati), dela bi s mesom, bia sa krvav, a onda bi se opra i šiba na koncert - dišia bi na kobasice!
Alen Vitasović kako osoba?
Ljudi misle da su pjevači svemirci, da su to neki posebni ljudi. To san mislia i ja dok nisan posta neka vrsta malog pjevača pa san vidija da su to obični ljudi - mada se neki ne drže obični. Problem je kod mene ča se ja držim onakav kakav jesan, običan, ča je neuobičajeno kod nas jer moraš imat neke skandale, neke nedodirljivosti. Kod mene je sve to obično, ja iskreno odgovaram na sva pitanja, čak neke probleme koje imam, ne ustručavam se govorit o njima. Otvoren sam i iskren, direktan, ne trpim nepravdu koje ima u mom poslu , ne trpim laži, ne trpim festivale koji su namješteni , koji su plaćeni - ja to sve javno kažem pa uvijek imam problema s tim. Ali ja neću odustati, to je dio moga karaktera, moga odgoja i ako imam neki problem, ja ga riješim - i zato mogu mirno spavati i obraz mi je čist.
I Vi ste se našli med stranicah žutega tiska lane?
Misliš na alkohol?! Pa događa se ljudima da popiju, a kad popije malo poznatiji čovjek onda je to zanimljivo. Meni se to događalo, ali kad ja imam problema, potražim pomoć i to riješim. Ljudi imaju problema i sram ih je priznati, mene nije. I ja sam čovjek od krvi i mesa!
Par besed za kraj?
Iskreno bi se zahvalia vlasniku Mondo bara Alenu Prpiću, svima koji su večeras došli i podržali me, Općini Viškovo i tebi koja me uvijek lijepo pratiš.
Company bend
Company bend postoji već petnajst let va sastave ki se j’ z vremenon menjal. Danas ga čini pet člani: bubnjar Antoan, klavijaturist Dean, basist Robi, gitarist Vedran i vokal Kristina. Company bend sope po razneh manifestacijah, pireh, a službeni je prateći bend Alena Vitasovića.
*http://www.liburnija.net/video-dve-tri-o-alenu-vitasovicu/
Alen Vitasović & The Company Band - Ne moren bež nje, 03:46
(Alen Vitasović & The Company Band - Live @ HRT Garaža - Ne Moren Bez Nje.avi),
Alen Vitasović & The Company Band - Live @ HRT Garaža - Ne Moren Bez Nje.avi (http://www.youtube.com/watch?v=dro79lXV4QQ&feature=player_embedded#)
Autor: Ljudevit Kaj - Ožujak 19, 2010, 12:08:47 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 18.03.2010. / Kolumně
Beseda
8 člankov na čakavskomu
Pregled:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285B2863285A2858285928582863288A288D2863286328632863286328592863S (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285B2863285A2858285928582863288A288D2863286328632863286328592863S)
Autor: Ljudevit Kaj - Ožujak 28, 2010, 12:30:26 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 25.03.2010. / Kolumně
Beseda
obašli smo
Ninotov kabaret šou
Piše Tatjana UDOVIĆ, Slika Srđan BRNČIĆ
Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2010/3/483827.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2010/3/483827.jpg)
Pasani četrtak bil je prvi »Cabaret show by Nino Bijelac« va Mondo bare. Bilo j' to neš furt novo i za sen sega fantastično va luksuznen objekte va samen centre Viškova. Multimedijalni umjetnik i samostalni glumac, hital je kot z rukava vic za vicon, šalil se, poskakeval, čak je i zakantal. Od neizbježnega Mujota i Hasota, preko mićega Ivice, pa se do »črneh vici« z osmjehon kega ni znimal z lica, osvojil je viškovsku publiku ka se j' grčila od smeha držeć se za trbuhi, a ča je najvažneje, smela se j' najiskreneje z srca. Med temi brojnemi vici doznali smo i da je za dobit hrvacko državjanstvo potrebno znat novo-hrvacki nazivi za neke imenice: ofcu - četveronožno vunasto travobrstilo i čobana - nadzornika glede četveronožnog vunastog travobrstila, a jedini uvjet za dobit taj komad harti je i znat otkantat »Čoban tjera ovčice«... ma na novo-hrvackemu zajiku. Va večeri ku je sam Nino nazval »večer vici i zezancije«, uklopil je i predstavjanje svoje knjigi kratkeh priči »Neobičan komadić svjetlosti«. Publiku je oduševila i Nikolina Ivošević-Nikita svojun gracioznošću i jedinstvenen glason va nevjerojatnen raspone od čak 4 i pol oktave va najrazličitijemi glazbenemi žanri od živopisnega i rasplesanega kabareta, preko svjetskeh mjuzikli i pop- rock operi, do arij z klasičneh oper: Mein Herr, All That Jazz, Cabaret, Traviata. A va programe je sudjelovala i mlada glazbena nada z Viškova, Ana Antolović. Oduševjenje publike pokazalo je da je Viškovo žejno ovakoveh događanji i da će Cabaret va izvedbe Ninota Bijelca bit lepo dočekan i drugi put kada pride.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285D2863285B2863285A2858285928582863288A288D28632863285C2860285B2860285A285F28632863286328592863S (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285D2863285B2863285A2858285928582863288A288D28632863285C2860285B2860285A285F28632863286328592863S)
Nino Bijelac, 05:53
Promocija knjige Triesduja, Tatjane Udović, u intrepretaciji Nina Bijelac
Nino Bijelac (http://www.youtube.com/watch?v=6AA531vIm9w#)
Autor: Ljudevit Kaj - Ožujak 28, 2010, 12:32:10 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 25.03.2010. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu
Pregled:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285D2863285B2863285A2858285928582863288A288D2863286328632863286328592863W (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285D2863285B2863285A2858285928582863288A288D2863286328632863286328592863W)
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 01, 2010, 01:31:55 prijepodne
Rajski vužitek v restaurantu Commodore*
(Pommodore = paradajz, rajčica, rajsko vočě, rajski voice, rajski glâs)
PROMOCIJA SINGLA ŽELJKE BRDAR "JEDNA NOĆ S TOBOM"
PISALA: TATJANA UDOVIĆ
Va elegantnen ambijente restauranta "Commodore" va Ičićeh pundejak 22. ožujka 2010. održana j' svečana promocija singla mlade i perspektivne glazbene nade Željke Brdar 'Jedna noć s tobom' (Marko Tomasović - Robert Pilepić - Aleksandar Valenčić). Restaurant se j' napunil z Željkinemi prijatelji, rodbinun i znatiželjnici ki su bili žejni da čuju njiji predivan glas.
Studentica 3. leta Fakulteta za menadžment va turizmu i ugostiteljstvu, ka se j' z rodnega Bribira doselila va prelepu Opatiju, glazbun i kantanjen bavi se od kada zna za se. Voditelj večeri Davor Dujmić najavil je da j' Željka va ovu večer uložila i srce i dušu. Kada j' otprla dušu, povjerila nan je da za nju muzika predstavja bjeg va jedan boji svet pak priznala da njoj ne more pasat ni jedan dan bez muziki, bez da zakanta. Od mićega j' kantala va zboreh, a va zadnjeh nekuliko let intenzivneje se j' vadila kantat. Do sada smo je mogli čut i videt na Grobničkoj skale, showeh Hrvatski idol i Hrvatska traži zvijezdu.
Promociju su otprli Duo Marineri z svojeh nekuliko pjesam, a vaje njin se j' pridružila i zvezda večeri - Željka Brdar ka je počela z svojen singlon 'Jedna noć s tobom', a onputa j' otkantala nekuliko seti starejeh hiti ke je publika seh redon z srcen prihvaćala; čak je pri kraje i Alenu Vitasoviću srce zadrhtalo pak se j' stal, zasopal naklavijaturah i z Željkun va duete zakantal staru pjesmu od "Magazina" ku, kako je priznal, ni kantal još od '85.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
* (K)Wikipedi(j)a :
Komodor je mornarički vojni čin, a u nekim vojskama je i čin ratnog zrakoplovstva. Naziv dolazi od francuske riječi commandeur (komander, zapovjednik), koji je bio najviši čin u viteškim redovima.
Obširnešě:
http://hr.wikipedia.org/wiki/Komodor (http://hr.wikipedia.org/wiki/Komodor)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Željka Brdar - Jedna noć s tobom, 03:33
Željka Brdar - Jedna noć s tobom (http://www.youtube.com/watch?v=pkh6Nv2Y7T8#)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
ALEN VITASOVIĆ - Ne moren bez nje, 04 :17
ALEN VITASOVIĆ - Ne moren bez nje (http://www.youtube.com/watch?v=55RRBYwSnYE#)
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 01, 2010, 01:35:09 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 30.03.2010. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Ženski rat z puntapeimi
Piše Kim CUCULIĆ
Da Severina z takovin puntapeon ni stala leh uz modnu pistu, već se š njin pojavila spred Sabora, na Trgu bana Jelačića ali spred Zavoda za zapošljavanje, to bi već bilo neč. Ovako j' njeja provokacija, očito z aluzijun na premijerku, ustala leh na razini vica za uveseljavanje ljubitelja modi i izazivanje medijske pažnje.
Da se zmed naše premijerki Jadranke Kosor i estradne umjetnice Severine Vučković vodi tihi rat već je simi poznato. Od Sevkinog prozivanja Jace za zakon o umjetnoj oplodnje pjevačice ni bilo čut, a sad se pojavila na nekakovoj modnoj revije z puntapeon na svojen sakoiću. Otkad je premijerka uvela ta modni dodatak, broš je postal zadnji hit seh modno osviještenih Hrvatica. Tako se i Severina ćapala za puntape, žensko oružje proti Jace, poznate kolekcionarki broši. Ma Sevkin broš ni običan broš, leh je to puntape z pulitičkon porukun. To j' broš va obliku brojke 317.625, ča j' zadnji dostupan broj nezaposleneh va Hrvackoj. Potle toga broja klali su embargo, pa va oven momentu niki ne zna kuliko j' ta brojka krešila. I tako, dok je na modnoj revije elita z prvog reda gljedala nove haljice i postolići, naša Severina pojavila se kot neka pripadnica anarhistih, borcih za prava judi i životinja, zelenih, vegetarijancih i ča ti ja znan ča još.
E sad, kako to protumačit? Z jedne strani, pjevačica lahkih nota morda j' otela pokazat sen ten ke zanima hitanje soldi na dizajnerske krpice, boršice i klobučići da va ovoj zemje na hiljade judi saki dan gubi delo. To bi bila bolja varijanta, a druga j' da se pjevačica leh došla i sama pokazat na modnoj revije i da j' va ten slučaju njen broš leh modni detalj, kot i si oni silni Jadrankini puntapei. Va ten slučaju Sevkin je broš leh šala mala, banalan kot i njeja zelena trava ali štikla. Da Severina z takovin puntapeon ni stala leh uz modnu pistu, već se š njin pojavila spred Sabora, na Trgu bana Jelačića ali spred Zavoda za zapošljavanje, to bi već bilo neč. Ovako j' njeja provokacija, očito z aluzijun na premijerku, ustala leh na razini vica za uveseljavanje ljubitelja modi i izazivanje medijske pažnje. Ma Severine ni ča za zamerit, aš je fanj neozbiljnija stvar kad premijerka jedne državi, ka se dublje tone, ima vrimena bacilat o ten kakov će brošić zabost na rever. Od igranja z puntapeimi Jace bi bilo pametneje da zagrije kantredu i navadi kakov strani zajik.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28582863285B2863285A28582859285828632893289328632863285C2860285C28602858285D28632863286328592863U (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28582863285B2863285A28582859285828632893289328632863285C2860285C28602858285D28632863286328592863U)
(Monte)video: SEVERINA I ZAGORSKI TAMBURAŠI, 9 min.
SEVERINA I ZAGORSKI TAMBURAŠI (http://www.youtube.com/watch?v=Z_0FIq3s7EM#)
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 01, 2010, 01:38:37 prijepodne
chat.oliki, čakoliki, ka(j)toliki, katolici.org na internetu
Virujte, jema je...
1)
Jučer su se tako nji' , ni manje ni višje, vengo četiri gospoje s istin brojen jubimaca, fermale usrid ulice. Ne poznajedu se. Ma jedan crni jubimac, kojeg i ja vidin svaki dan, jema sad oko vrata ka niki plastični kolet. Mislila san da je bidan slomija vrat. Ma ove ča su se baš sad upoznale pitaju jubite'jicu, ča mu je to oko vrata? Odgovori ona da jubimac jema tu niku otvorenu ranu, pa mu je dotur da plastično kolo oko vrata da se ne grata i ne proširi ranu. Vidiš ti, koja je to jubav, koja pažnja, ča sve ne ćemo učinit za pasa? I tako će se one jopet i sutra fermat jer i' je pas poveza, pa jemaju o čen pripovidat. Tako pasi jačaju naše 'judske veze.
2)
Priča mi Mala, je, napravi ova dotoreša puno dobrega svojin pacijentiman, ne pari običan čovik. Jema takvih, samo svit ne zna. Ne mo' š radit i govorit.
Vidite li svitu moj, kako je Dobrota i Jubav za čovika postala neobična, ritka, ka da je nima.? A nije tako.
Jema je i to svudir oko nas. I oću je pripovidat i slavit ću je, jer je od Boga!
Virujte, jema je, samo ovod ni na cini!
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
1)
Čudin se, sve mi je težje razoputit ča je to u svitu i ča se sa sviton događa. I prin je bilo vrimena kad bi svit svašta radija, kad bi stari na šentadi govorili da je sve to od obisti i da ćemo platit buletu. I more bit da je plaćamo?
Kako je – da je, ni dobro. Niko jutro me iz sna probudi šaketavanje po caklu o' butige. Ferma se čovik sa strijačen na glavi, pa udri. Prvi se javija susid Ive i zabeštima do nebesa, a ondac se snagator pripa i pobiga. Bog zna ča mu se dogodilo, more bit mislija da su mu to vrata o' kuće pa i' žena zak'jučala i ne da mu ulist unutra?
Kad je došlo vrime i otvorile se butige, kad su se ispile kavice i popušili prvi španjuleti, kad su prošli i susreli se svi jubiteji o' pas i ispričali ča je novega u pasjen životu, dok su se svi oni okolo pišili i kakili, dok su nan prid portun fikali kartu s kojon su pokrili ča nikon ni drago vidit, počele su štorije, smijada i zafrkancije. Svak prid svojon butigon.
Ondac je ariva još jedan kompravende i zagropa pasa za vrata o' butige, a jubimac je laja na svakega ko mu ni bija po vo'ji. Kako ne će, ulica tisna, a jubimac ka tovarčić i moraš se taknit. Bome se nalaja. Parilo je, ka da laje cila ulica.
Ma, kad se Perici diga živac, vazela je potić, ne znan čega, i kroz ponistru polila jubimca i za sebon potegla koltrinu.
Judi moji, u ulici je nasta pravi, pravcati pakal. Omar policjoti, omar istraga, oklen je poliven jubimac, s koje ponistre, brže ga povonjaj da ni vručin mlikon ol' u'jen poliven? I čapala ženska pasa, prigledaje ga, vonja ga, najskoli mu prigleda i rep, gleda ga u joči, da se ni prominija o' stresa…
Inšoma, naša se prikršite'j, a ča je bilo iza vrat, to se ni moglo doznat. Jol' čagod pomogla stranačka pripadnost – ne znan, ma znan da je ulica finalmente umukla. To bi značilo da je oštećena stranka kuntenta.
Danas pas ni doša, ni bija zavezan. More bit se ofendija, pa ni čeka petak za poć na vikendicu.
Ma jeman reć još jednu. Ne' š nikad vidit da se nikor ferma s nikin koga ne poznaje. Fala Bogu, ne pozna ga, ne zna mu ni ime ni bezime i ča ga jema fermavat. Ma, kad jemate jubimca, oni su, ne samo pasi, vengo i vaši ambasadori, oni vas povežiju sa sviton, oni vas upoznajedu, predstav'jadu. Jučer su se tako nji' , ni manje ni višje, vengo četiri gospoje s istin brojen jubimaca, fermale usrid ulice. Ne poznajedu se. Ma jedan crni jubimac, kojeg i ja vidin svaki dan, jema sad oko vrata ka niki plastični kolet. Mislila san da je bidan slomija vrat. Ma ove ča su se baš sad upoznale pitaju jubite'jicu, ča mu je to oko vrata? Odgovori ona da jubimac jema tu niku otvorenu ranu, pa mu je dotur da plastično kolo oko vrata da se ne grata i ne proširi ranu. Vidiš ti, koja je to jubav, koja pažnja, ča sve ne ćemo učinit za pasa? I tako će se one jopet i sutra fermat jer i' je pas poveza, pa jemaju o čen pripovidat. Tako pasi jačaju naše 'judske veze.
Ondac se sitin, kako je jedan pametni čovik reka, kako ne mo' š stat u ulicu i vidit ča se događa, da si ka slipac, drugi ti govori ča je vanka, ča ti je da'je od nosa. Ovako vidiš jedva kantun od ulice. Ma kad bi se popeja na teracu o kuće, već bi vidija bo'je, na kampanil o' svetoga Duje, ča ćemo poć govoriti, a kad bi joščec poletija reoplanon vidija bi sve, parilo bi ti se, da je cili grad, cili svit pod tebon. I vidija bi i zna bi pinku višje.
Ovako ti uvik nikor drugi pripovida ča je i kako je, prosipje ti mrvice, a ti kvocaš, ne tribaš razbijat glavu, njanci je dignit. Popiješ sve ča čuješ, po komen sad tuču, ča su jopet izventali i ulizaš ravnopravno u đir od ulice i pratiš pravo spli'sko lito. Na tleju, prizemno. Šporko.
A di je Dobro, di se ono sakrilo, nikor ga ne pripoznaje…? Nima prez sirene, rivolveri, droge, bibite, prez čakula, izventavanja - nima dinamike, ča će nan… ne' š ti Dobro?!
A smisal? ča će nan, pa da nas baci u boleščinu. Bo'je je ne znat ništa.
A ondac san s Malon sila na šentadu i rekla jon da bi ja isto štivala rojendan od Nikoline, Pavinu neputu i je'nu mladu dotorešu na moju stranicu.
Moran i moran, jerbo je ovod vela kaljuža u kojon ćemo se svi utopit, ako nas Dobro zaudobi. Jer, svitu moj, jema puno dobrega, virujte mi, ali su ovi ovod iz ulice moje i vaše rekli, da to ni dobro, da je dobro ono ča oni radu, a ne radu ništa, a ono ča radu ni dobro i nima ploda. I ča ćemo sad?
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
2)
Naša je Nikolina arivala iz Amerike di je živila s mužen. Nisu donili nikakvo boga'stvo. On je piva po lokaliman i zabav'ja svit, a ona je uzgajala cviće. Zaradija je penšjun od 100 dolara! Vratili su se u svoju kuću u kojoj se zidovi rastav'jadu od starosti. Od butige koja je šoto prima najam i to je dobro. Ašištila ih je mlada ženskica, udata i mater dvoje dice. Muž je brzo umra i Nikolina je ostala sama. I ona je obolila i niko vrime bila vezana za poste'ju. Ma njezina Mare je i da'je dolazila, vridno i virno sve služila i pomagala, a Nikolina to ni zaudobila. Prin nikoliko godišć, kad je muž ostavija Maru i dicu, Nikolina pozove Maru, zafali joj za sve godine virnosti i pozove je s dicon u svoj stan. Najskoli pozove advokata i sve svoje pripiše na Maru.
I ove godine, s buketon ljiljana i Čoviče ne jidi se, uputili smo se Mala i ja u čestitke. Svitu moj lipote, čistoće, pitarića, kužine, sve obnov'jeno, piturano… Morale smo sist, pojist slatko ča ga je Mare pripremila po Nikolininoj riceti, poslin i sladoled, pa i zapivat. Nikolina obućena u tanku vešticu, čista, uredno ošišane kosice, podrezanih noktiju, s kolajnom oko vrata, rećinan… ma ka pupa, smije se i šaje po'jupce svojoj Mari i neprestano je pita, koliko smo ono godin zajedno, koliko traje ova naša jubav, reci in, nek čuju. Marina dica prin vengo izajdu iz kuće, javidu se Nikolini i reću joj di gredu, pozdravu je, a Nikolina gušta.
Pa recite svitu moj, je li ovo Dobro koje nan fali, je li Mara pošteno zaslužila toliku jubav i nagradu koju jon daje i ostav'ja Nikolina?
Ma jema Dobra, pa san odlučila pobić iz ulice, 'dignit se pinku u arju', pa ozgar, oklen se bo'je vidi bacit joko na život i prostore iz koji' svit višje ne izlazi ma uvik jema nikor ko dolazi i uliza pružit ruku i rič, pinku se fermat i ubit dugo vrime.
Kod našeg slipeg udovca Pave, to je vrime još du'je. U vrimenu još dvi godine do stotega rojendana, Pave misli o svojen rojstvu, koje još osta, koga višje nima. Kad Pave reče neput ol' neputa, mi uvik mislimo da je to nikor mlad. Kad ono tamo, prin dvi-tri godine umra je neput od osandeset godišć i višje, baš kad se Pave sitija da bi moga pomoć i poslat mu malo pinez koje još ima spremjeno. Ove godine sitija se nepute, a ona jema ni manje-ni višje vengo osandeset i jednu. Bolesna ona, bolesno troje dice sve jopet starije od pedeset, prez plaće, penzije, pomoći. Pokojni je umra od pića, živi se nikako.
Pave je odija u crikvu, danas moli u kući. Neputa i njeni nisu od Boga, tako govoridu, ma isto su more bit, pinku povirovali u Njegovu providencu, kad su vidili pineze ča in je posla barba Pave.
Tribalo je opunomočit Malu, pa su se Pave i Mala dogovorili da bi bilo najpametnije da Mala otputuje tamo blizu Zadra odnit pineze, jerbo će, jol' pošta, jol' banka vazest proviziju, a to ne bi bilo dobro. Sve je Mala pripremila, i kartu koju će neputa proštit i potpisat da je i kad je i koliko je pinez primila, da to more spremit u Pavino 'fanincijsko poslovanje' . Partila je Mala, na autobusu je dočekala neputa-staričica i pozvala je da dojde vidit di su, di žividu. Ajme meni, jada, ajme žalosti. Svi betežni, priča Mala. Neputa sve ašišti, a ona sad mora ličit svoju grubu boleščinu.
Ča je u ovemu Dobro? Dobar je barba Pave, koji svoje dane promiš'ja ča i kome još more pomoć. Ma, kako je samo pogodija, ponav'ja Mala. Vidiš, oni se nikad nisu jav'jali, ni pitali a i ne mogu, nemaju ništa. Ka da se sva nevo'ja skupila u toj fameji na gomilu. Ne viruju, pa more bit kad su vidili Malu s pinezin da su povirovali u mirakul, a ča je to ako ne jubav!? Barba Pavina jubav po rukan Anđela.
Neputa je dobila uputnicu za Split, za u Šumicu. Javit će se Maloj pa će je ona odvest kod barba Pave. Nek se još jedanput vidu poslin toliko vrimena i izjubidu: barba Pave i njegova neputa.
Ovi Bog neprestano izmiš'ja kako doć, kako se prižentat, a mi, ka tukci ča kjucadu samo po svojoj kaleti, ne vidimo da'je od nosa, ne pripoznajemo Ga.
Marjeta ni u veloj starosti, ali je od mlajih dana u posteji. Sama, sa sinon narkomanon koji je u prežunu radi dilanja. Ka i kod drugih i kod Marjete svaki dan dolazidu vridne ruke uredit je i naranit, pospremit oko nje. U ovim vručin danin je težje i ne more bit da nima ko doć. I uvik je sve, kako triba.
Ma ovde triba dodat još jednu. Tražeć pomoć za njegu Marjete u dane vikenda, to će reć: za subotu i nediju navecer, Maloj se u telefonskon razgovoru ponudi mlada dotoreša i reče: JA ĆU! Mala se inkanta i reče, nisan vas razumila, ča ste rekli da ćete Vi, sigurno niste dobro čuli, ča mi triba, pa ponovi, draga, meni triba jedna sestrica za njegu naše Marjete, subotom i nedijon navečer, drugo je sve pokriveno. Ma dotoresa jopet odgovori, jesan, razumila san dobro, to ću ja radit! Osvisti se Mala i pita kako?, a dotoreša odgovori: Lipo, Sve na veću slavu Božju!
Priča mi Mala, je, napravi ova dotoreša puno dobrega svojin pacijentiman, ne pari običan čovik. Jema takvih, samo svit ne zna. Ne mo' š radit i govorit.
Vidite li svitu moj, kako je Dobrota i Jubav za čovika postala neobična, ritka, ka da je nima.? A nije tako.
Jema je i to svudir oko nas. I oću je pripovidat i slavit ću je, jer je od Boga!
Virujte, jema je, samo ovod ni na cini!
http://www.katolici.org/katekizam.php?action=c_vidi&id=15367 (http://www.katolici.org/katekizam.php?action=c_vidi&id=15367)
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 01, 2010, 01:39:52 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 11.03.2010. / Kolumně
Beseda
6 člankov na čakavskomu
Pregled:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928592863285B2863285A2858285928582863288A288D2863286328632863286328592863N (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928592863285B2863285A2858285928582863288A288D2863286328632863286328592863N)
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 01, 2010, 01:44:45 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 11.03.2010. / Kolumně
Beseda
ča je ča SLIKOVNI RJEČNIK
Borša
Piše i slika Branko Jani KUKURIN
Slika
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=481202',400,403,'');
Jušto se je nekako potrefilo za Dan žena da mi pride ta beseda. Je, doduše i muškeh borši, ma su ženske nekako više va mode. Kako i se drugo ča one na se stave. Pul nas va Primorje pak se do dna Dalmacije se reče borša, tamo kade je više njemački utjecjaj reču taška ča prihaja od Die Tasche, a hrvaski se reče torba. I ta beseda ima varijanti ne samo va lingvistike lego i va onen od čega i od kega je storena, saki kraj ima čuda sorat svojeh borši ma to bi bila posensega druga i duga štorija. Borša prihaja z talijanskega la borsa, a od nje je nastala još jena druga slična i logična beseda, pul nas burza, a pul njih isto borsa, aš se je nekada valda tamo nosilo se ča je bilo vredno i tamo va jenoj veloj borše čuvalo. Pul nas je se ponopak, pak od tamo zinašaju se ča je vredno, a hrvaski se reče takovemi da su torbari.Torba je stara beseda slavenskega porjekla najbrže proširena po seh krajeh kade su Slaveni, a onputa i još okole pul sused. Još je va narode čuda varijanti za ta predmet. Mićoj borše rečemo boršica, a onisten ken se talijansko više pijaža, reču boršetica. Je sakakoveh i putneh, i službeneh, i duhtorskeh i advokatskeh i pilotskeh. A onen mićen mušken boršicah se reče pogrdno da su pederuše. I po borše se more poznat ča je kemu struka, i morda seksualno opredjeljenje; jedino pul ženskeh se niš ne more znat. Ča mi muški manje od njiheh stvar znamo, to nan je boje. To je vaveki bilo njiho carstvo. Najlepče je videt kada ženske nose vele boršini (aš je tako moderno) i onputa niš ne moru va njih nać. Važno je da se vidi da je moderna borša, a ni važno ako od nje ni prave koristi. Još je to se nekako i dobro, ma su pul nas počele oviste, ča njin reču »celebritiji«, a je jih čuda ke su još do prej desetak let va raskinjeneh opankeh za kokošami po sele potekevale. Ča se more, moda je moda, a najlepče je kada njin stari bogati frajar ale muž kupi neku boršicu Gucci, Prada, ale ki zna kako kakovu, za dvajset, trejset hijad kun, pak se š njun prošeće po centre metropoli naše. I si to jako štimaju, aš je to glavna vijest po internete i po teh ćakulonskeh novinah. Najbrže da ni jako ničesa ni va takovoj borše, a ni va... Samo da se neki ne ofendi.
Su pul nas va Grade, ča mi rečemo za Kastav, oveh dni osnovali neku udrugu ka se zove »Borsa« – a ka da će se borit proti najlonskeh vrećic, ča je jako pozitivno. Samo ča njin znači ta beseda »borsa«? Tako niki pul nas ne reče, a najlonska vrećica nikada ne more bit borša. Još manje borsa! Pak ako se neki stavi nečemu ime davat, bilo bi lepo da zna neč od tega zajika, a ne prvu besedu z nekega svojga rucaka znet, pak ćemo si razumet če neki oteje reć ale delat!
Na ženske borši se čuda tega more stavit, ale napisat. To je najboja poruka i reklama, aš se si za lepun ženskun i boršun obrnemo! Pokla čuda vremena se je neki domislel i na borši napisat neš pravo našo, originalno hrvasko, na glagoljice, a ne samo da pišu te talijanske bedastoći ča brižne celebritice ne umeju ni pročitat. Pa je zaspraven gušta videt da je neš lepo, da je moderno i da je našo, a ne da moramo kot zadnji brižnićini ponašat tuje marki. I još debelo njin za to i platit! Pak ni čudo da nan se si smeju okol nas i da nas drže za zadnji hlapci i manovali, onisti ki su vredni samo kuferi nosit i pijati prat. Zaspraven je čudno da pul se te naše bogatije ku imamo i sada i va povjeste, je fanj teh trubil ka se srame da su oduvuda, da ime restorana more bit i hrvasko, da, magar torbe rečemo borša, imamo i mi ča na nje i va nje stavit i sami jih dizajnirat; da naše lepe i šesne ženske i malice budu na diku svojmu rodu i narodu. Samo tako se more poć napreda, aš i na ovoj borše piše »hrabri ljudi«!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928592863285B2863285A2858285928582863288A288D28632863285C28602859285A2858285A28632863286328592863F (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928592863285B2863285A2858285928582863288A288D28632863285C28602859285A2858285A28632863286328592863F)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
borsa -----> borsalino (vrsta škrlâka i nâziv franc. filma)
(Fric) Krleža z škrlâkom: ŠKRLEŽAK
(Radek) Šerbedžija z šeširom: Šeširbedžija
KRLEŽA, ŠERBEDŽIJA I ŠEŠIR BORSALINO:
http://forum.net.hr/forums/t/19935.aspx (http://forum.net.hr/forums/t/19935.aspx)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Borsalino - musique du film (1970), 02 :21
Borsalino - musique du film (1970) (http://www.dailymotion.com/relevance/search/delon/video/x7jzq8)
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 04, 2010, 12:02:21 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 02.04.2010. / Kolumně, komentâri
S KAMIKA I MORA
Pršut i jaja saki dan, ne samo na Vazam
Piše Vladimir JUGO
Neka bude lep Vazam sen. I onen ki imaju i moru ga slavit naveliko, ma i onen ki će bit i skrbni i splošni. Vazam ne žive va trbušine, va mišine. On je tu, va cvate i zelenile, vaš i lep van bil.
Ča nećete zet pršut za veli blagdan? Sad van je cena jako snižena, imamo akciju (a ono akcija piše na skoro soj robe). To je dobra prilika, govore vesele i simpatične butigerice sakidajnen mušterijan ken je morda i riđovka va takujine pul propuha. A kupac oholo zna reć, aš se najboje laže kad se malo maže kruh z marmeladun:
– Ja jin i žeren pršut i jaja saki dan, a ne samo na Vazam. Na ti blagdan kuhan prežganu juhi i kompir na padelu. To gre z Isusovun mukun, ma i mojun z dana va dan. Reču da je važno preživet, a ja san tu, još me nisu zagrebli va črnu al sivu rodnu domaću grudu i sten domaću!
Nismo više sirotinjski drugovi i drugarice, pa da navalimo kot blago na oni pasulj s kazana, al fažol na padelu. Sad već saki vrti neki ražanj al grill da ti saka žeja pasa. A i ča je nebogo blago krivo za naša kršćanska žeranja i ča se neki prenemažu va punjenje želuca i mihura!
Drago mi je ča je Krist onda uskrsnul, aš ni niki od nas prvo ni kašneje videl nekega ki bi z mrtveh stal. Kad bi tako bilo, onda ono na Kalvarije ne bi bilo baš neko čudo. No juden to rabi: vavek se nadat, verovat, želet, aš ča bi njin onda ostalo za držat na srce od celega ovega brižnega i nebogega križnega puta ča se zove živjenje.
Oprosti im, Gospodine, jer ne znaju što čine, rekal bin va ovo blaženo vreme bez jada i jala. No, ipak, ni baš dobro ča se sakuda okole nas vidi kako su novi paroni va demokracije imeli najveću brigu za sebe, a ne za grajani. Nisu bili slugi naroda, a zna se da su najhuji paroni oni ki su bili slugi nekega tretega, ma ne dobri. Stomanja je bliže srcu leh kapot, a glavno je neč nepitko i nečitko i bez smisla blet na TV pa da te drugi tobože hvale: dobar si bil, dobra si bila, a to je kot da nisi niš ni rekal. Ni ti, ni oni ča tobože hvale da ne muče, a friga njin se.
I debelo lažu oni ki natenane povedaju da se prvo ni smel slavit Božić ni Vazam. To je kot i ono da se ni smelo va vojske reć da si Hrvat. Glupani, rekal bi Ljubo Pavešić šćeto i neto! Ča je oni Tito bil Kinez al Indijanac. Na jetra mi gredu oni ki su tako puni sebe da lažu, a da jih ni sram. Ne znaju ni počrjenet, njin ni nikad neugodno, moreš njin se reć, ni jih briga. Još se hvale z onen ča njin fali, a pamet neće nikad ni dobit! To imaš al nimaš. Moreš se neč navadit ako ćeš, ako tikva ni trda kot železo.
Neka bude lep Vazam sen. I onen ki imaju i moru ga slavit naveliko, ma i onen ki će bit i skrbni i splošni. Vazam ne žive va trbušine, va mišine. On je tu, va cvate i zelenile, vaš i lep van bil.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285C2863285A28582859285828632893289328632863285C2860285D285D2858285928632863286328592863Y (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285C2863285A28582859285828632893289328632863285C2860285D285D2858285928632863286328592863Y)
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 04, 2010, 12:07:34 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 01.04.2010. / Kolumně
Beseda
8 člankov na čakavskomu
Pregled:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592863285C2863285A2858285928582863288A288D2863286328632863286328582863O (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592863285C2863285A2858285928582863288A288D2863286328632863286328582863O)
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 17, 2010, 01:00:28 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 08.04.2010. / Kolumně
Beseda
obašli smo
Povratak rečke dive Nikite
Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2010/4/486157.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2010/4/486157.jpg)
Piše Tatjana UDOVIĆ
Rečka diva NIKITA ka je devedeseteh žarila i palila rečku i hrvacku scenu, nedavno se j' z Zagreba vrnula va svoju rodnu Reku i za svoj grad parićala neš spektakularnega!
Originalni glazbeno-scenski spektakl ki označuje veli povratak rečke pjevačke zvezdi Nikoline Ivošević-Nikite va pasaneh mesec dan održan je va rečkoj Filodramatice i va opatijskoj kongresnoj dvorane hotela Adriatice.
Va najnovejen N I K I T A S H O W-e , mjuzikle K R A L J I C A N O Ć I osin Nikitinega jedinstveniega glasa va nevjerojatnen raspone od čak četire i pol oktave ki je oduševil rečku i opatijsku publiku va najrazličitijemi glazbenemi žanri od živopisnega i raslesanega kabareta, preko svjetskeh mjuzikli i pop i rock operi do arij z klasičneh oper: Mein Herr, All That Jazz, Cabaret, Traviata, Beauty and The Beast, Castrato, mogli su se videt i Nikitini gosti: ERVIN BAUČIĆ, DRAGAN PEKA, Nino Bijelac, DJ ENGELSSTAUB DX, te plesna grupa THE HOT DANCIN' MIX ki su lepršali scenun tako graciozno da j' publika za sen sega ostala prez daha!
Ni besed za opisat ovakov spektakl! A oduševjenje publike samo je pokazalo da ovakov spektakl rabi sakako još kadegod ponovit!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28602863285C2863285A2858285928582863288A288D28632863285C2860285E2859285D285F2863286328632863Q (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28602863285C2863285A2858285928582863288A288D28632863285C2860285E2859285D285F2863286328632863Q)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Juterni list
(jutarnji)
(I)SPOVEST
Nikolina Ivošević Nikita: Zbog besparicě sam sě vrnula v roditelski dôm
http://www.jutarnji.hr/nikolina-ivosevic-nikita--zbog-besparice-sam-se-vratila-u-roditeljski-dom/554662/ (http://www.jutarnji.hr/nikolina-ivosevic-nikita--zbog-besparice-sam-se-vratila-u-roditeljski-dom/554662/)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Nikolina Ivosevic NIKITA Kraljica noci "2000!", 03:45
Nikolina Ivosevic NIKITA Kraljica noci "2000!" (http://www.youtube.com/watch?v=UzmFIZSyKhc#)
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 17, 2010, 01:06:56 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 08.04.2010. / Kolumně
Beseda
6 člankov na čakavskomu
Pregled:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28602863285C2863285A2858285928582863288A288D2863286328632863286328582863Z (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28602863285C2863285A2858285928582863288A288D2863286328632863286328582863Z)
Autor: kum - Travanj 19, 2010, 01:13:33 poslijepodne
Pod Učkun
Pod Učkun kućice,
bele,
miče,kot suzice
vele.
Beli zidići, črjeni krovići
na keh vrapčići
kantaju,
mići dolčići, još manje lešice
na keh ženice kopaju.
Cestice bele, tanki putići
po keh se vozići pejaju,
i jedna mića, uska rečica,
pul ke se dečica
igraju.
Na suncu se kućice
griju,
na turne urice
biju.
Drago Gervais
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 30, 2010, 11:30:29 poslijepodne
obašli smo
Armunike se fermale na Halubje
Piše Tatjana UDOVIĆ
Konačno! Već smo se štufali Koktelsi iskat po celoj Europe, aš se više po vane sopu, a najmanje va domaćen kraje. Ma najzad su nan prišli!
Mondo bar na Viškove bil je krcat, i po terase jur je škropilo, su judi paradirali, a se zato ča su bili žejni energiji ka frca z sopnjadi našeh mladići ki z armunikun hode po svete. I tanto se j' ta njiha armunika ka j' već su Sloveniju obašla, jenu večer fermala na Halubje. Malice su prišle od sakuda; z Halubja, Kastafšćine, Gromišćine, z Istri, a prišle su i one z Opatije, one ča bivaju v Reke i oniste ča studiraju va Zagrebe. Se su pripejale i svoji novi mladći ki su jih gjedali i čuvali dok su one skakale va prveh redeh. Bilo je oneh ki su tancali potresujke, oneh ki su poskakevali sami za se va ritme. Niki, Mauro, Tomi, Tibo, Mandić i Teo obučeni kako kauboji, z velemi klobuki, va »raskinjeneh« trapericah, majicah z keh su se jasno videle njihe fascinantne tetovaži prezeli su saki trun pažnji seh malic ke su se petak večer narivale va Mondo. Malice se nisu ofendile ni kad su njin kantali da su štrige, leh su baš suprotno, skupa š njimi kantale. Pa ni onda kad su njin priznali da saki od njih prihaja z lude kući va koj se saki dan nemi, nisu promenile mišjenje o n jimi. Onda se j' našal Mandić ki se j' pohvalil kako je vredan i šestan i kako saki dan z kamiki dela i va zemje kopa. Ludo je i veselo bilo - Mondo se j' pretvoril va pravi Divji Zapad, samo ča su se naši kauboji namesto z pištoli naoružali z armunikami i drugemi instrumenti. Malice su vriskale, mladići zijali, si skupa kantali, tancali, skakali... se do rano jutro drugi dan.
I ča reć leh da se j' jasno videlo koliko domaći judi vole svoji domaći muzikanti ki su toliko dobri da su se za sen sega udomaćili va EU, a bi reć da će i celu Hrvacku z muzikun porivat nutra.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285C2863285A2858285928582863288A288D28632863285C286128582858285D285828632863286328592863A (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285C2863285A2858285928582863288A288D28632863285C286128582858285D285828632863286328592863A)
Koktelsi - Reci Mi Si Smen, 03:41
Koktelsi - Reci Mi Si Smen (http://www.youtube.com/watch?v=333GfWHGtPg#)
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 30, 2010, 11:31:14 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 29.04.2010. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu
Pregled:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285C2863285A2858285928582863288A288D2863286328632863286328592863G (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285C2863285A2858285928582863288A288D2863286328632863286328592863G)
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 30, 2010, 11:33:47 poslijepodne
razgovor: GUIDO GIEREND, NJEMAC KI DIVANI HRVACKI I ZA NJEGA JE ŽIVIT OVDI PRAVI RAJ - CRKVENICA MU JE DRUGI DOM
Divanin hrvacki, a žena mi zna skuhat crkvenišku batudu
Va Njemačkoj iman firmu za održavanje klima uređaja, uz mene brata i Inge ka nan vodi knjige imamo sedan zaposlenih. Ovdi va Crkvenici odmoron filamo svoje baterije
Piše i slika Mladen BARAC
Slika:
Udelali su dupli pir – jedan va Njemačkoj, a drugi va Hrvackoj
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=490045',400,432,'');
Va svon ugostiteljskon zvanju upoznal san čuda ljudi ki putuju, otkrivaju nove sadržaje življenja i van mesta svoga stalnoga boravka, jednostavno uživaju. Kratko rečeno to su turisti, po našu domaću furešti, ma va današnje vrime ima onih ki prihvate naš način življenja i običaje pa su onda više od toga. Postaju naši susedi, a jedan od takovih je Njemac Guido Gierend z Kerpena blizu Kölna. Kako je gospon Giudo postal Crkveničan, a njegova familija crkveniška doznali smo va von našen razgovoru.
Gospon Guido postal ste žitelj Crkvenice va pravon smislu, kako je rojena ta ljubav?
- Dvijehiljadeitrete koštal san svojun jahtun prvi put na vrh crkveniške rive, palade kako se ovdi zove. Prvi kontakt san imel sa Zvonkon Pelicarićen, ki me je zbog broda uputil na lučku kapetaniju, a i drugo ča se tiče boravka va Crkvenici. Prvi taj susret z gradon i z ljudi mi se dopal, pa su mi se počele rajat i veće misli.
I tako ste kašnje zibral Crkvenicu za svoj drugi dom?
-Pomalo san donosil odluke, prvo sega ovdi je dobra klima, Crkvenica je dobro prometno povezana, oćeš prit z auton, a postoji i avionska linija na Krk ku koristimo. Leta 2005. odlučili smo da kupimo i kuću u Matković od Dragice Veljačić, od pokojnog Iva tišljara. Kuća nan se dopala, aš je građena va staron crkveniškon stilu na dva kata. Susedi su nas primili kot svojih i nima problema. Naprimjer, moja žena Inge dok se nismo sredili, tuširala se poli Snježane od dohtora Kosa – to se ne zaboravlja.
Živit va našen kraju zajik Van ni prepreka?
-Moja prva žena bila je z Istre pa san uz nju učil, ma najviše san ovdi naučil va vih pasanih pet, šest let. Moja današnja žena Inge fanj razumi hrvacki, va Njemačkoj je hodila pet miseci abendsschule (večernju školu) da nauči vaš zajik.
Doznali smo da štujete i ove naše primorske, crkveniške običaje ?
-Da, naučil san briškulu, trešetu, a volin i na boće poć. Maškare volin posebno, za te narodne običaje udrugi Matkovići čiji san član ustupili smo garažu kako bi se tu sastajali i organizirali svoj program rada. Čul san da su nigda bile poznate maškare va hotelu »Inter«, a danas je škoda da propadaju kuliki hoteli, projden uz »Miramare« pa mi ga je žal.
Da ne dilite dvi domovine uvjerili smo se i vašun ženidbun, udelali ste dupli pir, jedan ovdi a drugi va Njemačkoj?
-Da, bilo je jako lipo i veselo, ovdi smo organizirali za crkveniške prijatelje, a da bi oni na piru videli jedan del njemačkog običaja prišlo je z Njemačke nikuliko uzvaniki. I va Njemačkoj je bilo super.
Mi ki Vas znamo uvjerili smo se da znate rasporedit svoj život?
-Va Njemačkoj iman firmu za održavanje klima uređaja, uz mene brata i Inge ka nan vodi knjige imamo sedan zaposlenih. Ovdi va Crkvenici odmoron filamo svoje baterije. Zovud našun malun jahtun (a imamo i barku) delamo izlete do Dalmacije, obašli smo se otoke (školje) skroz do Korčule. Ja jako volin klapsku pismu, bil san na festivalu va Omišu, a moja žena voli poć s prijateljicami na jednodnevne izlete do Plitvic, Zagreba i slično. Ona je od njih naučila kuhat njoki, crkvenišku batudu, brodit, domaća kuhinja je odlična. Morate napisat da nan je »Kamenjak« baza kad pridemo i kad gremo kamo. Totu uz žmulj pića poćakulamo z domaćimi ljudi.
Zafaljujuć se gospon Guidu na razgovoru on je još dodal: - Kad budemo va penziji ovdi ćemo stalno živit, aš ovdi je raj!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285C2863285A2858285928582863288A288D28632863285C286128582858285C285D28632863286328592863L (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285C2863285A2858285928582863288A288D28632863285C286128582858285C285D28632863286328592863L)
Autor: Ljudevit Kaj - Svibanj 24, 2010, 02:54:09 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 20.05.2010. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu
Pregled:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28582863285D2863285A2858285928582863288A288D2863286328632863286328592863A (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28582863285D2863285A2858285928582863288A288D2863286328632863286328592863A)
Autor: Ljudevit Kaj - Svibanj 24, 2010, 03:11:02 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 20.05.2010. / Kolumně
Beseda
zapisano va srcu
Rožica va koloreh mavrice
Slika :
Knjiga je pisana na čakavštine
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2010/5/493976.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2010/5/493976.jpg)
Slikovnica – bajka Tatjane Udović, ka se zove »Rožica va koloreh mavrice«, imet će svoju promociju pul Ronjgi drugu šetimanu. Kako su najavili organizatori, prestavjanje će se parićat va okvireh od manifestaciji »Proljeće u Ronjgima«, va Ustanove »Ivan Matetić Ronjgov«, utorak, 25. maja na uru i pol zapolnen.
Od tiste nove slikovnice ka će poć na ruku dece, a mogla bi razveselet i veleh i mićeh, medvejska spisateljica Tatjana Jedriško Pančelat je napisala čuda lepeh besed.
– Spisateljica Tatjana Udović nastavlja nas darivati maštovitim bajkama. U današnjim životnim previranjima ona nastoji djeci prikazati vrijednosti postojanja, dati im smjernice u odrastanju - skladane duhovnošću. To čini kroz pisanu riječ: na prijateljski način s dubokim razumijevanjem koji je prihvatljiv njihovu uzrastu. U bajci djevojčica Marija čini pogrešku iz neznanja. Spisateljica razvija radnju tako da Marija, kroz učenje, sama dolazi do spoznaje o biti pogreške i mogućnosti ispravke. Bajka je prepuna zanimljivih zapleta i neobičnih raspleta. Stil pisanja je bez agresivnosti koje odrasli rado primjenjuju kada žele nametnuti djeci svoje svjetonazore. Dijete koje pročita bajku na zabavan će način dobiti poduku - dok odrasli mogu naučiti ljepši način u obrazovanju djece. Dodatna posebnost je to što je bajka pisana izvornim čakavskim dijalektom, što nam govori o srčanosti spisateljice za očuvanjem dijalekta svoga kraja. Stoga vjerujem da čitaoci već s nestrpljenjem čekaju njen sljedeći dar, jer darovi Tatjane Udović dati su od srca i omotani njenom dušom »va koloreh mavrice«. Za našu »opituranu« radost želim joj dugo spisateljsko nadahnuće – napisala je Jedriško Pančelat.
I za kraj, tu rabi još samo dodat da su si keh su oviste besedi »taknule va žicu«, pozvani pul Ronjgi na feštu od domaćega zajika i Tatjanineh besed.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28582863285D2863285A2858285928582863288A288D28632863285C2861285B2861285F285E28632863286328592863W (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28582863285D2863285A2858285928582863288A288D28632863285C2861285B2861285F285E28632863286328592863W)
* * * * * * * * * * * *
Slikôvnica sě morě naručiti pri avutorice
(jel bû prodaja samo v pâr knižari na Viškovu)
tatjanaudovic@gmail.com
Céna : 40 kun.
Autor: Ljudevit Kaj - Lipanj 12, 2010, 11:25:29 poslijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri / Pogled
KVADRATURA DRUGA
05.06.2010.
đermano ćićo senjanović
Kiša i kufer
Kad god Izrael učine koju pizdariju, odma se sitin Vedrane Rudan. Nisan lud da iden povlačit povijesne paralele jer ću najebat ka i ona, ali ću zato povuć okomicu.
Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/9/449302.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/9/449302.jpg)
Kad god Izrael učine koju pizdariju, odma se sitin Vedrane Rudan. Nisan lud da iden povlačit povijesne paralele jer ću najebat ka i ona, ali ću zato povuć okomicu.
Guštan gledat filmove. Ali kako vrime prolazi, ništo malo mi se izoštrija kriterij. Volin filmove koji nisu učinjeni po špranci. Najmrže mi je kad na kvarat filma osjetin da ga je stavilo u kalup. I još san ništo zapazija. U devedeset posto filmova naletit ćete na scenu di se pojavljuje ili kiša, ili kufer, ili ferata. Nema ljubavnoga filma u kojemu glavna glumica ne okisne ka pivac. Bože mi prosti, ka da su ti likovi kompletni degenerici. Niko nije čuja za kišobran, kabanicu ili kapelin. Osin kiše, tu je i kufer.
Dotična stavlja kufer na posteju, a onda brzo vadi robu iz ormara i ita je u kufer. Pa se ukrca na feratu i otputuje u malo misto di joj živu roditelji. Tu se vrti par dan, a onda on dođe za njon. Ona je pet minuti odlučna i neumoljiva, a onda mu se itne u zagrljaj, jer je konačno svatila da je on čovik njezinoga života. Film završava, a oni cili sritni trču na banku di ih čeka miljunski honorar od upravo prikazanoga filma. Oni na banku, a ja u kondut. I sve se mislin koje monade i ja gledan.
Volja naroda
Evo čitan da se HDZ domislija kako se riješit onih gradonačelnika koji mu nisu po voji. Raspisat će se referendum i, bez obzira na broj izašlih glasači, proć će ono za ča se odluči većina. Ako od 200 iljad stanovnika, na referendum izađu samo tri čovika, bit će kako oni reču. To je malo zafrkano za one koji su već izabrani. Tribalo bi ih pustit da odradu mandat po zakonu koji je vridija kad su birani, a ne pravila minjat usrid igre. Inače, ovi novi referendum baš mi se sviđa. Ima san čut da je tako i u Švicarsku. U njih sve gre na referendum. I ko izađe, izađe. Ako nisi izaša na referendum, to znači da ti je svejedno oće li se, recimo, gradit tunel ili most.
Ti si osta doma, a odluku si prepustija zainteresiranima. Je zajebana ta demokracija. Švicarci je njeguju iljadu godin i još uču, a mi bismo tili u 20 godin da nan sve gre ka po špagu. Zato, pomirimo se s tin da Šeks delegira suce, da nan je Jadranka premijerka, i da Šuker diže kredite i viče: "Nije ovo dug, ovo je rebalans." A da je raspisat referendum o rebalansu članova Vlade?
Ništa novo
Čin san pročita da je Vijeće Televizije gospodinu Popovcu produžilo mandat v.d. ravnatelja, odma san se javija Maji Sever. Pitan je:
- Ča ima novoga?
- Dobili smo psa.
- A koja je pasmina?
- Avlijaner domaći. Krive noge, kratke uši.
- A kako se zove pas?
- Ženka je. Milena. Ima tri mjeseca. Bebica.
- Jel ti joj se dica veselu?
- Joj, moja Josipa je luda za njom. Tak je slatka. Crna, s belim šapicama i bijelom mrljom na prsima.
- Kakvoga je karaktera?
- Tak je umiljata, al bum je trenirala za pobješnjelog ovčara.
Stiglo pismo
Piše mi Zvonimir Milčec: "Poslal sam ti svoju prvu kolumnu za Večernjak, pa je red da ti pošaljem i zadnju. Redakcija je navodno u velikoj frci, pa nemre plaćati honorarce. Prvi je otfikaren Pavao Pavličić, a sad je došel red i na mene..." Čitan kolumnu koju mi je posla. Piše o golfu u Maksimiru.
Godina je 1931., u Zagrebu je otvorena Gradska kavana, hotel Mlinovi (današnji Dubrovnik) prima prve goste, tržnica na Dolcu je počela s radom, a u Zoološkom vrtu je glavna atrakcija majmun Štefek. Izdana je i razglednica s njegovim likom, pa Zagrepčani šalju razglednicu jedni drugima i pišu popratni tekst. U Maksimiru je 12. lipnja te godine održan prvi golf turnir, učesnici su uglavnom diplomati i strani poduzetnici, prisutna je i pokroviteljica turnira kraljica Marija koja igru prati s Vidikovca, a Krleža i Petar Dobrović jednu pijanu noć provode uz maksimirsko jezero.
U listopadu 1934. godine na turniru pobjeđuje domaći igrač dr. Strižić, i to je prava senzacija. To je ujedno i zadnji turnir. Klub se gasi, jer uprava nema para za plaćanje najamnine Šumarskom fakultetu koji je vlasnik maksimirskog perivoja. Na kraju Milčec zaključuje da je to možda i srića, jer je tako Maksimir spašen od betonizacije i apartmanizacije.
Majko moja, koliko podataka, koliko šuga, koliko nostalgije i lipote! I ovakvome čoviku ne dat pisat?! Milčec, tak imam te rad.
Put putujem
Kad je Josipović posjetija Republiku Srpsku, baš san ćutija niku mučninu. Mislija san: to se ne posjećuje, to se ignorira! Ne može se davat legitimitet tvorevini nastaloj na genocidu. A opet, razumin ga. Republiku Srpsku je stvorila Amerika i jedino je ona može ukinit. A do tada - veži konja di ti gazda kaže. I sad je Josipović dobija zadatak da začepi nos i rukuje se s razbojnicima.
A usput mora slušat njihova obećanja kako će dozvolit miran povratak i život Hrvata u Posavini. A, koja je to pravda?! Umisto da se zločince kaznilo, sad sve ovisi o dobroj volji tih zločinaca. Nije ni bidnome Josipoviću lako. Ol je lako reć NE Amerikancima? A po tome NE se i razlikuje veliki državnik od maloga od kužine.
Voda teče
Bija san povirit maketu Funtane na Rivu. Tribalo bi je vratit. To je stvar građanske pristojnosti i političke korektnosti. Stari Splićani su naza 122 godine skupili pineze i podigli Funtanu u čast dolaska vode u grad. A onda su komunisti, kad su došli na vlast, Funtanu iscipali mašklinima, jer da je ona simbol buržoazije s elementima fašizma.
I sad se u Split vodu polemike za i protiv obnove Funtane. A kud ćeš poštenije nego vratit stvar u prvobitno stanje. Da ne bi ispalo da je mašklin jači od reda i zakona. Pa kad se ona obnovi, e onda neka svi ovi strukovnjaci i politikanti pokrenu zakonsku akciju za njezino uklanjanje. A onda ćemo ih tuć neoborivin argumenton: spomenici se ne rušu!
Vedrana zna
Kad god Izrael učine koju pizdariju, odma se sitin Vedrane Rudan. Nisan lud da iden povlačit povijesne paralele jer ću najebat ka i ona, ali ću zato povuć okomicu. A kud ćeš veće okomice nego se spustit špagon iz helikoptera na brod. A ti brod je bija dil humanitarnog konvoja koji je nosija pomoć opkoljenoj Gazi. I čin su se izraelski specijalci spustili na brod, odma su ih humanitarci napali šipkama i nožima, a oni su pobili 19 humanitaraca.
Promptno su skočile Ujedinjene nacije i Izrael je doživija opću osudu. A rezultat se zna. Izraelci će i dalje zajebavat, Palestinci će i dalje krepavat, a Vedrana će i dalje šetat unučicu oko kuće.
Zadani prostor
Javili su mi iz redakcije da će mi kolumna uć u se i da broj slova prilagodin zadanome prostoru. Kako je ovo prvi put, ne znan jesan li se uklopija. Ali, prilagodili su se i Palestinci, pa zašto ne bi i ja.
Zvir:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285D2863285E2863285A285828592858286328982897288F286328782877286F2863285C2861285E28602860285928632863286328582863I (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285D2863285E2863285A285828592858286328982897288F286328782877286F2863285C2861285E28602860285928632863286328582863I)
i/ili
http://split-online.info/split/hrvatska/kisa-i-kufer/ (http://split-online.info/split/hrvatska/kisa-i-kufer/)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 06, 2011, 10:26:27 poslijepodne
Klapa Kaše - Tri kralja jezdahu (generalka), 02:52
Klapa Kaše - Tri kralja jezdahu (generalka) (http://www.youtube.com/watch?v=fmW6nTRyZbM#)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 14, 2011, 10:55:08 poslijepodne
Lépa naša dobrovečka
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
"VESELE ŽENE HRVATSKE" Kazališne družine "Smjehotići" iz Zagreba
.................
Poslije pauze na scenu su došle dvije vrlo otmjene Dubrovkinje, čiji su sinovi objavili vjeridbu. Vrlo delikatnu situaciju majke kao majke, još će nekako i preboliti i na kraju se pomiriti s činjenicama, no od njih saznajemo da očevima dvojice zaručenih sinova nije nimalo lako, da se oni s tim ne mogu pomiriti.
Vesele žene Hrvatske_Dubrovkinje čiji su sinovi objavili vjeridbu, 01:27
Vesele žene Hrvatske_Dubrovkinje čiji su sinovi objavili vjeridbu (http://www.youtube.com/watch?v=MTiZkmCTfAc#ws)
Obširnešě:
http://www.croatia.ch/drustva/hkk/101110.php (http://www.croatia.ch/drustva/hkk/101110.php)
OČUVAJMO GOVOR DUBROVNIKA
Gimnazijalci će učiti dubrovački govor
Na inicijativu učenika, privatna gimnazija u drugom polugodištu pokreće projekt učenja lokalnog dijalekta
Nakon što su učenici Privatne gimnazije u Kazalištu Marina Držića odgledali predstavu “Sinjorina Estera” na dubrovačkom dijalektu − koju su zbog, nažalost, zanemarenog i gotovo iščezloga govora ovoga kraja najblaže rečeno teško razumjeli − u toj su gimnaziji odlučili pokrenuti projekt “Očuvajmo govor Dubrovnika”. − Vjerovali ili ne, ima učenika koji ne znaju što su bursa i funjestra.
Nepoznate su im riječi koje su donedavno bile u svakodnevnom điru po gradu, a sada iščezavaju, ili ih je sve manje i manje − kaže ravnatelj dubrovačke privatne gimnazije Tomislav Franušić.
Obširnešě:
http://www.forumgorica.com/kajkavski/hrvacki-trojezicni-pluralizem-ili-sto-jenoumle/msg27386/#msg27386 (http://www.forumgorica.com/kajkavski/hrvacki-trojezicni-pluralizem-ili-sto-jenoumle/msg27386/#msg27386)
Autor: Ljudevit Kaj - Ožujak 20, 2011, 12:46:52 prijepodne
La Kost
jednoumni tjebnik – product of Croatia
”Lakodelci svih zemalja, ujedinimo se!“
Lito 29 * Numer 938 * Poriječ, 17. je dan druge marčene bure (sv. Patrik)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Lipi moji
Ma su došli biti delikati naši prvi IDS-ovci, naši čelnici, batice. Sad, od kad su u diru ti fejsbukovci i čajanka-revolucije, u modi je partijske portune zalivati z kolori. Tako su centrale HDZ-ja u Zagrebu i Karlovcu prolivene z crlenin koloron. Da naši domaći fejsbukovci ne bi bili uzad unih u Zagrebu, prolili su z jeno malo kolora sjedište IDS-a u Puli. Duperali su delikatni lila-kolor jušto da se vidi da nanke poli nas ni - ružičasta situvacija. Veliki demokrat Jakovčić se je ufendija, diga nos i zajno pozva na dijalog “počinioce”, ma je prije tega, za svaki slučaj, “podiga kaznenu prijavu protiv bacača pinki boje”. Nino, Nino, a Kajin njin je niki dan ubeća “niko ne sme da vas bije”. “Mlada patizanka boju bacala” je forši bila ona tvoja Barbika, maskirana u La mulu de Parenzo. E, moj avangardni Ivane, hitati kolore - to je dijalog. Z tin koloron, ko si kad bija mlad “ne mogu se rješavati pulske oronule fasade” - posla je županu drugarsku poruku po fesjbuku moj unuk, mali Marko.
Još već se je inkaca tribun Damir Kajin. Njega je uvrijedila ružičasta boja, jer on drži kako oni zaslužuju - crvenu. E, moj Damire, daleko si ti od crlenega, dokle si u IDS-u - ti si žuti centraš, a ne crleni livak.
Partija nan je stari konpanjo i konpozitor Nelo Miloti. Ja san ga lično dopelja u Gorski kotar u partizane. Bija je u kratkin brgešami, još ragač. Njigovo oružje je bila armonika. Moj tetac Gašpar je vajk govorija: “U revoluciji već valja armonika nego puška”. E, jušto tako je bilo z našin Nelon. Kad je bilo najteže njigova armonika je dizala moral. I dan-danas kad čujen njigove kante Marš Istarske brigade, kad čujen njegovu Fratelancu, ja se svi nazdrhnen, ja bin zajno kako lav juriša na barikade, zasvin ki me jebe prostata, tlak, cuker i šjatika. Ki gušt je bija slušati dok je on dirigira. Koliko je ljudi on navadija kantati, koliko je veselja, pozitivne energije i dobre volje nosija sobon ti ljudina od čovika… Adijo maeštro!
Siromaha Kosorica, Kajin je ne more viti na kraj oka. Moja mala unuka Samanta, sunce didovo, me pita: “Zašto gospodin Kajin organski ne trpi premijerku Jadranku i njene broševe? Zašto je onako ružno govorio o njenom brošu u obliku škorpiona? Da nije on muška šovinistička svinja?” Dite moje! Ma dite moje, ča tako se govori? Jena napredna pionirka nikad ne govori kako međunarodna rehakcija! To ti je čisto filozofsko pitanje: “Ki ima pravo, nima krivo”. Kajin je protiv pederi i Crikve, a Crikva je protiv pederi i Kajina, a Crikva i Kajin su protiv Kosorice. Ča će reći da su Kajin i Crikva, da ne rečen jušto košulja i guzica, ma su kako nohat i prst, i da su proti pederi samo javno, a proti Jace javno i tajno.
Zva me je merikanski miljarder Donald Trump, moj stari preteja, i pita me kakova je ituvacija z Brijoni. Mu govorin: sve huja i huja, ča bi reći da te sad Titovi otoki čekaju na pijatu. Precija je pala, sad je ura! Ja i Dak, tako ja zoven Donalda, smo stari pretelji, još od vrimeni kad san mu bija namistija unu Čehinju. Mene je bila Ivana štufala pak san je bija ripuštija Trumpu. Da ni bilo mene on nikad ne bi bija vidija unu žensku stvar. Tako smo ustali strateški partneri. Mu govorin, Brijoni nan više nisu interesantni. Jakovčić je pensa riješiti problem ezaposlenosti priko Brijoni, ma je uvidija kako će ti problem brže riješiti u takozvanoj Turbo turneji ka je jušto u tijeku toka.
Toliko za uvi put, lipi moji. Eko dažda, a naši stari su govorili: “Voda ni dobra nanke u pastolu”. Dajte si kuraja, i budite pravi ko morete.
Vajka z vami vaš
Zvane Lakodelac
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
PECUNIA TUA TECUM SIT
U ovoj zemlji svi otpuštaju:
- jeni radnike (33. 411 nezaposlenih u Hrvatskoj), drugi šolde (Rohatinski otpustio 6,3 mild. kuna)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
(P)RAZNE CAKE ZA JUNAKE
Pismeni
Njemački ministar obrane podnio je ostavku zbog optužbi da je većim dijelom prepisao svoj doktorski rad.
Invecer puli nas bi bija ćepa medaju perke almeno, za diferencu ud naših miništri, zna pisati!
Riblje brašno
Istarski župan Ivan Jakovčić je u Trstu sudjelovao na humanitarnoj eno-gastronomskoj večeri pripremajući sardele i sardone u savoru.
He, he, kako stari pulitičar ku rabi zna šjor župan delati anka zmalin papalinami, špečalmente kad su blizu voti.
Viceprvaci
Istarski osnovnoškolci su drugi u Hrvatskoj po broju izostanaka s nastave.
Ma ča jušto ni u čen mi Istrijani u ovoj državi ne moremo biti prvi?
Viseći
Nezavisna lista medulinskog načelnika Gorana Buića i još neke nezavisne koje su bila članice udruge Ladonja ne namjerava ući u novoosnovanu stranku Ladonja Plinija Cuccurina.
Tote se drugo niš ne kapi: je zvisija Cuccurin ki nedan neće z njin eli je zvisija mali Goran i drugi nezavisni ki neće u novi partit?
Bačukari
Na poziv premijerke Kosor radi potpore za dovršetak pregovora s Europskom unijom pojavili su se samo HSP-ovac Danijel Srb i HDSSB-ovac Vladimir Šišljagić.
He, he, su doli samo uni ki nisu imali bačuke za poj zjogati u Motovun...
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
La kost, otužni humoristično-satirički podlistak četvrtkom u Glasu Istre
• autori Vladimir Bugarin, Drago Orlić I Goran Prodan
• zemaljske adrese: Poreč, Pionirska 1; Pula, Riva 10;
virtualna: lakost@glasistre.hr; telefonin 098 475 359, faks 452 863 i 591 555
• reklame na 388 470 ili epgi@glasistre.hr
• reklamacije s gnušanjem odbijamo
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf) , 17.03.2011.
Autor: Ljudevit Kaj - Ožujak 20, 2011, 12:49:20 prijepodne
Réčki „Nôvi list“, 18.03.2011. / Kolumně
Beseda
7 člankov na čakavskomu
Pregled:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F2863285B2863285A2858285928592863288A288D2863286328632863286328592863L (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F2863285B2863285A2858285928592863288A288D2863286328632863286328592863L)
Autor: Ljudevit Kaj - Ožujak 21, 2011, 10:43:36 poslijepodne
Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri / Pogled
KVADRATURA DRUGA
02.10.2010.
đermano ćićo senjanović
Prijatelji i pinezi
Eto, da prestanen prostačit, iša san u novi red. A u novi red ulazi i oni omjer 4000:100.000. To oće reć da je u Iraku poginilo 4000 Amerikanaca i 100.000 Iračana. Ili statistički 1:25. Ne znan ča bi više reka.
Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/10/450781.jpg (http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/10/450781.jpg)
Šta se više žešćidu na njega, meni je sve draži. Nikidan je reka da su političari roba na tržištu i da će ih kupit onoliko koliko mu ih bude tribalo. I svi su popizdili. Bidan moj Kerum. Tuču ga iz svih kaluni zaraj te izjave, a ol je ča falija? Okad je nagrnila mlada demokracija, sa vijećnicima i zastupnicima se trguje ka sa kumpirima. Veletrgovačko poduzeće HDZ zapasalo je cilo tržište. Tebi pinezi, tebi zaposlenje za ženu, ćer i pasa, tebi upravni odbor, tebi građevinska dozvola, a tebi kiosk na rivu, pa prodaji sladoled, sokove i goldune. I svi sritni. HDZ je dobija samostalne dizače ruku, a Adlešićka je dobila materijalnu sigurnost. Ma di mi je baš ona pala na pamet? Mislija san da je, bidna, ebete, jer nikad tri suvisle rečenice nije složila.
Ali kad je tribalo zaposlit muža i izgradit kuću, u jedan put je najbistrija na svitu. A HDZ-u ništa nije skupo. Jebe ih se, ol daju svoje. Utiraju ruku u državnu kasu i izvadu koliko in triba. Nema tih pinez koje oni neće ukrest, samo da se održu na vlasti. I oni su ostvarili san svih lupeži. Nekažnjeno krest. Ukredu miljune i miljarde, a niko in ništa ne može. Svi sve znaju, a oni - nedodirljivi. Njihova policija, njihov sud, njihovo tužilaštvo... Kako narod ne skoči i ne pomete ih na izborima? Nisu ludi radit kontra sebe. Invalidske penzije, dragovoljci, javne službe, a i penzionere se uvik drži na laštik. I ko će in se oduprit?! Radnici? Koji? Oni iz škvera? Za njih imaju uvik spremljene tri crvene krpe: komunizam, samoupravljanje i Jugoslavija.
Zato razumin sve ove ča su skočili na Keruma. HDZ i SDP su popizdili ča in se dirnija u monopol, u kasu i vlast, a poštena inteligencija se zgraža nad Kerumovin primitivizmon, prostaštvon i nekompetentnošću. Evo ga i Ante Tomić upozorava da se okružija falšin prijatejima. Da se svi vrtu oko njega samo zato ča ima moć i pineze. I da će, ako sutra ostane bez pinez, učas ostat i bez prijateji. Evo, obavještavan Keruma da za pineze ne triba brinit. Nikad s njin nisan bija prijatelj, a razgovarali smo usve dva puta i oba puta zaraj Bajamontuše. Pa, eto, nek se dogodi da Kerum bankrotira, prvi ću ić na banku, uć ću u dozvoljeni minus od deset iljad, i odma ću mu poklonit te pineze. E, i to od gušta. U znak zahvalnosti ča je razbuca ovu licemjernu, lupešku, pokvarenu, kvazigospodsku političku scenu. Ča je isprid svih onih napirlitanih političari iznija zrcalo i reka: "Evo, ovo ste vi, samo goli lični interes i ništa više!" E, pa kad san ja spreman Kerumu poklonit deset iljad, virujen da bi se u Split našlo još njih stotinu. I to mu je odma miljun. A on je već dokaza da od miljuna zna učinit pet miljuni.
A ča se tiče politike, znan da i Kerum nije cviće. I durat će onoliko koliko ga Split bude trpija. A ja mu nikad neću zaboravit da nas je oslobodija ove falše munite. Fala mu ča nan je bija šok-terapija.
Nekome šok, a nekome terapija.
Veliki pinezi
Ne znan je li on doša na čelo HT-a pri ili posli Njemac. Samo znan da se duboko uvuka Tuđmanu, pa ga je on stavija na čelo HT-a. Na račun HDZ se dočepa dobroga mista, a onda se, kad su Njemci kupili HT i stavili ga na čelo, distancira od stranke. I on je sad samo privrednik. A ča je bija ministar i ča je diza ruku za najšporkije stvari, to se danas ne računa. On mi malo daje na Matešu. I Mateša je bija isturena ruka šporkice u Fondu za privatizaciju kad se događala najgora lupeština i kriminal, a danas se šeta po svitu ka šef HOO i glumi neutralnog sportaša.
Umisto da je dobija nogu u guzicu, ka hrvatska sramota, on se okolo šeta s hrvatskon zastavon na reveru i sramoti i nas i zastavu. Bilo je još takvih ka ča su Mudrinić i Mateša, i o takvima nije baš bilo puno kritičkih napisa i osvrta. Sve su to dični hrvatski muževi, ponos roda svoga. I evo je Mudrinić gostova kod Stankovića, reka je kolika mu je plaća, i cila se zemlja uzbudila. Odma su izašli članci i analize koliki su to pinezi i koliko se toga s ton plaćon more kupit. Novinari se vataju za glavu i govoru da s njegovon misečnon plaćon od 11 iljad euri prosječna hrvatska obitelj živi godinu dan. I još mu savjetuju kako to potrošit. More kupit jedno auto misečno, ili škatulu briljanti, ili zlatne poluge... Oćedu reć da bi društvo tribalo bit socijalno osjetljivo, da čemu tolike razlike, da dok jedni gladuju, drugi se razbacuju... I sve tako čitan i beštiman. Nema beštimje koju nisan izgovorija. Toliko san se uzbeštima da nisan zna zašto beštiman. Sitija san se da se radilo o novcima, o velikoj plaći, ali nikako nisan moga nać poveznicu.
Pokuša san se sitit, a kako nisan uspija, ostavija san se razmišljanja i sta pivat: "Jebala se moja mala za profit od kapitala."
Krvavi pinezi
Već mi pô godine stoji u notes natuknica u obliku omjera 4000:100.000, i ja je svaki put priskočin. Iako me ti omjer najpri rastužija, pa razbisnija, a onda i raspizdija, mislija san da bi bilo malo pretenciozno da se ja iden bavit ton problematikon. To je sektor Zlatka Dizdarevića, Šnajdera i Matvejevića, ljudi koji imaju težinu i kojima je ta problematika u malome prstu. A onda me nikidan nazvala mater: "Evo ti Blair daje intervju, brzo okreni na Prvi." Okrenija san, gleda san par minuti, a onda pribacija na niki film. A ča ću ga slušat? Sere li ga, sere. On je strašno protiv talibana, koji se ne ponašaju po zapadnin normama. A najgori su oni talibani koji rade nepodopštine u zemljama koje su bogate naftom. Ka ča HDZ jebe nas u mozak već 20 godin, tako Amerika i Engleska jebu cili svit.
Eto, da prestanen prostačit, iša san u novi red. A u novi red ulazi i oni omjer 4000:100.000. To oće reć da je u Iraku poginilo 4000 Amerikanaca i 100.000 Iračana. Ili statistički 1:25. Ne znan ča bi više reka. More bit da mi je ti omjer i sta pô godine u notes jer nisan zna ča ću reć. Gledaš ga, gledaš, a onda popizdiš. I jedino ti se iskristalizira ono: Smrt fašizmu - sloboda narodu!
Krvavi obraz
Uvatilo još jednoga bjegunca iz slučaja Lora, a novine se raspisale. Dobro, prvi dan, to je vijest, ali čemu posli danima u detalje? Te dobija sina s drugon ženon, te proda auto, te izdali ga mještani, te advokat govori da je nevin... Pravu od zločinca heroja. A od urednika debila.
http://split-online.info/split/hrvatska/prijatelji-i-pinezi/ (http://split-online.info/split/hrvatska/prijatelji-i-pinezi/)
ili:
http://novine.novilist.hr/default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285928582863285A285828592858286328982897288F286328782877286F2863285D2859285F285B285B285F2863286328632863W (http://novine.novilist.hr/default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285928582863285A285828592858286328982897288F286328782877286F2863285D2859285F285B285B285F2863286328632863W)
Autor: Ljudevit Kaj - Lipanj 15, 2011, 11:19:21 poslijepodne
Réčki „Nôvi list“, 09.06.2011. / Kolumně
Beseda
8 člankov na čakavskomu
Pregled:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285E2863285A2858285928592863288A288D2863286328632863286328582863L (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285E2863285A2858285928592863288A288D2863286328632863286328582863L)
--------------------------------------------------------------------------------
--------------------------------------------------------------------------------
TAKO SE REČE
Zakrpaj svoje nevoji z poslovicami
Reče se za nekega da »lepo nosi leta«, pa to i mane ki put reču – ma ja se više ćutin da mi »leta pežu«. Veramente, moran, boje reć moren se tješit da j' za to krivo i ovo munjeno vreme, a ne samo moje leta
Judi na celen svete odvavek zmišjaju poslovici, pa j' tako Shakespeare (Šekspir – poznati ingleški pisac, ki j' valda anke volil poslovici) već pred više od četiresto let zapisal negdere tu svoju ideju. Ne znan ši j' on to i sam proval storit, ma mane ne gre to baš jako od ruki.
Reče se za nekega ...
Opširnije (za pretplatnike):
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285E2863285A2858285928592863288A288D28632863285D285D2861285B2858286028632863286328582863S (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285E2863285A2858285928592863288A288D28632863285D285D2861285B2858286028632863286328582863S)
--------------------------------------------------------------------------------
KARTULINA Z MIK-a (7):
KAKO J MIČICA NOVALJUN I OKOLE NAVIGALA I SLOVENSKE FANTJE NA ZRĆE POPELJALA
Dojdi va Novalju, da vidiš kako je lipo
Mnogemi ki tu dojdu zgljeda koda Novaljci bivaju va raju, nisu faleli, ma za načinit raj rabilo j i muki, i truda. Puno neveri i bonac, puno rati i mirenji, puno teškoga sakidanjeg življenja
Jušto to – dojdi va Novalju, da vidiš kako je lipo – rekla mi Jasna Dabo – Peranić, ženska ka ravna z novaljsken Centron za kulturu, još on prvi put kad san za mikovskun avangardun, onemi munjenemi deškimi ki snimaju kartuline z MIK-a dokanpanala, prvi put va svomu mladomu životu na Pag, ja Mičica, neputa od Mikića, ...
Opširnije (za pretplatnike):
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285E2863285A2858285928592863288A288D28632863285D285D2861285B2859285928632863286328582863G (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285E2863285A2858285928592863288A288D28632863285D285D2861285B2859285928632863286328582863G)
--------------------------------------------------------------------------------
DA SE NE POZABI
Majski gušti, delavi bageri i lepe malice
Majski dani su pasali va sunce i lepen vremene i nismo se ni obrnuli, a već je prišal jun, prvi letnji mesec. Još ćemo malo morat pričekat da i na karte ariva vreme za na banj poć i da se na Telovu blagoslovi more, da fini škola i da se opre vreme od godišnjeh odmori (za oneh ki ne delaju va turizme). A dokle se čekalo ...
Opširnije (za pretplatnike):
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285E2863285A2858285928592863288A288D28632863285D285D2861285B2858286128632863286328582863R (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285E2863285A2858285928592863288A288D28632863285D285D2861285B2858286128632863286328582863R)
--------------------------------------------------------------------------------
ČA NI ČA
Štorije od lovci i kunelići
Ćapal san ovoliiikuuu ribu!, hvali se ribar jenemu lovcu, a lovac mu odgovori: »Pak ča, ja san tofnil ovoliiikeeegaaa srnjaka!« Ja, i ča onda?, pita ga ribar.
– Pak niš, to su bila ustvari dva strašno velika srnjaka, samo ča su onda prišla još dva policjota i ćapala me va krivolovi. I niš, onda ...
Opširnije (za pretplatnike):
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285E2863285A2858285928592863288A288D28632863285D285D2861285B2859285828632863286328582863H (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285E2863285A2858285928592863288A288D28632863285D285D2861285B2859285828632863286328582863H)
--------------------------------------------------------------------------------
FIJUMANSKI KANTUNIĆ
Veli Potrošački Brat
Već dvajset dan pred moj rojendan na moju adresu dohajaju čestitki od judi ke ne poznan. Najprvo mi j' rojendan čestital jedan klub od libri. Zaželeli su mi puno zdravja, jubavi i soldi, a onput predložili da si naručin kakov libar pa će mi oni uz moju narudžbu poslat dar iznenađenja za rojendan. To bi značilo da ...
Opširnije (za pretplatnike):
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285E2863285A2858285928592863288A288D28632863285D285D2861285B2859285A28632863286328582863Y (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285E2863285A2858285928592863288A288D28632863285D285D2861285B2859285A28632863286328582863Y)
--------------------------------------------------------------------------------
NASMEJTE SE, OVO J' ŽIVOT PARIĆAL
Guma
Mićega školana Ivića učiteljica pita da joj reče jednu dugu besedu.
– Guma – povidi joj Ivić.
– To nije duga riječ. Ima samo dva sloga – povidi učiteljica.
– Ja, ma da ju vidite kakova je kad ...
Opširnije (za pretplatnike):
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285E2863285A2858285928592863288A288D28632863285D285D2861285B2859285B28632863286328582863X (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285E2863285A2858285928592863288A288D28632863285D285D2861285B2859285B28632863286328582863X)
--------------------------------------------------------------------------------
OBAŠLI SMO
Dve suzi smeha Cvjetane Miletić
Kako ča j' sama rekla, tapa po hode Gervaisa i Kompanjeta, po puteh i putićeh seh drugeh vredneh čakavci ki za jubav svojga materinskega zajika delaju se ča znaju, moru i moraju
Vlih, jedan petak va Lovrane, va Galerije Laurus bilo je predstavljanje knjigi kratke prozi »Dve suzi smeha«, ča ju je napisala Cvjetana Miletić, a izdala Ustanova »Ivan Matetić Ronjgov« od Ronjgi. Organizator predstavjana bil je KUD Lovor z Lovrana. Va ime Izdavača Lovranci je pozdravila Doris Brusić i predala notni ...
Opširnije (za pretplatnike):
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285E2863285A2858285928592863288A288D28632863285D285D2861285B2859285C28632863286328582863W (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285E2863285A2858285928592863288A288D28632863285D285D2861285B2859285C28632863286328582863W)
--------------------------------------------------------------------------------
ZAPISANO VA SRCE
Ča smo starije, to nan već rabi divana
Nekih, od finjenice škole videla nisan nikad. Retko tu i tamo ku utaknin. Ov put smo se, na četrtoga dana ovoga miseca se skupa našle potle punih 40 let, kako smo v Riki finile Pedagošku gimnaziju. Jedna j' z Rima doletela, druge su z Zagreba, Ljubljane, z Kastavšćine, Grobnišćine... došle. Kad smo prvi dan va ričke ...
Opširnije (za pretplatnike):
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285E2863285A2858285928592863288A288D28632863285D285D2861285B2859285D28632863286328582863V (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285E2863285A2858285928592863288A288D28632863285D285D2861285B2859285D28632863286328582863V)
Autor: Ljudevit Kaj - Lipanj 28, 2011, 11:17:26 poslijepodne
Riječki „Novi list“, 28.06.2011. / Kolumne, komentari
S KAMIKA I MORA
Grad prijatelj dece
Šibenskin ulicami odzvanja dečji smeh, a glavna tema razgovora više nisu Facebook i videoigrice leh predstavi. Tako se odgaja buduća kazališna publika, dok se va radionicami razvija dečja kreativnost i jubav prama različitin oblicimi umjetnosti. Šibenik z pravon nosi titulu grada prijatelja dece, našeh budućeh veleh judi ki bi mogli bit bolji da va sebe zavavik zadrže dečji duh.
Piše Kim CUCULIĆ
Na ulazu v Riku, tamo pul Plumbuma, piše da j' Rika grad prijatelj dece. Često razbijan glavu z ten je to jušto tako. V Rike se najveć dece more videt va Toweru na Pećinami, kako se igraju va onen kantuniću dok su njin roditelji va šopingu. Naš grad nima ni baš puno parki i igrališta va ken bi se deca mogla igrat. Tu i tamo dogode se neki programi za dečju publiku. Ma se to skupa nekako se teško more usporedit z jednin Šibenikon, ki već više od pedeset let imeje Međunarodni dečji festival.
Kad san bila mića, na televizije su prenosili neke predstavi ke su se odvijale spred stare šibenske gracke vijećnice. Volela san to pogljedat, ma se do sad nis imela prilike poć va Šibenik va vrime dečjeg festivala. Tih petnajst dan ča festival dura, Šibenik va praven smislu te besedi postaje grad diteta. Ne moren se spametit kad sad zadnji put va tako kratko vrime videla tuliko miće dece po ulicami, trgimi i najveć va teatru. Parter i loži šibenskog kazališta oveh dan krcati su mićeh gledatelji, ke roditelji va velon broju vode na predstavi. Po šibenskin ulicami leh se divani o predstavami, a jedan otac rekal je da j' škoda ča festival ne dura šest miseci na leto.
I mići i veli žive z dečjin festivalon. Ono ča j' najlipše, va vrime trajanja manifestacije se kot da j' storeno po dečjoj mere. Na sakon kantunu prodaju se slatkiši, otprt je samanj libri za decu, održavaju se promocije dečjih libri i izložbi z dečjin radimi. Deca Šibenika va velon se broju uključuju i va radionice, a rezultati njihovoga dela moru se videt po celon gradu. Deca sama stvaraju i festivalski bilten, a imeju i svoj radio. Šibenskin ulicami odzvanja dečji smeh, a glavna tema razgovora više nisu Facebook i videoigrice leh predstavi. Tako se odgaja buduća kazališna publika, dok se va radionicami razvija dečja kreativnost i jubav prama različitin oblicimi umjetnosti. Šibenik z pravon nosi titulu grada prijatelja dece, našeh budućeh veleh judi ki bi mogli bit bolji da va sebe zavavik zadrže dečji duh. Šibenik je va ten pogledu svetli primer. O ten je i Rika grad prijatelj dece moglo bi se raspravljat. Leh da se ne ustane na onoj tablice ku su klali na ulazu va grad.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28602863285E2863285A28582859285928632893289328632863285D285E285928612858285928632863286328592863X (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28602863285E2863285A28582859285928632893289328632863285D285E285928612858285928632863286328592863X)
Autor: Ljudevit Kaj - Srpanj 08, 2011, 11:24:05 poslijepodne
Rečki Novi list 2011 07 02
Stent by stenT
Piše Ćićo Senjanović
Slika:
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=562555',291,256,'');
Šprajcova sonata
Ne sićan se da mi je dida Jozo ikad u životu popija biru. Dâ bi mi bocun i posla bi me u Kurtićevih po vino. To bi bilo za obid. A za večeru me ne bi slâ, nego bi sâm odija u konobu. Iša bi među jude popit kvarat. U više navrata. Evo san uvatija sebe da sve češće mislin o vinu. Priporučili su mi ga u zdravstvene svrhe. Zaraj srca. Ima bit da mi je omililo, jer jedva čekan popit svoju dozu. Ali mi je nezgodno doć u kafić i tražit čašu vina. Nema tako maloga pakovanja. I to mi je dalo mislit. Kako je bira u limenku, zašto se i vino ne bi tako prodavalo? Sad se vi, ča se razumite u vino, nemojte počet smijat. Ne znan je li se vino smi punit u ijednu drugu ambalažu osin staklene. Ako smi, baš bi volija otvorit limenku i istrest u grlo dva deca. Onda nadlanicon obrisat justa i reć: »Je, baš je ka grom.«
Prva štorija: Kad se čovik najmanje nada, dođe 28. 6. i onda mu se ne da ić otvarat enciklopediju i provjeravat svoje asocijacije i sjećanja. A na ti dan pada Đurđevdan ili Vidovdan, ili oba, uglavnon nešto pada. Mislin da je na ti dan prije 83 godine pâ i Stjepan Radić kad ga je u Skupštinu iz rivolvera pogodija jedan srpski zločinac. I onda su ga kraljevske vlasti formalno zatvorile, a bilo mu je u zatvoru boje nego našemu Norcu. I kad su 1945. partizani došli na vlast, ti Radićev atentator se doša puvat isprid jednog srpskog komandanta da je on srpski junak, a ovi ga je posla u materinu i reka mu: »Ti si srpska sramota, a ne srpski junak.« Ne znan ča mi je sad na pamet pâ Božidar Vučurević.
Druga štorija: Doša me povirit rođak i govori da je produžija vozačku. A kako je proša 65 godin, to su mu je produžili za 10 godin. Pitan ga: »A ako u međuvremenu umreš, možeš li je koristit za vožnju po grobju?« Mrvu se zamislija, a onda mi je reka: »Možeš, ali ne smiš vozit priko 20 na uru.« Je, u pravu je. Nezgodno bi bilo po grobju raspalit stotku. Bilo bi mrtvih na svakon kantunu.
Treća štorija: Kad niman ča činit, onda sednen uz more pa mislin. Ali ne počnen odma mislit. Najprije malo uživan. Najdraže mi je sest kod Lučke kapetanije oko devet uri navečer i gledat kako brodi odlazu iz luke. To oni gredu za otoke i u Italiju, tamo prinoću, a onda se ujutro najranije uputu put Splita. I baš mi je drago gledat te brode, i onda buden ponosan ča se bar po pitanju tih brodi, otoka, veza, linija i lučke infrastrukture vidi stalni napredak. Sve gre ka podmazano, sve štima ka urica. I ne gre ti u glavu da u ovu zemju u kojoj je sve u rasulu, Jadrolinija plovi punin jedrima i širi slavu naše zemje i našega turizma. Kako je ono gradonačelnik u Malo misto pisa pozdravni govor avijatičaru? Orle nebeskih visina...
E, tu kraj Lučke kapetanije, tu sednen pa uživan, a ako oću mislit, onda se pripomistin na kraj sridnjeg mula, jer tamo nima šušura i ništa mi ne odvlači pažnju. Nikidan san isto sidija i na pamet mi je pâ Zoran Milanović. Izdeklamira san mu cili monolog, a on me gleda, mrvu je razvuka usta u osmijeh, a iz očiju mu se čitalo: »Majko moja, koji je ovo kreten!«
More bit da bi to i ja za njega reka da smo bili u obrnutin pozicijama. A evo moga elaborata: »Milanoviću, budi pametan, učini najveći dribling, zajebi sve i sačuvaj stranku. Ti se javno ponašaj ka i dosad. Agitiraj, analiziraj i seciraj HDZ i ovu Vladu, ali potajice šapni svin svojin glasačima i simpatizerima da ne izlazu na izbore. Tako će HDZ opet osvojit vlast. I kad je osvoju, ča ćedu s njon? BDP stalno pada, izvoza ima malo i ništa, javne službe bujaju, dug nan je doša do grla, sudstvo se mrvu našminkalo, a iznutra trulež, školstvo u raspadu, zdravstvo diše na slamku, radništvo je zatučeno, brodogradnja je na izdisaju. I sad mi reci ča ćeš ti učinit ako dođeš na vlast? Ne smiš se u nikoga dirnit, jer će ti privilegičari učas napunit Rivu. A ako se budeš puno junačija, kestenjari bi ti mogli doć glave. Zato pusti HDZ-u još jedan mandat. Neka sve istrune prirodnin puten. Nema sriće dok ih njiovi glasači ne počnu tuć nogon u gujcu. Tako da ih vrag zauvik odnese. I da ova zemja konačno počne disat punin plućima.« Kad san mu sve to izgovorija ćutija san se ka da ću poletit. I jesan, poletija san. Poviše Omiša, Vrgorca, Imotskoga, Knina, Drniša, Perkovića, Kaštili i opet se spustija u Split. Lipi pejsaži, pitoma polja, vridni ljudi, pošten i bogobojazan narod. Sve po miri HDZ-a. Bija bi grij prikidat tu idilu.
Nova štorija: Ne sićan se da mi je dida Jozo ikad u životu popija biru. Dâ bi mi bocun i posla bi me u Kurtićevih po vino. To bi bilo za obid. A za večeru me ne bi slâ, nego bi sâm odija u konobu. Iša bi među jude popit kvarat. U više navrata. Evo san uvatija sebe da sve češće mislin o vinu. Priporučili su mi ga u zdravstvene svrhe. Zaraj srca. Ima bit da mi je omililo, jer jedva čekan popit svoju dozu. Ali mi je nezgodno doć u kafić i tražit čašu vina. Nema tako maloga pakovanja. I to mi je dalo mislit. Kako je bira u limenku, zašto se i vino ne bi tako prodavalo? Sad se vi, ča se razumite u vino, nemojte počet smijat. Ne znan je li se vino smi punit u ijednu drugu ambalažu osin staklene. Ako smi, baš bi volija otvorit limenku i istrest u grlo dva deca. Onda nadlanicon obrisat justa i reć: »Je, baš je ka grom.«
Peta štorija: Prošlu subotu je bija praznik, nisan pisa pa se skupilo materijala. Tako iman sinjano da bi vajalo čagod napisat o Nagradi Vladimir Nazor. Gleda san direktni prenos dodjele na televiziju i baš san bija ponosan. Lipo, odmjereno, svečano, nenametljivo. Baš kako bi tribalo činit te dodjele. Gleda san radi prijatejice Nade Gašić, a srce mi je zaigralo kad san kraj nje vidija Dinka Kovačića i Danila Šerbedžiju. Sve moj svit. Bija je tu i Aralica. Gleda san ga i učinilo mi je muku. Dobija je Životnu nagradu za književnost, a to bi onda bilo za sve ča je u životu napisa. A on je pisa i romane s ključen. I kad bi se izgulija ključ, kroz ključanicu bi se vidilo krcato dobroga i poštenoga književničkog svita o kojima je Aralica pisa na bazi najvećega prasca. A bilo je i huškačkih protumuslimanskih lancuni koje mu je objavija slavni Joško Kulušić u Slobodnu Dalmaciju. To je Kulušić iša malo balansirat, iša se mrvu dodvorit novoj vlasti, ne bi li spasija Slobodnu. I na kraju je Slobodna krpinizirana i kutlizirana, a Kulušića su potirali ka zadnju štracu.
I evo sad mislin ča bi ja učinija da san bija među laureatima. Vjerojatno ništa. Kad san svojedobno dobija Nagradu Veselko Tenžera, nit san vidija ko je uz mene, nit mi je bilo briga. Cili san se bija raspa od sriće. Ali, možda, da je uz mene bija Aralica i da se on u ime svih laureati zafalija na nagradama, možda bi se diskretno udaljija i lagano za sobon zatvorija vrata. Jer ako ga moran trpit blizu sebe, ne moran ga trpit poviše sebe.
Sljedeća štorija: Uživan gledat Wimbledon. Ne skidan glavu s ekrana. Ivan mi dodaje sendviče i limunadu, a ja se dižen samo za popišat. Jo da je jemat jedan veliki šijun! Gledan Wimbledon i divin se Engleskoj, njezinoj tradiciji, zelenoj travi, kapelinima, krajevskoj porodici, skupjačima baluni i debelin linijskin sutkinjama u krema gaćama koje samo ča ne prsnu. Velika Britanija, veliki imperij, velika tradicija i veliki turnir. Onda uvečer gledan dokumentarac o nafti, o britanskoj kompaniji BP, o Azerbajdžanu di je BP dobija koncesiju za vađenje nafte. BP godišnje plaća 26 miljardi dolari, predsjednik Azerbajdžana je uveja diktaturu, niko ne smi pisnit, narod krepaje od gladi, a predsjednikov sin u Dubaiju kupuje kuću od pô miljarde dolari. I još je reklo da se rukovodeći kadar iz BP-ja redovito liferuje u britansku vladu. Onda je BP njihov Agrokor?
I ča san tija reć? Ne znan. Mislija san povezat Wimbledon i BP. Reć koju o krvavin pinezima na kojima je Wimbledon izresta, o velikin igračima koji mu daju legitimitet. Ajme, daleko san krenija. Tako bi ispalo da u ovome kurbanjskome svitu nema čovika koji se nije išporka. Živija tenis! Doli revolucija!
Sedma štorija: Dvi godine su bili pristojni i normalni, a ovu godinu su nan se opet posrali na proslavu. To je već šizofrenija. Na Dan antifašizma na Dnevnik ide najprije Josipović i njegove riči u pohvalu antifašizma, a odma posli toga prilog o ustaškon derneku nad Jazovkon. To je isto ka da bi za Božić nakon izvještaja iz Katedrale iša prilog o inkviziciji i o zločinima katoličkog klera za vrime Drugoga svjetskog rata. Ali, kad ja to znan, to znaju i ovi s Televizije. Znaju, a činu?! E, to činu namjerno! Da bi provocirali i da bi nas stalno vraćali na stare teme. Da zaboravimo rasulo u zemlji, ovu lupeštinu i banditizam.
Evo, mene su uspili isprovocirat. Pada mi na pamet da na sve svoje košuje i majice dan učinit mali znak. Ka ča Lacoste ima krokodila ja bi ima tri slova: NTT. A između dva T mala crvena zvizda petokraka. I sad, ovisno o tome ko te pita, uvik moš reć da je to: New York, Texas, Tekstil. Ili ako te pita koji Slovenac, reć ćeš mu da je to: Naš Triglav Trgovski. A ako je to koji slovenski antifašist, onda bi mu šapnija: Naš Tovariš Tito. A u stvari ta tri slova NTT to je najobičniji rebus: Par T iza N!
Osma štorija: A jednu od ovih NTT majica bi poklonija i Azemu Vllasiju. Nikidan san čita razgovor s njin, i oduševija me kad je reka: »Mi Albanci nikad nismo doživjeli Jugoslaviju kao svoju prirodnu državu.« To je lipa, iskrena i poštena izjava, samo je mrvu zakasnija. Umisto da je ka omladinac sta na čelo pokreta za odcjepljenje Kosova, on je bija predsjednik jugoslavenske omladine i ka pasić se lipija uz Tita, a usput je bija i član CK SKJ. I umisto da se pokrije ušima, on nan danas otkrije veliku istinu. Znan, lako je meni sad pizdit, ali triba se uvuć u njegovu kožu. On najboje zna koliko se napatija na visokin jugoslavenskin položajima. A u njemu je sve vrilo. Živija je za Kosovo republiku. A mora se patit po Beogradu di mu je glava stalno bila u torbi. Jer da su ga otkrili ka dvostrukog špijuna, ne bi mu laka bila. Na kraju ga je tek Milošević raskrinka. E, ali volija bi znat za koga Azem Vllasi danas radi? Za svoju Albaniju, za svoje Kosovo ili za svoju Makedoniju? Pari mi se da ka i uvik radi samo za svoju guzicu.
Deveta štorija: Da ne bude sve žestoko i nabrijano, evo i jedne pohvale. Sve čestitke uredniku Dnevnika gospodinu Zoranu Šprajcu. Prikaza nan je izvrstan prilog o djevojčici i klaviru. Šestogodišnja djevojčica je veliki glazbeni talent, ali je dosta siromašna. Vlada je doznala za njezine muke i poklonila joj 20 iljad kuna za klavir. Klavir je kupljen, djevojčica sva sritna svira, a njezina baka sva u suzama radosnicama zahvaljuje Vladi. Pored djevojčice sjedi predsjednica Vlade Jadranka Kosor i topi se od milinja. Onda nešto pita djevojčicu, a ona joj sramežljivo odgovara.
Zatim se na ekranu pojavljuje Šprajc i duhovito poentira: »Glasujmo za Jadranku, svima će nam kupiti klavir.«
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285F2863285A285828592859286328982897288F286328782877286F2863285D285E285A285D285D285D28632863286328592863Y (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285F2863285A285828592859286328982897288F286328782877286F2863285D285E285A285D285D285D28632863286328592863Y)
Autor: Ljudevit Kaj - Srpanj 08, 2011, 11:34:34 poslijepodne
Rečki Novi list 2011 07 04
S kamika i mora
Kamo j nestal čovik?
Je, kako je, je ča je, ma da j Rika bila i ostala mane najdraži, najlipji i najšesneji grad na svitu - je. Ne bin ga menjala ni za ki drugi na svitu, ma uza se to, mane j moja Višnjevica vavek na prvomu mestu. Pa i ja kod i mnogi drugi, bivan va rečkomu prstenu, delan v Rike. More bit da grešin, ma me par da ne. I mislin da se, na su sriću, Rika još vavek ne mora pitat kade j nestal čovik, ni va statističkomu, ni va simboličkomu smislu. A doklen je tako, dobro j.
Piše: Slavica Mrkić Modrić
Konačno j pri kraju i ta štorija od Hrvacke i Evropske uniji. Sad je pak problem ki j za ta pir najveć zaslužan. Si se hvastaju, si misle da su oni, si bi oteli bit kumi, a jedino ča se od prvoga dana zna je z čigovoga žepa gredu soldi za konačno združivanje. Si stroški platit će oni mići ki pira nete ni videt, ma će ga na svomu hrbatu itekako oćutit. Kako će nan bit kad konačno Evropa reče "ziman", a pozabi reć i va dobru i va zlu? Kod i pu sakoga braka, more bit i dobro i loše. No, homo mi lipo z globalnoga na lokalno, i razmislimo malo kamo su nestale te tisuće stanovniki Rike, aš da j ovaj popis pukazal kako j va odnosu na on pasani popis, on z 2001. leta Rika ima 15.308 stanovniki manje.
Neki su umrli, to j sasma logično aš ljudi umiru. Neki su se rodili, ma nažalost već dugo se, ne samo v Rike leh i va celoj Lipoj našoj, manje ljudi rodi leh ča jih umre. Neki su šli trbuhon za kruhon, pa sad namesto v Rike bivaju i delaju ki zna kade. Neki su za pasanoga rata v Riku došli, malo tu bili, a kad su se jedan sled refali, šli su dvojin puton. Ma, najveć oneh ki su z Rike prošli, to j moje mišljenje, vrnulo se j doma - va rečki prsten, va komu su imeli starine. Aš, ruku na srce, kuliko j sredinon pasanoga stoljeća bil trend sela poć va grad, tuliko j početkon ovoga bil obrnut smjer. Recite pravo, ča ni lipje bivat recimo na Krasice, Hreljinu, Gromišćine, Kostrene, Kastvu ale Klane, leh v Rike. Kako j potreba se veća i veća, a dela se manje i manje, čovik gljeda na se, recimo na to da su mu stroški življenja va rečkomu prstenu manji leh su va gradu, da va prigradu more imet i svoj vrt, i svoju črešnju, i slivu, i trs, da more imet i dve kokoše pa nete morat kupljevat jaja, da mu j ditetu bolje da raste va miru gradskoga prstena leh va gradskoj gnjete. Tako da van ja mislin da j razlog za to smanjenje od 10 zaspraven jedan lokalni migracijski proces.
Uostalon, Rika već nima industriju, a zna se da su delavci z cele bivše državi jušto v Riku dohajali delo iskat. Ča će sad v Rike nać? Je, kako je, je ča je, ma da j Rika bila i ostala mane najdraži, najlipji i najšesneji grad na svitu - je. Ne bin ga menjala ni za ki drugi na svitu, ma uza se to, mane j moja Višnjevica vavek na prvomu mestu. Pa i ja kod i mnogi drugi, bivan va rečkomu prstenu, delan v Rike. More bit da grešin, ma me par da ne. I mislin da se, na su sriću, Rika još vavek ne mora pitat kade j nestal čovik, ni va statističkomu, ni va simboličkomu smislu. A doklen je tako, dobro j.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285C2863285F2863285A28582859285928632893289328632863285D285E285A2860285C285C28632863286328592863U (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285C2863285F2863285A28582859285928632893289328632863285D285E285A2860285C285C28632863286328592863U)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Trogirski Kanti - Gdje je nestao covjek, 04:04
Trogirski Kanti - Gdje je nestao covjek (http://www.youtube.com/watch?v=DCFLigmak1Q#)
Autor: Ljudevit Kaj - Srpanj 24, 2011, 01:10:20 prijepodne
Rečki Novi list 21.7.2011. / Beseda
OBAŠLI SMO
Karoce va »perle od Kvarnera«
Opatija večeras ne spi – kantali su judi, zadovojni ča je Carska noć pripejala ne samo cara Franza Josefa i caricu Sissi, nego i celu vojsku judi z cele Hrvacke ki su va starinskemi kostimi đirali semo-tamo
Piše Aleksandra KUĆEL- ILIĆL,
itrataju Sergej DRECHSLER, Marko GRACIN i Marin ANIČIĆ
Kurijere, auti, motocikli i druga čuda modernega sveta zakrcali su gornju opatijsku cestu. Glavna, dolnja cesta se zaprla za skoro seh ki hode na naftu, benzinu, ale pak plin, a otprla samo za retki oldtimeri, karoci keh su vukli konji i za judi, za seh ki su se oteli bez straha prošećat po našoj »perle di Kvarnero«. Prošeći se s manun po Kvarnere, Opatija večeras ne spi – kantali su judi, zadovojni ča je Carska noć, letnja štorija ka poveda od povijesti i kulture ovisteh kraji i cele srednjoeuropske susešćine, prišla va grad i pripejala ne samo cara Franza Josefa i caricu Sissi, nego i celu vojsku judi z cele Hrvacke ki su va starinskemi kostimi đirali semo-tamo. Turisti su ćapevali svoje kameri i fotografski aparati i kako nemi litratali okole po grade i ni njin pačilo niš – ni vela gužva, ni vela teplina, ni to ča su auti morali pustit dosti dugo od centra.
Sacherica od 6 metar
Ono ča se je od celega tega šušura juden najviše zapjažalo, je to ča su ugostitelji zanesli kantride na samu cestu, pak se je spreda Imperijala, Milenija i Mozarta kakovo ledeno kafe, đelato, ale kakov koktelčić moglo popit i va jenen noven, a tako privlačnen ambijente. Na tarace od kavani hotela Imperijal rezala se je i jena od najvećeh Sacher torti na svete ka bi se zarad svojeh šest metar mogla natjecat i za Guinnesovu knjigu od rekordi, a pokle te slatke deliciji, vremena je bilo i za tanac po sred cesti i za kakov dobar litrat za spomen na opatijsko leto 2011., Kaisernacht, ov najveći teatar na oprten.
Carmen i Karol
Altroke letnje maškari, ovo je bil pravi karneval i za oneh ki znaju neč od opatijske povijesti pak njurgaju da carica Sissi nikada ni vižitala Opatiju (je al ne morda bi povjesničari boje znali), ma va saken slučaje, 2011. leta je bila tu, i za oneh ken niš ni bilo preveć ćaro ma su se »prepustili doživljaju letnje noći«. Isto tako govore i za glavnu večer na Slatine, ka je trebala kroz štoriju od rumunjskega kralja Karola i njegove ženi Carmen Sylve propejat uz besedi, kanat, tanac i muziku, seh ki su prišli više od sto let nazad, kot da bi se selo va neki vremeplov i pozabilo i na kompjutori, mobiteli, ajfoni, sateliti i sa druga čudesa ka zadiru va našu privatnost i ne daju nan mirno spat. Veli brat nas gjeda smiron. Znali mi za to, al ne.
Letnji zvončari
Neki su razumeli se (pogotovo oni ki su celu prestavu kreirali, sekoliki glumci, statisti, sopci, tancuri, pjevači i drugi), neki malo manje, a neki niš, ma njin je sejno koliko čujen, bilo dobro. Leto je, još ki dan i Sveti Jakov je tu, judi hode na banj, pa njin ni bilo ćaro zač su na Slatinu prišli i zvončari, magari njin sada ni štajon.
Ma, bilo kako bilo, pustit ćemo juden ki su parićevali Carsku noć malo umjetničke slobodi, aš ako Sissi nikada ni popila kafe v' Opatije, ne mora značit da zvončari smeju kampanat po Opatije samo va vreme od pusta...
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28592863285F2863285A2858285928592863288A288D28632863285D285E285D285C285C285B28632863286328592863R (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28592863285F2863285A2858285928592863288A288D28632863285D285E285D285C285C285B28632863286328592863R)
Autor: Ljudevit Kaj - Srpanj 24, 2011, 01:12:37 prijepodne
Rečki Novi list 21.7.2011. / Beseda
ČA NI ČA
Kaiser pust
Piše Marino MALJAVAC
Kraljevski pir va carskoj noći vidila je Opatija pasani vikend, kad je na Slatini i po celin gradi paradiralo na hiljade ljudi kako bi vidili kraljicu Carmen Sylva i kralja Karola, cara Franza Josefa i njegova ženu Sissi skupa ziz njihu svitu. A bome imilo se tu ča vidit. Tancalo se grčke i latino tance, domaću potresujku, hital se je vatromet, sopla simfonija, kantala opera, a moglo se je trefit i čovika ki sope škotske gajde. Opatija se pokazala kot pravi kozmopolitski grad, takoreć saki ki je bil na Kaisernachti mogal je vidit del tradicije i kulture koj pripada. Ljudi su uživali, hodili su posred glavne ceste, a za grad kot ča je Opatija ki se zadnjih let ne more pohvalit ziz bogzna kakovin noćnin životon, ova povijesna carska noć pokazala se kot dosta dobra stvar. I onda su odnekud priletili zvončari. Ziz barku na vesla dopeljali su se do glavne pozornice, a neki »zlobnici« su rekli da bi to valjda rabilo simbolizirat njihov prelazak »onega poznatega« mora med Rukavcon i Zvoneću kuda tradicionalno hode na svoje ophode. Ipak, vrhunac cele štorije bil je kad su zvončari prišli na pozornicu i doklje se je hital vatromet i sopla simfonija – zapalili pusta.
Sad, neki će reć da je va umjetnosti skoro se dozvoljeno, da je umjetnost svit za sebe i da ni toliko čudno ča Franz Jozef i Sissi ki nikad skupa nisu bili va Opatiji sada ovuda šeću ruku pod ruku ili da se pust pali va sred jula miseca. Ali, ni to baš tako. Besede »kaiser« i »pust« nekako ne pašu va istu rečenicu, al opet čajaznan, morda će drugo leto Franz Jozef i Sissi oprtit zvonce i poć skupa ziz zvončari po njihih tradicionalnih putih.
Tradicije postoje da bi se rušile. Ovu rečenicu čujen saki put kada pogljedan kakovu važnu nogometnu utakmicu, a sportski komentatori uživaju kada neka ekipa recimo prvi put zgubi na domaćin tereni ili kad neki igrač zabije toliko goli koliko ih niki va povijesti prvo njega ni dal. Da se se menja još je govoril i stari grčki filozof Heraklit ki je tvrdil da nikad ne morete dva puta stat va istu riku, aš magari i ako stavite nogu na isto mesto kot i pasani put, zdola vas će teć neka druga i drugačja voda. Isto tako, nogometna utakmica ka je odigrana nikad se više neće ponovit, magari je igrali iste ekipe ziz istimi igrači. Nogometna pravila ostaju stalno manje-više ista, ali nemoguće je da se se odigra kot pasani put. Neki put van bala malo pobigne pak van je protivnički igrač zame, neki put ne arivate skočit kako rabi ili reagirat na vrime, neki put van se bala od stative odbije va gol, a neki put zleti na tribine... I onda komentator reče: »Se je to nogomet, zato je tako interesantan aš nikad ne znaš točno ča će se dogodit.«
Nogomet, kot jena igra za mase, va nekih svojih segmentih mogal bi se usporedit s puston (postoji recimo i maškarani nogomet kega neki igraju o pusti). Pust je va našin kraji za puno ljudi »najvažnija sporedna stvar na sviti«, a za neke bome i najvažnija. Jedino ča va pusti ni toliko šoldi kot va nogometi, mada kako su neki počeli zadnjih let od tega delat biznis, moguće je da se i to promeni. Saki pust bi recimo mogal imit svojega menadžera. Ono po čin pust isto moremo usporedit ziz nogometon je da postoji jena tradicija ka ima svoja pravila, mada unutar tih pravil imate puno mesta za improvizaciju. Kot ča van se kad igrate nogomet bala neki put odbije od stative va gol, a neki put zleti van, tako i kada recimo grete na pusne tance ne znate kako će večer finit. Znate da su subotu, da ćete poć ziz kumpaniju, da ćete vidit čuda poznatih ljudi, a kadi, kako i kada će se skupa finit – vranić će ga znat. Ali ima i pusni štajun neka svoja pravila osin da se va to vrime more sakakor munjesat. Jeno od njih je recimo da počne na Antonju, a fine na Pusni utorak, al Pusnu sredu. Neki put se je lahko opeć kada brkate tradiciju i modernu umjetnost. Umjetniku je vavik lahko reć da je njegova umjetnost kot svit za sebe, da povideva svoju štoriju i da ni pravi odraz svita va kin živimo. Reče se da je va ljubavi i va rati se dozvoljeno. Va umjetnosti ipak malo manje.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28592863285F2863285A2858285928592863288A288D28632863285D285E285D285C285C285D28632863286328592863X (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28592863285F2863285A2858285928592863288A288D28632863285D285E285D285C285C285D28632863286328592863X)
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 06, 2012, 08:36:28 poslijepodne
Novi list, 2012-02-06
S kamika i mora
Za sneg parićani (spremni)
Vavek isto, ja već iman ohoho let, a moja mat još ni dokončala da volin zimu i da ja nikad neću zanjurgat ni na škuru, ni na običnu buru, ni na sneg, da mane ne pači kad je deset spod nuli leh mi pači i ponemejen kad je već od 25 znad nuli. Ja, to van je tako – ki vas bolje pozna od vlastite materi?
Piše: Slavica Mrkić Modrić
Zazimelo je. Zaspraven zazimelo. Zadnjeh pet dan naslišen leh o tomu kuliko j stupnji spod nule, kade i kuliko bura puše, ka j cesta oprta, ka zaprta i komu se, a komu ni voda zelidila, komu se dimnjak važgal, maška prehladila... Doma pak uza se ovo naslišen i – telice, obuci se ča ne vidiš da j vane za poginut, obuj dupli šotokalci aš će ti se nogi zaledit i jajniki prehladit pa ćeš kašnje mane skucat, kladi kapu na glavu i dobro zamotaj ta šijal, a kade su ti rukavice... Kad se obučen koda gren va Sibir, a ne va Novi list i ćapan za kvaku od vrat onput još čujen i – pomalo vozi, aš nisi sama na ceste i ako vidiš da se nebo škuri valje odi doma. Vavek isto, ja već iman ohoho let, a moja mat još ni dokončala da volin zimu i da ja nikad neću zanjurgat ni na škuru, ni na običnu buru, ni na sneg, da mane ne pači kad je deset spod nuli leh mi pači i ponemejen kad je već od 25 znad nuli. Ja, to van je tako – ki vas bolje pozna od vlastite materi?
To ča ni njoj, ni mnogemi okol mane nikako ni ćaro da neki voli zimu, a neki leto, to j drugi par rukavi. Ja, recimo ne razumen kako ona, mislin moja mat more reć da će poginut od zimi, a sedi va kuhinje va koj termometar pukažuje od 28 do 32 stupnja i nikamo vanka ne gre. Pu nas se doma, dočin temperatuta pade na 27 proglašava i opsadno stanje, i elementarna nepogoda. Leh čekan kad će ocu reć da zove vojsku da ju spasi. Morete mislet kuliko moje telo uživa kad z teh tropi zijde vanka na zimu! To su huje pripremi leh pu ruskeh soldati.
Kad smo već pu priprem onput moran pohvalit se zimske službi i grada i županije aš ako nikada nisu, ov put su se pripravili za ta silan sneg ča j bil najavljivan. Oni se pripravili, a od snega ni s. Ja, tako van je to. Da se nisu, napadal bi do kolena. Zač je nas prepasal, zato aš smo bili dobri pa j on gore rekal – neću njih, ale zato ča nismo bili pa j sopeta on odozgora rekal – e, kad ćete bit tvrdoglavi cela Hrvacka će se snegu veselit, a vi ćete na krilimi bure letet i semo, i tamo. A da su neki i leteli, i odleteli govore podatki da su oni nebogi dohtori i sestre po hitnemi traktimi imeli pune ruki i polomljeneh, i zlomljeneh, i natučeneh, i fanj stučeneh.
Ča se pak maškar tiče, vranić jih dal, da jih dal, se su odgodili ča se j odgodit moglo. To van znači leh jedno, a to je da će on idući vikend maškari nemet na sakomu centimetru Primorja, a ja sedet va Novomu listu i kljet – da van pas mater, kurbu prasicu maškaranu. Nemojte mislet da neću, znan ja sebe.
Zvir:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285E2863285A2863285A28582859285A28632893289328632863285D2861285E285E285B285928632863286328592863X (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285E2863285A2863285A28582859285A28632893289328632863285D2861285E285E285B285928632863286328592863X)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Cmreki v snegu spiju, 01:58
Cmreki v snegu spiju (http://www.youtube.com/watch?v=elVIouLQoPg#ws)
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 08, 2012, 10:42:01 poslijepodne
Novi list, 2012 02 07
S kamika i mora
Sparina j' popustila
Da smo pred zimun si jednaki, pokazal je slučaj hrvackog i srbijanskog precjednika Josipovića i Tadića ki su bili zameteni na Jahorine. Ćeš-nećeš morali su jedan drugome bit kunpanija*, a od tog njihovog neslužbenog susreta mogal bi se storit jedan dobar scenarij za kakov krimić ali film katastrofi.
Piše: (Ajs) K(r)im Cuculić
Sako jutro, leh ča otpren oči, dižen roleti i gljedan je v Rike finalmente pal sneg. Celu šetemanu najavljuju kako će se zabelit i naš grad, ma od toga zasad niš. Ma kako j' va medijimi storena vela panika, mat je rekla da moramo storit zalihe, aš da nekuliko dan nećemo zihajat z kući. I tako ni bilo druge – otac i ja oprtili smo rucaki i kot da se sprema rat zaputili se va butigu. Mat je storila spisak, na ken je bilo po nekuliko kil cukara, soli, muki i par litri ulja, a nami j' bilo najvažneje da domi prinesemo dve-tri vrećice čipsa i ki paketić čikulade. Tako smo se za zimu i sneg parićali, kot ča j' moja nona Regina vavik imela drveni kasun va ken je čuvala zalihi jida aš da se nikad ne zna kad će počet neki novi rat.
Već osmi dan v Rike su niske temperaturi, na ke mi Primorci nismo navadili. Sibirska zima spustila se do Jadrana i Dalmacije, va koj je zbog elementarne nepogodi angažirana čak i vojska. Mići Dalmatinci vesele se snegu, a još više i tome ča ne moraju poć va školu. Moj kolega Vinko Peršić dokončal je da j' sibirska zima pravi dokaz da se čovječanstvo suočava z globalnin zatopljenjen. Vinko j' rekal i to da njemu ni hladno aš da njega grije jubav. I moji kolege novinari i fotoreporteri pokazali su zime zubi, a naša šifra komuniciranja postala j': »Sparina j' popustila«.
Da smo pred zimun si jednaki, pokazal je slučaj hrvackog i srbijanskog precjednika Josipovića i Tadića ki su bili zameteni na Jahorine. Ćeš-nećeš morali su jedan drugome bit kunpanija, a od tog njihovog neslužbenog susreta mogal bi se storit jedan dobar scenarij za kakov krimić ali film katastrofi. Bilo bi interesantno doznat ča su visoki državnici razgovarali tako zameteni va snegu. Morda su hitili briškulu i trešete. Dobra tema za još jedan nastavak serijala o tajnon agentu 007.
Zvir:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285F2863285A2863285A28582859285A28632893289328632863285D2861285E285F285E285B28632863286328592863V (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285F2863285A2863285A28582859285A28632893289328632863285D2861285E285F285E285B28632863286328592863V)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
* Izraz "company", kompanija, kompanjon, mu dojde od taljanskoga "con pane" (z kruvom), slično kak i „kumpel” (pajdaš) od latinskoga "cum pane" (z kruvom).
Zajednička jedača bila je i v socijalne, (vojničko-) cehovske funkcije
Zviri:
(Engleski)
Con pane – company
The term "company" derives from "con pane", the bread that many of these displaced soldiers shared amongst each other as they formed professional organizations to seek employment through the sale of their military skills.
Zvir:
http://en.wikipedia.org/wiki/User:CJSC/PMC_Draft (http://en.wikipedia.org/wiki/User:CJSC/PMC_Draft)
(nemački)
Cum pane - Kumpel
Einen Menschen, dem man vertrauen kann, mit dem man durch dick und dünn geht, nennt man einen »Kumpel«. Dieses Wort geht auf lateinisch »cum pane« - wörtlich: mit Brot - zurück. Es bezeichnet im ursprünglichen Wortsinn also jemanden, mit dem man das Brot teilt.
Lepa prigodna pripovest (na nemačkomu)
http://www.extremefarming.de/?e=1204 (http://www.extremefarming.de/?e=1204)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
MILKA ČAKARUN LENAC - Vesela kumpanija, 02:21
MILKA ČAKARUN LENAC - Vesela kumpanija (http://www.youtube.com/watch?v=-XVxi7f2QVM#)
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 10, 2012, 11:36:50 poslijepodne
ČA(N) KAJ PUŠLEK
(Chiang Kai-shek)
(Š)à-la
Rečki «Novi list»
S kamika i mora
Pikabit, sikira, gospa Irma
(vrmar, ....)
Piše:
Kim Cuculić
Sako tuliko na televizije se more pogljedat kakov francuski film, ki j' na programu, kot i si dobri filmi, okolo polnoći. Komać čekan takovu priliku, aš se Francuzi va svojin filmimi često bave aktualnon društvenon problematikun.
Pasani vikend reprizirali su kumediju »Madame Irma« (va prevodu na čakavski » Gospa Irma «, na hrvackon »Gospođa Irma«, da nas ne bi kaznil TV odred za zajik) va koj je glavni lik zgubil delo va svojin četrdesetin letimi. Žene i dece ne usudi se priznat da j' nezaposlen, pa vas očajan gre pul vidovnjakinje kako bi mu prorekla budućnost. To j' nekakova gatara na samnju ka judimi drobi sakakove bedastoći. Potle toga glavni junak posjeti i samanj ezoterije na ken otkrije da se na horoskopimi, gatanju, numerologije i tome slično more zaradit dobri soldi. I dojde na genijalnu ideju – preobuć će se va žensko i postat gospa Irma ka judimi proriče sudbinu. Pravi film za doba recesije i sumrak kapitalizma. Dosti j' videt si oni vidoviti Milani po hrvackin televizijami da čovik dokonča da to delo, kad niš drugo ne gre, danaska naprosto cveta. Judi ne znaju ča ih jutra čeka, pa misle da će njin to reć vidovnjaci ki njin i bez da su vidoviti moru reć da dela ni i teško da će ga bit.
Vide(l)o:
Gospa Irma
Madame Irma 2006 Trailer.flv, 01:53
Madame Irma 2006 Trailer.flv (http://www.youtube.com/watch?v=z7EarqvyeT8#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 10, 2012, 11:37:43 poslijepodne
Nastavek z prethodnoga lista
Drugi interesantan francuski film je » Pikabit « (va hrvackon prevodu »Ormar«), va ken glavni lik potle leta i leta ča j' bil lojalan svojen poduzeću dobije otkaz, a razlog je taj ča j' kot osoba bezličan. Žena mu j' dala nogu i niki ga ne poštuje. Onput mu njegov sused predloži da proširi štoriju da j' tobože homoseksualac i da j' o ten mučal kako ne bi bil otpušten. Ovaj to i stori, pa direhtor njegove bivše firmi povuče odluku o otkazu kako se otpuštanje ne bi protumačilo kot diskriminacija. Ča j' najbolje, naš junak više ni bezličan i kot lažni homić simi j' postal zanimljiv.
Vide(l)o:
Vrmar
Trailer Le Placard original, 01:24
Trailer Le Placard original (http://www.youtube.com/watch?v=oWAlR44Kn6o#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 10, 2012, 11:38:16 poslijepodne
Nastavek z prethodnoga lista
Va treten filmu » Sikira « (va hrvackon prevodu »Sjekira«) direhtor francuske harteri isto tako dobije otkaz, a razlog je preseljenje fabriki. Nekuliko meseci potle toga ne more nać delo, a onput se pojavi prilika za novo radno mesto ku glavni lik ne želi propustit. Da bi došal do novoga dela parićan je čak i poubijat si svoji konkurenti. Film je žanrovski črna kumedija-triler. Sa tri filma su kumedije ke progovaraju o črnoj stvarnosti va koji živejemo. I to na duhovit način, aš kad je se tako črno još nan leh ironija i humor ustaju.
Vide(l)o:
Sekira(cija)
Le Couperet, trailer, 01:20
Le Couperet, trailer (http://www.youtube.com/watch?v=j1r6kQI_BvE#)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Zvir:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B2859286328592863285A28582859285A28632893289328632863285D2861285D285F2858285E28632863286328592863R (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B2859286328592863285A28582859285A28632893289328632863285D2861285D285F2858285E28632863286328592863R)
Autor: Ljudevit Kaj - Svibanj 08, 2012, 10:50:56 poslijepodne
(S)TEKLIĆ
Nedjelja, 29.04.2012 .
Žena za volanom
Znam da je zabranjeno telefoniranje u vožnji, ali vrag me natenta da zoven dragoga. „Keko, ti se diga?“ „Da, pozuri, tri eksplozije su već bile.“
U zadnje vrime, moj Keko obožava delati domaći kruh. On misi tisto, a štruce i pečenje su moja briga. Udruženi rad, odlična stvar. Umišano tisto stavi u plastičnu zdjelu s poklopcem. Kad explodira i poklopac zleti u zrak, svi se stresemo i smijemo.
Danas ne pišen niš grdega, a ne. Dobro sam zapamtila onu mudrost da se nije dobro družiti s depresivcima ča stalno kukaju, govoru o bolestima i dižgracijama pak te u razgovoru nokautiraju. Za početak, jedan lipi hahahhaaa!!!
Baš san pročitala za jednu tipicu koja je ćapala otkaz na delu, ali nije zbog tega pala u bedaru nego si je sama našla drugi đob. Uzgaja voće i povrće, posla i šoldi koliko ćeš. Super komad, čak i druge zapošljava. To miki! Nekako san se prepoznala u temu, ča ja znam, more i mene tukati slična sudbina. I zato, ja san lipo iznesla moje limune i mandarine na teracu, ih kokolan, snifan njihovo lipo i mirisno cvijeće i čekam plodove. Hej ljudi, ne zezan se, lani mi je rodilo 5 limuni i 9 mandarini! Čisto zdravlje, nema špricanja ni slična sranja. Keko je od ribara na Rivi nabavija stiroporne kašete i sve su već u funkciji. Već su nikli šelen, prešemul, menta, bašelak, čak i salata. Svako jutro obajden moje kašetice, zalijen i proizvodnja gre. To preporučan i vama, barem da neke stvari ne moramo kupovati jer ki zna od kud su i kako uzgojene.
Ča je još novega u mojoj fameji? Svekrva Marijuči mi je down. Kad su joj povisili penšion, bila je u qurzu. „Dio Krišto, che žajeb!“ „Opet?“ „Picka mater, gledaj, la Giorgina je dobila 18 kuna povišenje, a ja samo 16.“ „Marijuči, pa ona ima malo veću pemziju od vas i ča se čudite, 0,85% i njoj i vama.“ „Che povišenje de merda, jušto da kupin dici dvi čokolade.“ Pokazala je roge i partila u svoju kamaru. Ima pravo, to povišenje je baš humoristično i za to, hahahahaaa, dobro za smijat se.
U zadnje vrime, moj Keko obožava delati domaći kruh. On misi tisto, a štruce i pečenje su moja briga. Udruženi rad, odlična stvar. Umišano tisto stavi u plastičnu zdjelu s poklopcem. Kad explodira i poklopac zleti u zrak, svi se stresemo i smijemo. Kupljeni kruh mi je sumnjiv zbog dodataka i plus Marijučina štoria od njezine prijateljice fosilke ča je imala muža pekara, hebo te! „Oly, znaš da se svi pekari skinu goli kad u pekarna bude previse teplo?“
„Ma dajte Mariuči, kako goli?“ „Ši, ši, skinu kanotijere i košulje, do pasa.“ „Pa dobro, ako im je teplo, ništa strašno. Tako i tako, ki hi vidi?“ „Da, ma ima jedan žajeb, bella mia.“
„Koji?“ „Oni ti se znoju tutta forza i onda uzmu tijesto za kruh i s njim se brišu po trbuhu, ispod pazuha, po cicama. Da upije znoj, ti kapiši? Njanke soli ne treba da stavu u brašno, he, he, he.“ Skoro san povraćala od škifece. Nadam se da su te fore bile samo u njezino vrime, a sada to ni moguće. Hm, ki zna? Uglavnom, nije reklama protiv pekara, to moja Mariuči priča gluposti.
Subota ujutro, tornivam se iz špeže po zaobilaznici. Sunce sije, proljetna idila. Lasi mi sexy vijoru. U našoj staroj škraculi prozor otvoren jer se ne more isključiti grijanje. Neki kontakt zahebava, treba hitno kod majstora. Znam da je zabranjeno telefoniranje u vožnji, ali vrag me natenta da zoven dragoga. „Keko, ti se diga?“ „Da, pozuri, tri eksplozije su već bile.“
U ti moment, kako iz magle, iskoči mi policijot i ništo mahne. Zajno me ćapala tremarijola! Brzo šiknen mobitel u boršu, dam žmigavac i stanem. Časna riječ, usrala sam se! Vozila sam po malo, vezana jesam, jedino će me zahebati mobić i globa na vidiku. Policijot mi viče: „Ne možete gospođo stati ovako na cesti, vozite dalje!“ Nisam čekala da mi dvaput reče. Niš mi ni bilo jasno, a sigurno će mi poslati fotku s telefonom na uhu. Kad sam došla doma, sva drhtava povidan Keku ča me tukalo. „Ma ne še boj Oly, nista ti neće. Sigurno je vidio liepa tipa za volanom, te poždravio, a ti si mislila da radi stop. Ale, štruce čekaju.“ O Keko, Keko, Keko, dobri moj Keeeeko, pjevan jer nije kenja u stilu: „Ma si kokoš, zašto telefoniraš kad znaš da je zabranjeno! Ma da, žena za volanom!“
Provajte ovu ričetu: „Mamači, ima nešto slatko?“ „Ne.“ „A nešto za namazat?“ „Sad će biti.“
NOBELOVA PAŠTETA
Kuhajte fetu korijena celera, dokle omekša. U blender ili sjeckalicu hitite: 1 malu konzervu talijanskega tonna, ali izbacite ulje. Dodajte samo 2 male žličice majoneze, 3 mljevenih mendula, 1 od hrena. Na padeli zagrijte oko minutu, 3 žličice sezama i 1 sjemenki od cuke da puste aromu. Kad se ohlade, na fino isjeckajte nožem i dodajte još žlicu čvrstog jogurta, malo opranih kapara, 2 usitnjene masline i gran finale – fetu ohlađenog šelena. Za kraj, 2 žličice maslinovega ulja. Brrrrrm! Brrrrm! Zavrtite blender i gotova pašteta!
Pozdrav od
VASHE OLY
oly.olympia@mail.net.hr
Zvir:
http://www.teklic.hr/lifestyle/oly/zena-za-volanom/ (http://www.teklic.hr/lifestyle/oly/zena-za-volanom/)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 29, 2012, 09:16:48 poslijepodne
DRUGA STRANA
Red, mir, disciplina
Pa, počet ćemo od običnoga curanja. Po tomu Zakonu saki onaj ki vrši nuždu na javnomu mestu more bit kažnjen s najmanje 500, a najveć dve tisuć kun. I sad vi recite, kuliki od onih ča su bili na Beloj nedeje su curali va grm, zid ale va svoje vlastite gaći?
Onput prosjačenje. Bilo j' i toga, aš kamo će prosjaci ako ne na samanj. E, pa po jednomu takovomu država bi inkasala od tisuću do tri tisuće kun.
Kako i sami znate, zad Crekvine je šuma, a ča j' va šume, kad noć pade, e, pa to van ja ne moran govorit. Intanto, da su policijoti z lampadinun obašli leh kilometar puta kroz Lužinu, inkasali bi za plaću ne jednoga, leh vagun koleg. Najme, kazna za seks na javnomu mestu iznosi od tri do pet tisuć kun, pa neka nan pokle i crikva i država plače radi slaboga nataliteta.
Piše: Slavica Mrkić-Modrić
Pregled pasanoga meseca počet ćemo z Belun nedejun. Nisan bila, i ne zato aš nisan arivala leh zato aš ne volin gnjetu, a kako se j' Kastafcon ov put se potrefilo - i blagdan, i lipo vrime, onput je to bila ne gnjeta leh stampedo. Istina Bog, i dosadašnjeh let bin va Kastav dohajala na Beli pundejak, a ne na Belu nedeju, ma ov se put nisan ni po pundejku prtila na kastav. Zač? Pa zato aš je radi blagdana jušto pundejak bilo najveć ljudi na Kastvu. Kako saki novinar ki bar sled drži do sebe, va sakomu i na sakomu mestu ima svoji ljudi, to mi informacij o tomu ki j' koga, zač i kako, ni falelo. Moren van reć da san z uri va uru dobijala vijesti o tomu ča j' i ki je na Lokvine, ča i ki na Crekvine, onput na Fortice, Šporovoj jame i da sad ne nabrajan dalje. Se san znala i o ponude, kuliko ča košta, kade j' odojak ale janjac jeftineji, a kade skuplji, na komu štandu ne rabi pit aš će bit »bižte pete, posrat ću vas«, a na komu j' vino ko govori si zajiki. Znala san i do kuda su auti parkirani, i ki ča i kada sope, ma, milijun puti bolje leh da san bila na licu mesta. Dakako da san bila i punkt za žalbi, pa san tako imela čut i onu štoriju ku j' gospa Vlasta Sušanj Kapićeva tako lipo opisala va Besede od pred dve šetemani, onu o biričine i crikve na Lokvine, ma i onu od Crekvine ku mi j' povedala prva dama županijske podružnice Hrvacke glazbene unije. Zove mane Jadranka i govori kako j' nasred Crekvine nekakov bend sviral čisti narodnjaki i da j' to bilo za neverovat. Sa jadna da njin je došla i pitala da ča to sviraju, a jedan od njih da ju je otpilil pod valje, kod ča ju je i jedan od organizatori kad se j' šla raspitat zač je tomu tako, i zač namesto teh narodnjaki tamo ne sope Dule, ale Polić, ale Bobušica, ale bilo ki od našeh pjevači. Odgovora ni dobila. Ma san njoj ga ja dala. Rekla san njoj, pa zato Jadranko, aš Dule i si ti naši kod ča j' on sopu i kantaju kad se niš ne plaća, a kad rabi platit onput sope neki drugi. Oni su ti od rojenja humanitarci, a mi smo si skupa, a i oni z nami, mone i tomu j' tako bilo, i bit će.
Ne va šume
Tuliko ča se tiče Bele nedeji, ka će, ako pozabimo ove neke stvari ča se više-manje dogajaju na sakomu ovakovomu skupu, ostat zapamćena kod jedna od boljeh, i ča se tiče oneh ki su inkasali, i ča se tiče oneh ki su se proveselili. I neka da. Ma kad smo već pu inkasanja, zajedno mi j' napamet palo kako bi država, da j' on sakramenski novi predlog Zakona o prekršajimi protiv javnog reda i mira usvojen, vagun solad zaslužila teh par dan kuliko j va Kastvu bil šušur. Zač? Pa, počet ćemo od običnoga curanja. Po tomu Zakonu saki onaj ki vrši nuždu na javnomu mestu more bit kažnjen s najmanje 500, a najveć dve tisuć kun. I sad vi recite, kuliki od onih ča su bili na Beloj nedeje su curali va grm, zid ale va svoje vlastite gaći? Gremo dalje. Va predlogu novoga Zakona stoji i da će saki onaj ki vređa policijota bit kažnjen z 15 tisuć kun, odnosno šezdeset dani poć vrešt. Kuliko san imela dan pokle Bele nedeji čitat va novinah, takoveh je bilo ohoho, a med njimin i muških i ženskih. Onput prosjačenje. Bilo j' i toga, aš kamo će prosjaci ako ne na samanj. E, pa po jednomu takovomu država bi inkasala od tisuću do tri tisuće kun. Kako i sami znate, zad Crekvine je šuma, a ča j' va šume, kad noć pade, e, pa to van ja ne moran govorit. Intanto, da su policijoti z lampadinun obašli leh kilometar puta kroz Lužinu, inkasali bi za plaću ne jednoga, leh vagun koleg. Najme, kazna za seks na javnomu mestu iznosi od tri do pet tisuć kun, pa neka nan pokle i crikva i država plače radi slaboga nataliteta.
Kurbe i kurbeži
Sad, je se ki volel za soldi, ča će reć je na Beloj nedeje bilo kurberaja va pravomu smislu te besedi, to ne znan, ma ne bin dva put rekla da ni. Da j' zakon na snage, kaznu i to fanjsku platili bi i ona ale on ki dava uslugu, i ona ale on ki išće uslugu, ča j' va celoj toj stvare jedino pošteno, aš dosada su leh kurbi plaćale, a »kurbeži« niš. I na kurberaju ćemo stat. Jedino ča va ovoj mojoj teorije ne valja je činjenica da bi većina oneh keh bi policijoti ulovili i kaznu njin napisali rekli – soldi nimamo, vrešt gremo, a kuliko j' mane poznato rešti su nan ionako krcati, pa sopeta niš od toga. Jedino bi pu nekeh ke san spomenula kaznu mogli va nature naplatit, ma od takove naplati jedinu korist ima policijot, države ona niš ne znači. Kad se domislin kako doskočit problemu naplati, javit ću van. I Vlade isto.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28602863285928582863285A28582859285A286328982896289428632863285E285B285D2860285C285928632863286328592863Q (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28602863285928582863285A28582859285A286328982896289428632863285E285B285D2860285C285928632863286328592863Q)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Muzikanti - Kastav, Bela Nedeja 2012. , 01:15
Muzikanti - Kastav, Bela Nedeja 2012 (http://www.youtube.com/watch?v=7rtadRhsmo4#)
Autor: Ljudevit Kaj - Listopad 30, 2012, 10:33:09 poslijepodne
S KAMIKA I MORA
Piše: Slavica Mrkić-Modrić
Školani, jadna van palenta
Ono ča me trenutno pojida, a ni sama ne znan zač, aš san školu već odavno finila, a ni deci niman, je ta novi predlog ki j' došal z Ministarstva od znanosti, obrazovanja i športa i va komu stoji da će od drugoga leta osnovno obrazovanje trajat namesto osan, devet let. I se zato, aš da roditelji decu upišivaju va školu zadnji čas, ča će reć kad dite ima debeleh sedan let. Ja va tomu ne vidin niš lošega, aš najbolje znan ča san se zgubila s ten ča su me va školu upisali kad san imela šest let. Zgubila san jedno lipo leto va komu san se kod i si drugi moji vršnjaki mogla igrat, va komu se nisan morala stajat rano jutro, nosit onu torbu ka j' bila težja leh san bila ja, i namesto od sedan, ja san od šest pala va tu makinu ka se zove – život pun obavez.
Intanto, videt ćemo, tr ne bi bilo prvi put da jedna vlast odluči ovako, a kad dojde druga obrne na onako
Zazimelo je. I neka je. Va Gorskomu kotaru pal je i sneg. Prvi ove jeseni. Na radiju govore da ov put ni iznenadil cestari, ma si oni ki su na ušijah sedeli pasani dani doklen se ta sneg najavljival na vela usta, pa nisu šli letnje gumi prehitit va zimske, e, pa ti su se našli na sto čud. Tr jih nisan ni ja, ma nisan ni šla nikamo kade bi zimske gumi rabile, pa mi se to ne računa kod lenost. Ta prvi skos zimi nekako se j' potrefil z prehićivanjen uri i zimsken računanjen vrimena. Si oni ki vole pospat, tako su sa sobote na nedelju dobili jednu uru više sna, a oni ki ne moru spat, jednu uru više nervoza. Kako san ja odvavek van škvari, tako san i ovoga puta med retkemi ki komać doškaju kad će to zimsko računanje vrimena. Zač? E, pa zato aš san ja već noćni, leh dnevni tip i zato aš san najsrićneja kad već na četire zapolne pade prvi škur. A ča moren, kad je va škuromu se nekako lipje, lagje, kad je mehko i kada j' saka stvar nekako puna tajni.
Ja bin bila dobra za tajnu službu, ale neki takov mirakul kade se niš ne sme znat, a sopeta se se zna. Sto posto va toj službe delaju oni keh bi se spravilo pod »noćni tip«, a to ča neki od njih puno stvari kladu na danje svitlo, mada ne smeju, to j' drugi par rukavi, i to j' sad neš š čen nek se bore oni ki su to dozvolili, ki su znali, a mučali i tako dalje, da sad ne navrezan.
Ono ča me trenutno pojida, a ni sama ne znan zač, aš san školu već odavno finila, a ni deci niman, je ta novi predlog ki j' došal z Ministarstva od znanosti, obrazovanja i športa i va komu stoji da će od drugoga leta osnovno obrazovanje trajat namesto osan, devet let. I se zato, aš da roditelji decu upišivaju va školu zadnji čas, ča će reć kad dite ima debeleh sedan let. Ja va tomu ne vidin niš lošega, aš najbolje znan ča san se zgubila s ten ča su me va školu upisali kad san imela šest let. Zgubila san jedno lipo leto va komu san se kod i si drugi moji vršnjaki mogla igrat, va komu se nisan morala stajat rano jutro, nosit onu torbu ka j' bila težja leh san bila ja, i namesto od sedan, ja san od šest pala va tu makinu ka se zove – život pun obavez. I ča j' najhuje, ja i dandanaska mislin da j' to ča su me va školu poslali leto dan raneje leh je trebelo, krivo ča san ostala djetinjasta. Kad mi mat pod nos klade da san telica na pragu pedesete, a da iman pet va glave, ja njoj samo rečen da j' to njeje maslo i da mi za bit ozbiljna celi život fali to jedno leto djetinjstva ča su mi ga ukrali. Normalno da se pokaramo, aš ona j' mene, po njejeh besedah poslala va školu aš nisan hodila va vrtić pa san bila diva, pa san bila razmažena, pa san bila ovakova i onakova. Sega ča reče ispada da me j' raneje upisala va školu leh zato da me se reši, ča će reć da me učiteljica klade va red kad već ona ne more. I tako san na kraju toga karanja dokončala da si ona i naš ministar od školstva moru ruku dat. Isti su, a samen ten kad je neki isti kod moja mat, ja san protiv sega ča j' ta isti smislel, pa makar ta predlog imel i dobreh stran, mane ne valja. Intanto, videt ćemo, tr ne bi bilo prvi put da jedna vlast odluči ovako, a kad dojde druga obrne na onako.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285928582863285A28582859285A28632893289328632863285E285B285E285B285A286028632863286328592863N (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285928582863285A28582859285A28632893289328632863285E285B285E285B285A286028632863286328592863N)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Alen Vitasović - Gušti su gušti SPOT!!, 03:21
Alen Vitasović - Gušti su gušti SPOT!! (http://www.youtube.com/watch?v=6LvYEwj5370#ws)
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 09, 2012, 11:44:31 poslijepodne
S KAMIKA I MORA
Kič naš sagdanji
Smiron skucamo da nimamo, da komać kraj z krajen pospojimo, da smo siromašni kod crikveni miši, a po cimiterih ne raskoš, leh tuliko pretjerivanja da j' to čudo. Sa srića ča mislin da su si mrtvi tamo negdere gore kade j' bolje leh je tu aš da mislin drugačje zajedno bin pomislela na to kako oni ča leže spod ploči skucaju od težine teh rožic, a o migrene od silneh sveć i svećic da ni ne povedan.
Piše: Slavica Mrkić Modić
Porez na imovinu, ha? Ne pojida me. Niman baš jako niš ni pokretne, ni nepokretne imovine, pa sad bit će ča bude. Tr ionako ni ja, ni vi tu ne moremo niš promenit. Zaspraven, kad čovik malo bolje promisli, se j' manje stvari ke moreš menjat. A morda j' tako i bolje, aš nekako te silne promeni ke su nas tukale pasaneh let i nisu neš dobroga donesle. Zadnje ča san promenila bila j' kuhinja, i sedno j' mama rekla da j' ona stara bila ne jedan leh milijun put bolja.
Ono ča se ne menja je to da puno puti nimamo meri. Med takovi ću zajedno i sebe klast aš nisan niš bolja od većine. Kad san lačna i gren va butigu kupit ča za obed, kupin sega vranića, a onput kad dojden doma pojin bobić i naslišan celo zapolne kako mi mat govori da od mićeh nog iman veće oči leh rit. Uža ona mene reć i da se celi život ponašan koda san z velen mišon načinjena i sakoga mi vranića na ovu temu još zna zbrojit. A zaspraven je istina ona ka govori da jabuka nikad ne pada dugo od drva, aš ni ona, ni otac niš nisu bolji, pa se nisan imela od koga vadit bit drugačja – škrbna i šparljiva. Tr se nisan sama zvicijala pa sad neću ovo ale ono jist. Da su na vrime rekli to ti je ča ti je, ja ne bin bila takova kakova san. Sad se moru lipo frigat.
Se ovo povedan aš san ki'vo dan na onomu svomu famoznomu »tur d cimeteru«, ono kad za Si sveti pasan sedan groblji va gradu i prigradu, sama sobun namaljala kako smo zbilja vrite. Smiron skucamo da nimamo, da komać kraj z krajen pospojimo, da smo siromašni kod crikveni miši, a po cimiterih ne raskoš, leh tuliko pretjerivanja da j' to čudo. Sa srića ča mislin da su si mrtvi tamo negdere gore kade j' bolje leh je tu aš da mislin drugačje zajedno bin pomislela na to kako oni ča leže spod ploči skucaju od težine teh rožic, a o migrene od silneh sveć i svećic da ni ne povedan.
I ne leh to ča saki drugi grob ima rožic već leh cvjetarna i sveć već leh svećarna, leh i to ča j' danas va mode takov kič da j' to čudo. Pasaneh san let njurgala na oni lampioni ča žmižu, znate oni ča sakoga normalnoga asociraju na disko klub, i kad san već pomislela da huje od toga ne more, na jednomu sam grobu videla tu »žmigavicu« ma ne »žmigavicu« kod ča su te iste na ke san njurgala, ono kad leh lampica žmiže i to j' to, ova j', verovali vi ale ne, namesto lampice imela križ ki bi sake dve - tri sekundi zasvetil. Strašno! Nisan mogla verovat, i stala san se tako sama sobun njurgajuć spred toga čuda današnjice dobreh pet minuti. Kod hipnotizirana. Onput mi j' paron rekal – a ča se čudiš, drugo leto će va feraliću bit slika pokojnoga i lipo će pokojni letet va feralu zaprt kod duh i pokaživat se i žmigat kod ča sad žmiže križ ale lampica. Zajedno san to zamislela, prekrižila se i z levun, i z desnun, obrnula se i pobigla. Me par da se i mrtvi tamo gore obrAću kad se to vide, leh oni nimaju kamo pobić, kod ča ne moru ni onimi dole reć – ala fermajte, nan je tako sedno ča nan donesete, leh nan je bitno da dojdete. A more bit ni to.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285D2863285928592863285A28582859285A28632893289328632863285E285B285F2859285A285F28632863286328592863U (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285D2863285928592863285A28582859285A28632893289328632863285E285B285F2859285A285F28632863286328592863U)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Đani Stipaničev - Finili su Mare bali - Vici s ljubavlju, 02:39
Đani Stipaničev - Finili su Mare bali - Vici s ljubavlju (http://www.youtube.com/watch?v=DK0H3MGf4qk#)
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 09, 2012, 11:48:20 poslijepodne
Kolumne, komentari
S KAMIKA I MORA
Damin gambit
Piše Kim CUCULIĆ
Pasani vikend onaj ki zbog dažja ni zišal z kući, mogal je na televizije pogljedat dva interesantna intervjua. Obično to ni slučaj, ma znaju se na našin mićin ekranimi pojavit i judi ki imeju ča reć. Za razliku od teškog promašaja z Sanaderon, Stanković je ov put ugostil ekonomskog analitičara Darka Mihajlovića, ki j' lipo rastumačil zač je Hrvacka mića zemja velih čuda v koj vlada savršeno organizirani nered. Moran priznat da već dugo nis čula ...
Nastavek (samo za pretplatnike):
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285E2863285928592863285A28582859285A28632893289328632863285E285B285F285B285B285C28632863286328582863D (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285E2863285928592863285A28582859285A28632893289328632863285E285B285F285B285B285C28632863286328582863D)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Novi list, 2012-11-06
Prisavski slučaj Mihajlović uzdrmao javnu televiziju
HRT se zbog knjigovođe kod Stankovića javno ispričao gledateljima
http://www.novilist.hr/Vijesti/Hrvatska/HRT-se-zbog-knjigovode-kod-Stankovica-javno-is (http://www.novilist.hr/Vijesti/Hrvatska/HRT-se-zbog-knjigovode-kod-Stankovica-javno-is)
pricao-gledateljima
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
D'arka di Noe (Noina arka)
L'ARCA DI NOE' (Sergio Endrigo), 07:28
L'ARCA DI NOE' (Sergio Endrigo) (http://www.youtube.com/watch?v=H8afPDmGJJg#)
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 09, 2012, 11:49:15 poslijepodne
Šjora Špia
Sam ciulaaa, sam vidilaaa...
Bella roba
Taco ja i moj Pico komuniziramo. Neki dan, sam mu recla da mi pogleda na internet sta ima novo u svitu i kod nas. Ja kuham a on mi cita i pita: “Nona, si cula kada za tvornizzu Tomos?” “Ciula? Boga ti, caco da ne, sta je sa njom?” “Propala je! Gotovo, finito!” “Juka mene, ma caco? Pa to su Slovenzi, ne mozen verovati da im je propala tacova legendarna tvornizza!”. “Da, da ona, tu pishe da je nekada u njoj delalo 3000 radnika, a sada su sve popušili! Ali ako je to slovenska tvornizza, šta te briga, nije naša!”. “E Pico mio, nemas ti pojma. Prije svega moraš znati da je jako puno ljudi iz Istre delalo u njoj. Kopar je blizu i nije bilo problema.Oni stariji, sigurno imaju i lipu pemziju jer su delali u Sloveniji, ali to nije bitno.
Aaa, znaci taco? Vero sam se šokirala ujutro. Nista ciudno, to se događa švaki dan ali baš za ovaj šlucaj nebin bila nikad rekla. Se dela o artikolu oz jucerasnji naš giornal da su se infiltrirali lopovi anche tamo gdje građani daju pomoc onima sta imaju još manje nego oni. Žuti kontejner za robu ima i kod mene i svaki put kad bin ga vidila, odmah bin pomislila na sirotinju i caco da ja pomognem. Vishe puta sam nosila tamo štuari od moj Pico, sve u dobrom stanju jer dizza rastu i ne stignu puno rovinati. I ruge štuari sam nosila, lanzune, jastucnizze, deke. Imam previshe i sta ce mi toliko tega kad je dosta malo. Anche moje priatelizze su nosile u taj konteiner. Šteta je bazzati robu ca, ako je još dobra. Vajk se domislim caco šam bila ciulaaa… iz prve ruke, da na primier, u starackim domovima imaju velike potrebe za posteljina i nikad dosta tega. E ben, sta ce meni, da ciuvam koredo… passala su ta vrimena. Inšoma, žalosno je da se neki ljudi profitaju i zarađivaju svoje milione na racun sirotinje. Bella roba ja van kazen. Još pamtin sta šam citalaaa da ima onih koji miliarde zarađivaju na racun skupljene ambalaže… Ma sramota! Umisto da robu daju kome treba, oni je izaberu i posle prodavaju po svojim butigama rabljene robe. Che škifo! Caco cemo dizzu odgajati da budu prava i poštena kada samo slušaju štorije o bogatin lopovima, kojima nidan nista ne moze. Anche moj Pico kaze: “Ma nona, sta da ja ucim, da se mucim kada nikad necu se sa znanjem obogatiti.” “Pico mio, pa ne moraš se obogatiti, s vragom i bogatstvo, vazno ti je da budeš finio skola, našao delo, kapiš, da lipo i normalno ziviš od tega. Vidis da su ti super bogati svi munjeni i njanche oni ne zavrse dobro.” Taco ja malega putim ma ne žnam da li je to u redu jer zivot me svaki dan demantira.
Taco ja i moj Pico komuniziramo. Neki dan, sam mu recla da mi pogleda na internet sta ima novo u svitu i kod nas. Ja kuham a on mi cita i pita: “Nona, si cula kada za tvornizzu Tomos?” “Ciula? Boga ti, caco da ne, sta je sa njom?” “Propala je! Gotovo, finito!” “Juka mene, ma caco? Pa to su Slovenzi, ne mozen verovati da im je propala tacova legendarna tvornizza!”. “Da, da ona, tu pishe da je nekada u njoj delalo 3000 radnika, a sada su sve popušili! Ali ako je to slovenska tvornizza, šta te briga, nije naša!”. “E Pico mio, nemas ti pojma. Prije svega moraš znati da je jako puno ljudi iz Istre delalo u njoj. Kopar je blizu i nije bilo problema.Oni stariji, sigurno imaju i lipu pemziju jer su delali u Sloveniji, ali to nije bitno. Znaš mali, nekada davno, svi motorini su se kupovali tamo, juka mene, ja se još sada domislim caco je moj professor iz srednje skole dolazija na delo u skolu sa svoj motorin della Tomos. Bio je glavni frajer.” “A kako se zvao ti motorin?” “Colibri, dragi moj.” “Hahaha, Kolibri”, smije se mali. “I svi poštini su se vozil na njemu, po ziela Yuga, znaš. Tvornizza je imala cak i svoje firme u Holandiji i Afriki, ciudo od spjeha. A barke? Ma koja nije imala Tomosov motor, pitaj stare ribare, još ih imaju i hi hvalu jer su neuništivi... e... stara dobra vremena, onda nam nisu prodavali makinete de plaštika iz Kine, Pico mio…”.
Ovaj tuzan razgovor smo finili jer mi je doslo zao. Koliko takovih uspjesnih firma je propalo, dosla demokrazia, caco fol kaptalizam, aaa biznis, aaa menađeri, aaa privatizacija i… sve u klinac! Dosta da ti u produzece dođu dva, tri idiota caco vlasnici, sve pokradu i ciao bella! Mi šljutavi smo sve to dozvolili, su nas caco hipnotizirali i ecco nam ga sada. Sve smo imali a sada nismo gospodari od nicega. Nostalgia, va via, bolje da komentiran friške gluposti. Allora šam ciula jednu bulu, stvarno. Pošto građani stalno pitaju da kada ce si miništri i zastupnizzi skinuti place, neka i oni pokažu solidarnost sa radnizima i drugoj sirotinji, ecco, doša je dugo ocekivani moment! Linic bi moga smanjiti place drzavnim duznosnicima za cak 1000 kuna. Bella roba, a kada? Nema još konkretno. Ona Opacicka na tv je recla: “Ako bude potrebno, neka se smanji” Stella mia, caco to mislis “ako bude potrebno”? Ja te pitam, sta se ceka? Da dođen ja tamo? Ma to je komedia! Cak da si skinu i 50 posto, isto bi i dalje ipo zivjeli. Nama bi ipak nesto dali do znanja, ovako, opet nas držu za mone.
VASHA SPIA spia@mail.inet.hr
Glas Istre, 2012 11 08
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Lidija Bačić i klapa Grobnik NE GOVORI DA SAN TI JEDINA - MIK 2010, 03:25
Lidija Bačić i klapa Grobnik NE GOVORI DA SAN TI JEDINA - MIK 2010 (http://www.youtube.com/watch?v=0br3yoaiq8g#ws)
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 09, 2012, 11:51:21 poslijepodne
Prilog četrkom Beseda
5 člankov na čakavskomu:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28602863285928592863285A28582859285A2863288A288D2863286328632863286328582863V (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28602863285928592863285A28582859285A2863288A288D2863286328632863286328582863V)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
(1/5)
TAKO SE REČE
Ako se nadaš lepemu, to je već pol sreći
Tako nas vadi poslovica ku su zapisali Uzbeci, a Rusi su to malo preobrnuli i reču da »sreća brzo beži od nas, ma dobro nadanje nikada«.
...
Ovo leto j' bilo posebno teplo, oveh dani su javili da j' sneg prerano pal, a spametin se da smo dece nekada ovu dobu davali školske al domaće zadaći z naslovon »Jesen je stigla«.
Piše Ivanka GLOGOVIĆ KLARIĆ, slikaju Marin ANIČIĆ i Vedran KARUZA
Tako nas vadi poslovica ku su zapisali Uzbeci ( ne znan ki, ši oni z Rusiji, Afganistana al Kini – aš ih je sakuda). Rusi su to malo preobrnuli i zapisali da sreća brzo beži od nas, ma dobro nadanje nikada.
Pasala j' moderna noć od štrigi, nesli smo rožici i zapalili sveći onen ki nisu više s nami, a keh smo rada imeli, a oni ki još znaju molit malo su se i pomolili za seh mrtveh na cimitere. Verujen da smo si šli doma nadajuć se da ćemo to i drugo leto arivat storit, za sen ten ča nas straše da će 21. XII. ovega leta bit finjetak sveta. To je prorekal stari indijanski narod Maya, ki j' živel va Srednjoj Amerike, i zapisal to va svojen kalendare. Ov uragan Sandy, ki j' ovi dani baš negde va oneh krajeh storil strašansku škodu, a dosta je i judi poginulo – morda je samo početak tega finjetka! Ma dobro j' zapametit da Talijani pametno reču da ni trebe veževat glavu prvo leh ti j' razbijena, a poslovica z Vrbnika na Krke nas tješi da huje od smrti neće bit!
Ovo leto j' bilo posebno teplo, oveh dani su javili da j' sneg prerano pal, a spametin se da smo dece nekada ovu dobu davali školske al domaće zadaći z naslovon »Jesen je stigla«. Mojmu mužu i mane je anke već arivala jesen, ma me j' strah da mane već pomalon ćapuje zima, pa zato prešin pisat – dokle se kompletno ne zmrznen. Pred sobun iman još tri šansi da neš napišen (za saki drugi četrtak!), a potle – kako nan bude!!!
Daž, jugo i vali
Oni ki me smiron čitaju, šli su već za ten, da san se malo počela bavit z nekadašnjemi učeniki mojga muža i z onen ča su mu pisali kot komentar nakon školske zadaći z matematiki. Na stole me ovi dani već čeka kup teh komentari, a na vrhe su onisti keh je napisal jedan Luka, a od kega imamo spravni i neki litrati. Ma ovi pasani dani su bili malo grdi (»da malo« – bi rekal moj muž!), pa san promenila ideju. Vreme j' bilo gnjusno, zaradi dažja, juga i veleh vali, pa se j' čuda i našeh gradi pul mora našlo pod vodun, a v Istre j' neš porušila i jaka pijavica. Posebno pak Si sveti i Sehdušdan spametili su me jenega drugega komentara, pa će oni Lukini malo počekat.
Poiskala san komentar od jene Denis (ka ni se do kraja hodila va opatijsku osnovnu školu), ma ov prvi je dodala, boje reć narisala, na kraju školske zadaći va peten razrede. Morda su i njoj za to dali inspiraciju Si sveti, aš je narisala ploču preko groba, na koj je »fotografija«, pa onput križ i piše MATE KLARIĆ, a na grobe je i nekakova ikebana al neke slične rožice. Levo od tega neki zija tri puti JUHU!!!, ma se ne vidi i ne zna ki, a desno j' narisala sebe (i napisala TO SAM JA!!!) a va »oblačiće« nad glavun napisala KAKO MI JE ŽAO BIO JE ODLIČAN PROF. Zdola sega tega je komentar: Zadaci su bili i lagani i teški!
Cesarić za kraj
Pred letnje ferije mu j' napisala: »Vi ste najbolji profesor s najgorim predmetom. Želim vam da dobro provedete ljeto«… Va jenen drugen komentare piše: »Iskreno ću vam reći: Geometrija mi nikad nije dobro išla«… , a zdola teksta: »Ne razumijem razlomke« dodala (P.S. Ako dobijem ocjenu 4 ili 5 vodim vas na kavu sok ili kolače!)
Negdere va sedmen razrede (kad valjda još ni znala da te poć v Reku), z velemi koloranemi slovami je napisala AJME MAJKO! I onput jako iskreno i simpatično: »(Ajme Klariću!) Imat ćete posla samnom«! A napisala j' zadaću za pet, kot i onistu gore va koj se j' spovedela da ne razume razlomki. Nadamo se muž i ja da je Denis, ka bi sada morala imet 25 al 26 let , dobro i da će skupa s celen sveton još čuda let lepo i veselo poživet…
Pomalo j' već zaškurelo dokle san ja arivala se to pretipkat i popravit, pa su mi pale na pamet besedi Dobriše Cesarića z njegove pjesmi »U suton«. Za sen ten ča su na književnen zajike, ja ću ipak š njimi se ovo danas finit:
»I smiješim se u meki suton, od zapaljenih svijeća svečan,
I osjetim dubinu svega, i da je život vječan – vječan. «
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28602863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B285F285E2859286028632863286328592863J (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28602863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B285F285E2859286028632863286328592863J)
**********************************
Ibrica Jusić - Zašto san sritan, 02:41
Ibrica Jusić - Zašto san sritan (http://www.youtube.com/watch?v=HUTPV5i18mY#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 10, 2012, 12:01:14 prijepodne
Novi list, 2012 11 08
Prilog četrkom Beseda, (2/5)
**********************************
TRI ŽENSKE ŠTORIJE
Za saken ostane neki senjalić
Marija, Marijeta i Milena, bile su Kastafka, Matujka i Mošćeninka i saka od njih imela je svojo vreme. Čuda let ih već ni va teatre od živjenja, ma nisu pozabjene. Za njimi su ostale tri smešice, tri mrvice smeha
Piše Cvjetana MILETIĆ
Seh duš dan je.Mrzlo je i popuhuje. Na se strani diše mrtvaške rožice. Glavi zdižu se veće turnarice, na vetre tancaju one miće, miće rastuće va seh koloreh i one bele i žute keh zovu špini. Dih od rožic i gorućeh štelik raširil se po celen cimitere. Pravo za reć raširil se i cimiter. Pred noć sled jače vehtaju palmiki, ki va duše otpiraju svetlobu i kot da odnekuda prihajaju nečujni glasi oneh ki su potrošili svojo vreme. Za saken je ostal neki plamenčić, neki pisani senjalić, neki spomen. Magar mrvica tugi al smeha. Se drugo vetar će potrt. Užala j' reć moja mat: »Kad umreš - umreš. Ni te!« Ma ni to baš tako. Aš i kad umreš ostane baren kakova štorija. Neka za nasmet se, neka za plakat.
Marija, Marijeta i Milena, bile su Kastafka, Matujka i Mošćeninka i saka od njih imela je svojo vreme. Čuda let ih već ni va teatre od živjenja, ma nisu pozabjene. Za njimi su ostale tri smešice, tri mrvice smeha.
Prva štorija - kastafska
Marija je prepasala devedeseto leto. Naživela se i nadelala. Živjenje ju j' od rojenja bez miloserja mesilo i mastilo. Puna kuća dece i mizerije. Ona j' bila jedanajsta. Već kot otročica morala se rano stajat i va kuće pomoć. Kašnejeh let je na placu hodila. Keh bremen je zinesla, ni sama ne znala povedet. Užala j' reć da ih na kup stavi, bil bi veći od Belićevega brega. I mislela je, sirota, da će njoj bit lagje kad se oženi. Ma ni bilo. Njiji je Ive bil njurgast i žvergast čovek, bimo rekli nakrivo nasajen. »Nikad mu svetlo ne sveti«, užala se brižna potužit. I pravo za reć, Ive njoj ni bil dobar. Pazil je na saki njiji korak, da se ne bi s ken pogovarala, z butigi ni smela štentat, ne daj Bog da bi se kemu lepo nasmela al podala susedu kikarin kafa bez njigovega znanja... Vaje bi bil va kuće veli kar i trubac do poda... Retko je na mašu šla i onda bi se bila susedan potužila: »Avamane, ženske moje, jeložija je huja od raka, aš račina te poji i umreš, a jeložija zjida, zjida... a umret ne moreš. « I ona je punu kuću dece imela, a deca su morala zrast pa j' mučeć trpela. Trpela i starela. I semu se grdemu brižna prinavadila.
Kako su Ive i Marija bili se nemoćneji i bolneji, jedan je dan pozvala su svoju decu na obed i potle obeda njin rekla: »Deca moja, trpela san za drevo i za kamik, se sporad tega da vi odrastete. Sada vas molin da greste na cimiter i kaparate nan pul Sv. Lucije dva groba. Sakemu svoj.«
Deca su se najprvo malo pogledevala pa je najzad neki i rekal: »Ča će van dva groba, mamo? Sedandeset i dve leta ste skupa živeli, pa ča ne bite oteli da skupa budete i potle smrti?«
»Ne«, oštro se otresla Marija, »aš ako jas umren prva i prvu me zakopate, kasela vašega oca bi prišla zgora mane, a jas neću da me i potle smrti neki masti pa bil to i vaš otac! Celo živjenje me mastil i pod nogi hital, ne mora i potle smrti na mane ležat!«
Druga štorija – matujska
Sad gremo h Matujan.
Marijeta je bila vredna i poštena ženska, bi rekli poštena do zadnjega korena, a siromašne još i dubje. I najboja delavica va sele. Ni bilo ženske ka j' mogla oprtit takovo breme i nest ga na opatijsku placu prez počinut. Ni bilo ni jene ženske va sele ka j' toliko dece rodila i nikad se požalila. Njijo ju je delo vavek čekalo i ona mu se va saku dobu priložila kako rabi. I po dažje i po sunce, i po lete i po zime, ni imela vremena za sest i ćakulat. Sada je kuntenta. Soj je dece školu dala, seh na dobar put pospravila i poženila, sen pomogla koliko j' mogla i seh je volela. Jubav su njoj, pravo za reć, si obilo vrnjali. Kad je oćutila da j' skori kraj blizu, pozvala je seh svojeh. Oni su stali okol njije smrtne pusteji i naslišali ča njin to ima za reć. Tiho, komać se čulo kako šapiće, je rekla: »Deca moja draga, storila san se, se ča su Bog i živjenje od mane iskali. I nikad nikega od vas nisan niš prosila. A sada vas prosin da kada pride moja smrtna ura i kada me lepo obučenu va kaselu položite, glavu mi nastran obrnite.«
Si su zamuknuli. Takovega ča nisu nikada čuli. I teško je bilo pitat mater zaš, ma moralo se. Mići Josipić, ki j' komać prepasal petnajst let, bil je nekako najkuražjeni. Pak je pital: »Mamo, to prvi put čujemo. Zaš glavu nastran?«
Mat ga j' milo pogledala, svojun rukun njigovu pogladila i tiho rekla: »Napatila san se za živjenja vele zimi i grdeh dažji pak ne bin otela da mi v usta gre dažjina i da me zaguši ona blatna vodina.«
Treća štorija – mošćenička
Sad gremo do sused na mošćeničku stran.
Milena je bila lepa ženska. Volela se lepo obuć, poć na mašu va nedejni dan, a si drugi dani bili su samo za delo. Tu i tamo, ki za tanac. Kako se rano zajubila, tako se rano i oženila pa nabrzo i troju decu rodila. Živjenje njoj ni bilo lahko. Mizerije potle Drugega rata ni falelo, ma ona se sakemu delu priložila. Tako je neš doma neš odomi zaslužila, neš zašparala i neš poskriveć dece rinula... Za kupit kakov bunbon. Kad je ostala dovica, stavila je mužu na spomenik najlepju sliku ku je imela, i užala je reć: »Tako je valda Bog otel«. Ma, Bog je otel da ona i daje živeje na radost svoje dečine. Dočekala je da se si požene, da va kuću pridu vnuki i vnučice pa se još fanj let teplila na njihen veselen smehe. A dečje vesele oče bile su najboji senjal da j' va živjenjen svoje materinsko delo odbavila kako treba. Kad ju je jedan dan neš počelo bolet i hitilo va pusteju, prestrašila se da j' kraj blizu pa je pozvala svoju decu i ovako njin rekla: »No, deca, ča je bilo dugo, prišlo j' blizu. Va pikabite van je parićana sa roba za obuć me kad umren. Va komodine su van šoldi za plovana i drugo ča rabi. A va ovoj bušte van je slikica, ku ćete mi stavit na ploču pul oca.«
Si su kimali z glavun, samo je najmlaja hćer, kurijoža mala, znela slikicu z bušti, zagledala se va nju i rekla: »Mamo, na ovoj ste slike tako lepa i mlada, ča te judi reć ako baš nju stavimo?«
– Neka reču ča te! Oni te reć i pozabit. A jas neću da jedan dan neki od mojeh vnuki pride h Sv. Bartolu na cimiter, pogleda sliku od oca pa od mane i reče: »Majko, ki lepi čovek, a oženil je ovu staru i grdu! Ste me razumeli? I tako neka bude!«
I bilo je, jušto tako.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28602863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B285F285E2859286128632863286328592863M (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28602863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B285F285E2859286128632863286328592863M)
**********************************
U NASEG MARINA - Ženska klapa Kastav, 01:46
U NASEG MARINA - Ženska klapa Kastav (http://www.youtube.com/watch?v=KNNEanjOzFU#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 10, 2012, 12:02:14 prijepodne
Novi list, 2012 11 08
Prilog četrkom Beseda, (3/5)
**********************************
LOVRANSKI ŠPAŠI
Prava prestava
Bilo je još teplo leto. Poseli smo se trudni od hoda na jenu klupu zad nekega zelenila i gledali more. Šetnica j' bila puna i mladeh i vremešneh. Vremešni su se mučeć hodili, a mladi se smeli i naglas povedali. A o čemu te mladi govorit ako ne hvalit se od jubavi. Tako nablizu pasuju dva mladića, govore više leh naglas, mašu z rukami i smeju se kot nemi pak smo mi zamuknuli i kurijožo naslišamo...
Piše Cvjetana MILETIĆ
Leto j' pasalo. Sada nan je celu zimu živet od letneh spomeni. A sako domišjanje na teplinu i leto važiže va duše sledić lepju misal leh ča smo ju zaspraven imeli dokle smo paljuzgali va moren. Morda i ni tako. Morda se to samo mane čini.
Ma ne bin rekla. Po Lungomare je čuda oneh ki šeću i ćapuju zadnji bušići sunca. Kada ih pošne škakjat va trbuhe, nogi same pošnu svoj hod okol mora.
Danaska gren i jas. Materženit i vreme. Čovek vavek nekamo preši. A mora se i počinut. Pasujen tako pomalo, pogledan saku klupu ma ne smen sest, aš se za zdravje mora hodit. Već san pasala kupalište Kvarner. Oče mi beže na škoj i otpira se modrina po koj se leno gibje jena bela barka. Vidin kako ruki ribarske hitaju povraz i potežu... Bit će ribja večera, pir za štumih. Ki pozna lovranski Lungomare sigurno zna i one tri grotice ke špijaju z mora i ke me saki put domisle na Sveto Trojstvo. Za vreme plimi videt njin je samo vršići, a kada se more spusti, one su samo tri počivala za tići. Na jenoj od njih danaska stoje dva galeba. Šire krejuti, mašu z glavami, šprlentasto se načinjaju. Odjedanput jedan pošne mahat z glavun kot da neš poveda. Bit će on neki kapo va njazle, mislin. Onda s kjunon pogladi onega drugega po vrate i pošne mu popravjat pera na krejuteh. Kad se onako blaženo nasrhnul, znali smo da ni on, leh ona. Ovako skupa bili su baš lep par keh još drži letna jubav... Onaj muški, mislin, mogal bi bit onaj Galeb Jonathan Liwingston od Richarda Bacha, onaj ki j' otel najbrže i najviše letet i va ten lete sa otajstva nebeska otkrit. Čekan, morda će poletet, za videt je to taj. Ma ni se ni ganul. Ovo je pravi lovranski galeb. Njemu je nebo na grote. Semo j' prišal na fraj, a ne mane pokaževat nebeski let!
I ta slikica zajedin otpre jenu drugu.
Bilo je još teplo leto. Poseli smo se trudni od hoda na jenu klupu zad nekega zelenila i gledali more. Šetnica j' bila puna i mladeh i vremešneh. Vremešni su se mučeć hodili, a mladi se smeli i naglas povedali. A o čemu te mladi govorit ako ne hvalit se od jubavi. Tako nablizu pasuju dva mladića, govore više leh naglas, mašu z rukami i smeju se kot nemi pak smo mi zamuknuli i kurijožo naslišamo...
»Damire, da znaš... ma da samo znaš ča mi se ovo leto dogodilo! Bila ti j' to prava pravušća prestava!«
»A ja, kakova prestava, mora da je to bilo neš velo kad se još i sada hvališ?« pita Damir, a on prvi preši povedat: »Šećen jenu večer ovo leto po Lungomare i na onen pešćiće, vidiš jušto spod oneh grot, vidin ti Evu!«
»Ku Evu?« – sad se već raspićuje onaj kemu je ime Damir.
»Ča ku Evu?! Evu! Z raja. Leži gola, golcata. Kakov bikini al monokini, ni smokvinega pera ni imela! Damire moj, ležala je tako kot da samo mane čeka... «
Sen gušton je povedal on prvi mladić i srdašno se smel. Na to Damir sled pomuči, kot da ne zna ča bi rekal, pa će najzada: »Iiii... ča si storil?«
»Niš. Sukal san se i odglumil Adama!«
Adame, kade si da si, Bog ti daj zdravje!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28602863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B285F285E285A285828632863286328592863X (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28602863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B285F285E285A285828632863286328592863X)
**********************************
Oliver Dragojević - Moj Galebe ~ Split 1989, 04:16
Oliver Dragojević - Moj Galebe ~ Split 1989 (http://www.youtube.com/watch?v=4YFCIuzZnoI#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 10, 2012, 12:03:14 prijepodne
Novi list, 2012 11 08
Prilog četrkom Beseda, (4/5)
**********************************
PRIMORSKE ĆAKULE
Križi, križići i sakidajni oltarići
Piše Aleksandra KUĆEL-ILIĆ
Ni oltarića bez križića – užala mi j' reć pokojna nona, a reče se još i da saki va živjenje »nosi svoj križ«. Šegave, lepe i dobre besedi i danaska se moru čut od našeh stareh, a se ča daje, te se njihove šegavije se boje i boje moru porabit.
Ako va kantun hitimo »prenesena značenja« i filozofiju, aš vavek se najde oneh ki misle da je »svet počel š njimi«, ostane nan da se ćapamo onega »prizemnega«, onega ča j' nažalost del naše sakidajne štorije... Naši stari nisu imeli mobiteli, ajfoni ni tableti, ma bi reć da su imeli »staklenu kuglu« va ku su gjedali, aš već onput su znali da će »se poć fičuć«. A krivac je va sen ten, a ki drugi nego čovek...
Ča se tiče križići okole vrata, ča bi reć oneh zlatneh i ukrasneh, kako saki dan moremo pročitat va fojeh – boje bi bilo da ih se preveć ne popejuje okole po grade, pogotovo ne tako da ih drugi vide. Najme, zlato ima svoju vrednost, a tatine i nevajati su se okole nas i se nekako gjedaju kako bi »vašu uspomenu« pretvorili va jenu solidnu svoticu kunelić. I to ni štorija od kunelić, leh prava pravcata istina. Kradu se i boršice i rećini, a va zadnje vreme i se ono ča va jenen grade čini »javni inventar« i magari tati misle da to ni ničigovo – itekako je, i to od sveh nas. Ča se neće domislet nedelute i judi ki ne veruju va niš i va nikega leh va svojo »dobročinstvo za se, za se i samo za se«?
Najprvo su krali onako »poskriveć«, pomalo, kakovu železnu al bakrenu vidu ka drži ogradi uz lungomare, pak su se okuražili i počeli krast i cele ogradi i nogi od klupic va parkeh. Neki su toliko bezobrazni i leni se to rastavjat, pak ukradu cele klupi, a već su dve takove nestale z urejeneh odmorišti va Vasanskoj i do danaska se tati nisu pronašli. Va zadnjoj »epizode«, rovinali su četire klupi, četire lepe bankine i sobun zeli njihove nogi od bronci i se vidi ke se moru prodat. Tu su grdu stvar storili va parke pul opatijske boćariji i va parke Dražica. I još, za ne verovat, pokrali su gurlu z perila Dražica, a još pred nekoliko vremena i par železneh palići, oneh ki su postavni da se auti ne bi parkirali na marčapjede.
Brižno je i žalosno se to, aš pravo za reć, čovek se više nigdere ne more ćutit onako zaspraven slobodan, miran i siguran. Ako nosiš kolajnicu oko vrata – mogli bi ti ju ziskust, a ako se pak posedeš na neku rovinanu bankinu i zdrsneš natla, i se to vide opatijski tati i skoče na te – ostat ćeš i bez rećini i prsteni – jedan skoči na te, a drugi »operira«.
Zato, ni druge leh pravo zlato pustit doma (magari čujen da tati vole i po tujeh kućah hodit), a nosit, za lepo videt nekakove kopiji ke ne vrede više od malo ničesa bez kruha...
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28602863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B285F285E285A285928632863286328592863A (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28602863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B285F285E285A285928632863286328592863A)
**********************************
Klapa Kampanel – Križi, 03:39
Klapa Kampanel - Križi (http://www.youtube.com/watch?v=nqPqjMTQVIs#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 10, 2012, 12:04:27 prijepodne
Novi list, 2012 11 08
Prilog četrkom Beseda, (5/5)
**********************************
NASMEJTE SE, OVO J' ŽIVOT PARIĆAL
Glanduli
Zove Fana muža: – Jože, Jože, stalno si va toj konobe! Unuka ti je znela glanduli i već je skoro šetemanu dan doma. Jutra će poć i va školu, ja san saki dan kod nje i stalno pita zate, a ti je nisi bil vredan poć ni videt! More te bit sran!
– Ne jadi se Fano, poć ćemo zapolne.
I šli su.
Su ju je zgrlil i zbušoval.
– Čuj Fano, čini mi se da je fanj oslabela – potiho će Jož.
– Oslabela je, oslabela, na vage je zgubila više od tri kila.
– Tri kila – začudil se Jož – nisan znal da su glanudli tako teške!
Fana ga pogleda onako preko ramena: – Ni ja da si tako »zapućen«. Ti nisi nego za va konobu...
D. ŠIROLA
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28602863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B285F285E285A285A28632863286328592863Y (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28602863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B285F285E285A285A28632863286328592863Y)
**********************************
Klape u Međimurju 2012 – Konoba, 05:46
Tomislav Bralić, Lidija Bačić, Hrvoje Marić (klapa Maslina), Marko Bralić (klapa sv. Juraj HRM), Alen Babić (klapa Cambi)
Klape u Međimurju 2012 - Konoba (http://www.youtube.com/watch?v=pev6Gj2nICU#ws)
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 14, 2012, 10:12:40 poslijepodne
S KAMIKA I MORA
Jutro na Trsatu
Nisan na Trsat šla ni na mašu, ni na pijaču leh na delo. Klapa Gromik je na Gradine snimala spot za božićnu pjesmu pa san šla to malo zabilježit. Doklen san ja dohajala na se i čekala da ta sakramenski redatelj snimi se ono ča mu rabi i oslobodi Zahariju da mi more reć besedu – dve, pasalo j' ohoho vrimena.
Piše: Slavica Mrkić-Modrić
Nekada san užala na Trsatu bit saki dan. Pardon, saku večer, ma kako nisan jutarnji leh noćni tip, pojutro bi me Trsat videl leh ako j' bila potreba. Kako te potrebi ni baš bilo, ne spametin se kad san zadnji put okol jedanajste pasala po tomu, za me najlipjemu rečkomu kvartu. I zato san se čerašnje jutro na Trsatu osjetila kod Alisa va zemlje čudes. Dobro j', ni baš da me j' jako iznenadilo to ča ni pu Dvorane mladosti ni bilo za parkirat, ma da j' takova gnjeta, e, to zbilja nisan očekivala. Mada j' nebo viselo, a od sunca ni s, to su se terasi bile krcate. Ne biš va centru našal slobodnu kantridu ni da si čarobnjak. I da nan je loše.
Intanto, ono ča j' mane to jutro rabilo ni bilo slobodno mesto na terase, leh slobodno mesto za parkirat. Kako ga ni bilo, a prešilo mi se kod ča mi se vavek preši, zatukla san ta brižan autić kraj crikvi, na busnu. Dakako, da se tamo ne sme, dakako da san ja to znala, ma sedno san načinila ono ča san, i dakako da san mislela kako j' nedelja, a da po nedelje vas pošten svit počiva pa valjda tako i policijoti. I dakako da san krivo mislela.
No, homo od početka. Nisan na Trsat šla ni na mašu, ni na pijaču leh na delo. Klapa Gromik je na Gradine snimala spot za božićnu pjesmu pa san šla to malo zabilježit. Doklen san ja dohajala na se i čekala da ta sakramenski redatelj snimi se ono ča mu rabi i oslobodi Zahariju da mi more reć besedu – dve, pasalo j' ohoho vrimena. Onput san morala poćamparat i z onemi ki su sudjelovali va spotu, ča će reć z brojnemi glazbenicimi, zbuševat muški, poćakulat z ženskimi, pa se malo pošalit i z našemi načelnicimi i gradonačelnicimi, i za čas je pasalo ne ura, leh i već od uri. Zaspraven mi je bilo tako lipo med njimi da san pozabila i na auto, i na parking, i na policijoti. Još se ovako šegava premišljan, da gren Majke Božjoj Trsaškoj sveću zapalit ale j' i tamo gnjeta, kad čujen kako mi kolega govori da j' pasal auto od policije. Ja odgovaran, dobro ako j' pasal, leh da ni stal. Da ča leh je stal, i jušto kad se j' jedan mladi šesni policijot odbavljal zapljuskat mi kaznu, uletela san va auto i prošla. Va retrovizor san videla još jednoga kako teče z istin ciljen kod i ja. Ne znan ako j' on arival, ma znan da si oni ki su tamo parkirali i šli na mašu, sigurno nisu. Njih je spod brisači dočekala čestitka. Sad znan zač su terasi okol crikvi vječito pune. Pa, to j' koda gljedaš akcijsku komediju na televizije va koj policijoti love sitni kriminalci. Kako mi se ta uloga ni zapijažala, me par da nikada više neću stat na busnu, a Majčice Božjoj Trsaškoj fala na pomoći, i isprika ča j' radi policijoti prez sveći ostala.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285A2863285928592863285A28582859285A28632893289328632863285E285B2860285A2859286028632863286328592863Y (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285A2863285928592863285A28582859285A28632893289328632863285E285B2860285A2859286028632863286328592863Y)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
MENSUR PUHOVAC - Na Trsatu, 05:06
MENSUR PUHOVAC - Na Trsatu (http://www.youtube.com/watch?v=n1aiWE7BQJQ#)
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 14, 2012, 10:14:04 poslijepodne
S KAMIKA I MORA
Neka nan Katar pomore
Precjednik Josipović j' z velin izaslanstvon od 40 judi šal va Katar kako bi dogovorili investicije. Zgljeda da nan je voda prišla do grla i da nan jedino još Katar more pomoć. Ne znan ki plaća put za celu tu svitu ka išće investicije po Kataru. Leh da finalmente ne bude: »Va Kataru bili, sarmi provali nismo«.
Piše: Kim Cuculić
Ki dan potle ostavku j' dal i glavni direhtor BBC-a. Njemu nisu podmetnuli jubavnicu, leh je neč žbaljal. Z druge strani, mi v Hrvackoj nikako da doškamo nečigovu ostavku. Šjor Čačić već se nekuliko puti pretil da će dat ostavku ako zemju ne zvuče z krizi, ma niš od toga. Čekanje ludon radovanje, a kriza j' se veća.
Po celon svitu padaju ostavki. Najprvo j' ostavku dal prvi čovik CIA-e David Petraeus, i to zamislite zato aš je varal ženu. Potle trejset i sedan let braka šef meričke obavještajne agencije storil je fatalnu grešku z svojun biografkinjun. Pokazalo se da general i bivša časnica meričke soldačije nisu leh skupa pisali libar. Da tu ima i neč više otkril je FBI, ki j' čital generalovu elektroničku poštu. Prva merička špija, ka zna čak i ča si mi danaska obedvamo, slala j' svojoj jubavnice jubavni mejlovi. Da čovik ne poveruje. Mi se para da j' Petraeusu neki pošteno nasapunal dasku, aš ga j' jednostavno rabilo maknut. Spametite se i bivšeg precjednika Clintona kemu su na isti način nasapunali dasku z Monicun Lewinsky. Tako ispada da v Merike moraš dat ostavku jedino ako prevariš ženu.
Ki dan potle ostavku j' dal i glavni direhtor BBC-a. Njemu nisu podmetnuli jubavnicu, leh je neč žbaljal. Z druge strani, mi v Hrvackoj nikako da doškamo nečigovu ostavku. Šjor Čačić već se nekuliko puti pretil da će dat ostavku ako zemju ne zvuče z krizi, ma niš od toga. Čekanje ludon radovanje, a kriza j' se veća. Jedino j' bivša ministrica Mirela Holy dala ostavku, isto tako zbog elektroničke pošti, ča va prevodu znači da j' i njoj neki nasapunal dasku. Naši ministri debelo su probili proračun, ma niki od njih zbog toga neće dat ostavku. Neće ni sebe smanjit plaći, leh će, moremo pretpostavit, sopet zet soldi profesorimi. Ni na hrvackoj televizije niki ni dal ostavku zbog lažnog predstavljanja gosta Darka Mihajlovića. Brez obzira na se, mane j' to bila dobra fora, aš se pokazalo da jedan anonimni »knjigovođa« zna više o ekonomije od seh naših ministri zajedno.
Nedeju večer premijer Milanović pokazal je na vestima da j' vranić zel šalu. Mrtav ozbiljan obznanil je da smo va teškoj situacije, ma da ni niš bolje ni va Europe. Zato j' precjednik Josipović z velin izaslanstvon od 40 judi šal va Katar kako bi dogovorili investicije. Zgljeda da nan je voda prišla do grla i da nan jedino još Katar more pomoć. Ne znan ki plaća put za celu tu svitu ka išće investicije po Kataru. Leh da finalmente ne bude: »Va Kataru bili, sarmi provali nismo«.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285B2863285928592863285A28582859285A28632893289328632863285E285B2860285B2860285C28632863286328592863E (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285B2863285928592863285A28582859285A28632893289328632863285E285B2860285B2860285C28632863286328592863E)
Citat:
Hej Šeki, Šeki, tako ti Alaha,
Dovest ću, Šeki, do prosjačkog štapa
Lepa Brena – Šeik, 03:46
http://www.youtube.com/watch?v=5QYsbgO3elc (http://www.youtube.com/watch?v=5QYsbgO3elc)
Aldo Galeazzi - Frane Amerikan, 03:02
MIK - Melodije Istre i kvarnera
Aldo Galeazzi - Frane Amerikan (http://www.youtube.com/watch?v=MwRaZyj7BGs#)
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 19, 2012, 08:58:13 poslijepodne
S kamika i mora
Kako sebe, tako i drugomu
Slavica Mrkić-Modrić
A ča reć leh da j' pasana šetemana bila šetemana od sudi i sujenji. Konačno smo doškali ono ča čekamo već ohoho let, a to j' najprvo da se z Lipe Naše i seh nas zname ona nebuloza o akcije Oluja i organiziranomu zločinačkomu poduhvatu. Konačno j' nekomu va tomu Haagu došlo z riti va glavu, ma to konačno je koštalo živci i živci. Najveć one brižniće ki su tamo bili vreštu, kod i seh oneh ki su se pošteno borili za svoju zemlju, ki su va toj borbe nekoga zgubili, a i za oni kemin glava služi ne za orehi tuć, leh za ono ča njoj je namjena, a to j' mislet.
Lipo j' bilo čut ono »osobaja se krivnji«, a bogme i prelipo videt vas on svit ki se j' va minute skupil na kup i od sakoga grada, gradića i sela ove naše prelipe zemji načinil oazu srići. Lipo j' bilo videt da narod sopeta plače ne od tugi, leh od veselja, a sad je drugi par rukavi to ča će za dva dana sopeta skucat i plakat od teškoga življenja. Lipo j' bilo čut i generala Gotovinu ki j' rekal da namesto odozada moramo gljedat naprvo.
Čovik ima apsolutno pravo, i ako on more tako, ča ne bi mogal onaj ki rata ni videl, ki vreštu ni nevin, a ni inače nikada ni bil, i ki nima pojma ča znači jedanajst let ne videt doma. Najme, odvavek tupin da saki narod ki drži do sebe svoju povjest mora poznavat, do nje držat, ma ne i va njoj živet. Život je vavek naprvo i ki tako živeje, nima straha da će mu življenje pasat ni va mržnje, ni va jalu.
Recimo, grdo mi j' bilo čut neki ki su presudu šjor Čačiću komentirali z besedamio – tako mu i trebe. A ča? Ala, ki od nas ki vozi more garantirat da se to ča se j' dogodilo Čačiću njemu neće nikada dogodit? Ki to reče, ta ne da j' nem, leh je budala par ekselans. Dočin sedeš za volan, otel ti to ale ne, potencijalni si ubojica. Ja, sakako, slažen se i z onimi ki će dodat – i potencijalna žrtva. Se j' to istina, i zato nikada ne želi drugomu ono ča ne biš želel da tebe strefi. Va ovomu slučaju ja šjor Čačića ne gljedan kod političara, i ni bitno je on mane simpatičan ale antipatičan, san mišljenja da j' bahat i da se na sakoga ocera ale to ne mislin, ni bitno ni to je on sposoban ale nesposoban na svojoj političkoj dužnoste, jedino ča j' bitno je to da je i on, kod i saki od nas čovik od krvi i mesa, i da se to ča mu se j' dogodilo moglo dogodit i simpatičnomu, i antipatičnomu, i dragomu, i manje dragomu, i njemu, i mane, i van. Zato, nikada ne pljuskat prvo leh sebe ne zamisliš va nečigovoj kože.
I za kraj šjor Sanader. Ča će bit š njen, znat ćemo jutra. Ča ja mislin da će bit? Iskreno, opće ne mislin o tomu. Zač? Pa morda zato ča ni on ni mislel ča će s nami bit kad je pobigal. Jedino se nadan da će sujenje bit pošteno, aš ako ne, nit' smo mi pravna država, nit' smo mi dobri ljudi.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928612863285928592863285A28582859285A28632893289328632863285E285B286128592860286128632863286328592863D (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928612863285928592863285A28582859285A28632893289328632863285E285B286128592860286128632863286328592863D)
* * * * * * * * * * * * * * * * * *
Skud god da dojdem, tornam se doma,
ona je vavik, vavik tu..
RADOJKA ŠVERKO - Plače stara lesa (MIK 97), 03:57
RADOJKA ŠVERKO - Plače stara lesa (MIK 97) (http://www.youtube.com/watch?v=RYh_0RPzKts#)
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 20, 2012, 09:46:55 poslijepodne
S kamika i mora
Kumedija kot medicina
Piše: Kim Cuculić
V sen ten črnin vestimi o gospodarskoj situacije v zemje, dobra j' na primer vest da j' Noć kazališta ovo leto v hrvacki teatri privukla 45.000 posjetitelji. Kad čovik po celi dan nasliša leh o depresije ka vlada društvon, pomislel bi da judi leh razmišljaju o ten kako će preživet i da nimaju volji za niš. Ma ni baš tako. Paralelno postoji i jedan drugi svit, v ken judi još vavik pokazuju, recimo, interes za kulturu.
Saki dan moru se čut črne prognozi o izdavaštvu, a leh va oven momentu, pred kraj leta, novi libri izbacili su Slavenka Drakulić, Ivo Brešan, Zoran Ferić, Tatjana Gromača, Daša Drndić, Julijana Matanović... Dakle, ovi judi i dalje pišu, unatoč semu. I dobro j' da j' tako, na radost njihoven čitateljimi. Statistike o ten kuliko Hrvati kupuju i čitaju libri prilično su porazne. Knjižari su često prazne, ma zato j' po knjižnicama još vavik videt dosti oneh ki posuđuju libri. Radi takoveh ima smisla i pisat i objavljivat libri.
Ma da se vrnen na teatar. V Rike su judi na Noć kazališta mogli poć na premijeru »Figarova pira« v HNK, na predstavu »Slavuj« pul lutkarih i na premijeru predstave »Porn Star« v Ri Teatar. Na »Figaru« j' bilo dosti judi i već dugo rečka publika ni se tuliko nasmela. V ovin škurin vrimenima kumedija j' zaspraven najbolja medicina. Ima i predstava ke su kumedije, a niki se na njih ne smeje, ča znači da j' neki neč gadno žbaljal. Na kumedije i dohajamo da bi se smeli, aš onput i ne bi imele smisla. Smeli su se judi i v Ri Teatru. Bila san na reprize »Porn Stara«, više ni bila Noć kazališta, ma sejedno j' gledalište bilo krcato. Predstava j' najavljena kot prva hrvacka porno kumedija, zabranjena za mlaji od šešnajst let.
Na to su se sigurno digli vlasi odredu za ćudoređe, ma predstava Ri Teatra govori zaspraven o ten kako smo morda si mi na neki način »porno zvezde« v države v koj se judimi saki dan dele otkazi, krši njin se pravo na delo i prisiljava ih se da kopaju po latami za smete. Situacija v predstave j' ovakova: glumicu stalno odbijaju na audicijami, diplomirana ekonomistica j' previše kvalificirana za radno mesto na ko se javila, telefonskoj prodavačice usisavačih saki put zaklope slušalicu, mladića proganjaju kamatari i tako dalje. Se su to poznate situacije z hrvacke zbilje. Niki od teh judi ne more dobit delo i dužan je do grla, pa pristaju na ponižavajuću opciju – bit će glumci v amaterskon porniću, aš njin je to još jedina šansa da neč zarade. Njihovi pokušaji da snime porno film su tragikomični, a finalmente si oni postaju gubitnici v filmu vlastitog života.
Publika se dobro nasmela i na »Porn Staru«, ma kad bolje razmislimo moremo se leh ocerat nad situacijun v koj judi izlaz vide v snimanju pornićih. Predstava Ri Teatra j' satira na našu društvenu situaciju, v koj je dobar del judi zgubil pravo na dostojanstven život. Tako nan je celo društvo na neki način »pornografsko«, ča j' morda i huje od amaterskog pornića.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28582863285928592863285A28582859285A28632893289328632863285E285B2861285B285C285C28632863286328592863E (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28582863285928592863285A28582859285A28632893289328632863285E285B2861285B285C285C28632863286328592863E)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
KOM3DIJA - DE JE LJUBAV - MEF 2011 Grand Prix, 04:09
KOM3DIJA - DE JE LJUBAV - MEF 2011 Grand Prix (http://www.youtube.com/watch?v=Tuh6I_I8CZs#)
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 22, 2012, 10:45:25 poslijepodne
Prilog četrkom Beseda
7 člankov na čakavskomu:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A2863285928592863285A28582859285A2863288A288D2863286328632863286328592863O (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A2863285928592863285A28582859285A2863288A288D2863286328632863286328592863O)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
(1/7)
TAKO SE REČE
Se su rožice budućega vremena va semene sadašnjega vremena
Namesto te kineske poslovici bila bin raje porabila onu inglešku ka govori da j' saki čovek arhitekt svoje sreći – ma ne znan kako se po domaći reče arhitekt...
Piše Ivanka GLOGOVIĆ KLARIĆ
Namesto te kineske poslovici bila bin raje porabila onu inglešku ka govori da j' saki čovek arhitekt svoje sreći – ma ne znan kako se po domaći reče arhitekt. Za pravo reć ni jena ni druga nisu baš jako dobre za ovo ča otejen napisat – aš se vrnjan va pasana leta, a ni vavek ni istina da j' čovek arhitekt svoje sreći, ma…
Zadnji put san preskočila Luku i njegovi komentari, aš su me zaintrigali Si Sveti i Sehdušdan, ma ni mi bilo ni na kraj pameti da ću, kad on pride na red, imet toliko posla š njin. Luka me j' jako zainteresiral, aš dokle j' moj muž prebiral po njegoveh komentareh (keh je celi kup!), počel se j' smet, aš se j' spametil kako je jedan dan prišal va školu Lukin nono. Retko kad va školu pridu nonice al nonići, ma ovisti mu j' lepo špjegal da j' otel malo videt i čut tega čoveka ki vavek brani svoji učeniki, i ki j' arival storit još i to da oni si zavole matematiku i učitelja matematiki! Aš doma se povedaju »štoriji«, ma se čuje anke istina!
Nenaoružan na bojište
Pa eko – va peten razrede Luka j' već napisal: »Kontrolni nije bio težak. Ipak, sretan sam što sam ga se riješio. Volim matematiku. Mislim da odlično radite svoj posao!« Malo kašneje, va isten razrede piše: » Baš je bilo lako. Neuredno sam pisao, ali nadam se da ćete razumijeti što piše. Savjet: čuvajte zdravlje.«(Muž mi j' bil jako prehlajen, ma j' sejeno šal delat.)
Va šesten razrede Luka piše: Dojurio sam »nenaoružan na bojište«, no ipak nisam sasvim posrnuo (a možda nisam uopće…), a drugi put komentira: »Bilo je mrvicu teže nego što sam mislio. Čini mi se da mi rezervni zadatak nije točan. Budućnost će to pokazati«. Prvi put se j' pod ta komentar potpisal i napisal (neću napisat prezime): Slavni Luka, VI b
Žućko i spaček
Se su njegove zadaći bile za 4 al 5, jedino j' va sedmen razrede jenu napisal za 3, i iskreno špjegal: »Nervoza u porastu. Urednost u opadanju. Što se tiče rezultata, u južnim dijelovima moguće opadanje«.
Čestitki za Luku
Saki j' čovek arhitekt svoje sreći, pa se nadamo da j' Luka srećan, i da ona ingleška poslovica za njega vredi, aš kako san već spomenula, dobil je već čuda priznanji i to kot umjetnik i krajobrazni arhitekt, kemu njegov razrednik Klarić i ja, anke od srca čestitamo!
Jedanput je naš auto, kega su klinci prozvali Žućko, ostal pokvaren pred školun, pa j' mojmu mužu Luka va komentare dal ideju da kupi SPAČEKA, a drugi put je na komentar dodal i: »P.S. Dobro, kad već nećete kupiti SPAČEK, kupite si SAAB V 4«. To j' napisano pred više od 20 let, a naš Žućko (tako ga sada i mi zovemo) nas, hvala Bogu, još vavek vozi. A ni Luka se ni štufal pisat komentari, pa va osmen razrede piše: »Prvi me zadatak lagano doveo do momentalnog ludila. Ako je sve ostalo točno biće dobro. Ako nije, neće!« Ma bilo j' za 5, kot i ovo ča j' negde na kraje školskega leta napisal i ča neću niš skratit: »E, pa, druže, doista ne znam što bih napisao o ovom ispitu. Moje skromno mišljenje je da je lagan i (djelomično) jednostavan. Uzmite to sa zadrškom, sve dok ne izađu na sunce dana i vidjelo oblaka rezultati. U slučaju naoblake, povlačim sve napisano. P.S. Primjetit ćete da je fatabolično uredno. Ma nije taj Pitagora bio ni tako loš momak (također uzmite sa zadrškom).«
Ča je »fatabolično«
Ono njegovo »fatabolično« nisan arivala ni do danas, za sen Interneton, razumet (besedi anabolično i katabolično neš znače!) – ma kako j' »slavni« Luka zaistinu postal poznat i do danas dobil se neka priznanja i nagradi, morda j' onput zmislel i novu besedu. Bil je vavek pošten, iskren, znal je kada j' pogrešil, pa se već onput morda parićeval za svojo buduće vreme i s tun novun besedun. Ono ča san anke šla za ten, čitajuć si oni njegovi komentari, ja da j' bil puno pismeniji od oneh drugeh, za sen ten ča j' i on imel kakov kiks. Ma ne pozabimo da j' to normalno, aš je bil va osnovnoj škole, a čuda današnjeh novinari i književniki nisu se još kompletno pomirili s pravopison!
A on je, skupa z Rankoton napisal Oda Klariću, a malo daje su oni dva pomogli jenemu Ivanu da napiše Oda »Klariću« (II.). Najme, Klarić je 1990. leta dobil prelepi veli album z fotografijami svojga »slavnega« osmega be razreda, i si su mu se lepo potpisali, zahvalili i se neš napisali kraj svojeh litrati. A da j' ta razred bil zaistinu »slavan«, kot ča ga j' već Luka va peten razrede nazval, svedoči i to da su oni, čini mi se kot prvi va toj škole, dobili jednodnevni nagradni izlet na Krk.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A2863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B2861285E2860285F28632863286328592863B (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A2863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B2861285E2860285F28632863286328592863B)
VESNA NEŽIĆ-RUŽIĆ - Rožica (MIK 2012.), 03:25
VESNA NEŽIĆ-RUŽIĆ - Rožica (MIK 2012.) (http://www.youtube.com/watch?v=RmbbhbYkQ_M#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 22, 2012, 10:48:26 poslijepodne
Novi list, 2012 11 22
Prilog četrkom Beseda, (2/7)
OBAŠLI SMO
None pune kuraja i smeha
Najprvo su ženske doma ormari otprle, stare škrinji presložile za videt ča j' od starini ostalo. Onda su to znele, oprale, kolale, speglale, parićale... I v Opatiju zanesle, po zideh posložile
Piše Cvjetana MILETIĆ, slika Silvano JEŽINA
Izložba. Postavna moderno od starinskeh stvari. I storile su ju ženske po ženski. I nazvale su ju »Iz nonine škrinje«.
Prvo su se dogovorile da bi rabilo neš storit za spomen na svoje noni. A one su već i same noni! Samo, va Klube 60 +, one ne spodabjaju nonan leh zgledaju kot divojčice vesele i šprlentaste, pune kuraja i smeha čin se parićuje neš novega. Ni leh jena dala ideju, druga j' vaje dožontala ča od noni ima doma spravno, treta je već zbrajala ča će prnest i misal se sama od sebe daje širila i bogatela. I storena je izložba.
Najprvo su ženske doma ormari otprle, stare škrinji presložile za videt ča j' od starini ostalo. Onda su to znele, oprale, kolale, speglale, parićale... I v Opatiju zanesle, po zideh posložile... neš obesile, neš zavezale, neš samo takale...
Rastegnula se po Klube nekadajna bogatija ženske doti. I sada tu baš lepo zgledaju merlići i cindrići, tavijoli i tabletići, stolnjaki i kušinelnice, koltrinice i tavajice, koleti i gobleni, pletena šijarpica stara 90 let ku je Joakim Šepić svojni nosil za na fraj al za mašu.
Se je bilo ručno
Oče se napasaju z lepotun kušinići, z bordurun za lancuni, ku j' delala nona Heleni Nalis, s tabletići za komodini keh je štikala mat od Aniti Spinčić. Do tega vise koltrinice za poneštru od sheklanega merlića i dve modro štikane duge i uske koltrinice, ke su se nekada za lepo videt stavjale va kuhinjsku veltrinu. Va kvadar - da se ne zagube - spravna su i dva školska ručna rada. Jedan na ken su slova abecedi naštikana s črjenun granun i leto 1916. - donešen je z Rukavca, a na drugen - na beloj robe se sorti beleh šupeh rubi - z Opatije. Tako su se nekada va škole vadile divojčice ručnemu radu da potle svoju dotu čin lepje do ženidbi parićaju. Pa se plelo se, od konbina do kalcet. I šilo, od tavaji do lancuna. I štikalo, od kušinelnic do kasić. Heklale su se tavajice, čentrini, kako ki reče, i krpice za ćapat tepal lonac... Se je bilo ručno, ni se imelo kade ča kupit.
Senjal i spomen
Ma va noninoj dote bil je i malinac, i servis za kafe, i bokali i vrči, i bukaleti i ribeži, i daski, pijati, zdeli i žmuji... sega ča j' bilo onputa, a danaska j' to samo va spomeneh. I ova je izložba spomen na nekadajno živjenje, na ženske ke su vavek pletilo v rukah imele, ke su pletuć kopice va šumu hodile, pletuć kalceti v Opatiju mleko nosile, a doma decu rajale, odgajale i poštenju ih vadile. Dobre naše noni. Ni pul ognjišća nisu bez dela sedele. Ova izložba je spomen na se te naše noni keh već ni, ale je i senjal da nisu pozabjene.
Bi se vranić zmutil
Se ove vredne ženske va Klube 60+ samo su del od 525 člani, koliko ih je Rajka Mušćo do sada zapisala va svoju knjigu. Ale, ne moru bit vavek se na isten dele aš neke vole risat pa su va likovnoj sekcije pul Mirjani Marin, druge su kreativne pa su opet va grupe pul Mirjani Marin, od oneh ke vole kantat storil je pjevački zbor maestro Ramiro Palmić, a one ke vole sport i sportske igri okupja Mirela Benčinić. Da ne bi ki pomislel da je to se, aš ni. Dramsku sekciju vodi Gracijela Kožul, a tu spada i kostimirana grupa statisti za prestave K.u.K. ka je va vredneh rukah Sonji Štefan. Zdravstveni program delaju duhtorese Marija Puharić Harašlić i Svjetlana Colarić. Mej ženskemi je i veći broj muškeh. Tako Nikola Turina ima foto sekciju, a sako toliko se otpre i ki tečaj za delat na kompjutoreh. Va Klube se saki dan more igrat briškula, trešete, šah i tombula, a more se delat i tjelovježba za prevenciju od nekeh boli. Za blagdani i rojendani parićuju se fešti, a pomore se kada zarabi i Črjenemu križu va njiheh deleh. Parića se i više izleti, gre se va kazalište v Reku i na prestavi opatijskega Festivala, samo da njin još - rekle su nan prisutne - fale tanci aš da bi one još rado i zatancale.
Bi se vranić zmutil! I to da j' klub za starejeh od šezdeset let!
Razgledamo okolo. Zgor stolića visi škatula za kjuči obešat. Ka ju j' ruka storila? Koliko strpjenja za saki rez s pilicun! Koliko je jubavi va njoj za onu koj je bila namenjena! Vaje do tega jedan album pun slik dečine, muškeh i ženskeh. Gledaju nas ne poznate oče, smeju se potiho kako smo kurijoži za doznat ki su? Ma, oni trdo muče, samo njiha roba govori da su živeli va pasanen veke. Va veltrine je i jena škatula s neporabjenemi konci, keh va butigah ni baren već jeno trejsetak let. I to je veli spomen od nekadajnega regala nekoj divojke. A da se večer pul svetlobi od ognja al lampi na petrojo čitalo i molilo, govore stare nekadajne knjigi, jedan rječnik i molitvenik z leta 1894. keh je prnesla Neva Komel.
Da se ne pozabi
I zaš ne reć da su se to spravile vredne vnuki, hćeri i neputi... I da sada nisu one nagovorile jena drugu na svetlo dana ne bi bila zinešena sa ta nonina dota, ča bi bila vela škoda. Žensken je va ten pomogla i njiha likovna voditeljica Mirjana Marin. Bez ove izložbi Opatija bi bila siromašneja - ne samo za tu jenu izložbu, nego za jedan spomen kega su zaslužile se nepozabjene noni. Ovako su njin se - za sa strpjiva i potrpjiva leta - odužile: Smilja Selak, Marica Krajčić, Helena Nalis, Anita Spinčić, Neva Komel, Gracijela Kožul, Nada Rubeša, Silva Ivanišević Beran, Ana Vidović, Biserka Kinkela, Cvjeta Juranović, Marjuča Stanić, Olga Grubar, Nadica Martinčić, Danica Rakić i Dolores Kulušić. Neka mi bude oprošćeno ako san ku vrednicu preskočila. To se sigurno ni dogodilo Nikole Turine, ki je celu izložbu poslikal i od nje će jedan dan storit CD. Da se ne pozabi.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A2863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B2861285E2860286028632863286328592863J (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A2863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B2861285E2860286028632863286328592863J)
Citat:
LJILJANA BUDIČIN MANESTAR - Moja nona, 03:25
http://www.youtube.com/watch?v=e7R9rUkez9E (http://www.youtube.com/watch?v=e7R9rUkez9E)
Ivo Pattiera - NONO, DOBRI MOJ NONO, 03:43
Ivo Pattiera - NONO, DOBRI MOJ NONO (http://www.youtube.com/watch?v=G0Xf2eAi1NU#ws)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 22, 2012, 10:49:19 poslijepodne
Novi list, 2012 11 22
Prilog četrkom Beseda, (3/7)
Dih tramontani
Smak sveta i okolice
Piše Dolores Juretić
Ovo mi je morda zadnja kolumna aš ona sledeća pada iza 12.12.2012. za kada je najavljen smak sveta. Ustvari, stučnjaci se ne slažu baš oko tega će to bi 12. ili pak 21. prosinca al oko teh datumi da se neš vrti. Ustvari, ne baš vrti nego da finjuje. Kraj. The end. Fine. Znači, ča? Prilika je da vas seh skupa lepo pozdravin i da van rečen ...vidimo se na onen svete. Aš ako je na oven svete smak, na onen drugen, kade je život vječan, smaka ni i neće ga bit...
Znači, za cirka mesec dan ova rubrika se više neće zvat dih tramontani nego dih z onega sveta... Komać čekan da vidin kako je to, i ča će bit nakon ča se fini... E sad, morda vi ne delite moje oduševljenje z ten neizvjesnen predstojećen periode, ali nismo svi isti... Osobno mane je štufno kad je sve isto. A navodno se niš bitno ni promenilo zadnjeh dve hijade let i sada da je semu temu kraj. Svet je još morda šal naprvo, ma judi su ostali odzada. Na jenega dobrega dojdu tri loša, na jednega lepega tri grda, na sako bit će boje pride tri put huje, na saki smeh dožontaju se tri suze... Jedni su preveć objesni, drugi bi preveć oteli i niš ih ne fermuje, jedni se oslobađa, drugi zapira i nikad kot sada ni bila na snage ona »zaklela se zemja raju da se tajne se doznaju«...
Ča se same Hrvacke tiče tu neke vele sreći ni. Za 2013. leto, ako ga bude, naš je premijer izjavil kako trebamo pokazat da smo ozbiljna država va koje se ozbiljno dela... Dva su tu potpitanja: Prvo: kemu pokazat? A drugo: A ča se to dela...?
Ne znan točno, no ča se novinarstva tiče tu ni krize. Navodno za ki dan zijhaju nove novini ke se zovu za 21. stoljeće. Istine za voju, bile one nove al stare ili ovakove, z tradicijun od sto i više let, va keh ja pišen, za novini je nekako pasalo vreme i mislin da novini va 21. stoljeće baš jako i ne rabe. Se se tako brzo dogaja da dok napišeš i naslikaš i objaviš više to ni niš novega nego već se zastarelo. A osim tega judi tako brzo živu da va novinah vide samo sliki, a tekst čitaju ako njin je oni ki piše po voje, a teh je malo. Kako je krenulo ča se tiče odnosa čitatelja i novinara moglo bi finit 1:1. Jedan piše drugi čita...
Novini pravo govoreć nimaju više ni o čemu jako pisat aš je gospodarstvo propalo, a politiki se štufalo. Vijest više ni niš. Ni da je neki ukral milijun, ni dva, ni sto...Bila bi vijest da je - vrnul. Ma to se baš ne dogaja. Sen je se sejeno. I sad se postavja pitanje će smak sveta, al ne. Ma nima on ča »oće, neće«. On mora bit, aš to je jedini način da zaspraven krenemo naprvo, ovi put od nuli...
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A2863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B2861285E2860286128632863286328592863Q (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A2863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B2861285E2860286128632863286328592863Q)
Ibrica Jusic - Finili su Mare bali, 01:07
Ibrica Jusic - Finili su Mare bali (http://www.youtube.com/watch?v=cHmIp53wdcU#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 22, 2012, 10:50:48 poslijepodne
Novi list, 2012 11 22
Prilog četrkom Beseda, (4/7)
VA SPOMEN
ZDRAVKA ŽEŽELIĆ ALIĆ (1940. - 2012.)
Naša prijatelica i sestra po pisanoj besede
Vreme je, opet prez milosti, odneslo jenu živjensku sapu.
Umrla nan je Zdravka Žeželić Alić, članica Čakavske katedri va Ustanove »Ivan Matetić Ronjgov« pul Ronjgi.
Gromišćica širokega, jaklenega i šumovitega srca kako Ričina pul Martinovoga sela. Lupa kolo od Gašparovoga malina, navriza štrmor z notun od gospodara strašnega, Džingis kana. Va štorije od suhega kamika.
I teple nan duši prijatelica, sestra po pisanoj besede, mat od sake dobre namisli i glasa, hćer sakoj dobroj voje i miloste.
Delavica do zadnje kapi umeći i snagi va »Torpede«, nesrećna gledajuć ga kako gorostasno i prez milosti nestaje va opet novovučjen vremene, ko ni spoznalo njiju ruku zdignjenu za silur i domovinu.
Držeća va kumpanije do zadnje spisane rigi, do zadnjega kanta prej leh doma poć za vrnut se na sakidajni ženski oltar od materi i noni.
I još samo bušac, ala, boh!
Pobožna do zadnje požrtvovnosti Zdravomarije i Očenaša, molitav za rojeni kraj i veduti od vodeneh kolori i zlatneh dihi, za svoj dom sakidajni, dičinu i njihu decu, za drageh i poznateh.
„. ... meni su ustali
samo srićni dani
onih zmed njih
se ne domišjan
pozabila san
da j' bilo žuhkih ....“
Neka Ti od koltrini škropovite Ričini bude blagoslov od peni, na mlečnen pute do rajske svetlobi ča nalahko taknjuje dušu.
Neka Ti j' lahka zemjica Tvoja, po gromiškomu smilju i po kušu.
Vlasta SUŠANJ KAPIĆEVA
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A2863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B2861285E2861285828632863286328592863K (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A2863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B2861285E2861285828632863286328592863K)
Citat:
TONI KLJAKOVIĆ - Spomen na ćaću, 03:35
http://www.youtube.com/watch?v=shFAB6Hqphg (http://www.youtube.com/watch?v=shFAB6Hqphg)
Oliver Dragojević i Nina Badrić - Moj lipi Andjele, 04:16
Oliver Dragojević i Nina Badrić - Moj lipi Andjele (http://www.youtube.com/watch?v=Z0nYLVppTnU#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 22, 2012, 10:51:37 poslijepodne
Novi list, 2012 11 22
Prilog četrkom Beseda, (5/7)
Z VAŠE STRANI
Grad
Ma ča te volin grade moj
Otac si mi i mat
Sestra i brat
Se si mi ti
Tvojin cestami, putićin hodin,
Rivon šećen,
Korzon oblećen
Va kafićih kafe ću popit
Sama platit
Takova je užanca
Platit i pasat
Niken gušta ne dat
Takova san
Parona san svoja
Takovega soja.
Olga POTOČNIK
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A2863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B2861285E2861285928632863286328592863R (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A2863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B2861285E2861285928632863286328592863R)
Kvartet 4M - Dragi Senju grade, 03:56
Kvartet 4M - Dragi Senju grade (http://www.youtube.com/watch?v=2fFomeL3OBg#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 22, 2012, 10:53:05 poslijepodne
Novi list, 2012 11 22
Prilog četrkom Beseda, (6/7)
ŠTRIGARIJE Z MUN
Dve štorije – dve prave jistine
Ženskoj se je noga krčila i ni mogla hodit, je jimela skrčenu nogu, to se je reklo da je načinjeno. Bila je divojka od kakovih sedavnajst, osavnajst let. Znalo se je h koj ženskoj se mora poć i je šla mat od divojke.
Ta ženska je rekla materi od divojke: od jedanajst do pov noći saki večer moraš podkadit i tako tri večeri. Rabi zet slame s trih strih, kamiki s trih križer i od trih pragi smeti. Triba dit malo tamjana i sin tin podkadit nogu.
Tako su storile i divojka je ozdravila, je prohodila. To je prava jistina.
Druga
Biv je čovik na postelji i čekav je smrt. Naputili su jenu dobru žensku da gre va Lovran h štroligi i je šla. Poprosíla ju je ako bi mogla prit va Mune. Ma kurjera je hodila samo do svetega Pavla ( Starod ), a z Mun do Svetega Pavla je šest kilometri i ona je rekla da će prit, će, samo da je mora niki počekat. Munka ju je šla čekat na Sv.Paval i ženska je prišla i mu je nič načinela i dala popit i je rekla ako samo kap gre va njega da će bit dobro. Ali su tu žensku morali čuvat da ne bude sama žnjin.
To se je načinilo od jedanajst do pov noći, on je kap tega popiv i drugi dan se je stav. To je prava jistina.
(Po kazivanju Jelke Dujmović, Ivešinove z Mun, uženjene Vlah, zapisal po munsku Orlando Hrvatin zas Pasjaka)
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A2863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B2861285E2861285A28632863286328592863V (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A2863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B2861285E2861285A28632863286328592863V)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Gustafi – Kurijera, 03:05
Gustafi - Kurijera (http://www.youtube.com/watch?v=KYu0slzdu7k#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 22, 2012, 10:54:14 poslijepodne
Novi list, 2012 11 22
Prilog četrkom Beseda, (7/7)
KANTUNIĆ OD OTROČIĆ
Naša garaža
Naša garaža je sen korisna. Se ča je velo, al mićo more stat va nju. Ima lepa vela srebrna vrata ka se moru cela otpret... da tata more auto nutra pejat. Ima i mića vrata ka su za potrebu saki dan. Nutre je sega i sačega. Si imamo jedan kantunić. Va tatinen kantune je stol na ken on smiron neč dela. Kacavidi, cvikcange, pili, čavli, vidi: se je to na stole. Ima i jedan ormar va ken su pituri, pineli i sakakovi drugi alati za delat.
Mama ima kantunić va ken su po zime rožice, zemlja za rožice, važi i drugo. Puno j' polic po keh su škatuli sa sen i sačen. Tu su spravne bicikleti, kompir i jabuki za zimu ke ja jako volin.
Ja san va njoj puno vremena i volin delat stvari od drva i sega drugega. Tata se neki put jadi aš mu zamen si čavli, a neki put pozabin alat pospravit. Se to brzo pozabi aš kad vidi ča san storil jako je vesel.
Morda san još ča pozabil van reć od moje garaži, ali...
Florian CRNKOVIĆ, 4. razred, OŠ Gornja Vežica, Rijeka
Voditeljice: Ivanka Tijan–Šepić i Ivona Biondić
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A2863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B2861285E2861285B28632863286328592863C (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A2863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285B2861285E2861285B28632863286328592863C)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Klapa Tragos: Tu-tu auto, vrag ti piz odnija! , 05:09
Klapa Tragos: Tu-tu auto, vrag ti piz odnija! (http://www.youtube.com/watch?v=-6C-fyzld24#)
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 23, 2012, 11:54:20 poslijepodne
Šjora Špia
Sam čiulaaa, sam vidilaaa...
Nekom šmrkne, nekom švane…
Ste čiuli da je Pušićka kupila hižu od 87 milioni u Briselu, za naše potrebe? Pa imamo mi šoldi kada treba. Uskoro ćemo se naći u kumpaniji sa “velikima” i moramo pokazati da nismo sirotinja. Kaze ona da se to vishe isplati nego da svi oni koji budu delali tamo, gredu u podstanare. Ma šigurno, bolje je biti svoj na svome. Evo, baš sam ponosna da je mali dio moga poreza pomoga da se to kupi. Lipo će biti tamo, a doma… he, he, he.
Aaa, veliki događaj u naš zivot je donesla presuda sta je kondanala Sanadera na 10 lit paržuna! La špikerizza na tv je bila rekla da moze dobiti i do 15 lit ali ecco, preko noci se smanjilo na deset. Nisam čakolona ali svi oko mene komentiraju da je pre malo ćapa. Sa toliko miliardi stete sta nam je napravio za svoju korist, stvarno, anke meni se tako čini. Baš me intereša sta će dalje biti. Dali će opet nesto glumiti, opet izvaditi palizzu i hoditi cotajući, zalbe, molbe, qua e la… znate već caco to gre. Nedavno je govorija da nije kriv i da će tornati u politiku. Ma zamisli ti to, che kuraj! Kad se sjetim da je zielo vrime dobiva i plaću, juka mene, sva se najezim. Dalje ćemo pratiti tu kriminališticku seriju jer mi ne žvoni da će sve proteći caco treba. A sta ja mogu kada nikomu ne verujen nista. Njegov avokato nam je poručija da se ne trebamo veseliti sta je osuđen jer da to nama neće nista značiti i da nam radi tega neće biti nista bolje. Neka da, ali šodišfazion da ipak ima malo pravde nije za hititi ča. Pošto je i Čačić regulan, gremo dalje.
Ste čiuli da je Pušićka kupila hižu od 87 milioni u Briselu, za naše potrebe? Pa imamo mi šoldi kada treba. Uskoro ćemo se naći u kumpaniji sa “velikima” i moramo pokazati da nismo sirotinja. Kaze ona da se to vishe isplati nego da svi oni koji budu delali tamo, gredu u podstanare. Ma šigurno, bolje je biti svoj na svome. Evo, baš sam ponosna da je mali dio moga poreza pomoga da se to kupi. Lipo će biti tamo, a doma… he, he, he.
Cocoli moi, a posebno kokole, si delate strategiju caco zeznuti poreznu politiku, ča bi reći, novi porez na kruh, medežije, mlieko i libre? 1. 1. 2013. će nam ga staviti. To je porez koi naređiva europska unija i nema tu mrdanja! Pošto Nemci, Taliani e ostala europska braća nisu oslobođeni od tega poreza, zasto bimo mi bili extra? Da rešimo za libre, naj prije. Kod nas se prodaje jako malo libri, to se moze doznati svaka setimana u tv emisiji “Pola ure culture”. Colico se vidi, naj popularnije knjige se prodaju po necolico komada. Ako se proda 30, to je već hit. Nisam čakolona ali me še čini da posle Novega lita, prodavati će se još manje i ciao bella. Ma neka da, sta će ti vraga kultura! Ako očes, čitas, ako neces ne čitas ali… Ako si bolestan, moraš si kupiti medeziju u farmačiji, sta ne? I do sada smo se žalili da su nam skupe a pogotovo one koje ne pokriva HZZO. Tih je naj vishe. Caco kaze moja Stambena: “A u p…m… rinu, uskoro će, bree, na listi besplatnih lekova da budu samo Andol i Plivadon”. Da se kapimo, nista nije besplatno jer colico se ja kapim u mužiku, sve plaćamo sa zdravstveno i dopunsko osiguranje. Danas sam čiulaaaa…. da nam prontivaju još neke novosti u zdravstvo. Ne se boj, nije nista lipo. Kaze da će nam smanjiti lečenje samo sa knjižicom, u obavezno zdravstvo. E ši, ši, previshe koštamo proračun, treba šparati na pazientima. Nije dosta da smo remengo finanziski, još ćemo i bolesni krepivati. Boga ti, caco da od vajk ne finanziramo sve to. Je reka miništro da se bolnizze ponašaju caco pijani miliarderi i trošu bez veze. A šta to paziente briga? Ako je taco, neka politika sredi tacove pijane miliardere, zasto moraju
bolesni zbog tega kako se reče, išpaštati? Vidite, anche u zdravstvu moramo biti solidarni sa Eu jer šam čiula… da se i tamo režu prava pazientima. Od 1975. nisu toliko rezali.
Pedeve od 5 % će biti i za ortopedska pomagala sta su caco fol, do sada bili besplatni. Juka mene, baš su našli prave stvari za oporezovati! A kruh? Anche on dobiva ti famozni pedeve od 5 %! Eeee, znaju štručnjaki da se bez kruha ne moze. Ma ja ću si ga sama peći doma i neka se šlikaju! Znam da neću puno ušparati jer struja je poskupila, i brašno isto, ali im ne dam gušta! Penzići, ako ćete pojti u činematografo, molin lepo, na biljet ćete morati keširati 5 % za novi pedeve. Ecco, će nam ga staviti i na to, da se nebimo previshe viziali. Pet posto simo, 5% tamo, nakupi se tega, bez brige. Oopet, ne bin krivila vladu jer ona je samo nasledila naređenja koja su prihvatili oni prije. Nisam kritikona ali su za neke štuari mogli reći da smo siromahi i da si to i to ne mozemo dožvoliti. Me intereša chi će, od malih ljudi biti sretan i slaviti kad nas prime u Eu.
Svima ljubac od
VASHA SPIA
spia@mail.inet.hr
Glas Istre Srijeda, 21. studenoga 2012., str.12
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Gustafi - Katarina (2006) spot HQ, 03:20
Gustafi - Katarina (2006) spot HQ (http://www.youtube.com/watch?v=AKDC9VWuL_E#)
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 23, 2012, 11:55:35 poslijepodne
Lipi moji
Aj tužna nan srića! Mi smo dežgracijani i bog. Tote ni više blagoslova. Ča mi smo to zameritali? Ča smo mi Bogu skrivili? Zašto smo vajka vragu na putu? Koliko prikučera: srića, veselje i finjitak domovinskega rata, zašli su iz medunarodnega pržuna naša dva generala, Markač i Gotovina, a koliko učera: u pržun su pošli finiti Sanader Ive i Čačić Radomir, naše dvi batice, naša dva frontmena, kako bi reka moj unuk, mali Marko, dva ferala naše domovine. Sad smo jopet tamo kadi smo bili. Rezultat je neriješen, 2:2. U svoj toj štoriji forši mi Istrijani budemo imali jeno malo sriće… i koristi… Kako stvari stoje, lako da nan ragači dojdu na odsluženje u Valturu.
Domaći, istrijanski kažin je počeja: Kajin se neće kandidirati na unutarstranačkin jizbori za unutarstranačkega kandidata za župana: “U toj farsi ne sudjelujem. To su izbori Ivana Jakovčića i ‘malih jakovčića’, izbori svih izbora su u svibnju iduće godine.” Kajin će se, kad dojde vrime, kandidirati kako samostalni kandidat “na narodnjačkoj fronti zajedno s gradanima, a ne s nečijim pulenima”. Stvar bi mogla finiti da nan Flego Valter bude jedini kandidat za župana unutar IDS-a. Da je mene pitati, Flega nikad ne bin “diga” z mista gradonačelnika Buzeta, čovik je pokaza da i kontinentalni komun, prez mora, more biti propulzivan, ča će reći - napredan. Sve gradonačelnike morskih općin bi rabilo poslati na specijalizaciju u Buzet. Kako stvari stoje, iz Filipinske prvoboračke grupe je zaša van Uljančić Milijo, nositelj grupe i povijesni voda iz Filipini. On neće da mu svaki po selu masti. A za Filipince naš župan ima uvi pensir: “Sad su odjednom svi veliki heroji. Pojavljuju se na sceni kao podrška Kajinu jedan Bruno Langer, jedan Ivan Herak, jedan Branko Ružić, jedan Stevo Žufić, - osobe koje politički ništa ne znače.” Ma bogati!
Naš župan, Jakovčić Ivan Nino, je svojen novinaru Hudelist Darku i dornalu Globus da još jedan briljantan historijski intervju. Za razliku od unega prvega razgovora, ki je bija posvećen muškatu, meditaciji i vizjonarstvu, uvi put Nino govori samo o ratu. Bolje rat nego pakt. Tote više ni zajebancije. Intervju moremo slobodno nazvati - moj rat. Da je plaćen i naručen, ne bi bija tako kvalitetan. Litrati su još bolji, Nino stoji sprid Rovinja stameno i monolitno, kako bi reka Josip Broz, i gordo gleda proti Učki. Kako da govori: “Armjamoči e partite”. Rat će biti na vrhima Ćićarije zasvin ki još ne znamo jušto ki će nan uvi put biti neprijatelj. Župan govori da “velika većina gradana Istre doživljava ovakav napad na Istru”… ma ki nas to napada? Ki? Ki je da je neprijatelj, ni straha, župan govori: “Ne bojimo se nikoga, imamo jake kandidate, jake ljude, jak program.” Prid lito dan kad su Milanović i Jakovčić skupa sidili u hotelu Westin u Zagrebu, naš Ivan je reka: “Želija bin biti europarlamentarac”. A Zoki, po izjavi Nina, mu je rišpondija: “Možeš biti europarlamentarac ako nam daš Pulu”. E bogme, to se zove – nemoralna ponuda. A Milanović je našega Ivana još već ufendija kada mu je reka da je dalmatinsko ulje bolje od istrijanskega. Tote je stvar pukla. U ten intervjuu u Globusu naš župan je još reka kako je Istra “po mnogočemu prva regija u Hrvackoj”. Naš Nino vajka zabi da je Istra bila po mnogočemu prva regija i u daleko većoj državi u koj smo prije bili.
Lipi moji, finila je i uva maša. Učer je bija UNESCO-v dan filozofije. Ale da i mi jeno malo filozofiramo. Znate vi ča je to inpotencija? “To je kad se mozak kurči, a kurac filozofira”. Sutra je sveti Klement, po teoriji od šjore Mafalde sutra počinje zima. Stara govori: “Per San Klemente - il inverno mete un dente.” Dajte si kuraja, i budite pravi ko morete. Vajka z vami vaš
Zvane Lakodelac
Rideo
ergo
impres
sum
La kost, otužni humoristično-satirički podlistak četvrtkom u Glasu Istre
• autori Vladimir Bugarin, Drago Orlić i Goran Prodan
• zemaljske adrese: Poreč, Pionirska 1; Pula, Riva 10;
virtualna: lakost@glasistre.hr; telefonin 098 475 359, faks 452 863 i 591 555
• reklame na 388 470 ili epgi@glasistre.hr
• reklamacije s gnušanjem odbijamo
Lito 30 • Numer 1013
• Poriječ, 22. martišnjaka 2012. (sv. Cecilija, divica i mučenica)
Glas Istre, četvrtak, 22. studenoga 2012.
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Zorica Kondza - Lipi moj, 03:42
Zorica Kondza - Lipi moj (http://www.youtube.com/watch?v=sIWAVJcayPM#)
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 25, 2012, 08:55:57 poslijepodne
DRUGA STRANA
Čovik koga se pamti
Slavica Mrkić Modrić
Ov mesec će va novejoj povjeste Hrvacke ostat zasinjan kod mesec va komu se j' čuda toga dogodilo i razrešilo. Tako smo doškali da oni va Haagu dokončaju da j' Domovinski rat bil obrambeni rat. Doškali smo da nan generali dojdu doma i da klademo točku na se to. Ovoga ćemo se meseca spametit i po još dve presudi. Najprvo nan je mađarski sud vrešt poslal doprecjednika Vladi, a onput naš bivšega premijera.
Se se j' to dogodilo va pasaneh 10-ak dan, a ono po čemu ja zadnjeh 15 let pamtin saki jedanajsti mesec je on grdi i tužni dan kad je umrl Veljko Vičević, glavni urednik Novoga lista, ki j' mane, saka čast sakomu, bil i precjednik, i poglavica, i general i se. I jušto zato, va znak sjećanja na toga veloga novinara, a još većega čovika, svoj i vaš kantunić ovog ću puta prepustit njemu. Zaspraven, reportaže ku j' tamo negdere početkon 80-ih let pasanoga stoljeća Veljo napisal o svomu rodnomu Podčudniću. Komać smo ju skopali, Lila, naša tajnica i vela Veljkova prijatelica ju je prepisala, a vi, dragi moji, guštajte va njoj kod ča san i ja.
Život uz staru šternu
Da li su ili nisu srednjovjekovni hrvatski mačevi zaustavili zlosutne mogolske horde na Grobničkom polju, ili je priča o azijskom razbojniku premostila stoljeća riječima legendi sklonih pripovjedača, pitanje je povijesne analize. Ali ma što rekli historičari, vjerojatno je da su naši preci tu negdje smrvili Tatare, jer je puno ovih imena: Soboli, Grobišća, Poboj, Ratulje, Okršaj, Pobojište, Stražnik i Podčudnić današnji gost našeg prigradskog upoznavanja. Mjesto se prozvalo po 388 metara visokom brežuljku Čudniću, a njega, rekoše nam, krstilo je čuđenje pastira pri pogledu na stravičan prizor grobničke bitke. U podnožju Čudnića prostire se stara mjesna jezgra s pedesetak obiteljskih kuća i novije, satelitsko naselje Bobovčić, pa u mjestu živi oko četiri stotine žitelja.
Prolaznik ili slučajni tražitelj podčudničkih adresa, na ulazu u Podčudnić neće primijetiti tablu s mjesnim nazivom jer je staru, drvenu uništio kišni zub vremena, te po svemu neće ga razlikovati od Podrvnja, smještenog na drugoj strani grobničke magistrale. Od katnica, stotinjak metara blizu raskrižju kod Filona do Majera, od prvog do krajnjeg mjesnog broja, između zgrada i kućnih vrtova, vijuga kilometar i pol duga seoska prometnica. Uz glavni ulaz u selo se može prispjeti preko Lišćevice, a netko s više vremena, put do Podčudnića može tražiti preko Kalinica te doći na Kalinu s dražičke strane.
Susret s novim krovovima ne sluti da se na rubu mjesta nalaze zacijelo najstariji ostaci grobničke povijesti, razvaline starog dvorca na Majeru. Lijevo krilo i danas služi kao krov nad glavom, dok je središnji dio i istočna kula srušenog krova i na kraju vjekovnog trajanja. Novo i staro u jednom kadru, pomislio bi filmofil, jer iznad zidina pogled privlače suvremene kuće u sjeni stogodišnjeg hrasta Batalovca.
Poviše mjesta, u kosini Čudnića koči se gusta borova šuma. Mjesno „tjeme“ i prirodni park zasadile su dobrovoljne ruke poslijeratnog entuzijazma, zajednička akcija boraca i omladine uz pomoć Šumarije. Čudničko raslinje i bujnu vegetaciju oplemenili su čavljanski lovci fazanima i zečevima. U središtu mjesta pruža jedinstven prizor seoska šterna, izgrađena prije sto i osam godina. Premda su nestala večernja sijela Pod Lipom, šterna i u vodovodno vrijeme dometne poneki razgovor i vrati sliku na ranija, kompaktnija seoska razmišljanja.
Podčudnić je oduvijek krasilo okupljanje, razgovor, smijeh i šala, reći će radoznalom Klemento Perušić, sijedi šezdesetogodišnjak vrcava duha i energična pokreta. Opstalo se u teškim danima ratnih nevolja, pamte se dani kada se kozjim mlijekom odrhanjivalo generacije a malobrojne krave hranilo „podlistinom“ i ne pretjeruje se ni sada, u vrijeme izobilja, televizije i automobila. Mirom, strpljenjem, trezvenošću i radom kao jedinom moralnom pogodbom svojih jutara i večeri, Podčudnićani su prezadovoljni redovnom autobusnom vezom s Partizanskim trgom, s dva čekališta, suvremenim prodajnim objektima, s tek nekoliko telefona i velikom nadom u nove priključke. U Podčudniću se živi mirno, ruku pod ruku s mogućnostima, gradi se i stvara. »Presušili« su izvori sitnozrnatog pijeska ali krpe zemlje od dva kvadratna metra poslijepodnevna su preokupacija. U Podčudniću ima ljudi istodobno majstora, seljaka, radnika i mornara, sposobnih za svaki posao, za svaku nevolju i brigu. Kad je tako, u seosku šternu vječno će teći voda s okolnih krovova.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285D2863285928592863285A28582859285A286328982896289428632863285E285B28612861285D285E28632863286328592863E (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285D2863285928592863285A28582859285A286328982896289428632863285E285B28612861285D285E28632863286328592863E)
Veljko Vičević - Nagrada Krunoslav Sukić, 11:14
Veljko Vičević - Nagrada Krunoslav Sukić (http://www.youtube.com/watch?v=Fy8cPKWWpAU#ws)
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 25, 2012, 08:56:54 poslijepodne
Aj na vrajža Katarina mića mala
Ča na mene svakih sedan dan se stala
Ma zajno meni u krilo ona bi se sila
I po votki toj junački bi udrila
Pak pomalo takovin bi mi čapala
Pipajuć ga, na debelo se smijala
I opet oko vrata moga se stiskala
Već videć kako bi mi šolde sve pobrala
Aj na vrajža kurba svinja Katarina mala
Ča šolde mi je opet sve pobrala
Ma ča ćeš kada mala beštija ta
Pod kožu mi je stala la
I srce skroz mi namurala la
Ma bez krijancije tajsta hudoba je bila
Ča nanke jako ona ne bi bila skrila
Bez srama noge je širila mala
I mudantice crlene bi kazala
A ja onako munjen niš nebin kapija
Kad z guzicon sprida nosa bi crtila
I samo kako brek bin čeka ko bi mala
Aj, ko bi me u škuro kamo dopeljala
Aj na vrajža kurba svinja Katarina mala
Ča šolde mi je opet sve pobrala
Ma ča ćeš kada mala beštija ta
Pod kožu mi je stala la
I srce skroz mi namurala la
Gustafi – Katarina, 03:26
Gustafi - Katarina (http://www.youtube.com/watch?v=efQWDjE1jJ0#)
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 27, 2012, 10:32:41 poslijepodne
Poseben prilog
In memoriam Veljko Vičević (1997-2012) – 15. obletnica smrti negdašnoga vurednika Novoga lista
*****************************************************
IN MEMORIAM
VELJKO VIČEVIĆ 1997. – 2012.
Pjesma grobničke pjesnikinje Vesne Miculinić Prešnjak
Tiću, fala Ti
Tiću
Pozdravjan te
i
fala ti
ča si na moju
poneštru
došal
moj
mići
tiću
Kantaj mi
kantaj
o staromu
kraju
oni kanti
ča ih si
znaju
O
Grobnišćini
i
srići
ča me tamo
čeka
o miloj
Ričini
ala lipi
moj tiću
mići
I tancaj mi
tancaj
oni lipi
tanac
aš te gjedaju
sa moja
mesta
zbunjena
va zelene
haje
obučena
si oni uski
puti
pul kih se
opiraju
prisunci
žuti
Pozdravljam Te
i fala Ti
ča si na
moju poneštru
došal
Dojdi mi
Bog
i
laka ti
noć
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285928592863285A28582859285A28632898289828632863285E285B285F285F285C285A28632863286328592863F (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285928592863285A28582859285A28632898289828632863285E285B285F285F285C285A28632863286328592863F)
******************************************
Jelenje - Grobnik, najlipji kraj !
Grobnišćina je najlipji kraj va svitu i Hrvatskoj. Grobnišćina se sastoji od dve obpćine, a to su Jelenje i Čavle. Grad grobnik spada pod općinu Čavle. Va Grobnišćini su tri župe; Jelenje, Cernik i Grobnik.
Saki onaj ki ima imalo grobniške krvi, ne smi na to pozabit i vavik se triba ponosit s time.
grad grobnik grobnišćina jelenje čavle grobničko polje poje ričina rječina dražice lubarska martinovo selo podhum brnelići kukuljani sušica crkva branitelji domovinskog rata ustaše partizani šementin stari mlin izvor ričine kvarner rika rieka rijeka hrvatska hrvati za dom spremni parićani ratulje
Jelenje - Grobnik, najlipji kraj ! (http://www.youtube.com/watch?v=z6AULINvvSo#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 27, 2012, 10:33:48 poslijepodne
Novi list, 2012 11 09
Poseben prilog
In memoriam Veljko Vičević (1997-2012) – 15. obletnica smrti negdašnoga vurednika Novoga lista
*****************************************************
BESEDA DVE O ONOMU ČA J' BILO I ONOMU ČA JE
Ma beštija si ti bil, i to vela
Piše Slavica MRKIĆ MODRIĆ
Petnajst let! Srce Isusovo, kako bi zazijal moj i tvoj Mili, ča već je petnajst let da si šal? A koda j' bilo čera kad si mi one zadnje večeri rekal da neka neš pojin aš da j' grdo gljedat nač sličin. Ni pokle teh desetljeća i pol niš bolje ne zgljedan, tek tuliko da znaš. Stareja san, ma niš jako šegaveja. Moren mislet kako sad sam sobun brontulaš – tr znan. Leta gredu, a pameti ni.
I gredu, mislin leta, i sega vranića se va oveh pasaneh petnajst dogodilo, kako mane, tako i onomu ča j' i mane i tebe va životu značilo i znači. A ča ću ti sad okol toga mašit, kad je fanj oneh keh si volel i s ken si delil i dobro i zlo ove naše tako lipe, a tako prokljete, neću reć profesije leh ljubavi, prošlo gore. K tebe. Oni su ti već podnesli izvješće.
Ono ča ti ja želin reć je da se baren okol jedne stvari ne moraš pojidat. Va novine, baš kako si i otel, čakavica ima svoje mesto. Kako na harte, tako i va sakidanjoj komunikacije. Ako niš drugo, kad se razjadimo. Aš kako ćeš na nekoga zijat ako ne na zajiku na komu si progovoril. Kako ćeš nekomu reć da ti j' drag, da ga voliš ako ne na istomu onomu zajiku na komu su i tebe to govorili. Je, dakako da je još vavek oneh komu su i čakavski i »svahili« jednako, ma kade bi nan bil izazov da takoveh ni. Tr ionako saki od njih prvo al kašnje usvoji i ča, i zač ča. Za to se skrbimo mi keh si navadil da povedat na svomu zajiku znači biti svoj na svomu. Mi ki smo na početku devedeseteh let pasanoga stoljeća bili mladi i fanj smućeni, ma i fanj srićni aš imet takovoga glavnoga urednika kod ča si bil ti, znači imet velu sriću, a najprvo velog prijatela, rivamo. Formiral si ti i nas, i novinu, jušto onako kako roditelj formira svoju decu. Kad je rabilo zijal si, zijal da te j' bilo čut do pumpi na Mlake, a kad je rabilo kokolal si nas, ma po svomu – već grubo leh cmoljasto. Učil si nas kako delat, ma najprvo kako bit i ostat čovik. I vavek si užal reć da onaj ki se srami svoga, onoga ča je i odkuda je, ni čovik, a ako ni čovik, da živeje petsto let nikada od njega novinara.
Učil si ti nas puno toga. Na svoj način. Kakov? A onakov kod kad otac hiti dite ko ne ume plavat va more aš da će se tako najprvo navadit. I onput dok dite paljuzga, on stoji na rive i ćaro kod jastreb plen gljeda i čeka da ako bude rabilo pomore, spasi. Kad bi dite proplavalo »na pasića« on je bil tu da ga navadi i prsno, i leđno i kraul... Tako i ti nas, a najveć i najprvo SLOBODNO. Va oneh turbulentnih letih hital si nas va oganj i va vodu, pa gljedal kako će se ki snać. Pardon, gljedal si i pratil, si načinil dobru procjenu prvo hitanja ale si morda falel. A falel nisi nikada. Znal si ki j' zač. Ki j' za salonsko, ki j' za terensko novinarstvo, komu j' osnov novinarstva mašit z »mićemi« ljudimi, a ki puca »navisoko«. Znal si ki je i doklen piše, a i inače z glavun va oblakimi, a ki z noson. Poznal si nas bolje leh smo se sami. Volel si nas, svoji poletarci, svoji lavali. Ma i mi tebe, makar bi te ki put najraje klali va top i spucali na Gromik. Tvoj, a preko tebe i moj Gromik. Ma beštija si ti bil, ona draga beštija ka ti se uvuče spod koži a da i ne znaš, pa su tvoja zijanja vavek imela drugačju težinu od zijanja seh drugeh. Veruj, više su bolela.
A ova tišina, tišina duga petnajst let, boli još i više. I da mi ni tog diteta va mane ko i sad, kod i onoga grdoga i tužnoga dana na cimiteru va Gradu Gromiku zna i niki ga ne more razuvjerit da ti sada imaš svoju redakciju gore, na nekakovomu oblaku, da ti oćali jednako padaju na vrh nosa, da ti španjulet visi na levo i dim gre va oči, da nas gljedaš, da nas čitaš i ovisno od onoga ča si pročital ki put se onako spod brka nasmeješ, a ki put zazijaš da se se praši. I nemoj mislet da ne znan kad zatafljan. Znan i čujen te, kod ča i znan da ćeš mi pokle bukvice ku isto čujen, da ča leh čujen, kod i saki put prvo – oprostit, a ja na greške naučit. Ako niš drugo speć ću prsti kad ti svećun dojden tamo kade znan da nisi.
A kade si? Pa, tamo kade si vavek i bil. Na svojoj Gromišćine, va svojoj familje i med semin namin ki smo te zaspraven i iskreno voleli. I niman ti baš jako ča više reć, osin bog i se. Pozdravi gore seh keh poznan, pripazi mi Dudu, a ja ću tebe i Draženića, i Edića, i Tišicu, i Zlatku, i Kimberli i Karmenicu, i si oni »poletarci« kemin si kod i mane pomogal da postanu novinari, ma najprvo bolji ljudi. Odi sad, aš tr ti najbolje znaš ča j' rok i ča j' zadani broj rig.
Čula san te! Znan i sama da leta su, a pameti ni.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285928592863285A28582859285A28632898289828632863285E285B285F285F285D285F28632863286328592863T (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285928592863285A28582859285A28632898289828632863285E285B285F285F285D285F28632863286328592863T)
*****************************************************
Rudolf Dolfo Srića: Grobnišćina sa va zlatu blišći (official), 04:16
Rudolf Dolfo Srića: Grobnišćina sa va zlatu blišći (official) (http://www.youtube.com/watch?v=eE335G7CWz0#ws)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 27, 2012, 10:36:10 poslijepodne
Novi list, 2012 11 09
Poseben prilog
In memoriam Veljko Vičević (1997-2012) – 15. obletnica smrti negdašnoga vurednika Novoga lista
*****************************************************
MLADEN VALJAN VLAČINA VELJKOV PRIJATELJ OD NAJRANIJIH DANA O ZAJEDNIČKIM PUTEŠESTVIJAMA KROZ ŽIVOT
Z Veljkom si mogal sidet 24 ure i naslišat ga, a mi smo ga si voleli naslišat
Te njegove sobote kad bi došal na Grobnišćinu bile su pravi ritual. Volel je videt obični judi, popit onih svojih pet-šest kapucinerih, popušit 20-30 cigaretih. A š njin nikad ni falelo teme za razgovor. Tako bi prošlo pet-šest ur a da nisi ni primjetil. Ki god bi došal samo bi primaknul stolac i sel naslišat.
Počel je z Grobničanon i z utakmican po regiji, a onda se j proširil i na druge stvari. Imel je on i škakjive teme, ćapal se j i Štefana i sih skupa, trbalo j imet onda novinarskoga fajta da se piše već va onon sistemu. A potli kad je postal glavni urednik, vavik je govoril da novinu triba približit juden, da Novi list mora bit va sakoj kući. I uspjel je va tome. Ja znan kad se j prodavalo 10-20 primjerkih Novoga lista va Zagrebu i kad je Drago Haramija bila jedan od tih retkih kupcih, a onda j ta brojka došla do više hijad.
Piše Dražen HERLJEVIĆ
Do zadnjega dana ja i Vejko imeli smo poseban odnos. Još kod mladići znali bimo na tri ure za pol noćun sidet va autu i ćakulat, ili va njegovoj škodi, ili va mojmu fićotu. Ako bi nas ki slučajno videl, rekal bi: »Bože dragi, ča ovi judi delaju ovu dobu, po celi dan su skupa i sad još side va autu. Ali z Vejkon si mogal sidet 24 ure, zapravo naslišat ga, i ne bi ti bilo dosadno...
Tako nam je o Veljku Vičeviću, najprvo Grobničanu, a onda sve drugo po redu, svoju priču započeo njegov ponajbolji prijatelj još od djetinjstva – Mladen Valjan Vlačina, nadaleko poznati grobnički ugostitelj i prvi načelnik Općine Čavle. Ako niste bili kod Vlačine, niste ni bili na Grobnišćini, mogla bi se parafrazirati ona čuvena izreka o papi i Rimu.
Manje je poznato da Vlačina ima i drugi nadimak – Bućo. To je nadimak za uži krug prijatelja, među kojima Veljko i danas ima neizbrisivo mjesto. Zato je i ovaj grobnički razgovor mogao završiti samo na jednom mjestu – kod Vlačine. Možda više i nema onih stolova za kojima je Veljko znao tako dugo sjediti, ispiti pet-šest kapucinera, popušiti kutiju-dvije cigareta i držati svoje »mitinge«, ali Bućo je i dalje va motu. Štoviše, sad kad sin Filip sve više drži konce oštarije u svojim rukama, i on se može malo opustiti. Ali dočim naiđe neki važniji gost, Bućo je uvijek tu z dva-tri vica o Mariji i Iviću. Palente konpirice i grobničkoga sira, kobasic i kapuza vavik će se nać.
Od sedmoga razreda
– Ja i Vejko smo se nikako više počeli družit od sedmoga razreda osnovne škole, započinje Vlačina svoju ispovijed o Veljku. Znali smo se i prvo toga aš Jezero i Podčudnić nisu dugo. Tu va kavi smo se znali kupat, va onoj žutoj vodi. Već onda j bil strašno zajubljen va nogomet. Znal je si sastavi z bivše Jugoslavije, suci, stadioni... I sami znate da j pisal ona vela štampana slova. Te njegove bilježnice već su onda bile prave male enciklopedije. Mi smo znali pikat va kavi i pred školun. Zdravke s Poja, ja, Vejko i Josip Manjgotić, Samardžić smo ga zvali. Užali smo igrat dva i dva, tobože za soldi, ko da bi sad za 10 kun igrali i onda bimo šli na sendvič ili pjenušavi bin pu Jelena (nekadašnja oštarija na Čavlima) – govori Vlačina.
Jednom započeto prijateljstvo nikad se nije prekinulo, štoviše postajalo je sve čvršće i sudbonosnije. Vlačina, pola u šali, pola u zbilji, kaže da je baš Veljko presudno utjecao na neke najvažnije trenutke u njegovom životu.
– Pa on je zaslužan ča san se ja za Đurđicu oženil, aš je zakasnil z jednu divojkun meni na spoj pa san ja našal drugu. On se j pak već od mladih letih zajubil va svoju Ljiljanu ka j po letu dohajala doma na Jezero, a i on je stalno tu »visel«. Tako da smo ja i Đurđica i on i Ljiljana nastavili prijatelevat i kad smo oženili, bez obzira ča su Ljiljanini jedno vrime živeli va Zagrebu, a on je gori i studiral. Oni su se i oženili va Zagrebu. Na njegovoj momačkoj isto va Zagrebu, ja ne znan kako ni ča, finili smo samo nas dva. I opet nan je bilo lipo. Njegovi studentski dani su se svodili na to da j on utorak jutro šal va Zagreb, a već četrtak zapolne bi bil doma. Ni mogal petak i pondijak bit va Zagrebu, ni se mogal gori trpet. Ali obavezno bi šal i vrnjal se z nekin našin ki j delal ili va Autoprometu, ili va Autotransu. On je već znal ki kad vozi tamo a ki se vrnja, priča Vlačina.
Početkom devedesetih godina Veljko je postao glavni urednik Novog lista, a Vlačinu je život odveo u političke vode. Postao je 1993. godine prvi načelnik Općine Čavle i odradio cijeli četverogodišnji mandat. Ne bez Veljkove podrške. Stoga, kad je Veljko umro, Vlačina je definitivno odlučio povući se iz politike.
»Bućo, odi, moraš poć!«
– Bilo j to '92.-93. leta. Prvi lokalni izbori. Mladen Mavrinac Bondej slagal je te kockice za općinu i veli on meni: »Vlačino, ćeš poć na listu?»«. »Ma ne ren ti ja nikamo«, velin ja njemu. Ča san ja znal ča će to bit. Ali kako j Vejko već bili upućen va te stvari, on je meni rekal: »Bućo, odi, moraš poć!«. I tako san ja zaprl oštariju i šal za toga vijećnika. Oni su ti mene stavili za nosioca liste. Ja velin, ma ča j to nosioc liste, čuj va no vrime ja nisan znal ča j to, ja san se na valcer zimal. Ali ni bilo druge leh poć. Onda su počela ta snimanja, te televizije, čuj, nikad neću pozabit, došla ja Marija Končar z Hrvatske televizije. Pita ona mene:
»Ča ste vi tu?«.
»Ča ja znan, ja san nikakov nosioc liste«.
»Dobro mi ćemo vas snimat«.
»Ma ča ćete mene snimat, ja van peštan leh po grobnički«.
»Da, da, baš vas«.
Noge su mi se ocikle
– I tako san ja storil nike natuknice, ali naravno prvo toga san z Vejkon kontaktiral i on je meni rekal: »Bućo, ti si za to«. On je bil ta jedna karika ka j meni dala poticaj da prihvatin funkciju načelnika. On je bil glavni urednik Novog lista a ja načelnik Općine Čavle, ko da j sudbina tela da va isto vrime budemo na te dve funkcije. Ni bilo lahko, imel san i zdravstveni problemi, finil san i va bolnici. Čak san se mislel i povuć i dat ostavku, ali ipak san ostal do kraja mandata, ali nisan tel poć na drugi mandat. No, bil san kandidat za Županijsku skupštinu '97. Bili su ponovljeni izbori. I isti dan kad smo na sastanku va Ciottinoj ulici dogovarali koalicije, došal mi j Žejko Lambaša i govori: »Znaš ki j umrl?». A ja nisan znal, nismo imeli mobiteli va no vrime. I govori on da Vejko. Meni su se noge ocikle, to j bil strašan šok za me. Mi tu povedamo o nikoj koaliciji i onda dojde vijest da j Vejko umrl. Ja san se va ton momentu odlučil povuć. Ostal san još malo pomoć kod član Poglavarstva va općini, ali nakon toga više nisan tel bit va politiki – zaključuje Vlačina svoju političku epizodu.
Koliko god je Veljko imao utjecaja na Vlačininu političku karijeru, toliko je i Vlačina pomagao Veljku, koliko god je mogao, posebno na početku njegove novinarske karijere.
Obitelj i prijatelji
Vlačina naglašava Veljkovu privrženost obitelji. Kao mladić jako je poštivao i volio roditelje Ružu i Vladota i brata Miljenka, a njegova ljubav prema supruzi Ljiljani kao i prema njihovim kćerima Ani i Teni uvijek mu je bila na prvom mjestu.
– Vejko j najviše volel Podčudničani. Ipak je to njegovo selo. Strašno j cjenil Iveta Mavrinca Filonova, pa Šebeta Linića (Sebastijana ili Miroslava, kako ga već ki zove), Boškića, Marina Perušića »Srbina«, Braneta pokojnoga.... Oni su ono vrime ko dečkići kopali mel va kavi, da bi zaslužili za pjenušavi bin ili za piće poć kamo popit.
Ali tu su još bili i drugi prijateli, Borić, Josip Ban, jako j volel Arsenali, Racića, Barića, Gojka Čavlića isto, bili su tu i Zdenkić, Bukran, Ive Crgonja, pokojni Zec Zaharija, Tomiška, Duško Frlan..., neka mi judi ne zamire ako san koga izostavil, aš i ja se ne moren sih sjetit. Kamo bimo zihajali? Glavna destinacija nan je bil Filon na Čavji, to j bil mali grobnički Kontinental, saku sobotu su bili tanci na Čavji do ure, nediju do pol noći va Dražicah. Svirali su Arsenali, a mi smo bili š njimi si dobri. Potli bi se šlo va Endži i va Karavelu.
Još kod mlaji smo šli šijat na Poje pu Zdravketa, ja, on, Brunić pokojni, Darko, Keko....
Imel je on i škakjive teme
– Kad je Vejko počel delat kod vanjski suradnik Novoga lista ja san kupil fotoaparat polaroid. On je pisal izvještaji z utakmic, a ja san mu slikal. On bi došal va Novi list z gotovun slikun. Va 'no vrime to j bila vela stvar, aš inače si moral poć slike razvijat. Već onda se j videla ta njegova strast prema novinarstvu. Počel je z Grobničanon i z utakmican po regiji, a onda se j proširil i na druge stvari. Imel je on i škakjive teme, ćapal se j i Štefana i sih skupa, trbalo j imet onda novinarskoga fajta da se piše već va onon sistemu. A potli kad je postal glavni urednik, vavik je govoril da novinu triba približit juden, da Novi list mora bit va sakoj kući. I uspjel je va tome. Ja znan kad se j prodavalo 10-20 primjerkih Novoga lista va Zagrebu i kad je Drago Haramija bila jedan od tih retkih kupcih, a onda j ta brojka došla do više hijad. Se san to znal uz Vejka. Se ča se j događalo okol Novoga lista ja san znal, aš bi on došal saku sobotu, obavezno bimo tu bili i ćakulali. Ovdi su dohajali i veterani Novog lista ča su košarku igrali, tako da su mi mnogi judi z Novoga lista uz Vejka postali prijateli i ponosan san na to. Ja užan reć reć da su mi Istravino i Novi ist kod jedna familija, a to se j kasnije i pokazalo, kad san šest-sedan let zaredon organiziral domjenak Novoga lista va Zagrebu za 300 judih.
Subota - dan odmora
Svi koji su poznavali Veljka, znali su da je subota bila njegov dan – za odmor. Jedan dan bez redakcije i Novog lista onima koji su bili u šihti sigurno je trajao cijelu vječnost, ali zato su Veljkova familija i njegovi prijatelji konačno došli na svoje.
– Te sobote su bile pravi ritual, govori Vlačina. Najprvo bimo sideli tu pu mene, još je bila terasa, onda bimo šli malo do Marina Perušića, Srbin smo ga zvali, ki j imel konobu va Gradu Grobniku. Znali bimo skočit nigdi zaboćat, pa se opet vrnut pu mene va oštariju. Najveći mu j gušt bil doć ovdi, videt obični judi, popit onih svojih pet-šest kapucinerih, popušit 20-30 cigaretih. A š njin nikad ni falelo teme za razgovor. Općenito, mi smo njega si voleli naslišat, jer on je nan donesal neke nove vijesti. Čuj, va no vrime mi smo si znali unaprijed ča se j dogodilo i ča će jutra bit va novinah. Mi smo bili važni judi aš smo to prvi doznali. Tako bi prošlo pet-šest ur da nisi ni primjetil. Ki god bi došal samo bi primaknul stolac i sel naslišat. Bil je strastveni pušač. Jednoga j imel v ruki, drugoga j već palil, noga priko noge, traper jakna i to j bilo to. Skroman, najskromniji čovik.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285928592863285A28582859285A28632898289828632863285E285B285F285F285D286128632863286328592863K (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28612863285928592863285A28582859285A28632898289828632863285E285B285F285F285D286128632863286328592863K)
*****************************************************
Z noninega škabelina - revija frizura - JELENJE TV, 07:07
U organizaciji KUD Zvir Jelenje, Općine Jelenje, TZ Jelenje i uz pomoć Savjeta mladih Općine Jelenje održan je 5. događanje iz projekta „Z NONINEGA ŠKABELINA" -- Revija tradicijskih frizura. Znamo da je moda vrlo bitna i prisutna u našim životima još od davnina pa je cilj ovakvih događanja je da se ne pozabi ono naše i da se inspirira nove naraštaje da kroz suvremeno oblačenje uključe i dio tradicije. Folklorne skupine koje su pokazale svoje tradicijske frizure su (iz): Bribira, KPD Bazovice, Otočca, Opatije, Novog Vinodolskog, Jezera- Murtera, Karlovca, Koprivnice, Vrbovskog, Baške i Jelenja.
Z noninega škabelina - revija frizura - JELENJE TV (http://www.youtube.com/watch?v=d3nBtTGOkbY#ws)
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 27, 2012, 10:39:39 poslijepodne
S KAMIKA I MORA
Čestitki »Primorju«
Piše Slavica MRKIĆ MODRIĆ
Baš malo mislin kako kad neki spomene del Riki imena Kantrida vela većina najprvo pomisli na nogomet – igrališće i NK Riku. Ja ne, aš san van već odavno rekla da »Riku« volin, ma mi je »Orijent« odvavek prvi na srcu. I to va sakoj svojoj faze, i onoj kad je gore i onoj kad je potloh. Ma »Orijent« kako si znamo nima veze z Kantridun leh z Krimejun, ale ča bi moja pokojna nona rekla Krmejun, a ono ča mane prvo pade na pamet kad neki reče Kantrida, je bazen.
Ja, jušto bazen i to va jednine, aš mene lipa sjećanja vežu za on jedan jedini bazen z balonon koga j' bura hitala i parala kako ju j' god bilo voja i kako njoj je bilo milo, a oni kemin je bazen bil drugi dom krpali ga i nazad dizali, deli mu lovili po parkiralištu i nazad lepili samo da bi plivači i vaterpolisti imeli kade trenirat.
I baš radi sega toga teškoga, ne moren van objasnit kuliko su me razveselili pasani dani, ki će va povjeste »Primorja« ostat zapisani kod dani ki se pamte. Čestitke i veterpolistimi, i srebrnoj Sanje, viceprvakinje Evrope na pedeset metri leđno. Sedavnajst let je pasalo od kad je zadnji put Kup Hrvacke doputoval na Kantridu. Na on jedan jedini bazen, koga san van već spominjala. I tako mi j' drago ča su ga zaslužili mnogi od oneh ki su va tomu istomu bazenu od mićeh nog trenirali, neovisno bili onda i sada igrači, ale nekad igrači, a sada treneri ale stručno vodstvo. Aš, za razliku od nogometaši, njih ne prati niti vela slava, niti veli soldi. Jedino ča njin je konstanta je vela muka. Za bit vaterpolist i plivač ne samo ča moraš imet talent, ča moraš to volet, leh moraš bit i tvrdoglav kod tovar da se to zduraš.
Bože, i sada se domislin oneh zim, kad bi vane bilo okol nule, pod balonon recimo podnošljivo, ma tuliko vlage da j' to bilo za ponemet, i one dečice z očijami punemi sna, ka se bez puno govorit sučevaju i gredu plavat prvo leh njin škola počne. I tako z dana va dan, i jutro, i zapolne. A ne da nisu znali da nikada njihov sport neće bit tretiran kod ča se tretira nogomet, košarka ale rukomet.
A kad smo već pu tretiranja, da se va zadnjeh dvajsetak let niš ni promenilo, dokaz je i Hrvacka televizija, aš to ča j' odlučila ljuden ne dat priliku da gljedaju polufinale vaterpolo kupa, to j' najbolji dokaz kako va ovoj države vaterpolo kotira. Ma badava i olimpijsko zlato, i sa zlata ovoga svita, za državnu hrvacku dalekovidnicu zavavek će bit važneji nogometni duel ŽNJ lige leh polufinale va vaterpolu. O plivanju da ni ne govorin, ono j' va još hujoj pozicije. A, iskreno kad san čula onoga Dušanovića va prenosu finala, i ono njegovo cendranje nad sudbinun Juga, skoro da mi j' bilo i drago ča polufinala ni bilo na televizije, aš ki bi ta proljev od komentari, oprostite na izrazu, naslihal.
Ma, tu je ča je. Nepravde j' bilo i bit će, radi sega toga mane su ovi uspjehi primorijaši još draži, i se čestitke vaterpoliston, i Sanje. Da ne pozabin, jednu šaljen i va Opatiju, srebrnoj karatistice Jelene. Aš ako su vaterpolo i plivanje zadnja škulja na svirale, njeji sport ni ni škulja.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285E2863285928592863285A28582859285A28632893289328632863285E285C2858285A2861285C28632863286328592863G (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285E2863285928592863285A28582859285A28632893289328632863285E285C2858285A2861285C28632863286328592863G)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
JOZEFINA I TRIO RIO - Donke če (Melodije Kvarnera 2002.) , 03:06
JOZEFINA I TRIO RIO - Donke če (Melodije Kvarnera 2002.) (http://www.youtube.com/watch?v=Cd70XDJA_pY#)
Autor: Ljudevit Kaj - Studeni 27, 2012, 10:41:02 poslijepodne
S kamika i mora
Božić va pol ceni
Piše: Kim Ciculić
Špara se i riže na se strani. Špara se čak i na Božiću. Va Gradu Rike tako su se našli pred hamletovskun dilemun – kititi ali ne kititi grad. Potle velog razmišljanja dokončalo se da će se Rika ipak okitit, ma z sredstvima ka su tri puta manja leh pred nekuliko let.
Tako će se za ovi božićni i novogodišnji blagdani izdvojit leh neč manje od 500 hiljad kun. Va to gre kićenje grada, nabava materijala za dekoraciju, održavanje dekoracije i trošak za letriku. Bit će i vatrometa na rečkon lukobranu, a ušparat će se i na jelvicami pa će na Korzu bit leh jedna jelva i to spred gracke upravi. Z ten bi bili kuntenti i borci za prava jelvic.
Va usporedbe z nekin drugin letimi teh 500 hiljad kun more zgljedat kot prava sitnica. Morda će drugi hrvacki gradi hitit i daleko veći soldi na blagdansko kićenje. Onput kad zamemo va obzir situaciju va zemje, tuliki nezaposleni, otkazi, porezi i nameti, se veći broj socijalneh slučaji, gospodarski i si drugi problemi, i teh »mićih« pol milijuna kun more bit strašno puno. Z temi soldimi valjad bi se mogli najist si lačni Rečani i oni ki nimaju krov nad glavun. Z druge strani, judimi magari za Božić ne bi trebalo uskratit blagdanski ugođaj. Ali, recimo, da bi to moglo bit i ceneje. Na primer, za fanj manji soldi mogli su se angažirat rečki kreativci i studenti umjetnosti ki su na originalniji način mogli storit božićnu i novogodišnju atmosferu na Korzu. A takoveh kreativceh v Rike zaspraven ne fali. Njimi za kreativnost ne rabe ni lampice ni letrika, a š njimi bi naš grad bil okićen originalnije od seh drugeh gradi z standardnun i skupon dekoracijun.
Ne špara se leh va Gradu Rike. Špara se i va Vatikanu. Na Trgu svetoga Petra počeli su gradit božićne jaslice, ma ovo leto neće ih platit Sveta Stolica leh su osigurali sponzora. Očito ni va Vatikanu više ne curi med i mliko, pa su se i tamo odlučili na šparanje. Inače, te vatikanske jaslice nisu mačji kašalj. Spomenute su čak i va aferi VatiLeaks, ku j' Papi namestil njegov batler. Otkrilo se da j' Vatikan za božićne jaslice postavljene 2009. leta platil 550 hiljad eurih. Va usporedbe z ten naših rečkeh 500 hiljad kun zaspraven je prava sića. Božić je judi, pa udri brigu na veselje.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285F2863285928592863285A28582859285A28632893289328632863285E285C2858285B285D285B28632863286328592863K (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285F2863285928592863285A28582859285A28632893289328632863285E285C2858285B285D285B28632863286328592863K)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Vaša Svitlost i Visost prićaju o letrici (električnoj struji) kako se dobiva od vode, 0:32
Velo misto - letrika.avi (http://www.youtube.com/watch?v=eAn4O_iq54I#)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 01, 2012, 12:58:35 prijepodne
Lipi moji
Niki dan san pasa svi Istarski ipsilon, deboto san umra od straha, nideri ninega, nideri viture ni kamijona, nideri krštene duše. Nanke da čoviku dojde slabo nima mu ki pomoći. Istrijani su se prihitili na staru državnu cestu. Ni šoldi za cestarinu.
Ja jako podržavan našega župana, bija san zuz njega i kada je najavljiva rat na Učki proti nepoznatega počinitelja. Sad je ganbija tatiku, sad svaki dan piše jenu tužbu proti Zagreba. Ma ča to nan rabi? Ter nismo Zagorci. Do sad san vika: “Bolje rat nego pakt!”, a sad kad se napijen vičen po oštariji: “Neću tužbe, hoću pakt!” Jebeš čovika ki ne more u jenu večer par puti ganbijati pensir.
Ja jako podržavan našega Nina kada se zalaže za decentralizaciju države. Samo, kako su govorili naši stari, najprije rabi počistiti prid svojin pragon. Zato, dragi Ivane, najprije se moramo zalagati za – decentralizaciju Istre. Kapiš? Ne more biti vajka po tvoju. Ne more vajka biti, ča bi rekla šjora Mafalda: “O koši, o kome vojo mi”.
Niki dan san pasa svi Istarski ipsilon, deboto san umra od straha, nideri ninega, nideri viture ni kamijona, nideri krštene duše. Nanke da čoviku dojde slabo nima mu ki pomoći. Istrijani su se prihitili na staru državnu cestu. Ni šoldi za cestarinu. Ne moreš ti dati škatulu španjuleti za kamo poj i škatulu španjuleti za nazad doj. Bogme, ta naša autoštrada ima tešku guzicu. Forši bi nami domaćima mogli dati kakov popust po zimi, jušto da njin cesta ne bude pusta i tužna, jušto da jeno malo bude u funkciji.
Vidiš ti kako je naš Glas Istre rasadnik kadrova. Svaki naš đornališta ki pojde u Zagreb zajno tamo učini karijeru na HRT-u. Domislimo se samo Rakovac Milana, pak Majić Dražena i sad u ponediljak briljantne Matejčić Sniježane na “Osmen pjanu”. Ćo, ki ce se z nas!?
Pomalo se je počela pisati naša moderna povijest. Svaki bi se stija naj u njoj, klupko će se pomalo razmotati. “Povijest je stara kurba” - kako bi bija umija reći pokonji tetac Gašpar - “ki već računa na nju, tega prvega zajebe”. Zato ežišti marksistička regula: “Ki ne fini u povijest, fini u ropotarnici historije”. Prvo pitanje je - ki je učinija Jakovčić Ivana? Burić Željko iz Kanfanara ili Uljančić Milan iz Filipini? Vezano za tu problematiku Uljančić je vec izjavija: “Ja san stvorija Jakovčića, ja ću ga i zrušiti”. Ma bogati! Željko još muči.
Pala mi je grota z srca. Sad je i Istra sveta zemlja. Ča samo u Međugorju more biti Svetica, ča samo u Lurdu? Sad se je Blažena Divica Marija ukazala i poli nas, u Istarskin toplicami. Ja san stari ateista i komunista, ma moran priznati da mi je bilo jako drago to čuti. Ukazala se je visoko na stini, ne dici, ka se moru svačesa spensati, nego lično i personalno – diretoru Toplic. Ča ćeš već od tega?
Jopet afera z pripisivanjen magisteriji i doktorati. Uvi put se je prepiska delala u policiji. Zašto ne, zašto bi oni bili šljutaviji od drugih?
Kako stvari stoje, jopet će u IDS-u, u najdemokrackijoj stranki na svitu, biti samo jedan kandidat za župana. Tamo je sve strah jenoga od drugega. Za protukandidata Flegu, ja pridlažen Elia. Ne, ne Elia Piska, ne ni našega Elia Velana, nego Bašan Elia, sudca iz žirija Ples sa zvijezdama. On je prije svega Istrijan, pak plesač, šarmantan čovik, normalan, razuman, stručan.
Ale, ale, lipi moji, samo mi plačete mižeriju. Je teško, ma ja pametin i huje dane. Ne padajte mi u afan, dignite uši, kad mi je teško ja se domislin batude šjore Mafalde: “Bizonja viver, per no morir”. Dajte si kuraja, i budite pravi ko morete.
Vajka z vami vaš
Zvane Lakodelac
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
La kost
JEDNOUMNI TJEBNIK – PRODUCT OF CROATIA
»Lakodelci svih zemalja, ujedinimo se!»
Lito 30 • Numer 1014 • Poriječ, 29. novembra 2012. (Dan Republike... Istre)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Rideo
ergo
Impres
sum
La kost, otužni humoristično-satirički podlistak četvrtkom u Glasu Istre
• autori Vladimir Bugarin, Drago Orlić i Goran Prodan
• zemaljske adrese: Poreč, Pionirska 1; Pula, Riva 10;
virtualna: lakost@glasistre.hr; telefonin 098 475 359, faks 452 863 i 591 555
• reklame na 388 470 ili epgi@glasistre.hr
• reklamacije s gnušanjem odbijamo
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
klapa Dvd-a Žrnovnica Sv. Florijan Čedo Martinić - Kako ću joj reć' da varin, 03:44
klapa Dvd-a Žrnovnica Sv. Florijan Čedo Martinić - Kako ću joj reć' da varin (http://www.youtube.com/watch?v=H3ed23LzGw0#)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 01, 2012, 01:00:16 prijepodne
Prilog četrkom Beseda
8 člankov na čakavskomu:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285928592863285A28582859285A2863288A288D2863286328632863286328582863J (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285928592863285A28582859285A2863288A288D2863286328632863286328582863J)
iliti:
(1/8)
ZAPISANO VA SRCU
Nigdanje muzike na Hreljinu
Vavik je bilo puno mladić i divojak. Kašnje su se organizirale »Snježne noći«, »Plave noći«… Za salu ukrasit po jelvice se j' na Fužinu hodilo, šuljke srebrnilo, š njimi vele grme kitilo – pripovidal je Delimir Bilen
Piše Marina TIJAN HAJDINIĆ
Prvo su se sople tambure. Ja san se, ki bi znal zač, navadil sost armoniku. Samouk san bil. Kako san deset let pikal v Lonji, va klubu su dokunčali da mi se kupi Honerica, ku san z vrimenun moral otplatit. Koštala j' lipe solde. V jutro san igralište popravljal, a kad se j' va mestu ča tribalo dogodit, ku utakmicu ...
Nastavek (za pretplatnike):
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2858285E2860285C28632863286328582863R (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2858285E2860285C28632863286328582863R)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
(2/8)
RAZGOVOR
OLIVER JAKOVČEV BEREKIN, DALMATINSKI SLAVUJ KI JE ZAKANTAL SKUPA Z ŽENSKUN KLAPUN VOLOSKO
Ženske su mi od sega važneje, zibrat ne moren ke su šesneje
Na novom albumu ima jako dobrih pisama – i sporih, i veselica, i balada, samo to triba do judi doć – poveda nan šjor Oliver ki je v' opatijskoj Ville Angioline promoviral prvi samostalni album »Dižen sidro«
Ćakulal Davor ŽIC, slikal Marin ANIČIĆ
Preko Učke kada se kalan, va našu Istru arivan, zajno se prve konobe ćapan... Ovako kanta Oliver Jakovčev Berekin, va kancone »Istrijanke« s kun je obašal si štacijoni ovoletnje MIK-ovske karavani va društvu ženskic z klapi »Volosko«, a čigov refren govori da »ženske su mi od sega važneje, i zibrat ne moren ke su ...
Nastavek (za pretplatnike):
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2858285E2860285D28632863286328582863Y (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2858285E2860285D28632863286328582863Y)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
(3/8)
DA SE NE POZABI
I dušu bih svoju dao za minule dane..
Spod Meča, viza vi Katuna, Zastazu, va Kusinoj kućici, sastala se j' pasanu nedilju lipa kumpanija. Potle zdravice se j' ovako zapivalo: »...Jesen, kad se kiše spuste,/tamo na sve strane/ i dušu bih svoju dao,/ za minule dane...« Njih osan. Godište 1934. i 1935. Došli su proslavit šeždeset i dvi leta od kad su 1950. ...
Nastavek (za pretplatnike):
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2858285E2860285F28632863286328582863M (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2858285E2860285F28632863286328582863M)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
(4/8)
Škura bura
Kade san, ki san?
Piše Slavica Mrkić Modrić
Ne znan ako znate da Katedra čakavskog sabora Gromišćine i ovo leto, za si zainteresirani osnovci i srednjoškolci z područja prelipe nan Županije, organizira kviz ki se zove »Gdje san – tko sam«, ale ve prevodu »Kade san – ki san«. Kviz, ki se, da ne pozabin napisat, kod i lane, odvija pod pokroviteljstvom Novoga lista, ...
Nastavek (za pretplatnike):
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2858285E2860285E28632863286328582863F (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2858285E2860285E28632863286328582863F)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
(5/8)
ŠESNE OBLJETNICE
Nekadajni maturanti slavili pul Rubeš
Jednu lepu i šesnu obljetnicu proslavili su bivši učenici, fizioterapeuti škole za zdravstvene tehničare ku su finili v' Reke. Proslavili su 40 let maturi, a fešta na koj su se domisleli svojeh školskeh dan je bila va restorane »Bonaca« pul Rubeš. Na fešte su bili: Biserka Antolović Cesar, Mile Batinić, Sonja Devčić ...
Nastavek (za pretplatnike):
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2858285E2860286028632863286328582863U (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2858285E2860286028632863286328582863U)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
(6/8)
NOVITADE
MAURO STARAJ NAPUSTIL COCKTELSI I GRE NAPRVO UZ BEND KI NOSI IME »28«
Presudila je nonotova armunika
Deset let smo ga gledali kako kanta, skače, sope armuniku, pohićuje gitaru z ruki va ruku, i vraga, vraga po pozornice. Se hit do hita, a neke pjesmi su postale, moremo reć, himne našeg kraja i živjenja va njin. On je bil Mauro Staraj, a oni Cocktelsi. On je i sad, i Oni su, ma više nisu skupa. Finili su. Deset lepeh ...
Nastavek (za pretplatnike):
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2858285E2860286128632863286328582863B (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2858285E2860286128632863286328582863B)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
(7/8)
KANTUNIĆ OD OTROČIĆ
Dragi Mikula
Poznat ćeš me po gumarići. Kada prideš do poneštri, videt ćeš kolači. To san ti ja parićal za obed. Molin te, za me parićaj samo pet mićih igrački.
Lepo te pozdravja Dino.
Dino Anđelković, 1. razred
OŠ Dr. Andrija Mohorovičić ...
Nastavek (za pretplatnike):
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2858285E2861285828632863286328582863V (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2858285E2861285828632863286328582863V)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
(7/8)
Z VAŠE STRANI
Sveti Mikula
Poneštru ću oprat, postoli poluštrat
Na škanjić trdo se posest, i ča?
Ma ta put niš z' dimnjaka past neće
Takove san sreće...
Olga ...
Nastavek (za pretplatnike):
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2858285E2861285928632863286328582863C (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A28612863285928592863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2858285E2861285928632863286328582863C)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Mauro Staraj- Ča bin se otel mu reć, 03:33
Mauro Staraj- Ča bin se otel mu reć (http://www.youtube.com/watch?v=u2WMIWyWI-g#ws)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 05, 2012, 10:21:53 poslijepodne
S kamika i mora
Slavica Mrkić-Modrić
Ki krade, a ki kupuje?
To da tata čini prilika, stoji, aš odvavek se zna, ćete va jednoumlju, va dvoumlju ale va bezumlju, najveć su krali oni ki su bili na takovomu mestu da moru ukrast, a da njen samen niki niš ne more.
Neka poveda ki god ča će, ma mi smo z dana va dan se već i već država tati. Krade ki stigne, ča stigne i kade stigne. I to od baze do vrha, od mićeh do stareh nog. Kako vrime prohaja, se mi se više vidi da ćemo jednog dana sami sebe ukrast i prodat onomu ki da više. To da tata čini prilika, stoji, aš odvavek se zna, ćete va jednoumlju, va dvoumlju ale va bezumlju, najveć su krali oni ki su bili na takovomu mestu da moru ukrast, a da njen samen niki niš ne more. Onput su krali i oni kemi j' ukrast kod mane pisat, ča će reć da njin je to zanimanje, a i ljubav. Oni ki su pospojili zabavu i zanat. Kralo se j' i od dosadi, i od dešpeta, ma danas, me par da j' najveć krađ od potrebi.
Sako malo čujemo ale pročitamo da j' ćapalo nekakovoga brižnića ki j' va butige ukrak pancetu, pečenu kokošu ale laticu z ribun. I onput ta isti fasuje, a sen nan je ćaro da to ni načinil aš je zvicijan ale kleptoman, leh zato aš je lačan. Takove još i moren razumet. Onput sako malo čujemo da j' neki ukral prugu, stup od letriki, ogradu, da j' na toj i toj ceset pokral šahti, a se zato da bi prodal železo. E, pu takoveh se pitan kade to ukradeno gredu prodat. Najme, ma kuliko mašti imela ne moren zamislet komu bin prodala prugu. Ča temin ki otkupljuju ni niš čudno kad njin neki dojde z dva kilometra prugi? Ča misle da j' danas normalno imet prugu va dvorišću?
Ne opravadavan, ma razumen i oni ki gredu krast va apoteku aš se zna ki su ti i ča jih tira na to. Razumen i mulci ki kradu benzinu, aš benzina j' skupa, oni bi se vozili, ma nimaju š čen. Ma teh teti je se već i već, i se su bezobrazneji. To ča su jadnomu čoviku ukrali auto, otpeljali ga i raskosmali aš će legje prodat deli od auta leh sam auto, to mi ni bizarno, ma kad neki ukrade granitnu ploču z groba, kod ča j' to neki ki'vo dan načinil va Lindaru, i onput još po grobu rastegne pesak i klade rožice, e, to mi j' za čudit se mesec dan, ako ne i više.
Malo si mislin ča j' ta isti imel va glave kad je šal takovo ča načinit. Ča mu ni bilo neugodno poć kopat po tujemu grobu, i ča mu se pak videlo da j' pokle ča j' sokril grob šal malo popravit opći dojam. Znate ča, mane puno puti nisu si doma, ma ovomu nisu nikada. I na kraju, opet ono pitanje – komu će tu ploču prodat? Ki j' tuliko šviknjen da ju kupi i na svoj grob klade? More bit onaj ki ju j' ukral, ma sopeta, ča mu ne bi bilo neugodno ležat spod tujega krova? Se van ja to tako mislin i premišljan, a onput se domislin kad je ona gospa ukrala čoviku dostavno auto i prodala ga va staro železo, i sopeta se vrnen na ono ključno pitanje, a to je – kad će već jedanput uz tati počet v ršet slat i oni ki robu od tati kupuju? Ma neka daju ča prvo, aš ako ne, jadna nan palenta. Propast će nan sa legalna trgovina, a i prez tati ni baš va nekomu stanju.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28632859285A2863285A28582859285A28632893289328632863285E285C2859285A285F286128632863286328592863O (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28632859285A2863285A28582859285A28632893289328632863285E285C2859285A285F286128632863286328592863O)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Pro Arte - Ukrast cu te, Mare, 03:50
Pro Arte - Ukrast cu te, Mare (http://www.youtube.com/watch?v=WFxnzNNG1pA#)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 05, 2012, 10:26:09 poslijepodne
S kamika i mora
Piše Kim Cuculić
Slovenci se bune, Hrvati gljedaju
Va Slovenije najprvo su krenuli od mariborskog gradonačelnika. Čovik je optužen za korupciju i išće se njegova smena. Mirnin Slovencimi očito j' pukal film. Onput je slovenski narod pozvan na sveopću pobunu protiv aktualne, ali i bivše slovenske pulitike. Slovenci se bune i proti levih, i proti desnih i proti točkastih.
Na jednon domaćen portalu objašnjavaju zač se naši susedi Slovenci bune i zač Hrvati z velin zanimanjen prate te vesti. Z toga se more dokončat da su Slovenci zišli na ulice, a Hrvati sede va teploj kamare spred televizora i zmiron prate ča se zbiva va Slovenije. Bitno j' bit va toku, aš Hrvatimi nekako teško pada na pamet da bi i oni morda trebali poć na cestu i borit se za svoja prava. I to onako masovno. Ma nami j' zgljeda lagje žbaljit va televiziju i gljedat kako pulicija naganja tamo neki Slovenci. I ne leh njih. Judi se bune po celoj Europe, a mi na saki novi porez, rizanje plaća, otpuštanja, se veću nezaposlenost i dalje mučimo. To me spametilo na onog »knjigovođu« z Nedejun na dve uri ki j' rekal da će se va Hrvackoj neč počet menjat leh kad budemo imeli 500.000 nezaposlenih. A ta broj i ni tako daleko.
Va Slovenije najprvo su krenuli od mariborskog gradonačelnika. Čovik je optužen za korupciju i išće se njegova smena. Mirnin Slovencimi očito j' pukal film. Onput je slovenski narod pozvan na sveopću pobunu protiv aktualne, ali i bivše slovenske pulitike. Slovenci se bune i proti levih, i proti desnih i proti točkastih. Dokončali su da su si oni zaspraven isti i da su vavik ista lica va điru. Va Slovenije j' smanjen budžet za obrazovanje, ča se moglo i očekivat. Onimi na vlasti ni stalo do obrazovanog naroda, aš bi takov mogal mislet z svojun glavun. Z neobrazovanin masami puno j' lagje manipulirat. Od takoveh ni straha da će iskat svoja prava na ulice.
Slovenci se i dalje bune, a mi gljedamo. Slovenska pulicija razmišlja o ten kako zaustavit narod. Vavik ista štorija. Finalmente će se finit z pulicijskon represijun. Hrvati i dalje z velin zanimanjen prate ča se događa va Slovenije. Moramo bit informirani. Magari to. Nami film još ni pukal, a pitanje j' kad će nan i će nan uopće puknut. Će se i nan pripetit Slovenija? Morda kad dojdemo do magičnog broja 500.000. Znači još leto ali dva. A do tada Hrvati će sedet spred svoga kompjutora i komentirat situaciju na društvenin mrežami.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285C28632859285A2863285A28582859285A28632893289328632863285E285C2859285B2861286028632863286328592863E (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285C28632859285A2863285A28582859285A28632893289328632863285E285C2859285B2861286028632863286328592863E)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Raspopevana selačka buna (i) Turopolke, Buševčice Vande Winter
(Vandina roditelska iža v Buševcu ne daleko od (potoka) Bune)
Ervin Baučić & Vanda Winter - Ljubavna pjesma (Gubec-beg), 03:58
Noč mjuzikla
Bun(d)ek
24. lipna 2009.
Ervin Baučić & Vanda Winter - Ljubavna pjesma (Gubec-beg) (http://www.youtube.com/watch?v=LIoAk1z6caE#ws)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 06, 2012, 11:29:11 poslijepodne
Sam čiulaaa, sam vidilaaa...
Bez aplauzi
Piše šjora Špia
Prontivamo se za fešte, od sveti Nicola do dočeka sledeće godine. Alla bombardiranje! Samo kupi, darivaj svoje najmilije, provedite naj luđu noć simo i tamo, ovako i onaco. Djeda Mrazi i Sveti Nikole ispadaju van anche iz škatuleta. Sve bi to bilo super da nismo u banani. Šta oni vishe reclamiraju, to mene vishe smeta.
Sve su te fešte komerzializirane, lipo je onima sta imaju čiuda šoldi i mozu si kupovati bez problemi. Mi, doli u bazi, moramo dobro paziti da si ne upropastimo finanzie. Svaki trošak nam je kritičan i dobro se zna gdie mora svaka kuna finiti. Še kapiši, našoj skupoj državi koja nam skoro nista ne daje natrag. Boga ti, ovi političari nisu kapaci njanche dati radnizzima i pemzićima par stotina kuna pred Nova godina! Vidite caco se žalu sindikati od maeštri i medicinske sestre sta su ostali bez bozičnize? Protestiraju i imaju pravo kad im se ukidaju neke štuari koje su prije imali. Penziči ne protestiraju javno i stoje kuco. Toliko godina se već bozicnice ne daju penšionatima da si kupe neki paneton ili regalo za unuke i nikome nista. Kosorica nam hi je popapala a ovi nastavili. Stranke umirovljenika nikako da se izbore i razveselu nas pemziće, barem za kraj lita. Svi oni stoposto pensaju, ma sta će tim starcima bozičnizza! Ne smiju jisti slatko ni masno ni slano, škoda je da državni proračun dela dodatne troškove za fosile. I naturalmente, nikad nisu čiuli za 13. pemziju ili plaću koje postoju u većini normalnih država. Neka, neka, sve se vraća, sve se plaća, je kantala Tereza Kesomoja. Kada grem u špežu sa moj Pićo, on me kaze: “Nona, gledaj ke lipi paneton! A ovaj sa čokoladom je još bolji, šu, kupi!” “Pićo, ne vidim, colico kosta?” se pravin mona. “Sto dvadeset i pet kuna” kaže on. “Lopovi!” kazen ja. “Nona će ti kući napraviti kolač, ćeš vidjeti che dobar. Ovaj ti je pun umjetnih kolori i svacacovih štetnih dodatki. Nećemo se trovati za skupe šolde.” Svasta moran izmisljati da ga uvjerin. “Nona, si pukla? Tebi je sve štetno” Točno, sta je previshe skupo, meni je štetno.
Sve su te fešte komerzializirane, lipo je onima sta imaju čiuda šoldi i mozu si kupovati bez problemi. Mi, doli u bazi, moramo dobro paziti da si ne upropastimo finanzie.
Svaki trošak nam je kritičan i dobro se zna gdie mora svaka kuna finiti. Še kapiši, našoj skupoj državi koja nam skoro nista ne daje natrag. Moramo baratati sa digitron i izračunati colico moramo svaki missec dati toj skulji bez dna. Ako nam posle svega tega ostane nesto, e onda se moremo hititi na darivanje nasih najmilijih. Ali stanite atenti! Čeka nas dosta novih davanja odmah na početak novega lita. Će poskupiti ovo i ono, onaj grdi novi porez od 5% nas čeka na kruhu, mliku i medežijama! Znači anche tu ćemo moramo još davati. A ako krene plaćanje poreza na stanove? Ma sta da rečem, biti ćemo pravi štručnjaki za se ranđati i preživiti. Šam čiulaaa… da čim dojdemo u Europsku uniju, aleee, zajno ćemo morati keširati članarinu u zajednički proračun. Za prvih šest missezzi, ćemo dati 270 milliuni euri. Juka mene, koliko je to lova! Čekajte, ima još. Se planira da posle izračuna novega proračuna EU koji će vrediti od 2014. do 2020. godine, lipa nasha Hrvacka će svako lito morati uplaćivati u ti isti proračun, ižmeđu 850 do 900 milioni euri. Colico sam ja kuzila, to sluzi da bi nam unija natrag davala kredite. A nema credita ako u zajednička kasa nimamo barem 30 % svojih šoldi. Forši sam štupida ali me še para da ćemo jako skupo platiti nashe članstvo. A onda će trebati pametne glave izmisliti projekte koje će unija odobriti ili neće. Već do sada smo potizali sredstva i Eu ma šam čiulaaa da se šoldi nisu rivali špendati jer nije bilo pametnih projekti. I sta to žnači? Imaš šoldi a nemas pojma caco hi uložiti. Mah, ćemo vidjeti dali će nashi kad pojdu gori znati sta delaju i da neće samo grijati europske fotelje za velike plaće u eurima. Ste čiuli caco se naš premier uzbudija kad su mu spomenuli da zasto si još nisu smanjili plaće u saboru? Zajno je odgovorio da njihove plaće nisu velike kada se usporedu sa plaćama političara u EU! Ma inšoma, lipi moj Zoki, si normalan? U ovim teskim momentima, on ide uspoređivati takove štuari. Ja sta nisam ni Pušička ni političarka bin bila recla: “Da, smanjit ćemo naše plaće jer naši građani još ne žive u EU i nemaju isto taco europske plaće i pemzije. Ako nam je država u dreku, onda moramo i mi plivati skupa sa norodom.” Mislim da bi ćapa velike aplauze od svih nas. Pošto njima gori ne padaju na pamet takove besside, nista aplauzi! Samo jedno veliko buuuuuu!
VASHA SPIA
spia@mail.inet.hr
Glas Istre Srijeda, 5. prosinca 2012.
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Mladen Grdovic & Bepo Matešić - Nije u šoldima sve ( Zadarfest '95 ), 03:30
Mladen Grdovic & Bepo Matešić - Nije u šoldima sve ( Zadarfest '95 ) (http://www.youtube.com/watch?v=V917nflUxjM#)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 06, 2012, 11:31:55 poslijepodne
Prilog četrkom Beseda
4 članki na čakavščine
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285E28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D2863286328632863286328592863T (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285E28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D2863286328632863286328592863T)
iliti:
(1/4)
TAKO SE REČE
Kada se nikada ne bi niš menjalo, bi nan štufno bilo
Znan jenu staru nekadajnu našu poslovicu, ka govori da se mesec menja ne nebe – pa kako ne bi čovek na zemje. A danaska je Mikulova i želin van da i ako niste već deca, dobijete kakov regalić...
Piše Ivanka GLOGOVIĆ KLARIĆ
Ne moren se spametit kade san to pročitala, ma znan jenu staru nekadajnu našu poslovicu, ka govori da se mesec menja na nebe – pa kako ne bi čovek na zemje. A jedan ruski narod (Oseti) va svojoj poslovice špjeguje da perfin i more menja mesto. Ovi dani su mi se dogajale se neke pomalo čudne stvari, ke su me spametile da dosta dugo vreme se va škole, a ni va novinah ni spominjal Mikula al Sv. Nikola. Zadnjeh let se opet čuda piše o temu, pa mi muž govori neka s ten ne gubin vreme. A ja san se spametila oveh besed, ke san stavila i va naslov, pa san mu rekla da kad se j' i to promenilo, ću i ja malo prekinut z onemi simpatišnemi komentari od njegove dece va škole, pa se ipak malo pozabavit z Mikulun i Mikulovun. Ma najprvo ću vas, ki ovo čitate, pitat da provate ugonit ča j' to: »Nikada ga ni bilo, neće ga ni bit, a sada je!«
Dino, Olga i Mikula
Provala san na si mili modi doznat kako se po domaći reče zagonetka (aš ovo ča san vas pitala je zagonetka!), ma nisan doznala. Namesto tega san čula i pročitala čuda stvari, vezaneh za Svetega Mikulu. Sigurno već znate da j' umrl 6. XII. 327. leta, da j' bil biškup, da j' pomogal i kako j' pomogal onen siromašnen divojkan da se ožene, da j' zaštitnik pomorci i dečine, koj sako leto nosi regali. A ja ću van sada povedet zaš san se tako trdoglavo ćapala baš za ta njegov dan.
Pred malo san prebirala po nekeh libreh keh niman već kade držat, pa bin ih morda mogla kemugod dat, i našla san libar va ken je bilo napisano: »Ivanki od Sv. Nikole«. Ni od kega, ni kada, ma samo san videla kada i kade je libar tiskan. Potle tega me j' pasanega četrtka teta Vida (nekada opatijska, a sada lovranska), zvala da njoj pomoren okol moje pjesmi Mikulova, aš da ni sigurna ako se točno spamećuje seh besed, a libar ne more nać. Ja se nisan mogla zajno spametit ni da san ja to napisala, ma san ipak pjesmu brzo našla – pa smo lepo poćakulale. Va Besede san ta isti dan pročitala srdašno Dinotovo pismo Mikule, ma posebno me j' zaintrigal on Olgin »Sveti Mikula« i on dimnjak kega j' spomenula. To j' bil treći senjal da se moran pozabavit z Mikulun. Tetu Vidu san već prvo rešila, on Olgin dimnjak nima veze z Mikulun, aš je Djed Mraz hital stvari kroz dimnjak (ne znan ši po noven to dela i Djed Božićnjak !?!), ma ono ča me j' najviše čudilo, je on već spomenuti libar.
Krampusove šibi
Zvala san svoju najboju prijatelicu Alenčicu da mi pomore, i ona se j' spametila (saka njoj čast!), da smo va prven razrede osnovne školi za Mikulovu bili va današnjen »Imperijale«. (Je to onda već bil hotel »Moskva«?) Bili su tamo Sv. Nikola i krampus. On prvi nan je delil regali, a ov drugi, vrag, je rošćal z verigami i pretil nan da ćemo dobit samo šibu ako smo bili zločesti. Arivala se j' perfin spametit da j' dobila naranču, ka j' bila vela retkost za ono vreme, ma ja se ne spametin san i ja dobila naranču, al morda samo šibu!
Bilo j' to1945. – va pasanen stoleće i milenije – a on moj libar je tiskan 1946., kada se ni više držalo do Mikulovi. Spominjen ga opet posebno zaradi naslova: »Priče o Lenjinu«. Potle tega ni više bilo Mikulovi ni Sv.Nikole, vezano za »javne manifestacije«, leh su nan samo doma va kalcetu al postol, ki su bili na poneštre, stavili kakov oreh al bunbon. Čula san od Vlasti da bi oni stavjali na poneštru pijat, ma dimnjak se ni nikada spominjal. Kad san pak na kalendare videla da j' Mikulova baš drugi četrtak, morala san se ovo napisat!
Joj, oprostite, pozabila san na onu zagonetku na početke. Imeli ste dosta vremena za ugonit, a ako niste ipak arivali – to je današnji dan. Mane je to danas, dokle se ovo pišen, a van drugen on dan kada budete ovo čitali. Se nadan da će bit najviše onisteh ki će to pročitat baš na Mikulovu 2012. leta i želin sen njin, magar nisu već deca, da dobiju čagod od Svetega Mikuli.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285E28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2859285F2859285C28632863286328592863K (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285E28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2859285F2859285C28632863286328592863K)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
KLAPA ŠIBENIK – NIKOLINA, 02:57
KLAPA ŠIBENIK - NIKOLINA (http://www.youtube.com/watch?v=JdmgP5UjEl0#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 06, 2012, 11:36:07 poslijepodne
Novi list, 2012 12 06
Prilog četrkom Beseda, (2/4)
RAZGOVOR
RAJKA JURDANA-ŠEPIĆ, DOKTORICA ZA ZVEZDI, POETESA I UREDNICA ŠESNEH KNJIG
Puntape je kot i naš zajik – nosimo ga blizu srca
Ja san najsrećneji pjesnik - aš on ki sako jutro, već od jutro, baren jenemu jedinemu čoveku uljepša dan – ši se more bit bogateji od toliko – zapitala se j Rajka zmed dve promociji knjig – one opatijske i one rečke
Ćakulala Aleksandra KUĆEL-ILIĆ, slikal Vedran KARUZA
Rajka Jurdana-Šepić, Rukavašćica ka je, se va istoj peršone i doktorica znanosti, fizičarka i astrofizičarka, reklo bi se za boje špjegat »doktorica za zvezdi«, i poetesa inamorana va domaći zajik, parićala je dve nove knjigi va keh je posložila »se najboje pjesmi od čakafskeh per«. Prestavljanje teh lepeh i vredneh knjig bilo je čera, na viliju Mikulove v' opatijskoj Ville Angioline va organizacije Katedri Čakavskega sabora Opatije i Izdavačke kući Adamić. Pasala je tako jena predblagdanska večer od versi i kanta, a s nami je ostala vavek dobro raspoložena Rajka, jušto ona ka se sako jutro oglasi na Radio Reke i vavek nosi novi Puntape. Puntape od čakafskeh besed...
Za početak, povedite nan par besed od sebe. Prestavite se na vaš mod...
– Ne volin baš od sebe govorit, draže mi je da od mane govori mojo delo. Ako baš moran onda bin rekla onako kako j simpatično jur rekla jena Rukavašćica za neku žensku – da j »pismena i usmena«. Ja bin rekla da san i ja takova, jena dosti pismena, a pogotovo »usmena« Rukavašćica. Ono ča najviše puti za me reču drugi je da san nepresušni visokoenergetski izvor i to izvor »žive pozitive« i da svoju energiju, entuzijazam i vedrinu lahko prenosin na njih.
To mi j jako drago čut – pa san onda još veseleja i onda iman se više za prenosit i tako se va kolo. Pitaju me čuda puti i otkuda toliko volji i optimizma pa onda i ja čuda puti citiran Churchila ki je na pitanje kako uspijeva zadržat optimizam i kad je bilo najhuje, rekal »Tek ono drugo ne bi ničemu koristilo«.
Prijatelica od besed
Kada su se va vaše živjenje zatakale recitacije, pjesmi i općenito čakavsko stvaralaštvo? Kada ste počela pisat i zač?
– Pisat san počela od 11 let, onako kako i saki otrok, pisanje je komunikacija, druženje, prijatelstvo i to z samen sobun, a potle i z drugemi. Va oneh leteh kad čovek, otrok počne sam sebe pomalo upoznavat jedan način za to je i pisanje. Ja san bila takov otrok i ja san i sada takov čovek - prijatelica od besed. To prijatelstvo se tiče i govorenja, interpretiranja poezije, od prveh dan školi rukavačke, potle matujske pak se do Puntapa. Više od 40 let govorenja, vavek pred nekemi mikrofoni i pred judi. I to ne samo ja nego i moje prijatelice z nekadajne recitatorske sekcije matujske školi i potle KUD-a Učka Matulji - nas 5 smo ovo leto imele dva javna nastupa i perfin va oveh zreleh leteh va keh bi se malo ki amater odlučil stat na pozornicu i recitirat. Nan je to odvavek bil i još vavek je veli gušt, a kad čovek va nečeren zaspraven uživa, onda ga j baš briga koliko ima let – ta misal je zapravo i jedini eliskir mladosti.
Kako se j' rodil Puntape na Radio Reke i koliko već tisti projekt dura?
– Puntape na Radio Reke gre sako jutro od 1. febrara 2009. A kako se j rodil to je već legendarna štorija: ja mužu čuda puti recitiran, doma, va aute, na šetnje, pul kafa.. onda mi je jedanput rekal – ma ti biš to morala lepo snimit pa da se saki dan jedna pjesma emitira na radije. Pred 4 leta spomenula san to Alenu Čemeljiću, programskemu uredniku Radija Reki i zajeno mu se je ideja uha ćapala i zajeno je rekal neka ta čakavska poetska minijatura gre sako jutro va jako slušanen termine okol 8 ur. Onda smo malo misleli kako ju nazvat, odličnu ideju da se zove »Puntape« je imela Nikolina Deranja. Na Krke su mi rekli da Puntapet izgovaraju z slovon T na kraje - puntapeT, a znači kračunaču ili zihericu (iglu sigurnosnicu). Nan ovde okol Rečini znači broš, a broš je neč mićo, ali vredno, ča nosimo spreda na prseh, al na kolete, blizu srca, z čen se štimamo i ča čuda puti od našeh stareh reditamo. Takov je i naš zajik.
Sobotu si va HKD na Sušak
Povedite nan još dve-tri za kraj...
– Još jena najava za 2013. - parićujemo još jenu vrednu čakavsku produkciju. To će bit jedan autentični i umjetnički »zvučni suvenir« - komplet od 3 CD-a »Čakavski bardi« na keh će bit izbor govorene poezije Dragota Gervaisa, Zorana Kompanjeta i Ljubota Pavešića z posebnun glazbenun podlogun. To je skoro jedan pionirski podhvat, na čakavštine ne postoji još niš temu spodobno, tako da nimamo nikakov predložak i to je veli kreativni izazov za seh ki na ten delamo, a i financijski je isto veli izazov nažalost. Pjesme govorimo Vlasta Sušanj Kapićeva i ja, a prelepu muziku su storili i odsopli dr. art. Mihalj Ivković (armunika), Smiljan Kirinčić (klavir) i Robert Funčić (gitara) ki je i glazbeni producent. Saki CD va ten komplete će imet svoju knjižicu z teksti seh pjesam, a likovno rješenje za se to skupa je, kako i za ediciju Puntape, maestralno storil Vojo Radoičić.
I još da ne pozabin – seh pozivan va HKD na Sušak sobotu, 8. decembra na 18 ur na predstavljanje obedveh knjig z biblioteki Puntape. Čera je promocija bila v' Opatije, a pred nami je još jeno novo druženje za seh prijateli od besed.
Juden se lepo vidi
Koliko ste čakavskeh pjesmic odrecitirali na radije i kakove su reakcije publiki?
– Od febrara 2009. do febrara 2012. bilo je 1.096 emisij Puntape, tri pune leta emitiranja, a da se nijedna pjesma ni ponovila. Ovo leto, od 1.2. 2012. se Puntapa ponavljaju, sad je prva sezona reprizi. Reakcije od slušatelji su zgora seh očekivanji, skoro saki dan mi neki spomene Puntape, prokomentira pjesmu, reče da san mu uljepšala dan, da se je smel al da su mu prišle suzi, prijatelji al poznati mi čuda puti pošalju sms, mail, judi mi parafraziraju, citiraju, recitiraju »ovista je bila danas jutro«, »joj kako je bila lepa pjesma« i slično. Ki put se dogodi da je slušatelj toliko dirnut z stihon da nazovu Radio i pitaju kako se je točno zvala pjesma i ki je autor, aš nisu pazili spočetka, a onda ih je stih jako taknul. Pjesnici čigove pjesme čitan mi isto reču da ako sami i ne čuju svoju pjesmu vavek njin neki reče, susedi, prijateli, prodavačice.. »čera smo čuli vašu pjesmu na Puntape «. To se juden jako lepo vidi, radio je jako propulzivan medij, jutarnji termin kad je Puntape je jako, jako slušan. Mane su posebno drage reakcije od judi ki nisu rojeni čakavci. Aš umjetnost je univerzalni zajik, a poetičnost-duša va čoveke nima ni boju, ni zajik, ni veru, ni naciju. Judi mi i šalju svoji stihi, ki got dan mi se čini da je saki čovek va našen kraje pjesnik, a ja san najsrećneji pjesnik - aš on ki sako jutro, već od jutro, baren jenemu jedinemu čoveku uljepša dan – ši se more bit bogateji od toliko?
Kako je prišlo do tega da su na svet prišle dve nove zbirki pjesam va keh je pobrano čuda pjesničkega stvaralaštva na čakavštine?
– Direktor izdavačke kući Adamić, Dragan Ogurlić mi je ponutil ako bin storila jedan izbor od pjesmi z Puntapa ki bi se uredil va skupnu zbirku pjesam. Ideja se je rodila njemu i Alenu Čemeljiću. Na prvu san rekla NE, šćeto neto, a onda smo šli na kafe i tako me je pomalo namutil, rabilo je jeno mesec dan da mi dozrene ta misal i hitili smo se na delo. Vaje j prišlo vanka da to neće moć bit jena knjiga, aš od 1.096 pjesam ja nisan mogla zibrat 120, ali 320 - to je već bilo nekako moguće.
Knjigi sestri dvojkinje
Tako su se rodile dve knjigi, sestri, dvojkinje, odlučili smo da
va jednu gre izbor pjesam napisaneh pretežito na čakavskoj ekavice, a va drugu izbor pjesam pisaneh na čakavsken ikavsken. Va obedveh je više od 300 pjesam od 87 autori. Kad su već zajeno spočetka parićane dve knjigi, a postoji ideja i za naprvo, izdavač je odlučil da se one stave pod jedan pokrov i tako je rojena edicija ili biblioteka Puntape.
Za ki krug čitatelji ste namenili ove knjigi i ča mislite daje delat?
– Za najširi krug, za mićeh, veleh, za školani, za njihi nonoti i preknonoti, za si judi ki domaću besedu vole pročitat, čut, govorit, naslišat al kantat. Va knjigah su i pjesme ke su sen nan dobro poznate preko kanta, muziki, festivali, ke su već postale narodne kako ča j napriliku »Lipo j vino pit«. Otela san da va izbore budu i one, aš kad je pjesma uspješno uglazbljena i kad ju publika rado prihvati, vavek se nekako pozabi na onega ki je napisal besedi i retko se pitamo čigove su te besedi ke si znamo i kantamo. Tipični primjer je pjesma »Lipo j vino pit« – sto puti smo ju si kantali, a ki je besedi napisal? Ovde je bila prilika da i to ostane zabilježeno, ime tekstopisca i da se naglasi ta tekstualna dimenzija pjesmi ku za tako popularne kantane pjesmi najviše puti jako ne abadamo mej muzikun. I naslovi oveh dveh knjig su slučajno baš z pjesam ke su uglazbljene. Naslov »Kada vruja zavruja« se je rodil z versa z pjesmi »Potok« Duškota Jeličića, a naslov »Duša zdola kamika« je nastal prema stihu Mirjani Bobuš va pjesme »Prošeći se s manun po Kvarneru«. Tako su nekako Mirjana i Dule krsni kumpari oven dvojkinjan.
Se moru ljubitelji domaćega zajika nadat još kakovoj novoj knjige?
– Tako ča ! Za 2013. je va plane treća knjiga z biblioteki Puntape i tista će bit tematska i to ljubavna. Va njoj će bit opeta zastupljeno čuda autori, ikavci i ekavci, si ki su napisali ča lepo od jubavi. Već ju naveliko parićujen. Ljubavnu poeziju jako volin čitat pa mi je posebno veli gušt delat na njoj, samo mi je teško zibirat kad moran odlučit tistu-al-ovistu, aš kad bi se tiskale se pjesme ke su mane drage, za tu knjigu zet naručaj bi rabila dizalica.
Odvavek »radioaktivna«
Ča na se ovo skupa reču vaši doma, vaša familija? Aš ni mića stvar saki dan mamu al ženu naslišat preko radija...
– Pa nekako su navajni aš ja san na radije već toliko let.... Za škerac od besed užan reć da san odvavek »radioaktivna« (ale va fizike to znači neč drugo i ne ni malo lepo) najprej va emisije »Z primorske poneštrice « pa čuda let va emisije »Judi i užanci« Vlasti Sušanj Kapićeve, a zadnjeh let kako urednica Puntapa i znanstveno-popularne minijaturi Baltazar. Za Puntape je vezan još jedan kuriozitet. Emisija je kratka, minijatura – samo jedna (i to ne duga) pjesma. Zato se ja nikad na kraje ne odjavin z imenon i prezimenon, nego samo na početke rečen ime autora pjesmi, naslov, odrecitiran ju i tako Puntape fini. Ale za sen ten, nekako, ne znan baš kako, judi keh i ne poznan, ni oni mane, mi čuda puti reču, na ceste, va butige, va kakovoj file »ča ne da to vi govorite sako jutro na Puntape«?. Pa kako to znaju da san to ja i kako zgledan, ši po glase al mi na čele piše, to još nisan skužila.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285E28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2859285F285A285B28632863286328592863Z (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285E28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2859285F285A285B28632863286328592863Z)
Mi(ku)lka
MILKA ČAKARUN LENAC - Ča je ča, 02:45
MILKA ČAKARUN LENAC - Ča je ča (http://www.youtube.com/watch?v=7qzFcRja7Ls#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 06, 2012, 11:37:53 poslijepodne
Novi list, 2012 12 06
Prilog četrkom Beseda, (3/4)
PRIMORSKE ĆAKULE
Ma, ki to more platit?
Mikulova je i verujen da se je za sakega va škornjice našal neki slatki regalić. Užanca je da se regalići dobiju zajno na početke dana, da se dečina razvesele još prej školi ale azila (vrtića), ma veselja i dobre voji ne bi smelo falit ni zapolnen, ni h večeru, aš su se se negdere organizirale i slatke fešti od Mikuli.
Piše Aleksandra KUĆEL-ILIĆ
Dule i Bonaca i njegov »Cevul od Porta«, a pokle Rajka Jurdana-Šepić i si oni čakavski pjesniki čigove su pjesmi pospravne va noveh knjigah »Kada vruja zavruja« i »Duša zdola kamika«, pak onputa danaska jeno slatko, bogovsko jutro od Mikuli... Baš je šesno i baš onako »po duše« počel ovisti zadnji mesec va lete 2012. Za pravo reć, se je krenulo po neken noven putiće još pasanu sobotu kada je Opatija Letnju pozornicu pretvorila va Zimsku krajicu. To je bil početak jene lepe zimske štorije ka j' pokazala da zima ne mora bit jušto samo za spat i za čin prej ju pozabit. Pokazalo se j' da ovisti gradić zdola Učki more i mora živet i kada »sunca i mora« ni, (mora za pravo reć je, ma se va njemu niki, pa ni turisti ne banjaju), a dažjevno vreme ko preti i z ten da bi ki ta čas moglo zasnežit, uz dobre ideji i judi ki te ih realizirat, ne mora bit »najslabeja karika«. Ča bi reć – ako letnji sporti i rekreacija va dvanajsten mesece već nisu »va mode« – pripeji va mesto pul mora – neki zimski sport.
I tako su Opatijci prvi put dobili mićo klizalište z dihon mora. To da je mićo komentirali su neki ki su videli bojeh, većeh i šireh, ma verujte – za sakega je otroka z Opatiji i okolici tisti »praznik na lede« bil baš po mere i ča je najboje – do njega lahko moreš prit i hodeć i niki nikega ne mora popejevat. Ma, ako i mora do mula prit z auton – tu je na ruku šla firma »Liburnija parking« na ku se i domaći i furešti vavek neč jade, njurgaju i prigovaraju, a sada ju trebe pohvalit – aš za seh ki pridu na opatijsko klizalište biljet za parking je besplatan. I tako – otrok drsa po lede, mat kupuje neki regalići na štandeh, a otac popije dva deci kuhanega vina i – si su zadovojni...
Mikulova je i verujen da se je za sakega va škornjice našal neki slatki regalić. Užanca je da se regalići dobiju zajno na početke dana, da se dečina razvesele još prej školi ale azila (vrtića), ma veselja i dobre voji ne bi smelo falit ni zapolnen, ni h večeru, aš su se se negdere organizirale i slatke fešti od Mikuli. Verujen da ih je na više mesti po celoj okolice, a ča se tiče liburnijskega kraja, jena od bojeh blagdanskeh fešti parićat će se danaska na šest ur h večeru kada će se Mikulu čekat na Letnjoj pozornice v' Opatije. Sa su deca pozvana, ma organizatori znaju da će prit i čuda veleh – roditelji, baš kako i none i nonići, pak su i za njih pripravili sledić decembarske svetlobi, dobreh misli, a tu su i pozitivni susreti z juden keh nisi videl već let i let... Trefit pokle više vremena starega prijatela, nasmet se od srca i pokle čuda let z neken ki ti je drag poć na teplu čokoladu i steplit dušu – ma ki to more platit? Zato, ne ostanite doma, aš ako je već »kriza i mizerija« ćapala saki kantunić i si nas straše da ni va 2013. neće bit boje, ne smemo pustit da se škure misli nakote va našeh glavah – va dobroj kumpanije se će se lagje prepasat, a evo, kad pasa Mikulova, prihajaju »Dani čokolade«...
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285E28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2859285F285A285C28632863286328592863C (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285E28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2859285F285A285C28632863286328592863C)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Giboni & Oliver Sv. Mikula u Raklju, 04:19
(Sv. Cesarica)
Gibonni, Oliver Dragojević i Bruno Krajcar i ove godine su zasvirali na Sv. Agnjiji u Raklju, ispred crkvice na stijeni iznad Raškog zaljeva. Krajcaru i Oliveru je treći put da otvaraju Rakljansko kulturno ljeto dok im se ove godine pridružio i Zlatan Stipišić Gibonni. Prije koncerta sv. misu predvodio je fra Zvjezdan Linić
Giboni & Oliver Sv. Mikula u Raklju (http://www.youtube.com/watch?v=KvTzCY8IIZE#ws)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 06, 2012, 11:41:59 poslijepodne
Novi list, 2012 12 06
Prilog četrkom Beseda, (4/4)
LOVRANSKA DOTA
ČAKAVSKI POGOVORI
Lovran i Lovranci: Judi, delo i užanci
Lovranska dota ime je nove edicije Katedri Čakavskega sabora Lovran, otprte komać ovo leto ale z namerun da dura i podura čuda let. Prva knjiga tiskana oveh dan je »Lovran i Lovranci: judi, delo i užanci«.
Knjige va podnaslove piše da su va njoj pogovori s judi ki živeju al su živeli va Lovrane al na Lovranšćine na raskršću dva milenija. Namenjena je sen, velen i mićen, starejen na spomen, mlajen za dotu, a mesta se našlo i za oneh keh već ni s nami ale ih se ne bi smelo pozabit.
Va ovistoj, prvoj knjige, tiskano je 215 pogovori s 210 judi, ki su na bilo ki mod vezani za Lovran, neki rojenjen, neki živjenjen, nekeh tu drži jubav, a nekeh delo. Saki je od njih jedan del svojega živjenja regalal ovemu gradu, ki je zamerital i čuda više od ove knjigi. Pul pogovora je i slikica sakega govornika, na čen treba zahvalit sen ki su pisali i sen ki su slikali, a njih je skupa trejsetak.
Tiskanje knjigi pomogli su: Općina Lovran, Primorsko-goranska županija, Grad Opatije, Turistička zajednica Opatija, Turistička zajednica Lovran, Croatia osiguranje, ŠRD Zubatac, Udruga umirovljenika Lovran i restoran Knezgrad Lovran.
Knjiga će bit prestavjena 13. prosinca 2012. leta na 6 ur h večeru va lovransken hotele Park, ki je glavni sponzor za prestavjanje knjigi, a pomoć te Ugostiteljska škola z Opatije i Vinarija Sinčić.
Program te obogatet Pjevački zbor Lovor Lovran, Mihalj Ivković, dr. armunike, Metod Sironić, mr. flaute, Tonči Trinajstić, mr. klarineta, Hrvoje Puškarić na klavire i Robert Popeskić, najlepji glas Lovrana. Bit će tu i lepeh besed od dveh lovranskeh poetesi Milice Tuševljak i Silvani Milotić, a za se drugo zadužena je Katedra Čakavskega sabora Lovran.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285E28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2859285F285A285D28632863286328592863F (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285E28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C2859285F285A285D28632863286328592863F)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
DUŠKO I SILVANA JELIČIĆ & Puhački orkestar Lovran - Limena glazba (live MIK 2010.), 04:25
DUŠKO I SILVANA JELIČIĆ & Puhački orkestar Lovran - Limena glazba (live MIK 2010.) (http://www.youtube.com/watch?v=cq5xhrdYBTw#)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 07, 2012, 10:53:47 poslijepodne
Lipi moji
Uvu šetimanu sve same lipe vijesti. Stari Maje su se zajebale i po njihoven kalendaru neće biti sudnjega dana, ni 12. 12. 2012. ni 21. 12. 2012., kako nan je objasnija Korlević Korado, jedini Hrvat, a i šire, ki se kapi u stare kalendare. Jedino još nismo na čisto ko su stari Maje kalendar brojile po julijansken ili gregorijansken kalendaru.
Kako da mi se je nebo doprlo, kako da mi se je sunce ukazalo, kad san čuja beside našega Nina: “Ipak ne odlazim iz politike!” Fala ti Jakovčić Ivane ča nas imaš rad, fala ti ča nas nećeš puštiti same i nezbrinute. “Ter to van on govori almeno jedan put na misec “ - ruga mi se kuma Jaga - “vas drži za blago, samo ko bite plakali za njin”. Muči grda HDZ-enjara, kulakinja i tajkunica, ni on takov – strisa san se ja na nju.
Uvu šetimanu sve same lipe vijesti. Stari Maje su se zajebale i po njihoven kalendaru neće biti sudnjega dana, ni 12. 12. 2012. ni 21. 12. 2012., kako nan je objasnija Korlević Korado, jedini Hrvat, a i šire, ki se kapi u stare kalendare. Jedino još nismo na čisto ko su stari Maje kalendar brojile po julijansken ili gregorijansken kalendaru.
A ča’š liplje informacije od une ku mi je poslala kraljica Elizabeta: “Biti ću pranona, prinčipeša, mala Kata je zbabna”. Moja Beti mi je još napisala u SMS poruki: “Pošalji mi dva domaća pršuta, me ne uve nove Istarske pršute”. Ma ča i do nje je već došla uva naša falšarija?
Sulejman Veličanstveni more biti veličanstven koliko će, ma da je jebarin - ni. Više je maneken, nego drugo. Ne gre ni u harem, ni mriž svoje zakonite supruge. On je namuran u svoju Hurem i za druge ne bacilja. Ča bi rekla šjora Mafalda: “Un amor per tuta la vita”. Ja san bija u Turskoj od 1930. do 1935. lita savjetnik Mustafi Kemalu Ataturku i pomoga mu osnovati tursku repupliku. Uni put su haremi bili drugačji, a i ženske su bile drugačje: više od kusa, štanjega trbuha, a vero i trbušni ples su plesale sto put bolje od uvih Sulejmanovih manekenki. Ne moreš ti plesati trbušni ples ko okolo pasa nimaš jedan šalvadente od finega sala. Uve nidan ne brusi, pak su ženske nervože i samo delaju smutnju, spletke i urote.
Kako da mi ni dosti smrdljivih martini, hiža mi je puna nikih mušic. Nikad vrag ni tega vidija. Spodobaju na mušuline, ma su antialkoholičarke. I drugi se žale na te male muhe. Jopet će biti kakovo svinjsko ludilo, ptičja gripa ili tigrasti mušati. Koliko ja vidin nisu opasne, ma hoj ti znati, vrag je velik.
Naša vanjska pulitika ima sve težu guzicu, ča će reći da sve već spodoba našoj ministrici Pusićki. Vržmo reći, sad od kad smo članovi NATO-a, moramo zboršati jeno malo šoldi za “zajedničku stvar”. Ma kad rečen “zajedničku stvar” rabi pensati na “merikansku stvar”. Intantor, kako nas informira Pusićka, mi ćemo na lito davati za afganistanske vladine snage, ni manje, ni više nego 500 miljari dolari. Ministrica je još nadudala: “Neke druge zemlje će plaćati miljarde”. Ča me briga za druge zemlje. A partizanima – talibanima u Afganistanu nećemo dati nanke feniga. Pričiža je pulitika vezana za Palestince i priznanje njihove države. Mi ćemo biti - suzdržani, kad se bude glasalo za njihovu državu u UN. Pusićka je rekla: “Palestince volimo, ali SAD i Izrael su Hrvatskoj važniji”. Ala jeben ti pulitiku! Kad će nan brižni palestinski narod reći: “Danke Dojčland!”?
Lipi moji, finila je i današnja štorija. Me ne comoda to vrime. Naši stari su govorili: “Ko je božićnjaka zelene trave, slabo će biti za naše krave”. Ter će! Velikima i malima (i divojkami da njin donese koredo) srićan sveti Mikula, ki pada jušto danas. Dajte si kuraja, i budite pravi ko morete.
Vajka z vami vaš
Zvane Lakodelac
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
La kost
JEDNOUMNI TJEBNIK – PRODUCT OF CROATIA
»Lakodelci svih zemalja, ujedinimo se!»
Lito 30 • Numer 1015 • Poriječ, 6. prosunca 2012. (sv. Nikola, biškup)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Rideo
ergo
Impres
sum
La kost, otužni humoristično-satirički podlistak četvrtkom u Glasu Istre
• autori Vladimir Bugarin, Drago Orlić i Goran Prodan
• zemaljske adrese: Poreč, Pionirska 1; Pula, Riva 10;
virtualna: lakost@glasistre.hr; telefonin 098 475 359, faks 452 863 i 591 555
• reklame na 388 470 ili epgi@glasistre.hr
• reklamacije s gnušanjem odbijamo
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
GRUPA 777 - Ča je more (MIK 1976.), 02:44
One of the older formations of the legendary Group 777 with Ira Kraljić : Ča je more (A. Dobrić - D. Britvić - Z. Dvoržak)
GRUPA 777 - Ča je more (MIK 1976.) (http://www.youtube.com/watch?v=9JWXW-LC6T8#)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 12, 2012, 10:26:48 poslijepodne
S kamika i mora
Pedeset metri
I pasala j' ralica, ma kod i sako leto ne po mojoj ceste.
Intanto, ja san još vavek na pedeset metri od ostatka svita. I smiron mislin da san silni soldi hitila kupujuć zimske gumi. Bi mi bilo bolje da san kupila kamioncin peska, ale šparala za ralicu. Aš ovako nikad na zelenu gran.
Piše: Slavica Mrkić-Modrić
Jušto to se j' dogodilo mane ovoga vikenda. I ne bin ja njurgala, aš kad sneg pada, ni lipjega mesta leh onoga kraj šparheta, da mi ni bilo poć. A kako? Z auton nikako, z buson nikako, hodeć je dugo. Ponemela san, aš se mi moreš zet ma slobodu kretanja, to nikako. Pohajala san po kuće kod muha prez glavi. Siroti otac je zel lopatu da gre očistit ta sneg, ma j' brzo odustal, aš za to je delo rabilo imet puno manje let leh ih ima on, a od mane nikakove pomoći aš je sakramenska lopata teža leh san ja. Puhala san, namanjala, sovala i kurbu prasicu, i kurbu prasicu i pol, o tomu da mi j' hipohondrija krešila bar za devedeset posto da ni ne govorin, a brižan je otac leh odgovaral da će sad pasat ralica i da j' strpljen – spašen pol zdravlja.
I pasala j' ralica, ma kod i sako leto ne po mojoj ceste. Stala san na onen ledu i nisan mogla verovat, ta sakramenska ralica načinila j' huje leh je bilo, aš je vas sneg z one ku je čistila nahitala va moju, tako da ju j' za sen sega zaprla. Zaspraven san bila vreštu. Da san ulovila toga ki ju pelje, me par da ni od njega, ni od njegove makine ne bi niš ustalo, aš da j' imalo mislel bi se domislel da va toj ulice ku j' zaprl biva stotinjak ljudi, pretežno stareh i bolneh. Ne daj Bog da j' komu rabila Prva pomoć, me par da bi umrl na pedeset metri od nje, aš jušto pedeset metri je duga ta moja cesta. Pedeset metri, a tuliko muki! Ča bi mu kolo z ralice palo da j' pasal i to malo, i neka mi ne govori o prioritetimi, aš valjda j' glavni prioritet to da sakomu na privrat more doć Hitna. Bi prioritet bil kriv da se j' ča dogodilo? Ča j' najhuje, vjerojatno i bi.
Intanto, ja san još vavek na pedeset metri od ostatka svita. I smiron mislin da san silni soldi hitila kupujuć zimske gumi. Bi mi bilo bolje da san kupila kamioncin peska, ale šparala za ralicu. Aš ovako nikad na zelenu gran. A znate ča mi j' najhuje? To ča se j' svita dokopal i moj prijatel Maks z Klani, a ja spod Kastva još vavek svit gljedan kroz poneštru. I ča reć leh - da ti pas mater kurbu prasicu i pol, i ralice i prioritetu.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285828632859285A2863285A28582859285A28632893289328632863285E285C285A285B2859285F28632863286328592863O (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285828632859285A2863285A28582859285A28632893289328632863285E285C285A285B2859285F28632863286328592863O)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Klapa Kastav i Mariachi Estrella (Mexico) - Pod Orehon, 03:45
"Pod orehon" video spot klape Kastav iz Kastva i mariachi sastava Estrella iz Pueble (Mexico) snimljen tijekom kolovoza i rujna 2011. godine.
Klapa Kastav i Mariachi Estrella (Mexico) - Pod Orehon (http://www.youtube.com/watch?v=lQNLkSX9i6c#ws)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 12, 2012, 10:27:53 poslijepodne
S kamika i mora
Piše: Kim Cuculić
Ni med igraljkami ni pravice
Oveh dan po Rike se na raznin mestimi mogal videt plakatić na ken piše »Ovo nije moj medo«. Takove harti bile su zalepljene na štacijonimi, semaforimi, izlozimi od zaprteh butig. Na temi ručno storenin plakatimi j' igraljka medvedića, ma ne bilo kakovog. Ovisti medo nima svoje nogi leh zgljeda kot kentaur.
Sad mi više niš ni bilo ćaro. Pročitala san ča piše na harte i doznala da se dela o akcije »Ne dirajte im djetinjstvo«. Povod za pobunu j' uvođenje zdravstvenog odgoja va škole, ki se ovakov kakov je nekimi ne pijaža.
E sad, kakove vezi z zdravjen pučkoškolcih imeje medvedić pol medo pol konj? Valjda se z ten otelo reć da se i igraljki dele na »normalne« i »nenormalne«. Medvedić kentaur tako ni normalan, a normalne su se druge igraljki ke ne spadaju va kategoriju pol miš pol tić. Normalna j' čak i Barbika z dugin blondin vlasimi i velin cicami, ča j' dobro za ispravni zdravstveni odgoj. Inicijatori akcije »Ne dirajte im djetinjstvo« poručili su da njin pači to ča prama novon zdravstvenon odgoju jedan dečko more reć da j' spolon dečko, a rodon divojčica. Takov dečkić, moremo dokončat, onput spada va red dizgracijanog medvedića kentaura. O ten da va životu postoje i oni ki su prama merilu »normalne« većine drugači, o ten se va našin školami zgljeda ne bi trebalo vadit.
Ćaro j' na ča cilja litrat z medon kentauron. Morda decu va toj dobi ne bi trebalo opterećivat z spolnin orijentacijami, ma ni ovakova poruka da su oni ki su na bilo ki način drugači i odstupaju od »normale« zaspraven dizgracijani ni dobra za zdravje. Ovako ali onako, ta današnja deca doznat će prije ali kašnjeje da postoje muški ki vole muški, ženske ke vole ženske, muški ki se ćute kot ženi i ženi ke se ćute kot muškarci. Va, na primer, slovenskin školami to se već vadi i niki okolo toga ne dela barufu. Medvedić kentaur moralno j' upitan i zato aš se more odnosit na, recimo, judi ki su hendikepirani, ki su bolni i ki se po bilo čen ne uklapaju va »normalnu« većinu. Medvedić ki zgljeda kot kentaur poručuje nan da, kot ča bi rekal Krleža, ni med igraljkami ni pravice. I zato j' akcija »Ne dirajte im djetinjstvo«, ka ne prihvaća različitosti, potpuno promašena, pa i opasna, najveć za mentalno zdravje.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285928632859285A2863285A28582859285A28632893289328632863285E285C285A285C285C286128632863286328592863P (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285928632859285A2863285A28582859285A28632893289328632863285E285C285A285C285C286128632863286328592863P)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
ZAČARANA MOČVARA - Ni med cvetjem ni pravice, 04:21
ZAČARANA MOČVARA - Ni med cvetjem ni pravice (http://www.youtube.com/watch?v=1ZTcRrRdvII#)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 14, 2012, 11:29:01 poslijepodne
Prilog četrkom Beseda
7 člankov na čakavščine
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285B28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D2863286328632863286328592863V (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285B28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D2863286328632863286328592863V)
iliti:
(1/7)
STO LET:
BAKRANI SU NA SV. MIKULU SLAVILI I ZEMALJSKOGA MIKULU, BARBA NIKOLU LUZERA
Bakru je regalal celoga sebe
Sto let od rojenja svoga kroničara Grad Bakar zabilježil je z dva dogajanja. Najprvo su mu na kuću obesili spomen ploču, a onput su va Gradskoj knjižnice pripravili jedno prelipo druženje
Piše Slavica MRKIĆ MODRIĆ, slika Marko GRACIN
Sto let je pasalo od kad je 6. dvanajstoga jušto na 6 ur jutro bakarska familja Luzer dobila još jednoga člana. Njoj je sv. Mikula va čižmicu klal malčića, ki j' po njemu i dobil ime. Kad je pokla puno let barba Nikola Luzer, poeta, humorist, komediograf, glumac i još čuda toga, ma najprvo i najdulje jušto kroničar svoga voljenoga Bakra povedal o sebe, počel je ovako:
– Pa..., na ov lipi svit došal san va jedno grdo vrime. Rodil san se dve leta prvo leh je počel Prvi svetski rat... Bilo je to 6.12.1912. leta – na dan sv. Mikuli, kako lipi regal siromašnoj artižanskoj familije. Otac je branil Austrougarsku na ruskoj fronte. Doma smo bili nona, mat i troje dičice, ki smo zajedno imeli 8 - 9 let. Pet ust ka nisu imela ča ist. rat, glad, miserija, petljanje. Glada smo se nauživali - ma, ja mislin da bi boje bilo da se već na to ne domišljamo.
Jedno kameno fala
Tako j' o svomu rojenju povedal barba Luzer, a sto let kašnje pred kućun va koj je bival let i let, okupilo se j' na pasanoga sv. Mikulu čuda ljudi ki su voleli i štimali kako samoga Luzera tako i se ono ča j' napisal, ale rekal. Okupili su se kako bi zapljeskali malomu Tinu Petkoviću, komu j' barba Luzer bil bižnono i Tomislavu Klariću, gradonačelniku Bakra ki su sokrili spomen ploču tomu istomu Luzeru, čoviku va čigovomu j' srcu bival celi Bakar, sa semin svjemin manami i lipotami. Parićal ju je Grad Bakar kod jedno kameno fala za se ono ča j' barba Miko Bakru dal. A dal mu je čuda versi, čuda smeha i čuda jubavi.
Na sokrivanju ploči par su besed rekli i oni ki nisu Bakrani, ma su kapoti od medij s kemin je barba Nikola letimin kumpanjal, povedajuć ale pišuć za njih. Tako j' Branko Mijić, glavni od Novoga lista rekal da j' bakarskoga kroničara upoznal najprvo kod nonića, a tek pokle kod se drugo ča j' bil. Iskreno j' priznal da kako ni imel svoga nonića, da j' Nikice Petkoviću, Luzerovomu vnuku kral njegovoga. E, da j' leh on. Krali su Nikice nonića mnogi, i vela i mića deca, ma niš zato aš je srce od barba Luzera bilo jušto onoliko velo kuliko j' veli bil on. A bil je kus čovika!
Nikica o noniću
– Nonić me j' čuda toga navadil, čuda toga mi j' pokazal i pojasnil. Navadil me j' volet knjigi, ljudi, svoj kraj. I ženu mi je našal. A učil me je na svoj način. Recimo, evo jednoga primjera. Kad san bil mići, nekakov čovik se j' doselil va Bakar i si su za njega povedali kako j' opasan po okolinu. I ja san ga se strašno bojal, tuliko jako da nisan tel z kuće zić. Onput mi j' nonić rekal: »Čuj, Nikice, povej ti mene zač se ti opće strašiš toga čovika.« Ja san mu rekal: »Pa zato, aš je opasan po okolinu«. A on će na to: »Ja, razumen. Opasan je po okolinu, ma ne razumen zač je radi toga tebe strah. Tr znaš da mi bivamo va Bakru, a okolina je Sveti Kuzam, Škrljevo, Krasica i ono okolo Bakra. Oni se trebaju bojat, a ne ti.« Pokle toga objašnjenja, mane j' bilo sasma svedno za toga čovika, neka o njemu misle oni zgora Bakra.
Nonić me j' naučil i da Bog ni leh to ča si misle da je, aš je, recimo, va njegovomu slučaju Bog bil jedinica za težinu. Najme, kad bi kljel Boga, ja bin točno znač kuliko j' teška situacija, aš ni bilo isto kad je zakljel pol Boga, ale sto Bogi, ale vagun Bogi. Onoga jednoga nikada ni kljel.
Čovik i pol
Pišuć inmemorjam svomu prijatelju Niku, Vladimir Jugo zmed ostalog je napisal i ovo:
– Od mićeh nog se Nikola Luzer zabavljal z pozornicun. Pisal je kumedije, njih dvajsetak, dobival nagradi, glumil i režiral ih. Kantal je i va pjevačken zbore Sklad, oživel mu dramsku sekciju, pa i osnoval 1954. KUD Dušan Kopajtić. Bil je aktivan i va DVD Bakar i va SRD Luben. Za svoje velo i samozatajno delo dobil je još 1970. plaketu i Nagradu grada Rijeke. Va lete 2000. zišal je i bakropis, knjiga Nikole Luzera, mići izbor z sega onega ča je napisal. Kot krunu za storeno dobil je 2004. i Nagradu svojga grada Bakra za životno djelo. Ne poznan nikega ki je neč takovo više zaslužil od njega...
Za pocurat se od smeha
O tomu kad je, kuliko i ča se barba Miko delal na Radio Rike povedal je kapo od te Primorcon najdraže radio stanice – Vladimir Rončević. Neki su znali, a nekimi j' bil prvi glas da j' Nikola Luzer došal na radio Riku 1948. leta, tri leta pokle leh je osnovana, da j' bil jedan od pokretači i autori »Gonga«, onda najštimaneje radio revije va besede i mužike na Radio Riki, ku j' delal z Miodragon Lončaron, Slavkon Šestakon, Danilon Maričićen, Brunom Petralijen, Gitun Šerman, Zoranon Kompanjeton, Jožun Vlahovićen, Marijon Kinkelon i Ljubon Pavešićen. Da ča leh su jih zabranili, ma j' već, poveda Rončević, 1960. leta nastala »Mantinjada bez mužike« ku su uz Luzera načinjali Ljubo Pavešić, Meri Doričić, Vlasta Sušanj, Ivan Brdar i još vagun njih. Tri leta kašnje ta j' ista kumpanija pokrenula »Mantinjadu z mužikun« ka j' 1972. leta postala »Primorska poneštrica«.
A kako j' bilo delat »Primorsku poneštricu«, istoga dana va Gradskoj knjižnice Bakar, kade j' bilo parićano druženje va povodu Luzeroveh sto let od rojenja, povedali su oni ki su ju z Luzeron delali – Vlasta Sušanj Kapićeva, Vedrana Rudan, Izidor Čubranić, Rajka Jurdana Šepić, Vesna Lukanović, Mirta Žefran, Boris Kolić, i si oni ki su »Poneštricu« saku nedelju naslišali. Moderator toga pogovora bil je Nikola Petković, i dohtor književnosti, i precjednik Društva hrvatskih pisci, i profesor na rečkomu Filozofskomu fakultetu, i književni kritičar, ma najprvo i odvavek vnuk staroga Luzera. Si ki su bili na pogovoru dobro su se zabavili, a i do suz nasmeli. Ne zna se su jače kad je Vlasta Kapićeva povedala dva vici i pol, ale kad je Vedrana Rudan povedala o miših na radio Rike, kad je Jurdana ovo, a Izidor ono... Se skupa j' bilo za pocurat se od smeha. Jušto onako kako bi barba Luzer volel da je.
Ljubav je pušćal
A ča bi na se to ča se j va njegovu čast na Mikulnu va Bakru dogajalo rekal ta bakarski bard? Vnuk Nikica mišljenja je da bi najprvo rekal ovo:
– Ča san ja va životu tako vrednoga naredil da san to zaslužil? Si ti siguran da se si skupa niste pomutili?
Smućeni ale ne, ki god da ga je poznaval, čital, ale naslišal, zajedno bi odgovoril:
– Ljubav! Ljubav si barba Miko i naredil, i pušćal.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285B28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285A285F285D285828632863286328592863O (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285B28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285A285F285D285828632863286328592863O)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Baka(la)r
Đani Maršan i grupa More – Bakalar, 02:44
Đani Maršan i grupa More - Bakalar (http://www.youtube.com/watch?v=siOMBnI9Gi0#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 14, 2012, 11:30:03 poslijepodne
Novi list, 2012 12 13
Prilog četrkom Beseda
(2/7)
CEVUL OD PORTA
POĆAKULALI SMO Z DUŠKOTON JELIČIĆEN DULETON
Sreća je nutre, va čoveke
Na seh kioskeh i daje se more kupit CD od Duleta i Bonaci »Cevul od Porta«, ma ki to još nisu storili, a rada bi – boje da popreše, aš je interes judi jako veli – doznali smo od Duleta ki se parićuje i za 30. Balinjeradu
Ćakulala Dolores JURETIĆ, slikal Marin ANIČIĆ
Poveda se da je onput jedan jako bogat čovek, car, al kralj, ki je za sun bogatijun ku j' imel bil jako nesrećan, pozval svoji sluge i podaniki i rekal kako je jedanput negdere videl jednega sretnega čoveka va stomanje na kvadri kako kosi travu, i rekal njin neka najdu tega čoveka i neka mu donesu njegovu stomanju, aš da i on želi bit jedanput va živote srećan. Si su se za ten razleteli okolo da najdu tega sretnega čoveka, a kad su ga našli nisu mu mogli zet stomanju aš je bilo jako teplo i on je travu kosil gol…Vrnuli su se svojmu gospodaru i rekli »Škužajte, ma srećan čovek ne nosi stomanju«... Priča se izvorno zove »Košulja sretnog čovjeka«, a ja se je saki put spametin kad va letno jutro vidin va opatijsken porte Duleta kako gol do pasa stoji na barke s kun parti van, na škampi, al dohaja nazad…Ti sretan čovek oveh je dan skupa z grupun Bonaca izdal novi CD ki se zove »Cevul od porta«. O temu kako parićat cevula, o sreće, o kantanju, njegovoj slave i se nečeremu, onako usput, z Duleton ćakulan, a kade drugde nego - na mule. A trefili smo se malo zgora porta, i zajednin se ponudil da me na mesto našega dogovora popeje va svojen stojadine. Črjenen, legendarnen…
Stojadin – plamena ptica
- Plamena ptica. Tako se zove. Judi imaju danaska osobnega bankara, a ja odnosno moj stojadin ima osobnega automehančara Lučana Saletnika. Auto ima 25 let i niš mu ne fali, i po snege vozi… Baš san pasani petak šal z njin do Reki, vreme je bilo nikakovo, al š njin na ceste ni bilo problema. Drugi su fermevali uz cestu, letnje gumi, moderene makini, ma plamena ptica nas je bez problemi vozila. Nastupili smo v Reke, va Pepe Rosso, dugo su nas tamo pozivali. Dogovoril san nastup dva puti po dvajstipet minuti, a sopli smo skoro dva put po dve ure i više. Bilo je puno judi, i to jako mladeh i si znaju besedi našeh pjesmi. Moren reć da san se i sam iznenadil…
Ti ili bojeć reć Bonaca nastupate dosti va zadnje vreme, sagdere vas je..
– Neki reču skoro da bi mogli z pašteti skakat van koliko smo okolo. Samo znaš ča, mi najviše nastupamo humanitarno, ne zovu nas badava rock caritas. Kade se dobro plaća, tamo nas ne zovu…
Ovaj novi CD, je to bilo dugo va plane?
– Pul mane nikad ni bilo nekega plana. Se je vavek šlo nekako spontano. Nisan od oneh ki misle prvo škola, fakuletet, pa onda se oženit. Volel san od vavek sost, kantat, lupat po nečeren, neki instument imet v rukah i tako mi je život hodil naprvo.
Ma bez Silvani niš od tega..?
– Znaš onu pjesmu, mići čovek, vela duša, se je lagdje va dva. Silvana je super.
Čujen da biš morda šal va politiku?
– Ni to za me. Zna se da san simpatizer jedne naše domaće istarske stranki, demokratske. I to j' se. Magari nas se seh politka dotiče, bili mi va njoj al ne.
Čestitke za unuka
Na opatijskoj promocije bilo je čuda judi, dobili ste Silvana, Edi i ti puno regali i čestitki...
– Ši. A najviše judi mi va zadnje vreme čestita na unuke. Najme, od kada je pjesma »Čovek otrok je zavavek« ku kantan z Antonijon Krištofićen, ili on s manun, si misle da mi je on pravi unuk.
– Se je to lepo i pjesmi i to ča delate, al najviše van čestitan na oven lepen unuke, rekla mi je šerijo jedna ženska v Opatije. Kad san njoj rekal kako mi to ni zaspraven unuk, nego skupa kantamo, onda je rekla - »Ni važno, sejeno van čestitan na ten ... unuke!«
Cevul najboji na gradele
Mislela sam storit intervju tako da si odgovori na pitanja najden va tvojeh pjesam, one su saka za se jedna životna filozofija ma san odustala aš bi nan otpalo ovo druženje. A i otela san za naši čitatelji doznat recept za pripravit tega cevula, al cervula kako j' neki napisal… Vilija Božja je pred vrati pa morda namesto bakalara da parićamo tu šegavu ribu.
– Neki ga još zovu cipla, cipal, skočac ili cegul. Najboji je ako ima kilo, more i dva. Ako j' veći od tega zove se volpina. Uglavnon, ima ih sedan, osan vrsti, žive tamo kada je boćata voda, znači tamo kade se morska i slatka voda mešaju. To j' zaspraven jedna šegava riba, vidi se iz pjesmi. Dosta ih je na ušću Neretve…Va mreže je obično s z brancinon i oradun. Cevul je najboji na gradele. Mene je cevul boji od oradi i branicina, ma judi reču da to ni neka riba aš je kilo po trejest kun. A judi vavek oteju neš velo, skupo, i ča ja znan ča…
A sreća ni ni va velen ni va skupen, nego va čen? Pitan to aš saki put kad te vidin, vidin vavek isto - sretnega čoveka…
– Sreća je va čoveke. Nutre. Ni to niš z vani. Ja san sretan ča mi sada ovde sedimo i pijemo kafe i ćakulamo… Judi bi trebali bit malo više trpežjivi, toleranteniji, iskreneji. Ako j' neš za zlagat neka lažu ma ne previše. Nekada je istina malo preveć špičasta, pa ju rabi malo zlihat… Da neka situacija pasa lišo bez punta. Trebe se volet.
Tičić najavil velu zimu
I o semu lepo pisat i povedat. Mi povedamo o novemu CD-u Duleta i Bonaci, a o temu smo najmanje rekli.
– Treba reć da košta 49 kun, da se more kupit na seh kioskeh, da je izavač Music Star i da je interes velik pa ki misli kupit neka se popreši aš bi mogal ostat bez.
Nego, se brzo pasuje, kot va pjesme »A ča sada«, i maškare su na vrateh. Beseda o Balinjerade.
– Trejseta je ov put, jubilarna. Mislin se tu pojavit kot neki supervizor. Računan da će ova bit neš posebno...
I dok smo povedali z Duškon Jeličićen Duleton on je zagledal blizu jednega tičića i rekal: »Viš, to ti je peteroso, ča bi reć crvenadać. Kad je prišal tako blizu moru, čeka nas vela zima«.
Ča nas čeka ne znamo, ma od srca preporučamo 22 pjesmi na noven cedee od Bonaci, aš će van poteplit i dušu i telo. A i šire, ako rabi.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285B28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285A285F285E285D28632863286328592863X (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285B28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285A285F285E285D28632863286328592863X)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Liburnija.net TV - Duško Jeličić Dule promocija albuma 'Cevul od porta', 03:56
Liburnija.net TV - Duško Jeličić Dule promocija albuma 'Cevul od porta' (http://www.youtube.com/watch?v=CI5zzzYztNM#ws)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 14, 2012, 11:31:06 poslijepodne
Novi list, 2012 12 13
Prilog četrkom Beseda
(3/7)
OBAŠLI SMO
NAJMLAJA KATEDRA ČAKAVSKOGA SABORA, CRIKVENIČKI »KOTOR«, ČUVA I OBNAVLJA STARE PISME I SOPNJU
Vidulice Petra Cara Mežnjara, trieštinke i sopele – opet sopu
Piše i slika Franjo DERANJA
Jedna od najstarijih godišnjic ka se tiče grada va ovomu delu našega kraja i županije upravo gre svojoj finjenici: Crikveničani su celo leto dan slavili 600-godišnjicu prvoga spomena imena svoga grada Crikvenice. Zadnja fešta, ov put domaće besede i pisme, održana j' va Osnovnoj školi Vladimira Nazora. Organizator je bila Katedra Čakavskoga sabora »Kotor« ka djeluje treto leto i – iako j' najmlaja va ovomu kraju, se do Rike i Istre – čuva i obnavlja stare i najstarije pisme i sopnju na tradicijskimi štrumenti. Nje člani pišu i nove pisme va staroj crikveničkoj i modernoj čakavštini.
To se moglo čut i vidit baš na toj fešti od domaće pisme i sopnje, a kuliko j' tradicija duga – – vidi se i na staroj žutoj sliki ku va svojemu obiteljskomu foto-arhivu čuva Slavko Matejčić.
- Na sliki su Crikveničani ki su bili dobri prijatelji a zvali su se Društvo petorice, zač ih je bilo pet a bili su i z crikveničkoga kvarta ki se zove Petak. Rado su se družili i voleli pismu i dobru kapljicu, ali dobru kapljicu tek nakon dobroga zalogaja - pripovida Slavko Matejčić, - a pismu su voleli zapivat vavik, va saku dobu dana. Na sliki se vidi kako Petar Car Mežnjar, ki je godinami vodil i crkveni zbor i sviral na orgulje, v ruki drži vidulice. Sopal je i trieštinku. Bil je crikvenički postolar a bavil se i proizvodnjun soda-vode. Doduše ove čašice ke pajdaši na sliki drže v ruki nisu napunjene soda-vodun, ča ne?!– Ova j' slika napravljena pred Prvi svjetski rat i more se slobodno reć da ima najmanje sto let, - rekal nan je Slavko Matejčić, čiji sin Marijan isto tako sope ove domaće štrumenti. Va kumpaniji, kad sopu sopile va pari, š njin je Selčan Mauro Antić. Na fešti od čakavskog stiha, pisme i sopnje nastupila j' i crikvenička Klapa »Kala« i selački zbor Neven, školani z gitarami, pjesnikinje Slavica Car-Frišova i Marina Car, a tu su bile i pisme Mirjane Klement, pa Grižanci Neven Barac kantautor i griški pjesnici Zlatica Balas i Mladen Barac, a uz njih i pivačice starih pisam z Vinodola Marija Kovač i Anica Tomašević. Lipo j' bilo čut i najmlajih – školanih obadvih crikveničkih škol, Vladimira Nazora i Zvonka Cara – i vidit mlade školanice va nošnjami, kako recitiraju pisme va domaćemu govoru, kako sopu na gitare, kako Ivana Šegota i Gracijan Čop sopu na sopele, a Gracijan je posvetil i svoju pismu Crikvenici, ku j' i otpival pred simi ko da j' stvoren za estradu. Crikveničani su pozdravili i svoga donatora i sugrađana Marijana Grbčića ki svojun ženun Christun živi va Njemačkoj a poslal je već čuda toga i za vrime Domovinskoga rata a i sad, pasanih let, ov put za očuvanje tradicije sopnje na domaćih štrumentih – sopelami, trieštinki, pa su tu i vidulice. Se će se to čut opet: tradicija se čuva i obnavlja! Vidulice Petra Cara Mežnjara, trieštinka i sopele – opet sopu!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285B28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285A285F285E285E28632863286328592863E (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285B28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285A285F285E285E28632863286328592863E)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Klapa Crikvenica - Crikvenice moja, 03:33
Klapa Crikvenica - Crikvenice moja (http://www.youtube.com/watch?v=2CJH2MpQNys#ws)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 14, 2012, 11:32:11 poslijepodne
Novi list, 2012 12 13
Prilog četrkom Beseda
(4/7)
FIJUMANSKI KANTUNIĆ
Kunpir i merlin
Va televizijskon prilogu storili su eksperiment, pa su mićoj dece va čižmicu klali merlin i kunpir. Neki su bili tužni ča nisu dobili kakovu igraljku, a jedan mići vas sritan zel je merlin i kunpir. Šal je do kuhinje i rekal da će ih skuhat. Dok su se druga deca ocerala ča nisu dobila pravi dar, ovaj dečkić pokazal je kuliko j' šegav i da dobit merlin i kunpir ni nikakova tragedija. Dapače, od toga se more storit obed, a za igraljki deca brzo zgube interes.
Piše Kim CUCULIĆ
Čera na osan ur jutro zakampanal je telefon. Mat je digla slušalicu, a z druge strani žici ženski glas najprvo ju je pital je dobro, a onput je mat pozvana na nekakovu prezentaciju. Vavik ista štorija. A ki dojde dobit će fanj interesantne nagradi: tlakomjer ali pregled pul okulista. To j' specijalna ponuda za Božić i ne sme se propustit. Potle deset minuti sopet je zazvonilo. Ovisti put zvala j' neka ženska ka nan je ponudila pregled krvnih žila. Da čovik skače od sriće. I to j' bila ponuda ka se ne sme propustit. Leh za Božić i nigdar više. Mat je zaklopila slušalicu, a kad je i treti put zakampanalo više se ni javila.
Ma zato j'neki zvonil na našen parlafonu. Javila san se i čovik kaže da j' poštar. A dobro znan da ni, aš se naš poštar zove Zdravko i znala bin da je on. To j' bil trik da otpren vrata za dostavu reklama. Ćaro mi j' da ti judi živeju od toga dela, ma me isto tako ne čudi da su neki naši susedi na ulazna vrata i svoji poštanski kasunići klali natpis: »Zabranjeno ostavljanje reklaminih poruka«. Stvar je va ten ča nas niki niš ne pita i bez dopuštenja nan se reklamiraju nečigovi proizvodi. Za to sigurno ne služe privatni telefoni, ki zbog pokušaja uvaljivanja oveh i oneh proizvodi zvone va sako doba dana i noći. Kuliko puti san sela nedeju večer i otela pogljedat film, ma va ten momentu zazvonil je telefon z vavik istin pitanjimi: »Ste vi ta i ta? Ste dobro? Imate pet minuti da van rastumačin? Za dva para tenisic dobijete još jedne, i to besplatno! Genijalna ponuda ka se ne sme propustit!« Si oni ki se ćapaju na takve i slične ponudi, vavik su na gubitku, a oni ki prodaju leh na dobitku. Niš ni besplatno, a i popusti su relativan pojam. Igra nan je simi poznata i leh je stvar va ten ćemo na nju pristat ali ne.
Dostavljačimi reklama ponekad i otpren vrata, iako znan da nisu poštari. Reklami potle uglavnon najden hićene va škatuli za staru hartu, ča j' finalmente i korisno. Nekad zamen ku reklamu, nekad je hitin va smete i to je to. Retko kad ča kupin zato aš san videla va reklame. Iman neki drugi kriteriji. Ma sad pred Božić bombardiranje z reklamami postalo j' nepodnošljivo. Ovaj blagdan ki bi trebal imet neke sasvim druge poruki pretvoril se va najveći praznik konzumerizma. Ni puno dalje ni Sveti Mikula, aš su današnja deca očajna ako dobiju leh kakov skroman dar. Va televizijskon prilogu storili su eksperiment, pa su mićoj dece va čižmicu klali merlin i kunpir. Neki su bili tužni ča nisu dobili kakovu igraljku, a jedan mići vas sritan zel je merlin i kunpir. Šal je do kuhinje i rekal da će ih skuhat. Dok su se druga deca ocerala ča nisu dobila pravi dar, ovaj dečkić pokazal je kuliko j' šegav i da dobit merlin i kunpir ni nikakova tragedija. Dapače, od toga se more storit obed, a za igraljki deca brzo zgube interes. Mane j' ta štorija o merlinu i kunpiru bila fanj poučna. Neočekivana reakcija tog mićeg diteta navela me j' na razmišljanje o ten ča su prave vrednosti va životu. Z ovun božićnun porukun finit ću ovaj kantunić. Sako dobro!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285B28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285A285F285E285F28632863286328592863L (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285B28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285A285F285E285F28632863286328592863L)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Livio Morosin: Jutrom sam se rano stala, 03:06
KUD Zadobarje & Livio Morosin Band
Livio Morosin: Jutrom sam se rano stala (http://www.youtube.com/watch?v=jp7ZjB_uLVo#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 14, 2012, 11:32:56 poslijepodne
Novi list, 2012 12 13
Prilog četrkom Beseda
(5/7)
ZAPISANO VA SRCE
Štacjon pul Jurdanić
Pišen ovo na račun objavi da se nijedan vlak već nikad nete fermevat na jurdanićeven štacjone, mojen.
Cug smo ga zvali, kad san se kako školanka prtila na njega da me zapeja v Reku va stručnu školu. I si drugi su se prtili, vanjšćaki su nas zvali, aš smo s periferije morali prit do centra kade su pul škol bili još i delo, potrebno kupovanje, kultura i prosveta i, promislite, špaš. I na fraj san v Reku hodila, pozabila malomanj!
Jurdanićev štacjon prekonjal je pet držav: austrijsku, austro-ugarsku, taljansku, jugoslavensku i hrvacku. Pače, samo četire, aš ovu zadnju, svoju hrvacku, ni arival!
Nego se j' zmislelo da će z špažićarenjen škapulat HŽ od propasti, baš z ukinućen mićega štacjona!
Namesto da se HŽ spasi z sposobnemi i stručnemi judi, ken je naveliko pjuvnut v ruki i va velen vlastiten dele škapulat se ča j' na štrikah opstalo baren sto četrdeset let.
Nego, na, zet mi va ime od šparanja moj štacjon s ki zna kakovun nespodobnun računicun! Zač se ta račun ne zrihta? Kako se to ne ume? Najlagje je ukinut. Neka se formula od špažićarenja postavi tako da jurdanićev štacjon ostane! Pu! Matematika!
Vlasta SUŠANJ KAPIĆEVA
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285B28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285A285F285E286028632863286328592863T (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285B28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285A285F285E286028632863286328592863T)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
DECKI z BREGOV ZAGORSKI CUG, 05:55
DECKI z BREGOV ZAGORSKI CUG (http://www.youtube.com/watch?v=DRCAU0Lblp4#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 14, 2012, 11:34:23 poslijepodne
Novi list, 2012 12 13
Prilog četrkom Beseda
(6/7)
Z VAŠE STRANI
Bribirci opet skupa
Od 63 školarca kuliko jih je poratnoga 1945. leta počelo hodit školu ko prva posljeratna generacija z Bribira, da bi proslavili 67 let od početka školanja našlo se je va Bribirskoj općinskoj vjećnici sega njih šesnajst.
Uz organizatori Dragutina Barca, Katarinu Buneta Marković, Josipa Strizića, Ivana Veljačića i Dragutina Pađena prozivki su se odazvali i njihovi školski pajdaši Zlatan Šimac, Mirko Čor, Ivan Mataija, Rudolf Pavličević, Anđelka Čor Skočilić, Marija Veljačić Spoja, Milka Antonić, Josipa Taraš Karlić, Ivanka Tus Petrinović, Marija Martinčić Leber i Milan Mrvoš. Si oni spametili su se svoje prve učiteljice Milke Dražić Skočilić i upravitelja Ivana Lokaja ki su zdavna napustili svojih školarci i prošli na drugi svit. Isto tako za njimi va lipa sjećanja prošli su i njihovi vršnjaki Anđelika i Đurđa Antonić, Olga Kaliman, Dušan Krajačić, Ivan Mikić, Slavko Piškulić, Ivan Pavletić, Mira i Dragica Pipinić, Ivan Spoja Andrin, Ivan Spoja-Črni, Mladen, Josip, Vinko i Mira Tonković, Marija Mureta Frković, Marin Dražić, Marija Abdihodžić, Anđelka Antonić Blažičević, Zdravko i Ivan Kršul, Zlatica Marušić, Josip Pancić, Božica Saftić, Božidar Spoja, Željko Tus, Ivan Vevc te Dragutin i Vladimir Stipeč. Da su nezaboravljeni, spod Velog križa va Bribirskon groblju položili su jin njihovi suškolarci velo boko rožic, zapalili sviću i odali dužno poštovanji.
Bilo je i onih ki zbog bolesti nisu mogli prit ovon lipon druženju, a puno je njih ki su svoje njazlo svili po svitu ko primjerice va Merikah, Australiji, Francuskoj, Njemačkoj, Afriki i Poljskoj. Inž. Dragutin Barac s puno osjećaja opisal je težinu ondašnjeg školanja i mukotrpna žitka koga jin je nametnul Drugi svjecki rat, aš baš oni kad su počeli va školu, morali su i prestat, jer su njihov Bribir počele nadletat štuke, a onda se va mesto napučile vojske. Škola se selila po susednih mesti i selih kadi su ondašnji odbornici organizirali ratnu školu, ali se je to bilo slabo. Po finjenici rata dočekala jih je spaljena škola i njihov rodni Bribir pa su prvi razred hodili va zgradi Općinske vjećnice. Za sega dva miseca morali su svladat prvi razred, jer je škola počela kasno tekar va svibnju.
Tabulica, spužva i kamenčić (pisalo) zaminjivali su teki i olofki kih ni bilo, a o knjigah moglo se samo sanjat. Ni bilo igrališća. Igrali su se na prašnjavoj šodratoj cisti krpenun ili hartenun balun, a za pojist ni bilo ča, van tu i tamo landicu kukuruznovoga ili kruha od mukovnic.
Z škole se moralo žurit da bi se šlo blagon na pašu, a učilo se po noći pri lanpi na petroliju ili karbit, aš struje još v to vrime ni bilo.
Sedmoljetku su hodili va Novi i Crkvenicu, pišice po sih mogućih neverah, ali s puno volje. Nakon ča su položili malu maturu puno se njih nastavilo školat v Riki, muku mučeć, aš ni bilo autobusnog prevoza nego se pišice šlo do Crkvenice ili Novoga pa vaporon v Riku. Živeli su po internati više lačni nego siti, ali za se to većina njih finili su zanati i visoke škole ke su jin kašnje bila garancija da se zaposle ko dobar poratni kadar.
Spamećujuć se tih teških školskih dani, neimašćine, dičjih nestašluki i sega ča se prolazilo va to vrime, druženji su nastavili va bribirskon restoranu Lucija, kadi su bili ugošćeni od prijaznih domaćini i kadi su dogovorili ponovni sastanak uz želju da budu si živi i zdravi uz obećanji: VIDIMO SE KLETU!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285B28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285A285F285E286128632863286328592863A (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285B28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285A285F285E286128632863286328592863A)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Novi fosili - Diridonda (1977-8), 03:05
Novi fosili - Diridonda (1977-8) (http://www.youtube.com/watch?v=5Utqki0M-GM#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 14, 2012, 11:37:04 poslijepodne
Novi list, 2012 12 13
Prilog četrkom Beseda
(7/7)
DA SE NE POZABI
Izložba »Neka nu me uci« va Lovrane
To je samo jedan del velega projekta »Očuvanje vlaškog i žejanskog jezika«, ki se zaspraven bavi »dokumentiranjem i očuvanjem zajika«, za kega je rečeno da se najbrže gubi od seh istrijanskeh zajiki.
Va Galerije Laurus Lovrane ovega se petka, 14. prosinca na 7 ur večer, otpira jena posensega drugačija izložba. Već samo ime izložbi »Neka nu me uci... / Da me ne zaboraviš« govori da će bit izložene sliki al fotografski zapisi iz života judi Šušnjevice i okolice i Žejan. To je samo jedan del velega projekta »Očuvanje vlaškog i žejanskog jezika«, ki se zaspraven bavi »dokumentiranjem i očuvanjem zajika«, za kega je rečeno da se najbrže gubi od seh istrijanskeh zajiki pa ga je Ministarstvo od kulturi Republike Hrvaske stavilo još 2007. leta na Listu zaštićene nematerijalne kulturne baštine. Vlašken zajikon danas se govori još samo va mesteh: Šušnjevica, Brdo, Kostrčan, Zankovci, Letaj, Nova Vas i Jesenovik va Istre okol Čepićkega polja, a na ovu stran samo va Žejanah, Općina Matulji.
Ovo je prva izložba takove sorti, a za nju su se otprli si obiteljski albumi i poznimale sliki od judi ke pokažuju kako je va teh mesteh teklo živjenje i kako se još vavek živeje.
Kako je se manje oneh ki govore zajik rojenega kraja, Udruga »Tragovi« je organizator i nositelj samega projekta s ken oteju pokazat da se na njin more i deklamirat, ča će storit Anamarija Strčić, a more se i kantat. Zato te na izložbu prit i veseli »Žejanski kntaduri«. Z Udrugi »Tragovi« sporučuju: »Vi rec vede, izložba, fi va va fino ku noj!« To znači: »Pridite videt izložbu, bit će van lepo s nami!« Va Lovrane će njin ruku podat i Katedra Čakavskega sabora Lovran, a vi pridite čut, videt i zabavit se! (C.M.)
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285B28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285A285F285F285828632863286328592863U (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285B28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285A285F285F285828632863286328592863U)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Vlaški zajik (vraški jezek): Anđa Vlajina (Zdravka Krstulovičova)
Naše Malo Misto, 02:52
Legendarna hrvatska serija
Naše Malo Misto (http://www.youtube.com/watch?v=B_k5UNguBK4#)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 14, 2012, 11:39:21 poslijepodne
Sam čiulaaa, sam vidilaaa...
Grande kaka
Piše šjora Špia
Carissimi citaozzi, pogotovo polesani, danas sam se, caco bi reka moj Pićo, ful nabrijala! Znam da će ove moje besside stići kasno na front u gradska palača, jer baš dokle pishem, još nema nikakovih viesti o temu sta su odlučili nasi gradski vijećnizi o unistenju Lungomare. Ali bin pukla da ne reagiram. I nisam samo ja, puno građani se bunu. Ove dane, čekamo sa nestrpljenje, sta če odlučiti i colico ruka će dignuti za ti nevjerovatni projekt. Dali će dignuti ruku da fešta počne, da rovokopači počnu kopati i rompati i napraviti miesta za neke nove sadržaje koji su meni štrašni.
Signora iz Zelena Istra, la Dušizza Radojčić me je napro uplasila neki dan kada je javno izjavila sta nas čeka ako se prihvati taj vražji plan. Kaze da si zamislim teren veliki caco 3 igralista za fudbal a se nalazi u pinetti na Lungomare, kroz koji passiva uređaj za prošišćivanje govna, da uprostite, našeg grada. I da će kroz pinettu veliki ispusni tubo, dritto niz grotte gdje se kupaju ljudi, ići ravno u more. Veeeliki ti pročiščivač za 140 miljari ljudi. Sta toliko nas ima ili će nas biti? Juka mene, ma signora Radojičić, sta stvarno? Anche ja se slazem sa vama da je to isto caco da si staviš kondot, pardon, wc - nasrid šalotta. A chi se domislio te genialne ideje? Sigurno neki štručnjak bez ukusa i zdrave pameti. Šam čiula da je studija projecta za pročišćivač prozienila da će koštati skoro 13 milioni euri, aa nama 50 kuna vishe na računu. Ali da to nije taco nego puno više.
Baš u toj pinetti se planira napraviti ugostitelske objekte na dva kata, za zabavu po dani i noći, betonirana obala, parkiralista… E nego sta, neće valda ljudi doći pješke! Na red bi dosle i nove ceste, pa ono za đirivanje autobusa. Pošto se ne moze bez hotela, tamo će se napraviti i jedan na pet katovi, da se vidi iz aviona. Caco se brzo gradi kod nas, chi zna kolike godine će passati dokle finu radovi a to žnaći da ćemo mi građani morati se držati alla larga od mista gdje se zieli zivot kupamo i sunčamo i se osiećamo caco doma. Tu se briše naš identitet, boga ti. A u koji geto će nas natjerati? Mozda na kupaliste Valkane i Stoia gdje se sve ruši i propada pa da nekomu pade komad terazze na glavu i ostane šeko? Pa neka se gradi na drugo misto sve to, a ne jušto tamo. Mi koi imamo švoje godine smo ljubomorni na tu pinettu jer kad smo bili pioniri i omladinzi, smo imali skolske radne akzie i sadili boriće. Mi smo odrasli i taco anche naši pini pa normalno da nam je žao da hi zrušu za račun nekih koi pojma nemaju sta nama znači ta pinetta, to more, one grotte… Smo čiuli da će se tamo sve okolo mora delati stanovi, hiže, ville i ben, meni dođe da kazenhote remengo. To vishe nije moja Pula i amen. A Pula je ne samo Lungomare nego na primjer i sve one lipe ville od sotto l’ Austria, na Verudi. To bi trebalo urediti odmah jer su znak kulturne Pule. Ne hi mozen njanche gledati, colico su sirote. Fasade su davno pale, sve propada izgleda caco da pantigane unutra živu. Kad smo bili mali, gledali smo u te hiže caco da unutra stanuje Snjegulizza ili neka dobra vila, principesse… Juka mene che bjeda i trdo srce.
Okei, nima veže, malo sam pošla van teme, škužajte, iman šuoje godine. Ljudi su nervoži jer nisu dobro informirani koliko će nas koštati ta nova izgradnja, chi će to doći biti paron. Ima i onih koi govoru da smo samo mi fosili protiv, da ne kapimo budućnost, da nismo za inovazie, da zasto se u Puli ne bi gradilo, kad taco i taco nam grad izgleda caco škulja…itd. Va ben, se slazem, ali zasto devastirati lipe terene sa kojima su građani vezani sa srcem i duša? Barem da su nasli lokaziu gdje se ne vidi toliko. Forši su “dobre mandule”, da ne kazen, provizije u pitanju? Caco danas gre ti svit, nista me ne bi čiudilo. A nama će forši ostati dugovi da hi plaćamo dokle ne krepamo. Pošto nisam dovolno informirana, niko me nista nije pita, referendum nisam vidila, imam pravo o temu lupati i sumlati. Colico se ja kapin u mužiku, ljudi su svi protiv i mislim da će gradska vlast jako zgubiti od građani ako se odluči votati ZA. Preko medija nam Zelena Istra savjetova da dobro zapamtimo imena od tih vijećniki jer će oni biti krivi za tu dižgraciju. Ako su votali NE - ja im se išpričavan i bilezin sa štovanje.
VASHA SPIA
spia@mail.inet.hr
Glas Istre Srijeda, 12. prosinca 2012.
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Da te mogu pismom zvati Ne Me Jugat & Klapa Lungomare, 03:47
Da te mogu pismom zvati Ne Me Jugat & Klapa Lungomare (http://www.youtube.com/watch?v=jskx9RtrMVc#)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 14, 2012, 11:42:31 poslijepodne
La kost
JEDNOUMNI TJEBNIK – PRODUCT OF CROATIA
»Lakodelci svih zemalja, ujedinimo se!»
Lito 30 • Numer 1016 • Poriječ, 13. božićnjaka 2013. (sv. Lucija)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Lipi moji
Gledan na televiziji kako se dalmatinsko super djevičansko ulje prodaje po 29 kunic za litru. Poli nas je precija za litru ulja sto kun. Sad budi ti pametan! Ča je jušta mira? Ča more biti da naše divice valjaju toliko već od dalmatinske? Će biti da je po sridi falšarija. Jeno je predrago, drugo precino. Kako i vajk, istina je nidri u sridi.
Mižerija gori, mižerija doli, ma potrošačka groznica je počela tresti i to prije nego lani. Svako lani bolje! Ko tako to pojde naprid, valje, valje ćemo Božić početi slaviti zajno za Vazmon. Gradi, sela i robne hiže su već načinčinani, roba z velikin popusti je
jur na štandovi. Komerčanti gledaju kako će nan pobrati i zadnju kunu iz žepa: popusti, nagradne igre, akcije, sniženje cijena, premije, uzmi 2 dobiješ 3… te šenpijivaju do te mire da ti se para da je roba za niš.
Više ni zajebancije. Sad se gre na krupno, na takozvanu veletrgovinu. U uvoj mižeriji razvila se je nova kasta - ladri na veliko. Ča drugo reći, kredu se lanpijoni u Červar Portu, po kilometra šin na prugi Kanfanar - Rovinj, dvi tone mesinga i bronce u Galižani, gorne z crikve… Dok pošten svit preče po kontejneri, uvi novi ladri-tajkuni
delaju na veliko. To su takozvani - grosisti. Samo, nisu oni sami u konbrikuli. Tote niki mora držati vriću. To su uni ki kupuju ukredeno - veleprodaja. Za me su oni, z tobože čistima rukami, huji ladri od verih ladri. A ti veri tati nisu više amateri. Morali su tehnološki vancati, ne moreš ti šine dizati prez kamijona z dizalicon. A, ne! Svi se žale da to Cigani kredu. Ne bin reka. Oni samo palickaju - na sitno. Ste vidili Ostojić Veljka, ministra od turizma, kako planinari po Ćićariji kako da je Ćićarija - Perićka… i promovira novi turistički proizvod. Žveljat je kako mačak. Da je još, umisto pastoli “špiceric”, ima profesionalne cavate bi skaka po unin grotami kako sinbol naše županije - istrijanska koza.
Gledan na televiziji kako se dalmatinsko super djevičansko ulje prodaje po 29 kunic za litru. Poli nas je precija za litru ulja sto kun. Sad budi ti pametan! Ča je jušta mira? Ča more biti da naše divice valjaju toliko već od dalmatinske? Će biti da je po sridi falšarija. Jeno je predrago, drugo precino. Kako i vajk, istina je nidri u sridi.
Gledan te naše pulitičare, oni su kako moja dentjera: po danju laju, po noći plivaju. Oni su i glumci, majstori monodrame, svaki povida svoju ulogu. Kad vidiš Karamarka, zajno znaš ča će reći. Naši Jakovčić i Kajin su se jeno malo primirili. Kako civilizirani ljudi su se vrgli dakordo da se neće napadati dok duraju fešte. Bravo ragači! Tako se dela! Pakt o nenapadanju će durati do Sveta Tri kralja.
Pita me moja unuka Samanta, sunce didovo: “Nonić, ča da ti kupin za novo lito?” Ma ča ti imaš šoldi? – štupin se ja. “Ja šparam, dide moj, ulažem, iman svoju kasicu
prasicu, a ne štedim u švicarcima.” Dobro, pametna moja financijerka, kupi mi plastičnu patku. “Nonić, zar želiš onu žutu, za igrati se u kadi?” Ne, ne, dite moje, ja
bin unu bilu da moren u nju pišati prez da se po noći moran ustati.
Lipi moji, finjiva i uvo pismo, finjiva i uva štorija. Je zima, ma je i štajun: “Svaki štajun - svoj lancun.” Danas je sveta Luca, za nju kuma Jaga govori: “Sveta Luca, za
njon zima škuca”. A šjora Mafalda, za ne ustati uzad, u duhu bilingvizma, z terace viče: “Per Santa Lucia, il fredo že per la vija”.
Škapulali smo se i uvi put. Kad učer, ki je bija 12. 12. 2012., ni bilo sudnjega dana, onter će sigurno biti miseca marča drugega lita, 13. 3. 2013. Ben, frajajmo do tega dana, zvadimo šolde iz bičve i z banke, homo u luše restorane, homo svi na snig, pak ča bude, bude! Ča bi reka Mušolini: “Mejo vivere un dorno de leon, ke no čento de pegora”. Ko ne bude fin del mondo? A ča se more!? Smo se zajebali. Bolje tako, nego da bude kraj svita a da nan šoldi ustanu neiskorišteni u banki.
Dajte si kuraja i budite pravi ko morete.
Vajka z vami vaš
Zvane Lakodelac
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Vicistra
Jurina i Franina
Ča i kako
Fuma je došla u bračno savjetovalište.
FUMA: Pomorite mi, ja ga napro volin, on je munjen za namon, volimo prečiže stvari. Povrh tega, on je jako bogat, pun šoldi, sakramenski je dobar u postelji i napro smo srićni kad smo skupa.
SAVJENIK: I u čemu je problem, gospođo?
FUMA: Ne znan ča bin i kako rekla mojen mužu.
* * * * *
Brusit
JURINA: Kume, biš ti brusija studenticu?
FRANINA: Aj vero bin.
JURINA: Alora upiši svoju Lucu na fakultet.
* * * * *
Delat
JURINA: Ćo, kume, ča je istina da delaš za televiziju?
FRANINA: Je, još su mi ustale četiri rate.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
TURBOEKSKLUZIVNO:
UZ MALU POMOĆ PRETELA VELIKA POMIRDBA NINA & KAJINA
MA ZNATE DA STE U PRAVU – NAMA JE SKUPA FINO
KAJINO: Kaj san robi bit štupido i mona? Imen somu 16 miljor kun plaće u Saboru, lagunu vrednu 20 miljor kun i kužinu Meblo staru 12 let, a ploćan kredit od 50 miljor kun i niman dionic, nis nanka kune dobiv od dividendi i Todorića, niman poduzeće, nikaj!, nanka barku.
NINO: A, čuj, ni za Ćića barka. Ti nisi za biznis jer svaki put kad nešto kažeš izgubiš se u brojkama. Malo si se zaigrao. Ajde, popij si jednu iz mog novog podruma.
Ono što nikom nije uspjelo, La kost je napravila lijevom rukom - za isti je stol dovela Nina & Kajina. Sastali su se kasno sinoć do rano jutros na tajnom mjestu čije ime ne
spominjemo, jer nismo sigurni je li Sveti Jure ili Šan Đorđo, i uz malu pomoć Pretela izgladili sve nesporazume te ponovo izgradili porušene Ideesove mostove. Donosimo truboeksluzivni fonogram s tog povijesnog sastanka nakon kojeg je Idees još ljepši i
stariji nego što je bio.
NINO: Dobro mi došel, prijatel. Računam na tebe.
KAJINO: Kaj ti nozet rabi žirant za kredit? Koji ti je tu po rede? Osmi? Imeš oš za platit kredit od 300 hiljada euri z aprila 2006., plus 125 mjari z utobra miseca, pak sad oš oveh 300 miljor euri priko firme, a da nanke ne brojin oneh 118 mijari kunic za veturo.
NINO: Ma nije frka, imam dobru plaću, a i sad ne jedem više brancine i škampe s Prodanom na Limu nego si doma sfrigan sardelice, pa uštedim. Bauk je u štednji mala beba za mene. Nego, nešto mi loše izgledaš, popi si jednu moju.
KAJINO: Kaj Đineto? Po štiri kune i 49 lip za boco, pak piet milioni kuna na leto na njoj zaradiš, a mene iskaš da bin ti biv žirant. Kade su ti sad oni tvoji klonovi?
NINO: Ma smiri se, kakva Gineta, kakav žirant. Zvao sam te da se pomirimo.
KAJINO: Kaj mi da se mirimo? Pa svin si div da na mene u Ideesu ne računate jer vam remetim poslove, a kako delate pokazuje da ste od 1993. zgubili štiri komuna na Liburnije i 19 po Istrije, a 1993. leta naša samostalna lista za Županijsku skupštinu dobila je 85.247 glasi, kaj je bilo 74,2 posto važe ih, a 2009. leta u koaliciji s HNS-om dobili smo 43.912 glasi, samo 44,77 posto...
NINO: Samo da ti kažem da si nositelj ove zadnje liste bio ti. Nije baš bilo - Svi za mnom!
KAJINO: Kaj biš stiu s ten povedat? Da si ti biv nositelj ne bimo bili nanka u falu dobili većinu u skupšćini. I samo da ti din da san jas na presedničkin izbori 2009. dobiv 76.349 glasi kaj je 3,87 posto na državnen nivoju, a to je 0,59 postotnih poeni
već nego je IDS z RiDS-on i Dalmatinskon akcijon dobiv z državnon liston na parlamentarnin izbori 1993.
NINO: He, tako je kad je onaj put listu nosio Narčižo Herak, pa smo ga za kaznu brzo izbacili iz stranke. Pustimo izbore, daj, popijmo si mižo ove moje malvazije i idemo napred u nove pobjede.
KAJINO: Kaj? Kakove pobjede kad si staviv Flegeta za kandidata za župana, a jas san na presedničkin izborima u Buzetu dobiv 58,91 posto glasi.
NINO: Da, ali Valter je sad dobijo 98 posto...
KAJINO: Kaj biš stiu reć da edini jas i Prodan nismo utali za njega?
NINO: Ne, ne, ne znam ko nije glasao za njega, Emil mi hi još nije detektirao, ali znam da ti je i Prodan jako zamjerio jer si uzeo povlaštenu saborsku penziju.
KAJINO: Kaj san robi bit štupido i mona? Imen somu 16 miljor kun plaće u Saboru, lagunu vrednu 20 miljor kun i kužinu Meblo staru 12 let, a ploćan kredit od 50 miljor kun i niman dionic, nis nanka kune dobiv od dividendi i Todorića, niman poduzeće, nikaj!, nanka barku.
NINO: A, čuj, ni za Ćića barka. Ti nisi za biznis jer svaki put kad nešto kažeš izgubiš se u brojkama. Malo si se zaigrao. Ajde, popij si jednu iz mog novog podruma.
KAJINO: Kaj su ti dli gradevinsku dozvolu? Pazi da si u decembro 1996. kupiv od Općine Grožnjan prez natječaja dve particele zgr. k. č. 74/1 i 74/2 u k. o. Završje u Sveten Juretu, prva površine hiše 84 m2 z korton od 288 m2, a druga s hišon od 270 i korton od 443 m2, po kupoprodajnen precije od 65.324 kune i krešenen za ponapred zračunate kamate u visini od sedan posto na leto kaj je 14.335,70 kun, z otplaton na
pet let, a septičku škuju i veći bakun konobe gradiv si na državnen zemljištu pa ti je rješenjen gradevinske inspekcije u setembru 2003. urdinano da hi zrušiš.
NINO: Ti dobro znaš da je to bila političko-policijsko-pravosudno-medijska hajka protiv mene.
KAJINO: Kaj ne da da, kako anke za nonin šufit od 66 kvadrata koji si 2002. u Poreču kupiv od Grada za 16 milijari euri, ma nisi ga plativ 20 meseci, sve dokler te Majić ni otkriu. A jas san te, štupido i mona, onda braniv da brižan stavaš z velon
famejon u dvosobnen stanu i da nimaš šoldi ni za jes. Ali maske su pale!
NINO: Pazi malo na jezik, Damire! Dosta sam trpio tvoje uvrede i laži na moj račun. Mi se vidi da si poša na ocat!
KAJINO: Kaj? Ti si šav na ocat!
NINO: Stari prdonja!
KAJINO: Kaj nisi to diu Langeru?
NINO: S kim si takav si!
KAJINO: Kaj ti to meni?
NINO: Tebi sam i Tito i Nino!
KAJINO: Kaj?! E, nećeš više, razbojniče!!
NINO: Fljus!
KAJINO: Fljas!
PRETELO: Dosta! Frmajte se! Ste kako petešići u mojoj korti u Filipini. Zapoštajte da san vas ja učinija velikin. Ti Da mire nikad ne biš bija saborski zastupnik da ti nis pripozna i puštija ti moje misto zato ča imaš finjen jedan razred škole već od mene, a ti Nino ne biš bija glavni od naše stranke Idees da te ja u Poreču nis pripozna za presednika i rinuja gori. I zato ne morete poj van z moje brazde!
NINO: Barba Milan, recite da sam ja u pravu. Damir me samo vrijeda i optužuje za nedemokraciju i droge, a bez mene Istra nikad ne bi bila ovako stabilna i bez cestarine na Ipsilonu, i Vi nikad ne bite bili direktor porečke marine.
PRETELO: Ma znaš, Nino, da si u pravu.
KAJINO: Kaj si pomunjesa, Milane? Kako moreš dit da je on u pravu, a kad si me klicau u Filipine na večeru si reka da je Nino šav krivo, da ni demokracije i da ga robi rušit! I oš si na večeru klicau Heraka, Žufića, Ružića, Poropata, Fola i sve druge koje smo prvo ti i jas skupa z Ninon rušili. Kaj ne vidiš da te nozet slipi? Oš malo pak e ude počet plakat kako 1994. na Sedmen izvanrednen Saboru IDS-a u Pazinu kad je malo falilo da anke njega isključimo, samo da si ti biv za.
PRETELO: Ma znaš, Damire, da si u pravu.
DEBELI ORLIĆ: Pa, dobro, Pretelo, kako moreš biti takov? Z jene bande govoriš Ninu da je u pravu, pak zajno z druge rečeš Kajinu da je on u pravu. Ma to je dvolično!
PRETELO: Ma znaš, Vorlić, da si anke ti u pravu!
DEBELI ORLIĆ: E, jušto si vrajži Istrijan. I ča ćemo sad?
PRETELO: A, niš, njih dva neka se izljube, a mi gremo za delon.
NINO&KAJINO: Ma znate da ste u pravu, mi smo Nino i Kajino i baš nan je skupa fino!
* * * * *
Tekst uz sliku 1:
Svi smo jedna Partija, slijeva: Kajino, Pretelo, Nino i Debeli Orlić
* * * * *
Tekst vuz sliku 2:
KAJINO: Kaj me pipaš doli?
NINO: Ti si prvi počeo. Ajde, daj bačin.
KAJINO: Kaj ne znaš da nis gej.
NINO: Ajde, ajde, svi mi tako na početku kažu.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
(P)RAZNE CAKE ZA JUNAKE
Zmajlović od Bosne
Ministar zaštite okoliša Mihael Zmajlović zatražio je od BiH dopunu studije utjecaja
na okoliš za zahvat HE Dabar kako se ne bi ugrozilo stanje voda i ekosustave u delti Neretve.
Škoda da anka Plomin ni na Neretvi ki bi alora forši miništro Zmajlović iska almeno
dopunu studije utjecaja na okoliš za TE Plomin C.
* * * * *
Tele vizionar
Potpredsjednik Vlade Branko Grčić se uvrijedio jer je Nova TV objavila prilog koji
sugerira kako on spava na sjednici dok ostali raspravljaju o dnevnom redu.
Ma šu, šjor Branko, ne rabi da se fendite, znamo da niste spa, forši ste mali kakovu
viziju kako naš župan Nino. Eli forši - televiziju. Novu, se kapi.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Rideo
ergo
Impres
sum
La kost, otužni humoristično-satirički podlistak četvrtkom u Glasu Istre
• autori Vladimir Bugarin, Drago Orlić i Goran Prodan
• zemaljske adrese: Poreč, Pionirska 1; Pula, Riva 10;
virtualna: lakost@glasistre.hr; telefonin 098 475 359, faks 452 863 i 591 555
• reklame na 388 470 ili epgi@glasistre.hr
• reklamacije s gnušanjem odbijamo
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Kupil san ti prstenac...prstenac si zela, ma mene nisi otela. ma luce, ma luce, luli- luli-lulice. susedice moja.....
Kupil san ti prstenac - Igor Doričić, 02:09
Sa albuma Armunika va našen kraje Igor Doričić 2006
Kupil san ti prstenac - Igor Doričić (http://www.youtube.com/watch?v=j3wT52LHAno#)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 20, 2012, 11:48:49 poslijepodne
S kamika i mora
Ste vi va mreže?
Ta sakramenski »fejs« mane j' huji od bilo ke tajne službe ovoga svita. To ti prijatel od tvoga prijatela, pa onput njegov prijatel i prijatel od toga njegovoga prijatela, to smo na kraju si prijateli, a da ja zaspraven ne poznan nikoga osim toga prvoga prijatela.
Slavica Mrkić-Modrić
Ne znan kako vi stojite s temi društvenimi mrežami, ste omreženi ale ne, a ako ste, va kuliko ste se mreži zapetljali, ma ja nisan ni va jednoj. Zač? Pa, zato aš nekako više volin z ljudimi povedat va živo, leh po cele dane blejat va ovu škatulu od kompjutera, ale va onu od šegavoga mobitela i nabadat po tipkami kako bin z nekin podelila, ča ja znan ča. Niš šegavo, kod ča ne dan ni inače. Radi sega toga, mnogi od mojeh prijateli me gljedaju koda san z Marsa pala i nikako njin ni ćaro, kako ja, ka sakoga vraga volin znat i sakamo nos zagnjest, nisan ga zarivala baren na »fejs«. Ta sakramenski »fejs« mane j' huji od bilo ke tajne službe ovoga svita. To ti prijatel od tvoga prijatela, pa onput njegov prijatel i prijatel od toga njegovoga prijatela, to smo na kraju si prijateli, a da ja zaspraven ne poznan nikoga osim toga prvoga prijatela. Ne govorin da ta »fejs« nima i dobre strani, ono kad se ljudi posprave pa načine neš za općeljudsko dobro – išću nekoga ki j' nestal, napišu neš ča bi inače neke službi skrile i sl., ma ja i dalje mislin da mi j' i prez njega sasma dobro, da i prez njega znan se ča mi rabi znat. A ni ja njemu ne falin, tr i prez mane ima dosti sljedbeniki.
Ne znan ako j' Papa na »fejsu«, ma na »tviteru« je. Sad da me pitate ča j' »tviter«? A ja bin van odgovorila isto onako kako su mane oni ki stalno jašu po temi mrežami, a oni su rekli – društvena mreža za malo ozbiljneji ljudi. Za oni ki se umeju izrazit va 140 znaki. Onput san ja to pitala, je to kod Jelena Rozga i Arsen Dedić, a oni su mi rekli da moja usporedba more pasat. Nadan se da ste valje dokončali ka j' mreža Rozga, a ka Arsen. ma da se mi vrnemo na Svetoga Oca i »tviter«. Ki'vo san dan san na Dnevniku gljedala kako se j' papa prikopčal na »tviter«. Nisan znala bin se smela, ale bin plakala. Mane j' ta snimka bila grozna – gljedan prvoga čovika katoličke crikvi kako z rukun ka se trese proveva stisnut onu tipku ku su mu pukazali i spojit se z celin sviton. Pa ča zaspraven bilo ki more verovat da će Papa po celi dan sedet zad kompjutera i nabadat po tastature kako bi pastve pojasnil ovo ale ono.
Papa će, moje je mišljenje, ta »tviter« videt nikada više, a namesto njega će regimenta popi pisat i pisat. Va tri smeni ako rabi. I se zato da bi crkva bila va duhu vrimena va komu je i stado. Super, niman niš protiv, ma san nekako mišljenja da bi čuda toga morali modernizirat prvo leh se prikopčat na »mrežu«, i da su si načinili medvjeđu uslugu, aš i ovako malo ljudi dohaja na mašu, osin kad su Vazam ale Božić, a sad od kada je Papa na »tviteru«, a maši na aplikacijah modernih mobiteli, će popi za ko leto mašit sami sebe.
Uostalon, ča to mane briga, ki voli neka se z papinimi informatičarimi »tvita«, ki voli neka se z mobitelon moli, ki voli »fejs« neka mu je, a ja ću i dalje po starinski – z prijatelimi na kafe, z papun na vi, z plovanimi kako s ken, a z Svevišnjen s rešpekton.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F28632859285A2863285A28582859285A28632893289328632863285E285C285B285B285A286128632863286328592863S (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285F28632859285A2863285A28582859285A28632893289328632863285E285C285B285B285A286128632863286328592863S)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Crven fejsič nano…
Citat:
Maja Šuput i Maredo orkestar - Crven fesić nano, 03:14
http://www.youtube.com/watch?v=AKN0DpIxqvM (http://www.youtube.com/watch?v=AKN0DpIxqvM)
Klapa Luka Ploče - Dobo mi došel prijatel, 03:47
Klapa Luka Ploče - Dobo mi došel prijatel (http://www.youtube.com/watch?v=28Bcu-ArlJ0#)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 20, 2012, 11:49:53 poslijepodne
* * * * *
Novi list 2012-12-8
S kamika i mora
Svit se konča II
Piše Kim Cuculić
Eko, ustala su nan još komać tri dana do smaka svita. Na vrata nan je zakucal sakramenski 21.12.2012., ki će neki doškat va kakovon podrumu ali skloništu za elementarne nepogodi.
Takovi su se opskrbili jidon i pilon ki moru durat dvajset let. Za razliku od teh, neki drugi judi zmiron čekaju kraj svita i ne bacilaju puno okolo toga. Ima i oneh ki smatraju da će to bit dan kot i saki drugi i zač bi se pojidali. Tuliko se već govori o ten datumu, a već 22. decenbra pozabit ćemo na Majanski kalendar i njegovo proročanstvo. Živi bili pa videli, ali ki preživi pričat će. Kantali su i va srednjen veku
»Svit se konča i sunce jur zahodi,
pravda gine, ljubav stine, tma ishodi.
Djaval jure svoju vojsku kupno vodi,
gda se svrši Sveto pismo dan prihodi«...,
pa ni bilo smaka svita.
Mi se para da j' ta smak već fanj vrimena na delu. Ne znan ča bi nan se huje još moglo pripetit. Saki dan novi judi gube delo i hićeni su na cestu, se j' više oneh ki kopaju po latami za smete i hrane se va pučkin kuhinjami, poplave, potresi i uragani na sen stranami svita, nasilje na sakon koraku. Mi mislimo da će smak svita bit neč zaspraven katastrofalno, kot ča bi bilo da Zemju proguta kakov divovski planet. Za to postoji manja šansa leh ča su nesposobni pulitičari ki nas z dana va dan vode va se veću katastrofu. Morda i nisu tuliko nesposobni, leh provode nečigove naredbi z ciljen uništenja ča većeg broja judi. Nekemu j' stalo do toga da bude ča više nezaposlenih, neobrazovanih, lačnih i bolnih. Se nekako gre va ton smeru. A mi čekamo smak svita.
I Hrvacka j' sopet hićena va »smete«, aš nekemu tako odgovara. Neki drugi vuče konci, a mi se smejemo teorijami zavjera i Davidu Ickeu. Ki j' čital libri toga čovika, more se uverit da se fanj toga obistinilo. Piše on i o ovimi ki nas hitaju va »smete« i o namjernoj proizvodnji kriza. Niš ni slučajno i va celon ton kaosu ima neke logike. Pisal je Icke i o ingleškoj kraljevskoj familje, ka leh sije smrt okolo sebe. Leh još jedna tema za razmišljanje. Ustalo nan je još tri dana, ke moremo iskoristit za druženje z prijatelimi i familjun, za šetanje po Molo longu, za odlazak va teatar i Art-kino, za kupovanje božićneh dari i tome slično. Moremo smak svita doškat i nerviranjen zbog toga ča smo sopet va »smetu«. Se j' stvar izbora. Ča se mene tiče, nadan se da će ov čakavski kantunić preživet 21.12. i da će živet i va 2013. letu. Do tada, se najbolje i do skorog čitanja.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859286028632859285A2863285A28582859285A28632893289328632863285E285C285B285C2859285B28632863286328592863U (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859286028632859285A2863285A28582859285A28632893289328632863285E285C285B285C2859285B28632863286328592863U)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Črno (dark-o) nam se piše:
pri koncu pak turčin potukel nas se bu
Kevenhiler -- Darko Rundek, 03:09
Balade Petrice Kerempuva - Khevenhiller
Miroslav (Fric) Krleža
Kevenhiler -- Darko Rundek (http://www.youtube.com/watch?v=OKFCG_MjWvY#)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 26, 2012, 11:13:25 poslijepodne
S kamika i mora
Piše: Slavica Mrkić-Modrić
Vilja Božja
Danas je Vilja Božja. Mane od mićega jedan od najlipjeh dani va letu. Zač? Zato aš san do kakovoga petoga leta života mislela da j' ta dan dobil ime po mojoj tete Vilke, ka j' jušto na ta dan bila rojna. I mane j' ko ditetu to se bilo normalno, aš ča tu ima bit čudno, moja j' teta Vilka bila dobra kod kruh, govorin bila aš je na moju velu žalost već fanj let ni med živemi, i valjda j' zamiritala da se ta dan zove kako i ona. Nikada mi ne bi napamet palo da j' zaspraven Vilka svojin rojenjen na Vilju Božju dobila ime kakovo je. Kad su mi to konačno dopovedali, rekla san – ala, dobro neka van bude, ma iskreno i najiskreneje ja se i dandanas, mada znan kako su govorili istinu, držin svoje teorije.
Ona prva bi mi, da ovo sad čita rekla – na, deštarda j', tvrdoglava kod prazji rog, bila i ustala. Ma ja volin takovun kakova je.
I volela me je, čudo me j' volela. Me par jednako kod i svoje vnuki. More bit i sled već aš san njoj ja bila prva. Doklen su oni došli na svit već je bila starica i ni njin mogla pukazat se ča j' mane, i navadit ih semu onomu čemu j' mane navadila. Volela me je, ma kad bin ča zatafljala, a zatafljala bin često, čula bin svoga Božića. Sa srića da ju j' vavek jad držal ako da pet minuti, a sa srića i da j' njeji paron, a moj najdraži barba Branko va sakoj takovoj situacije bil na mojoj strane, pa san kod prava nesnaga, dočin bi Vilka zdignula prst, pobigla pu barbi i se bi bilo rešeno.
Domišljan se našega najhujega kara. Jadila se j' na me celeh mesec dan. A zač? Pa zato aš san načinila, kako bi ona rekla – velu sramotu i sebe, i svojimi, a najhuje – njoj. Na vjeronauku. Na vjeronauk me j' peljala na Praputnjak va sv. Josipa. Doklen bin ja bila va crikve, ona bi bila pu svoje sestri i bi me čekala. A kod za vranića i vnuk od njeje sestri je hodil s manun na ta sakramenski vjeronauk, i još jedan naš prijatel i smo jedanput malo pretjerali i nas je koludrica potirala ća. Namesto da njoj rečen ča se j' dogodilo, mi smo mesec dan hodile Praputnjak, ona j' mislela da san ja pu koludric, a ja bin se igrala. I ki zna kuliko bi to trajalo da ni neki njejoj sestre povedal ča i kako je. I tako dojden ja, dobro se domišljan da j' bila sreda, z tobože vjeronauka pu njeje sestri Slavi, one se pozdrave i nas dve lipo niz Trnovicu pa doma. Niš ona ne govori, ma kad smo zamaknule na putić ča popreko pelje na Višnjevicu, pa kad je počela zijat i kade me j' god dosagnala z taškun po rite, i tako kilometar i pol. Kad smo došli doma povedala j' matere ča j' bilo, pa san još i od materi dobila, a jedini ki me j' razumel, i ki se j' na se to smel kod pečen je bil barba Branko. Aš on ni mogal smislet popi. Pokle toga dogajanja ni ja, a koludrice još i manje. I to me j', moren van reć držalo fanj vrimena.
Sad je se to jedno lipo domišljanje, ko me vavek nasmeje. A na projde ni jedna Vilja Božja da se ne domislin toga, da se ne domislin na svoju tetu Vilku i svoga barbu, na svoje detinjstvo, ko ne bin menjala ni za ča na svitu. Pa kad na današnji dan zagrizen onu suhu smokvu, si su gušti va tomu grizu, saki minut ki san provela z ten mojen surogat majkun i nonićen. Mada jih nisan nikada tako zvala, bili su mi i već od toga. Srićan Božić van želin! A još prvo Viliju Božju.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285C28632859285A2863285A28582859285A28632893289328632863285E285C285C285B285D285828632863286328592863A (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285C28632859285A2863285A28582859285A28632893289328632863285E285C285C285B285D285828632863286328592863A)
Spavaj, spavaj djetiću, 03:11
Božečje (Božične) pesme OSS-a Buševec
Spavaj, spavaj djetiću (http://www.youtube.com/watch?v=TAbCPPYHVdo#)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 27, 2012, 11:56:42 poslijepodne
Prilog četrkom Beseda
5 člankov na čakavskomu:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285F28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D2863286328632863286328592863T (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285F28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D2863286328632863286328592863T)
iliti
(1/5)
TAKO SE REČE
Nebesku muziku špjeguje saki na svoj način
Čuda puti rabin ono ča su nekada zapisali pametni judi va Kine, a spametila san se te njihove poslovici dokle san se zabavjala z Mikulun jenega četrtka va dvanajsten mesece
Piše Ivanka GLOGOVIĆ KLARIĆ
Slika: Noćna kartulina z matujske »Božićne šetemane« * Foto: S. JEŽINA
Neki veruju va ovo, neki va ono, aš saki na svoj način špjeguje nebesku muziku...
Čuda puti rabin ono ča su nekada zapisali pametni judi va Kine, al kot ča smo ju mi nekada va škole spominjali i kot Kitaj (i čitali jedan lepi libar ki se j', ako san dobro zapametila, zval »Pročitaj proskitaj i Pariz i Kitaj«). Spametila san se te njihove poslovici dokle san se zabavjala z Mikulun pretpasanega četrtka. Napisala san onput da smo, kad smo počeli hodit školu, samo jeno leto još imeli Mikulu, ma potle tega j' prišal Djed Mraz, a potle njega i Djed Božićnjak.
Trebe j' reć da smo tega 1945. i 46. leta još imeli vjeronauk va škole, i ocjenu va svedožbe, ma potle tega ni bilo više ni Mikuli ni Božića. Duralo j' to dosta dugo – lahko ćete se spametit do kada – pa san odlučila pred ov Božić i Novo leto porabit još neš malo od oneh komentari va školskeh zadaćnicah z matematiki, a keh se do danas skrbno čuva moj muž.
Sretna Nova 1984.
Da vas ne štufujen previše s tun decun, zibrala san samo neš ča j' napisano oneh let kad ni bilo ni Mikuli ni Božića.
– Druže Klariću, ova zadaća mi je bila najteža od svih do sada, pogotovo 5. i 6. zadatak. Sretna Nova godina 1984.
To j' napisal Neven, ki j' dobil 5.
– Nije bilo teško. SRETNA NOVA GODINA!!! Druže, ja neznam šta da vam još pišem, zato ZDRAVO! – napisala je jena Nadija.
A Zrinka, koj se j' sigurno pijažal i ingleški zajik, napisala j' samo:
»HAPPY NEW YEAR« !!! Lara je pak poželela: – Sretna Nova godina i želim da više nikada ne čitate gluposti koje meljem u zadaćnici.
»Druže dobit ću jedan. I želim vam sretnu Novu Godinu. « Vedran mu j , za sen ten ča ga j' bilo strah, lepo čestital, i na su sreću zadaću j' napisal za 3!!
Moran vas spametit da komentari pišen točno onako kako su ih oni napisali, ma nekeh ipak skratin, kot ča ću od ovistega prepisat samo početak i kraj, aš je Ana – va novo vreme kad se Božić mogal opet spominjat – napisala celu stranicu:
»Dragi Profesore! Sretan vam Božić i Nova godina. Ja vama za poklon dajem moj komentar, a vi ste meni dali ovako laganu školsku zadaću. …. Još jednom hvala na zadaći, ako ne zbog mene onda zbog drugih da dobiju dobru ocjenu.«
Sen se najboje
»Sretan Božić i Nova godina, a ja se radujem ponovnom susretu u petak, a ponajviše se veselim novom satu matematike u novoj 1996. godini« napisala je Tajna. Sendi mu j' napisala: »Sretan Vam novi MILENIJ« , a Mia: »Sretan Božić, Nova godina, stoljeće i milenij.«
A ki zna ako Vanja danas piše pjesmi, aš komentar je bil: »Što da Vam pišem, što da Vam velim, kad vam i ovako sve najbolje želim! Sretan Božić i Nova 2001. godina.« Bojan, ki j' bil izbjeglica z Vukovara, verujen da j' z sega srca poželel: »Sretan Božić i 2001. godina svima na Zemlji.«
Patrizia je pak napisala: »Neću Vam čestitati Novu Godinu i Božić, jer je nesreća ako Vam čestitam ranije!«
Ne znan ako j' Patrizia imela pravo, ma je al ni, ja ću – skupa z mojen Mateton – sen van ki me čitate, poželet se najboje za Božić i Novo leto, za sen ten ča je Božić već pasal.
Ne verujen da ste šli za ten da oba ta blagdana padaju va utorak, pa ako buden mogla, ako arivan i ako me bude voja, ću na početke drugega leta čagod napisat od štrigarij, al nekeh stvari va ke judi veruju. Morda ću arivat ča napisat i vi pročitat, aš san za sen ten ča su govorili da te bit smak sveta – 21. XII. 2012. ipak, skupa z vami – preživela!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285F28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285C285C2858285B28632863286328592863N (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285F28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285C285C2858285B28632863286328592863N)
Sveti
Split 2010 Bokeljska noć (Niko Bulić i Đani Stipaničev), 03:08
Split 2010 Bokeljska noć (Niko Bulić i Đani Stipaničev) (http://www.youtube.com/watch?v=xjfImpIjwdw#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 27, 2012, 11:58:31 poslijepodne
Nastavek prethodnoga lista
(2/5)
DA SE NE POZABI
Mala izložba božićnih čestitki
Čestitke od nigda i danas, na kup su pospravili, na šmričicu, staru veltrinu, na stube ih stavili i predstavili – puno je teplih, lipih besed i versi na njimi napisano...
Piše Marina TIJAN HAJDINIĆ
Va jednomu kantunu doma, spod pozornice – penzici su udelali malu izložbuHreljinski penzioneri su na kraju ovoga leta svojimi člani, a imaju ih 456, položili račun za se ono ča su napravili va pasanih dvanajst miseci. Se j' hvale vridno. Sinjali su to poštivanja i pažnje, lipe besede, kad njin ni va življenju onako kako bi oteli. Borbe su to junačke na Penzićijadi, na jogu, va trešeti..., Putovanja, kad se na se zablja, drugačje kraje obahaja, kad se piva, veseli, doma kasno dohaja. Va mesoviji krabulje odbavljaju. Valje zad toga slave sv. Jura, pa kuhaju i peču slašćice, aš njin se familja na kup pospravlja. Z Bakrani, po letu i vrućini sveticu Margaretu slave, va Golubinjaku se šeću, tancaju i hlade... Davaju si oni force i koraja celo leto. Duraju onako kako moru i znaju. I lipo njin je. Simi nami na čast su ti ljudi složni, jednostavni, skromni.
Z Kanade 1946.
Da i ovo leto njihovo druženje bude lipje, va jednomu kantunu doma, spod pozornice udelali su malu izložbu. Nesakidanju. Božićne čestitke, od nigda i danas, na kup su pospravili, na šmričicu, staru veltrinu, na stube... ih stavili i predstavili.
Puno j' teplih, lipih besed i versi na njimi napisano. Bilo ih je 245. Najstarija j' z 1930. leta. Va vrimenu od 1941.-1950. našla se j', na žalost opet leh jedna, a onda j' broj z leta va leto rasal. Saka od njih je jedna slika, jedno povidanje. Va nimi su, rodbini, pajašici, pajdašu, dragomu čoviku, srca i ruke mnogih ljudi pisale najiskrenije želje, da ih prati dobro zdravlji, srića i veselje. Na jednoj, pisana j' 24.11.1946., a poslana j' z Kanade piše: – Draga Tonice, najprije primi pozdrav. Već je dugo vrimena da nimamo lista od Vas, neznamo niš kako ste, ste živi i zdravi.
Od mame smo imeli jedan list, dva miseca je bil na putu. Nebimo rada da ove karte budu dva miseca putovale. Tonice, ja Ti neću puno pisat na ovoj karti, aš iman puno listi za pisat, nego, ako dobiješ ovu kartu, ti meni piši više, aš ja volin čitat i znat kako ste si zajedno. Je se življenje popravilo, morete ča robe kupit?...
Čestitamo Van sretan Božić i Novu godinu. Iz ove daljine rada bimo, kad bimo se mogli nać med Vami, već jedanput, da nismo sami va ovoj tuđini. Ako živi budemo, mislimo da ćemo se vidit. Tanjice, piši kako učiš. Čuli smo kako ćete imit novu školu. I mi smo dali mali dar za nju, jer želimo da imate lipu školu. Mnogo pozdrava.
XXX (ča bi reć Volimo vas) Marija i Vence
Čestitke z 1843.
Domisleli su se i najstarije štampane čestitke z 1843. leta, napravne va Engleskoj ka j' valje šla va »masovnu« proizvodnju i jako se brzo proširila po svitu. Ručno j' popiturana i podiljena va tri dela. Va sredini se vidi familja ka pije i slavi, a z boka su slike sirotinje ko j' se dariva hrana, roba. Na čestitki, razumi se na engleški piše »Čestit Božić i sretna Nova godina.«
Vrime Božića i Novoga leta budi va simi nami jedno posebno raspoloženje, va komu se miša vrime pasano, današnje, buduće. Domišljamo se naših najmilijih kih više ni s nami. Sakomu, bilo putniku ali namerniku, nastojimo reć teplu besedu, iskrenu želju da njin kumpanija bude samo ono dobro va svitu. Ono jutra zapleteno j' va ufanju, va veri.
I se ono o čemu se j' tu večer va sali ćutilo bilo j' va čestitki, va izložbi izloženo. Staro se j' zmišalo z novin, modernin, budućin. Stare stvari, lampa, boca, škatulica, škamblica... dobile su dekupažom (decoupage), koga su sami organizirali i navadili, novi sjaj, novi izgled i šarm i tako postale svedok, ali i sinjal od kad je svita i vika, obnove života.
Sakoga j', ki j' tu večer došal, na kantridi j' dočekala skromna, ali iskrena čestitka za Božić i za se dane va novin letu. Par besed, božićne sličice, na drugoj strani nigdanji recept za božićni keks poručil je simi, pa i Vami ki ćete ovo pročitat; Neka Vaša srca, duše i tela ispuni; ljubav, zdravlje, teplina, dom, familja, veselji, domišljanje, svitlo, nada, mir... Srićno simi!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285F28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285C285C2858285C28632863286328592863U (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285F28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285C285C2858285C28632863286328592863U)
KARTULINICA, 03:46
KARTULINICA (http://www.youtube.com/watch?v=ICQVt0bw-Bo#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 28, 2012, 12:05:33 prijepodne
(3/5)
OBAŠLI SMO
Prišla je vanka nova zbirka »Čakavčići pul Ronjgi«
Seh oveh let slagali smo žbicu po žbicu, travicu po travicu, delajuć njazlo va ken smo čuvali i teplili domaću besedu
Piše Nina DUKIĆ
Prišlo je 470 radi z 44 školi s područja PGŽOsavnajsto nan je leto! Zrasli smo va punoletni judi! Seh oveh let slagali smo žbicu po žbicu, travicu po travicu, delajuć njazlo va ken smo čuvali i teplili domaću besedu. Sakakove štorijice ča živjenje prnaša i va keh smo otkrivali neprocjenjivu bogatiju dečjega stvaralaštva zrečenu na dragen ČA. Sako j' leto va našen njazle rojeno još jeno novo otroče, jena nova zbirka »Čakavčići pul Ronjgi.«
Va teh osavnajst let smeli smo se, strahovali, uživali skupa z sun onun dečicun ka su sa svoja razmišljanja, osjećaji i želji pretočila va pjesmi, priči, šali… Hvala njin na sakoj besede! I tu sredu, 28. martinjskega meseca nebo se j' raznježilo nad halubajsken krajen. Oko mu je zasuzilo i dažjilo od vele sreći, aš je još jena zbirka, osavnajsta po rede, rojena va čakavsken njazle. Dočekana j' pul Matetićevega ognjišća, lih spod njigoveh Ronjgi, va svetomatejskoj osnovnoj škole.
Zapoštala san da, va zadnjeh nekoliko let, sakega puta kada je promocija zbirki, dažji i cindra. Bit će da je to ona sreća ka z neba pada, aš znate onu od »banjate i fortunate«…
Ognjišće ko se ne sme zapustit
Čakavčići pul Ronjgi imaju ognjišće ko se ne sme zapustit. Neka skroze tinja, a sako toliko će va njega popuhnut meštrice, nonići i roditelji i si oni ki žele da ž njega skaču ognjići dečjeh duš, ke najiskreneje i najtepleje regaluju jubav. A Ronjgov neka zna, da magari »su šli stari panji, ni njin se zatrl koren ni pusta Glavica, užancu nastoje naša dečica«.
Zmeša od dece
Ma tr ki je abadal daž! Pred školun je bila vela zmeša od dece, roditelji, nonic i nonići. Si su se pozdravjali, smeli, ćakulali. Škola je mesto kade vavek žvrgujaju tići, pak se sa ta mladost z Bodulije i Kirije, z Gromišćini i Kastafšćini, z Reki i spod Učki gori stopila va jeno veselo čokotanje.
A ovo leto jih je zaspravje bilo fanj! Prišlo je 470 radi z 44 osnovne i područne školi Primorsko-goranske županije.
Stručna komisija va sastave Cvjetana Miletić, Vlasta Sušanj Kapićeva i Ljubomir Stefanović, imela je zaspravje teško delo- mej toliko dobreh radi-zibrat oni najboji.
Ovoletnji nagrađeni: 1. nagrada (1. - 4. razred) – Tamara Erceg, 2. r. »Zrcalo«, OŠ Zvonka Cara, PŠ Selce, voditeljica: Lukrecija Stilin, Petra Rušnjak, 4. r. »Volin poć«, OŠ Pehlin, voditeljica: Jasenka Travalja
Druga nagrada: – Nina Camauli, 4. r. »Nonina kamara«, OŠ Gornja Vežica, voditeljica: Ivona Biondić, Melanie Milovac, 4. r., »Igra«, OŠ Kraljevica, voditeljica: Sunčica Vučković, Lucijan Božić, 2. r. »Remo na tartufi«, OŠ Dr. A. Mohorovičić Matulji, voditeljica: Neda Mance
Treća nagrada:- Sven Car, 4. r. »Jesen«, OŠ Vladimira Nazora Crikvenica, voditeljica: Marijana Pohl, Paola Demark, 1. r. »Ja«, OŠ Turnić, Rijeka, čakavska grupa,voditeljica: Svjetlana Višnić, Leo Simčić, 1. r. »Jubav«, OŠ Klana, voditeljica: Jelena G. Samardžić, Ines De Bona,1. r. » Moj brek« OŠ Drago Gervais, PŠ Pasjak, voditeljica: Marija Špoljarić.
More nagrad
Va kategorije učenici od 5. do 8. razreda, prvo mesto su zauzele Sandra Iskra, 8. r. »Moje selo«, OŠ Klana, voditeljica: Rozana Družeta-Jeličić i Ela Perušić, 8. r. »Nono Pepe« , OŠ Kraljevica, voditeljica: Mirjana Domijan. Drugu nagradu su osvojili Luka Manola, 8. r. »Neka vide si«, OŠ Dr. A. Mohorovičić, Matulji, voditeljica: Lovorka Benvin, Eva Hlača, 5. r. »Vetrina«, OŠ Jelenje–Dražice, voditeljica: Biserka Juretić, Paula Babić, 6. r. »Moj kraj«, OŠ F. Krsto Frankopan, Krk, PŠ Punat, voditeljica: Nada Kirinčić. Treća nagrada: Emanuel Petrinić, 6.r. »Divi prasci«, OŠ Maria Martinolića Mali Lošinj, voditeljica: Barbara Karčić – Pozerina, Jakov Hladika, 5. r. »Lahka stvar«, OŠ Čavle, voditeljica: Dolores Maršanić, Mislav Rumora, 6. r. »Nonin facol«, OŠ Vežica, voditeljica: Mihovila Čeperić-Biljan, Ana Ezgeta, 6. r. »Moj anđel«, OŠ Škurinje, voditeljica: Svjetlana Kraljić.
Mojoj vile
Grupnu nagradu su zameritale članice Čakavske družine 4. r. »Ženska prava«, OŠ Škurinje – Rijeka, voditeljica: Tanja Dukić. Ekološku nagradu je dobil Ivan Rundić, 3. r. »Pompjeri«, OŠ Trsat, voditeljica: Nina Kamenski, a likovnu nagradu za naslovnicu zbirke Romano Solis, 4.r. OŠ Frane Petrića Cres, voditeljica: Iva Štefanac.
Va zabavnen dele programa kantal je veli i mići zbor OŠ »Sveti Matej«, tancali su i kantali sudionici festivala Kvarnerić 2012 – Stela Glavić z OŠ Drago Gervais Brešca kantala je pjesmu »Kad se more jadi«,
Romana Valenčić z OŠ Klana poslala nan je »Kartolinu iz Klane«, a pjesmu »Sopela« kantal je Petar Perušić z OŠ »Jelenje-Dražice«, član Grobničkeh tići KUD-a »Zvir«. Pjesmu »Vavik lipa« z festivala »Grobnički tići kantaju 2012.« otkantala je Ema Vranješ z OŠ »Jelenje Dražice«, a predstavile su nan se i dve školanki OŠ Sveti Matej – Viškovo, sudionice Glazbenega festivala mladih Halubje 2012., Nina Jestratijević z pjesmun »Febra od jubavi« i Mia Čop z pjesmun »Va halje od svili«.
Seh ki su bili na promocije, svojen prekrasnen glason oduševila je poznata Halubajka Ivana Marčelja, ka je otkantala svoju pjesmu »Mojoj vile«.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285F28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285C285C2858285D28632863286328592863B (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285F28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285C285C2858285D28632863286328592863B)
**ZORA BILA** - KUD Martin Matetić – Jadranovo, 04:01
Kanat pul Ronjgi 2011
**ZORA BILA** - KUD Martin Matetić - Jadranovo (http://www.youtube.com/watch?v=9yrDEFIO0lE#)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 28, 2012, 12:08:53 prijepodne
Nastavek prethodnoga lista
(4/5)
ŠKURA bura
Piše: Slavica Mrkić-Modrić
Božić i okolo njega
Kurijoža kakova san, lipo san se posela va auto i šla malo videt ča j' od stareh navad i Božića ostalo va našemu kraju. I bila san kuntenta, aš je ostalo fanj toga.
Ekola, to bi bilo to ča se tiče Božića. Stipanja mi j' pasala radno, a ča se tiče današnjega dana ale Ivanje, sad gren zajedno videt kuliko će mi mačak dugo preko raga skočit da moren zračunat kuliko će dan bit duži. Do drugoga leta počinite od mane, a ono ča i van i sebe želin je puno zdravlja. Se drugo ćemo nekako.
Pasal je još jedan Božić. Nekomu va lipen, nekomu va grden, a bilo j' i oneh ken je bilo jušto sedno. Ki j' njimin i kada ukral Božić, ne znan, ma moran van reć da ono ča san ja videla obahajajuć na Viliju Božju večer Liburnijski kraj i Kastafšćinu, govori da j' ovo leto bilo jako malo oneh ki se neće domislet ni kade su bili, ni ča su delali. To će reć da san utaknula jako malo ljudi ki su Božić iskali va kakovoj boce ale čaše. Za razliku od leta prvo, te oštarije, i kafići nisu bili krcati ni pol kuliko su užali bit. Najprvo san pomislela da j' ljuden došlo z riti va glavu, a onput san dokončala da ni stvar glavine leh takujina. Aš va njen je propuh.
Kurijoža kakova san, lipo san se posela va auto i šla malo videt ča j' od stareh navad i Božića ostalo va našemu kraju. I bila san kuntenta, aš je ostalo fanj toga. Recimo, prelipo j' bilo doć va Brseč va komu j' jušto kod i pu mane na Krasice polnoćnicu zamenila desetnoćnica, ma ni mi to zapačilo aš znan da j' crikav puno, a popi malo pa na Viliju Božju moraju delat prekovremeno. Ča će reć da maše i po dva put va istu večer, a ljuden je zaspraven isto na ku će se uru veselit rojenju Isusića. Će to bit devet, deset ur ale polnoći.
Pu Majki Božje Karmelske na Krasice bilo j' lipo i na maše i pokle maši. Najme, kad je maša finila dečki z KUD-a Primorka su si dali truda i su lipo sen ki su k maše došli ponutili žmulj kuhanoga vina. Ljudići su zeli, zahvalili i namesto da gredu drito doma lipo jedan z drugen poćakulali. Povedaju da njin već davno ni bilo tako lipo na polnoćnice kako ovaj put. Da bi i k letu.
Va Drage, pu Svetoga Antuna Opata, isto j' bilo jako lipo. Tamo već trete leto za redon jedna kumpanija načinja jaslice. Još su tamo, i škoda bi bilo po Drage pasat, a ne stat i poć malo videt to ča su načinili Pilepić i njegovi prijateli. Pu Matulj je bilo čuda ljudi, a kad san se već dotaknula Matulj, puknula bin da ne rečen kako mi se od seh gradi i općin rečkoga i opatijskoga prstena, računajuć i Riku, i Opatiju kod centri najveć pijaža ono matuljsko blagdansko ruho. Tako lipo, i tako z merun da ga j' gušt gljedat.
Obahajanje san finila spred Svete Jeleni na Kastvu. A ča da van rečen, da j' Sveta Jelena dva put veća ne bi mogla prijet seh oneh ki su k maše došli. Čuda j' ljudi stalo va crkvenen dvorišću, po škalah i okolo crikvi. Nikomu od teh ni pačilo ča su vane, a ne nutre, a tako su lipo kantali i oni vane i oni nutre da j' Božić va Kastvu bilo čut se do Belići, a morda i dalje. Radi silnoga pohajanja ja san polnoćnicu odslušala va autu, ča će reć da san imela putujuću propovjed, ma ča će van to, ionako ni važno kade čuješ leh ča čuješ, a mane se j' od teh propovjedi uha ulovilo leh ono kade se govori kako ljudi moraju bit bolji i sebe i drugomu, a se one monadi o seksualnomu odgoju va školah i slično, to nanke nisan naslišala. Zač? Zato, aš mislin da ni bilo ni vrime, ni mesto da se o tomu poveda.
Ekola, to bi bilo to ča se tiče Božića. Stipanja mi j' pasala radno, a ča se tiče današnjega dana ale Ivanje, sad gren zajedno videt kuliko će mi mačak dugo preko raga skočit da moren zračunat kuliko će dan bit duži. Do drugoga leta počinite od mane, a ono ča i van i sebe želin je puno zdravlja. Se drugo ćemo nekako.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285F28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285C285C2858285E28632863286328592863I (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285F28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285C285C2858285E28632863286328592863I)
I tučedu nas nevere i kiše…
Klapa "Sveti Juraj" HRM - Bodulska balada, 03:03
Klapa "Sveti Juraj" HRM - Bodulska balada (http://www.youtube.com/watch?v=64K2gfKunog#)
Autor: Ljudevit Kaj - Prosinac 28, 2012, 12:11:05 prijepodne
Nastavek prethodnoga lista
(5/5)
KANTUNIĆ OD OTROČIĆ
Friti
Bil san mići...
Stal san se. Jutro-škuro.
Neč je lipo dihalo.
Šal san videt.
Majka neč peče.
– A ča pečeš?
– Friti pečen.
– Friti, ča j' to?
Dala mi je nekakovu baloticu od testa
i to san pojil.
Prve friti!
Ivan Benković,
7. razred OŠ Vežica Rijeka
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285F28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285C285C2858285F28632863286328592863P (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285F28632859285A2863285A28582859285A2863288A288D28632863285E285C285C285C2858285F28632863286328592863P)
Kantun(ić) od diavolić
neno belan / đavoli - STOJIN NA KANTUNU, 02:33
neno belan / đavoli - STOJIN NA KANTUNU (http://www.youtube.com/watch?v=cy6SImHdyF4#)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 02, 2013, 10:46:30 poslijepodne
S kamika i mora
Piše: Slavica Mrkić-Modrić
Bit će kako bude
Povedaju kako va novoletnjoj noći si oni ki žele ljubav moraju na se klast neš črljeno, a oni ki bi soldi neš žuto. Iskreno, za to črljeno san znala, ma to žuto mi j' novitada. Da san prvo znala more bit bin sad bila bogateja leh ča san. Intanto, će oni šegaveji obuć i črljeno i žuto, aš va današnje vrime ljubav i soldi nekako ne gredu jedan prez drugoga.
Niš od onoga našega »S kamika i mora horosokopa« koga bin van, va 'vo vrime užala napisat pasaneh let. Zač? Ne zato aš mi se ne da, ni zato aš mi se j' kugla razbila, aš mi zato kugla ni ni rabila, leh zato ča van ne moren reć niš ča vi već sami ne znate. Ča da van rečen kako će 2013. leto bit bolje leh je bilo 2012., pa da rečete – ča j' ova pala z one stvari drito na beton? Da van napišen kako će va letu ko dohaja mladi nać delo, srednji ga zadržat, a penzioneri va miru uživat, pa da rečete kako san lažljivica »parekselans«. Ale morda da van napišen kako će leto ko nan dohaja bit huje leh je ono ko nas je strlo, kako će burza rada bit prebukirana, a od rada ni r, kako će retki dobit bušti, ale kako ćemo, ako Bog da, va najboljen slučaju stagnirat, pa da rečete kako san črna, bezobrazna i kako ti mediji leh neme narod i nebogemi ljudimi leh va glavu kladaju strah i paniku? I zato ću ja lipo mučat, ma kuliko mi ta muk teško pal i jedino ča ću reć je – bit će kako bude. A nekako će. Kod i vavek do sada nekomu će to bit leto za pamćenje, a nekomu takovo da će se trsit ča prvo ga pozabit.
Ni važno kakovo će bit, aš to su stvari na ke baš neš jako ne moremo utjecat. Važno j' da mi ovo, ko smo kako-tako pregrmeli, odbavimo kako rabi, a onomu ko dohaja rečemo – dobro došlo, i ne prči se preveć aš lahko j' po sirotinje tuć. Čitan da će najveć ljudi Novo leto doškat doma ale pu prijateli. Veli broj je rekal i da će letu sprotun poć na kakov trg kade j' organiziran doček, a malo manje je bilo oneh ki su rekli da će leto čekat va hotelu, restoranu ale va nekomu drugomu gradu, države... I med takovemi je bilo najveć oneh ki će poć pu rodbine ale prijateli. Istina Bog, kako govore turističke agencije, fanj je i oneh ki će Novomu letu nazdravit i na Kube, i na Maldivimi, i na trgu neke evropske metropoli. Sen skupa, kade god bili i kade god slavili neka bude lipo i dobro.
Povedaju kako va novoletnjoj noći si oni ki žele ljubav moraju na se klast neš črljeno, a oni ki bi soldi neš žuto. Iskreno, za to črljeno san znala, ma to žuto mi j' novitada. Da san prvo znala more bit bin sad bila bogateja leh ča san. Intanto, će oni šegaveji obuć i črljeno i žuto, aš va današnje vrime ljubav i soldi nekako ne gredu jedan prez drugoga.
Ča god obukli ale sukli, važno j' da va Novo leto ne uhajamo jadni, aš povedaju da kakov ujdeš va leto ko dohaja, takov si za celo vrime doklen traje. Zato, lipi moji, lahko za črljene ale žute bragešice, kasić ale šetokalci, ono ča j' važno je da ste kuntenti ča j' još jedno pasalo, ča smo preživeli i ča imamo još jedan izazov predsobun. Pit v rit, a ne va glavu, buševat seh okolo sebe, a ne njurgat i bit će dobro. Sen skupa želin isto ča i samoj sebe, a gospe Nade, svojoj prijatelice z Trsata, ka mi već let i let šalje lipi listi, želin puno zdravlja i da se već jedanput i vidimo. Ala sad, kuraja!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B285928632859285A2863285A28582859285A28632893289328632863285E285C285C2861285E285828632863286328592863L (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B285928632859285A2863285A28582859285A28632893289328632863285E285C285C2861285E285828632863286328592863L)
Dobar vam večer gospodar - MVA Špansko - koncert 16. siječnja 2010. [/color], 03:35
Dobar vam večer gospodar - MVA Špansko - koncert 16. siječnja 2010. (http://www.youtube.com/watch?v=uESWQWodwdE#ws)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 05, 2013, 11:06:10 poslijepodne
Prilog četrkom Beseda
6 člankov na čakavskomu:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B286328592863285A28582859285B2863288A288D2863286328632863286328592863Q (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B286328592863285A28582859285B2863288A288D2863286328632863286328592863Q)
iliti
(1/6)
DA SE NE POZABI
Bogat je onaj kemu malo rabi, a ne on ki čuda ima
Otprle su se jedne manje vrata i pomalo, prignjen od starosti prišal je nutre božićni nonić vučuć za sobun vreću z regali. Sel je va jedan kantun i gjedal dečicu. Deca su ga ugjedali i počeli zijat Tomte! Tomte! Tomte! I narivali su se okole njega
Piše Silvana MILOTIĆ KOŽULOVA
Deca su kantala i tancala, a Tomte je prnesal i regali...Par dan pred Božić moj stari i ja seli smo va auto i partili hćere va Astorp, gradić na juge Švedske. To je dug put i namučila san se kako blago, celin puten stojeć atento s ke strani autoputa će pasat božićni nonić ki gre dole va Hrvatsku z regali za našu dragu dečicu. Žliti z regali i nonićun nigdere. Pokle dva dana pozvonili smo hćere na vrata. Judi moji ko veselje, bušići semo, bušići tamo, stari, mladi, deca... si veseli a va kuće šršur, si govorimo, a niki ne ariva niš čut.
Zajno tu večer rekal mi je mlaji vnuk »Nona ćeš poć sa mene videt Tomte.« Nisan znala ča je to Tomte, ma san zajno rekla da ću. Tako smo jutre dan si šli va vrtić, vnuk štimano napred, a mi za njin.
Tomte, judi i užanci
Va vrtiće na sredine jedne vele kamari, velo božje drevo, a svetleće lampadinice mi namiguju va seh koloreh. Neka deca kantaju i tancaju okole božjega dreva, neki se vajaju i igraju po tleh, a bome je i njih ki se drže matere za krilo. Dobili smo po staroj švedskoj užance riži na mleke poleveni sokun od sumskeh bobic »lingon«. Pokle tega kafe ale te i baškotini »pepparkakor« ki su švedski brend. Moren van reć da su dobri, diše na cimet.
Otprle su se jedne manje vrata i pomalo, prignjen od starosti prišal je nutre božićni nonić vučuć za sobun vreću z regali. Sel je va jedan kantun i gjedal dečicu. Deca su ga ugjedali i počeli zijat Tomte! Tomte! Tomte! I narivali su se okole njega. On in je rekal da je trudan aš je zduga prišal da njin da regal. Moj vnuk Loren čekal je regal, malo se poriveval napred i gjedal ako ga gjedamo. Dobil je regal i vesel prišal do nas. Regal je va lepoj črjenoj karte po koj su nacrtane zvezdice, a stane va jenu pest, kada ga je otprl nutre je bila jabuka i paketić bonboni.
Otrok je bil zadovojan, a ja inkantana, ča to je regal? Regal je siromaški, a božićni nonić nekako pravi stari nemoćni nonić, a ne kako naš oohoohoo pa vesel, pa drit, pa moćan, oohoohoo sa sreća da ima svoju monturu - aš da ne mogli bimo mislet da prihaja Spajdermen.
Ni naš domaći
Gjedan judi, kući, auti i dječja igrališta, cimiteri se nekako bez lušarije. Niki ni obučen da se za njin obrneš. Kući bez mramora i ne veće nego ča rabi jednoj fameje. Auti kako naši ako puli nas skrijemo sportski, oni boji mercedesi, benvei i audiji... Ovde je poznato da ako pasa neki sportski auto Šveđan se obrne za njin i reče »ni naš domaći«. Va oven kraje je jedan Ferrarri i vozi ga Talijan. Kada hodiš po grade sako malo prideš na dječje igralište. Deca se lulaju stojeć na staroj gume od auta, imaju kućice od dasak, mrežu od špaga za se prtit po njoj, samo tobogan bi reć da je luš aš je od rosfraja, ma ni luš nego koristan, na njemu je bil nonić a bit će i vnuk ove današnje deci. Lulaju se na gume od auta da se strošene stvari ča boje skoriste a s tin se dela manje smet i to je korist. Kako živu tako i va mire Božjin počivaju na cimitere na kin ni ni jedan jedini grob pokriven z mramorun.
Jena dobra misal
Judi moji kakov je to narod ki nima potrebu da ima lepšu kuću, boje auto, draži postoli, boji kapot i lepši grob od suseda. Pitala san hćer zač je to tako, rekla mi je da je nekad neki Jante storil ordini kako treba živet, prvi ordin je »Ti si čovek, niš boji nego on drugi čovek i ako misliš da si boji znaj da si huji«. Tega se let i let drže. Si mi znamo da imaju pa zač je to tako, kamo stavjaju šoldi? Oni se celi život doškoluju, gredu po svete i troše na ono ča ih veseli, a ča ki drugi ima i ča dela jušto njin je sejno.
Judi moji mi smo jušto nopak od njih i sada mi je palo na pamet jedna dobra misal ku san negde čula ale pročitala.
»Bogat je on kemu malo rabi, a ne on ki čuda ima.« Pra mi se da je to prava božja istina.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B286328592863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C285D285A2859285928632863286328592863P (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B286328592863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C285D285A2859285928632863286328592863P)
ĐANI STIPANIČEV feat KLAPA DALMATI - NIJE U ŠOLDIMA SVE, 03:11
ĐANI STIPANIČEV feat KLAPA DALMATI - NIJE U ŠOLDIMA SVE (http://www.youtube.com/watch?v=hQN5LYnIX70#)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 05, 2013, 11:07:25 poslijepodne
OBAŠLI SMO
Lovran i Lovranci – judi, delo i užanci va knjigu pospravni
Vrednu knjigu, prvu z ediciji »Lovranska dota«, uredila je i dobar del napisala Cvjetana Miletić, a namenjena je i velen i mićen – starejen na spomen, mlajen za dotu
Piše Aleksandra KUĆEL-ILIĆ, slika Marin ANIČIĆ
Ki ni prišal, more mu bit žal...Lovranska dota ime je nove ediciji Katedri Čakavskega sabora Lovran, otprte va lete 2012., z žejun da dura i podura čuda let. Prva knjiga tiskana pred kraj leta je »Lovran i Lovranci: judi, delo i užanci«. Knjige va podnaslove piše da su va njoj pogovori s judi ki živeju al su živeli va Lovrane al na Lovranšćine »na raskršću dva milenija«. Namenjena je sen, velen i mićen, starejen na spomen, mlajen za dotu, a mesta se našlo i za oneh keh već ni s nami ale ih se ne bi smelo pozabit.
Va ovistoj, prvoj knjige, tiskano je 215 pogovori s 210 judi, ki su na bilo ki mod vezani za Lovran, neki rojenjen, neki živjenjen, nekeh tu drži jubav, a nekeh delo. Saki je od njih jedan del svojega živjenja regalal ovemu gradu, ki je zamerital i čuda više od ove knjigi.
Pul pogovora je i slikica sakega govornika, na čen treba zahvalit sen ki su pisali i sen ki su slikali, a njih je skupa trejsetak. Tiskanje knjigi pomogli su: Općina Lovran, Primorsko-goranska županija, Grad Opatija, Turistička zajednica Opatija, Turistička zajednica Lovran, Croatia osiguranje, ŠRD Zubatac, Udruga umirovljenika Lovran i restoran Knezgrad Lovran – povedela nan je urednica ove šesne knjigi Cvjetana Miletić.
Sveta Lucija
I tako, dan za danon i prišal je 13. decembar, Sveta Lucija i si ki su mogli su se okupili pred večer va lovransken hotele Park, ki je bil glavni sponzor za prestavjanje knjigi ko je tamo parićano. Prišlo je zaspraven čuda judi i to ne samo z Lovrana i Lovranšćini, leh i z cele susešćini. Neki su prišli videt kakova je knjiga i ki je se va njoj, drugi su prišli naslišat lepe besedi, kanat i sopnjadu, a treti se to skupa i još trefit kakovega dobrega prijatela, malo poćakulat i va lepoj kumpanije večer propasat.
Bilo je najme na pozivnicah napisano da te program obogatet Pjevački zbor Lovor Lovran, Mihalj Ivković, dr. armunike, Metod Sironić, mr. flaute, Tonči Trinajstić, mr. klarineta, Hrvoje Puškarić, meštar na klavire i Robert Popeskić, najlepji glas Lovrana. Isto tako, najavljena je i večer od lepeh besed od dveh lovranskeh poetesi, Milice Tuševljak i Silvani Milotić, a za se drugo zadužena je bila Katedra Čakavskega sabora Lovran. To je bilo dosti i preveć, da se šesna sala hotela »Park«, a čigov je vlasnik Ante Rukavina seh šesno pozval da pridu k njemu – ispuni do zadnjega mesta...
– Kako je prišlo do ove knjigi? Trebalo njoj je deset let. To se vidi i po pogovoreh. Na početke nismo misleli da delamo knjigu, nego smo samo zapiševali pogovori z domaćemi judi. Kad ih se nabralo jeno sto, videlo se da vanka prihaja knjiga, kako jedan spomenar na judi ki su živeli va pasanen i oven veke, zato zdola i piše - na raskršću dva milenija. A dokle smo osigurali soldi za tiskat knjigu, broj pogovori je rasal i sad ih je va knjige 215. To je samo mići del od judi ki su zameritali da se o njimi ča više reče i šnjimi ćemo se i daje pogovarat, neš za Lovranski list, neš za Besedu, a onda ćemo ih spravit va drugu knjigu – povedela je na promocije Cvjetana Miletić, koautorica knjigi i njija urednica.
Ki je delal pogovori
Va ovoj knjige su pogovori keh su storili Cvjetana Miletić, Ranka Janjetić, Vjekoslava Jurdana, Maja Karić, Aleksandra Kućel- Ilić, Marija Janjetić Aničić, Martina Blečić, Mare Žužić, Davor Žic, Marino Maljavac, Silvana Stiglić, Kristina Heger Staničić, Radovan Trinajstić, Marina Kirigin, Sonja Španjol, Sanja Slavić, Marijana Zorić, Adela Car, Bogdan Sirotnjak, Kristina Mihovilić, LJiljana Šverko, Božidar Spasojević, Alenka Juričić, Boris Stanger i Silvana Milotić. Kumpanjali su ih i vredni fotografi: Dolores i David Kurti, Marin Aničić, Iva Galović, Federiko i Max Sterle, Radovan Trinajstić, Luciano Bibulić, Sonja Radan, Marija Janjetić Aničić i Silvana Stiglić. Čuda je bilo i familij ke su otprle svoji albumi od bližnjeh, a nažalost pokojneh, ale va knjige su da se ni njih ne pozabi.
Sveti Juraj
Rano je jutro. Teče Marija preko placi, pak zgorun se do crekvi svetega Jurja. Tu ju na sameh vrateh trefi Pepica pak će njoj: »Onda, ča bi reć, Marijo, da tako zarana prešiš, tr ti neće sveti Jure pobeć?«
– Znan, znan da neće pobeć, ma san se prišla pomolit i zaprosit sveca da mi pomore okol mojga Franeta. Umret će prej dobi, a ni mu koristi niš za reć. Cel dan samo sedi i ji, sedi i pije, a niš ne dela. Već ne znan ča ću?
– Aj, draga ti, hodi se pomolit Majčice Božjoj na Trsat, a ne svetemu Jurju! Tr znaš da ti muški vavek za muškega drži!
(iz knjige »Lovran i Lovranci – judi, delo i užanci«)
Krcato va »Parke«
Zahvalila se sen z Katedri Čakavskega sabora Lovran ki su verovali va ovaj projekt, kako i sen sponzoron i donatoron.
– Puno su mi pomogli presednik Katedri Igor Eterović, urednica i lektorica Ivana Eterović i urednik Robert Doričić, majstor od tehniki. Hvala vrednemu i dobremu tehničkemu uredniku Saše Jeletiću s tiskari Buldog, ki je knjige udahnul dušu – rekla je Miletić.
A dvorana hotela »Park« je bila puna do zadnjega mesta, pak su neki da bi mogli naslišat lepe besedi i muziku, morali stat. Program je vodila Zvijezdana Klobučar, a od knjigi su govorili Igor Eterović, Robert Doričić i Ivana Eterović. Kantali su člani Pjevačkega zbora Lovor keh je vodil maestro Metod Sironić, a neš s knjigi su sen koliken pročitali Cvjetana Miletić, Adriana Žele i Robert Doričić. Za lepe besedi su još bile parićane i pjesnikinje Silvana Milotić i Milica Tuševljak, a za »nebesku predblagdansku muziku« doktor od armuniki Mihalj Ivković, magistar od klarineta Tonči Trinajstić, pijanist Hrvoje Puškarić i magistar od flauti Metod Sironić. Sopli su i posebe, ma i po nekoliko njih skupa, tako da su ova »četiri mušketira« pokazala su bogatiju njihove sopnjadi, a s kun se je cela dvorana itekako štimala. I još je sen na regal zakantal i nekadajni »Opatijski suvenir«, prvi glas Lovrana Robert Popeskić. Bila je to jena šesna i tepla večer, večer za sakega. Starejen na spomen, mlajen za dotu.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B286328592863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C285D285A2859285F28632863286328592863C (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B286328592863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C285D285A2859285F28632863286328592863C)
ŠPARUGA LOVRANSKA - Duško Jeličić - Festival MIK, 03:22
ŠPARUGA LOVRANSKA - Duško Jeličić - Festival MIK (http://www.youtube.com/watch?v=OBnzdiBrn18#ws)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 05, 2013, 11:08:37 poslijepodne
VA POSJETU JURI KLOVIĆU
Griško čudo ot čovika
Piše i slika Stipica JURIČIĆ
Slika: Klovićev autoportret
Bila je nedilja, vjutro, Grižah se se uštrkalo, dva vela tapreda zakrčila celu placu, naroda, mlajarije, Dean zija ki re va ki tapred, si štimani, remo Zagreb pogljedat sliki najvećeg sveckog slikara drobnih slik, našeg Jure Klovića. Ča bi se soldacki reklo, Grižah je vanredno stanje ot kad se dočulo da će se postavit izložba, saki dan se zvocalo, ćemo poć, kad, da ne bi zakasneli i se tako. Se je to zrihtal neumorni Dean Barac, precjednik Udruge za očuvanje narodnih običaja i kulturne baštine »Juraj Julije Klović«, dokončal ki re, zrihtal tapredi, ulaznice, bogme i pravi obed, i nas stodvajset otputilo se Zagreb.
Dobro, nisu šli baš si Grižanci, niki poradi drugih obavez, niki poradi drugih vrednosti, ostali su doma. Celin puten divan se vrtel okol Klovića, badave ča si imamo Klovićevu monografiju našeg profešura Ive Barbarića, za ku je akademik Strčić napisal da je remekdjelo, sejedno smo ga nič stalno spićevali. Bog i bogme naš profešur Iva se zna o njemu, ča veli, da mora znat jerbo već pedeset let išće, ziučava i piše o njen. Jedino da ga more najadit kakov bedak ki more o Kloviću divanit, a nikad ni videl ni jedne njegove slike, a još manje kad, kadi i ča je se risal. Ni kišica nan ni smetala čekajuć red spred Klovićevih dvori, a kad smo šli nutar, sakog je uhitilo niko uzbuđenje.
Prijela nas lipa maletina, upeljala va galeriju, divaneć o izložbi i Kloviću. Valje na početku, po celon zidu riči su Vasarija, ki je pisal kako mu Klović divanel o sebi, pa kad je maletina spomenula kadi su Grižane i da se puno ne zna o Kloviću kot fantini, morali smo sprot zet rič i dopovidit joj, da smo mi z Grižan, i da Grižane nisu poli Novog, a o fantini Juri ne mora niš ni divanti, tr smo šnjin va Klamaruši i Bočini ofce čuvali, učil nas risat na lipovoj kori, veli pisnikinja Zlatica Balas da je spod Zabrala, na Ravničici, Jura uhitil dugu za rep, a ona je bila jako škakljiva pa je po njemu stresla se svoje farbe i komadići ot srebra i zlata, z Antova smo pišice hodili Begrad na mašu, na nohtih bi nan risal svete sličice, šalabahter, da znamo ako nas ča pop pita. Pop nas uhitil da imamo takov šalabahter, morali smo odat Juru, da nan to on riše, ni se ni najadil, poslal ga fratron Crkvenicu da dalje uči. Lipo smo joj dopovideli da smo prišli pogljedat ča je risal kad je prošal va ljuški svit. Redovito smo se pregljedali, nikako se odlučit ot tih sličic, ma i vrnjevali se još jedanput pogljedat. Riči ni bilo čut, a ča i bi. Čudo ot čovika. I sad mi spred oč titra njegov autoportret. Za finjenicu zafalili se simi ki su pripravili ovu izložbu, da te sliki bar na tren dojdu doma, a posebno srićni da smo jih videli. Zapisali se va knjigu utisak, a za finjenicu pisnik Mladen Barac-Ujčić zapisal: Drobnoslikar mali/veli postal/da bi jušto si doznali/najveći je ostal./Ponosil se svojin krajen/a kin su š njin kumpanjali/da je evdi rojen/lipo su to znali./Aš se vavik potpisal,/čast mu saka,/da bi svit doznal,/don Julio Clovio-Croata.
Vrnuli smo se, kako ono pisnik reče, va nikoj višoj javi, pa ni nevrime, ko nas puten pratilo, ni moglo pomutit ta osjećaj.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B286328592863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C285D285A2859286028632863286328592863W (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B286328592863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C285D285A2859286028632863286328592863W)
EVANĐELJE PO KLOVIĆU, 01:48
Juraj Julije Klović, Giorgio Giulio Clovio, Croata, minijatura,
Michelangelo, Grižane, Vinodol,
El Greco, časoslov Officium Virginis, Beatissimae Mariae Virginis Officium,
Bernardin Modrić, Istra film
EVANĐELJE PO KLOVIĆU (http://www.youtube.com/watch?v=xBpRnnYR5vc#)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 05, 2013, 11:10:26 poslijepodne
PRIMORSKE ĆAKULE
Va ča svet veruje
Piše Aleksandra KUĆEL-ILIĆ
Slika: Na dobro van Mlado leto prišlo * Foto: M. ANIČIĆ
Ste nosili črjene mudandice, črjeni kasić ale kakov drugi črjeni kušćić donje robi za doček Nove, 2013? Ako ste, pul nas se veruje da će van to donest sreću va jubave va seh 12 meseci ovega Novega, jušto načetega leta. Ma, kako bi se ono reklo »koliko judi, toliko ćudi«, ale »koliko judi, toliko užanci« pak, rečimo va Latinskoj Amerike veruju da se va pol noći moraju promenit mudandice i obuć nove i to – žute boje. Va Venezuele je užanca da se nove, žute mudandice moraju obuć ponopak kada otkuca pol noći! Se to se dela za sreću i blagostanje va idućen lete.
Ne veruju si va ovakova »praznovjerja«, ma ipak, čuda je oneh ki veruju da se va Novo leto ne splati poć z nekemi dugi keh si mogal podmirit, a nisi. Najme, va ten slučaje, reče se da će vas dugi pratit va celen lete (a brižni mi)... Na Silvestrovo isto tako ni užanca jist nikakovu pečenku, niš ča hodi na dve nogi (purice, kokoške i sl.), aš se reče – kokoše, patke, guske i purice rada »čeprkaju«, pa ki ih na tistoj večere bude popapal – celo leto će »čeprkat« po svojoj prošlosti (a morda i po tujoj, ča neće čuda dobrega prnest).
Ako neš znesete vanka z kući, ale stresete mrvice sa tavajola – pred vami je leto bez šoldi, a jako je važno i da se Novu dočeka bučno, glasno i z čuda rompanja – to je pravi mod da se ća potiraju zli duhi. Novu ti prva treba čestitat – ako si žensko – muška peršona, a ako si muško - ženska peršona, ča navodno donosi sreću va jubave.
Narod reče i da će ti celo leto bit puno sreći ako ti prvi gost va kuće bude črn, visok i dobrodržeći čovek, a dobro je i da v ruke nosi regal. Ako van se to potrefilo, ma leto 2013. će bit ne za pet, leh za deset! Ako je prva peršona ka vas posjeti va Noven lete ženskega spola – niste ju smeli pustit va kuću, aš da navodno nosi nesreću. Znači, najprvo črni i muški, pak potle »nježne plavuše, ale i više njih...«
Čitala san malo i va ča se veruju po celen svete. Tako na Kube veruju da se za doček Novega leta treba pojisti čak 12 grejpi, a zadnji kad ponoć otkuca. Ovisti žir da simbolizira 12 meseci i saki pojedeni znači sreću va jenen mesece. Na Filipineh je slično kot i kod nas – na pol noći stol mora biti pun hrani zbog sreći i blagostanja va Noven lete.
Danci na Silvestrovo razbijaju pijati spreda ulazneh vrati. Pijati znače prijateli i ča ih je više razbijeneh, imet će više prijateli va živjenjen. Va Grčkoj je Novo leto va isto vreme i Dan Svetega Vasilija. Peče se kolač Svetega Vasilija va ki se stavlja šolad. Ki najde šolad, bit će sretan va Noven lete. Va Kine se dom kiti z črjenemi ukrasi, a si noži se maknu vanka kući na 24 ure. Najme, niki se ne želi porezat va novogodišnjoj noći, aš bi to značilo nesreću va celen lete. Va Austrije se za novogodišnji obed ji pečeni odojak, kot simbol sreći i blagostanja. Stara sicilijanska užanca poveda da će sreća va Mladen lete prit onen ki za doček budu jili lazanje, ma nesreća da će ćapat seh oneh ki na taj dan budu jili makarone ili kakovu drugu paštu. Va Španjolskoj pak, kada otkuca pol noći, treba pojist 12 bobic grozja – po jena za sreću va saken mesece va lete. Za Novo leto, va Nizozemskoj se parićuju i jedu krafne, aš tamo veruju da to nosi sreću. I za kraj, neš ča me je jako podsjetilo na naš Pust. Najme, pročitala san da va nekemi gradi va Kolumbije familije simbolično slave partencu starega i dolazak novega leta, zabavljajuć se z jenun pupun. Vela muška pupa prestavlja staro leto. Familija ju zafaša va različite materijale i na kraje, jušto na pol noći – zapali. Kot i mi našega Pusta!
Eko, va prvemi ovoletnjemi »primorskemi ćakulami« malo smo prošećali i pošpijali va nekeh od sveckeh običaji vezaneh uz doček Nove, va našen slučaje, Nove 2013... Na dobro van Mlado leto prišlo!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B286328592863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C285D285A285A285828632863286328592863C (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B286328592863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C285D285A285A285828632863286328592863C)
Severina - Virujen u te, 04:09
Severina - Virujen u te (http://www.youtube.com/watch?v=wQUbuplr-CE#)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 05, 2013, 11:11:31 poslijepodne
Z VAŠE STRANI
V Regali
Vreme je teško prišlo. Soldi ni, prazan takujin.
A ja, sih bin vas otela regalat.
Zet ću srce svoje, na kušćići raskidat...
Kako od karte da je. Pa neka j' saki kušćić srca moga,
za vas jednoga.
Olga POTOČNIK
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B286328592863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C285D285A2859286128632863286328592863V (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B286328592863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C285D285A2859286128632863286328592863V)
Zlatko Radanovic Zlaja – Takujin, 02:54
Zlatko Radanovic Zlaja - Takujin (http://www.youtube.com/watch?v=RDGQgw2C5fc#ws)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 05, 2013, 11:14:52 poslijepodne
(6/6)
KANTUNIĆ OD OTROČIĆ
Božić
Va bednji kuću parićivamo, borić i muskio pobiramo. Jaslice za malog Isusića armivamo, a kolači za Božić prontivamo.
Va polnoć u crekvu gremu. Radosno kantajuć rođenje Isusića slavimo. Nakon meši svi jedni drugima agurivamo. Po kućama hodimo i čestitamo.
Drugo jutro svečanu marendu udelamo. Svi skupa va crekvi se radujemo ča nas je previšnji Bog Isusićem obdaril. Svečani obed za fameju parićal. A za stolu se svi skupa veselimo.
Od Božića do Sveta Tri kralja još puno fešti imamo, tako da se svi skupa veselimo. Kako bi Božić ča duže dural, mir i dobro međ ljudima zuztal.
Agata Vajentić, 8. razred, Osnovna škola Maria MartinolićaMali Lošinj, voditeljica: Barbara Karčić–Pozerina
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B286328592863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C285D285A285A285928632863286328592863B (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B286328592863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C285D285A285A285928632863286328592863B)
Božić je judi, Isusić se rodil
Sajeta i Tratincice - Bozic je judi, 03:34
Sajeta i Tratincice - Bozic je judi (http://www.youtube.com/watch?v=AU3BNKC_ULo#)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 12, 2013, 11:26:08 poslijepodne
S kamika i mora
Dan potle
Kim Cuculić
Lipu poruku poslal nan je i šjor Linić ki si j' glede i unatoč krize priuštil put va Dubai. Ki more – more, a ki ne more neka kupa nogi va lavoru. Raja j' odvavik morala plaćat nameti i mučat, a ki j' bil feudalac mogal je zmiron reć: »To j' moj stil života i neću ga se odreć«. Nima te krize ni zime za naši novi feudalci..
Doškali smo i 2013. leto. Od smaka svita niš, a da ga j' bilo, sad ne bi razbijali glavu z zdravstvenin odgojen i fiskalnin blagajnami. Ni va novon letu kriza nas ni napustila i dalje j' z nami. Dan potle Novoga leta zišla san rano jutro z dve vreći smeta. Kad san, a bilo j' još škuro, došla do baji za smete, od četiri baji jedna j' bila prevrnuta i važgana, a va dveh su kopači iskali plastične boci. Ni mi bilo milo to videt, aš san isti prizor gljedala celo pasano leto. Hitila san naše vreći va jedinu slobodnu baju i šla prama stanice za korijeru. Tu san se spotakla va jedan hićeni jogi ki na trotoaru pljesnivi već mesec, morda i ku šetemanu više.
Ki dan pred Božić neki j' okolo jedne baji rastegal sakakovo smete. Pomislela san da j' to običaj da se va to doba leta razna krama hita na cestu, ma ovo j' bilo neč posensega drugo. Bil je to grdi oproštaj od staroga leta. Grad nan ni inače ni baš uredan i na sakon koraku more se naletet na kakovo smete. Jušto va Staron gradu, va srcu Rike, doškal me još neobičniji prizor. Na zid od jedne banki bil je naslonjen još jedan štramac. Ne znan je još vavik tamo, ma va ten momentu to j' bila slika i prilika naše hrvacke stvarnosti. Kad bolje razmislin, na temu jogiju leh je falel kakov beskućnik. Putujuć po svitu znala san videt čudo beskućniki uprav kako spe spred neke banki. Mi ki smo živeli va socijalizmu nismo znali ni za beskućniki ni za kopači po bajami za smete. Sad smo, zgljeda, postali svit.
Primer je i rečka penzionerka ka si j' novi »dom« našla va špilje na Pećinami. Z cele štorije ni baš ćaro kako se to pripetilo, ma činjenica j' da okružena vilami pećinskih bogataših živeje jedna beskućnica. I na to ćemo se, nažalost, morat navadit. Se to ni normalno, a broj oneh ki su finili na ceste i hrane se va pučkin kuhinjami z dana va dan se j' veći. Ma se dok tulikin Hrvatimi ni problem poć na skijanje va tako lipon broju, još vavik nima mesta za pesimizam. Lipu poruku poslal nan je i šjor Linić ki si j' glede i unatoč krize priuštil put va Dubai. Ki more – more, a ki ne more neka kupa nogi va lavoru. Raja j' odvavik morala plaćat nameti i mučat, a ki j' bil feudalac mogal je zmiron reć: »To j' moj stil života i neću ga se odreć«. Nima te krize ni zime za naši novi feudalci. Kakovo će nan bit novo leto? To mi j' dala naslutit prodavačica z peknjice va koj obično kupujen kruh. Prodavačica mi j' dala pinku kruha, osmehnula se i rekla: »Od danaska j' pol kune skuplji!« Sritna van 2013.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2860286328592863285A28582859285B28632893289328632863285E285C285D285F285E285928632863286328592863Z (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2860286328592863285A28582859285B28632893289328632863285E285C285D285F285E285928632863286328592863Z)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Mladen Grdović i Bepo - Nije u šoldima sve ( Zadarfest 1994 ), 02:52
Mladen Grdović i Bepo - Nije u šoldima sve ( Zadarfest 1994 ) (http://www.youtube.com/watch?v=PmzWt7fyQQU#)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 15, 2013, 10:28:17 poslijepodne
Prilog četrkom Beseda
5 člankov na čakavščine
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328592863285A28582859285B2863288A288D2863286328632863286328592863N (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328592863285A28582859285B2863288A288D2863286328632863286328592863N)
iliti:
(1/5)
ZDENKO UKOVIĆ
ŽEJANAC Z UDRUGE »TRAGOVI« POVEDA ČA SE DELA DA SE ŽEJANSKI OBIČAJI NE POZABE
ŽEJANSKI KANTADURI
Zakantali na staren zajike i se su boji
Do pred jeno tri leta čul se kanat na samo va oštarije. Onda smo se domisleli da bi bilo dobro zakantat neke pjesmi ke se pomalo gube, ali na žejansken zajike. Sad nas je osan i dobro bi nan prišal još ki mlaji
Piše Cvjetana MILETIĆ
Počeli smo trošit dan po dan od novega leta 2013. A nas naša štorija peja malo va pasano, a malo va buduće vreme. Pravo za reć se štorije od živjenja su vavek takove. Zato ni ova današnja ni drugačija. Ale, ova je štorija prava žejanska, samo ju mi ne umemo po žejanski zapisat. Zajik je to ki se pomalo zgubjuje, magar je va njin skrivena sa bogatija jenega kraja. Zato štoriju zapišujemo na naš mešano kastafsko-lovranski mod..
Pred malo je va lovranskoj Galerije Laurus otprta izložba »Neka nu me uci...« ča na žejansken zajike znači »Da me ne pozabiš....« Izložbu je parićala Udruga »Tragovi«, a njeni autori su Zvjezdana Vrzić, Viviana Brkarić i Robert Doričić. Izložba se seli z mesta va mesto, a na kraje će finit kako stalni postav va Šušnjevice i Žejanah. Da nekadajna žejanska škola – po koj više ne strču školani aš ih ni, nego se skupjaju stareji – ne ostane prazna i zapušćena, školska su vrata otprta sen udrugan ke tu imaju mesta i za delat i za vježbat. A ča te udrugi delaju, najboje nan more povedet pravi Žejanac. On na otvorenju ove izložbi ni povedal, nego od sega srca kantal.
Danaska školi već ni
S nami je Zdenko Uković le Lenke, po rojenjen Žejanac, po živjenjen Lovranac. Pa homo na sam početak štorije...
Ki je i čigov Zdenko? Najboje da sam povede...
– Povedet ću van, ali ne po žejanski. Ja dobro govorin svoj materinski zajik, ali oni ki čitaju »Besedu« morda ne bi razumeli. Rojen san 1950. leta va Žejanah, va kuće le Lenke, vi bite rekli Lenkineh, od oca Antona le Lenke i materi Marije lu Didiču. Oni su imeli deset dece. Najmlaji od teh deset san bil ja. Još nas je pet živeh, ma smo se rasuli kot rakova deca po svete. Dva brata su va Australije, jedan živeje va Francuskoj, a jena sestra je va Švedskoj. Samo ja bivan va Lovrane. Vidimo se i čujemo kako s ken. Oni ki su bliže pridu sako leto, oni z dajega kako moru. Hvali Bože, telefonu i internetu, danaska je se lagje...
Kade ste hodil va školu?
– Prva četiri razreda va Žejanah, druga četiri do osmega va Munah. Nekada je dece bilo čuda. Jeno leto, rečimo tamo 1952. va pet razredi bilo je Žejanah 98 školani. Onda je broj hodil se na manje i danaska školi već ni. Potle osnovne finil san Građevinsku školu v Reke pa naukoval i još deset let delal va poduzeće »Jadran«. Onda san šal delat va opatijski Kvarner express. Prvo san vozil kamion, potle kurijeru, a da bin mogal vozit kurijeru moral san storit i peti stupanj saobraćajne školi, ča bi bilo kako VKV za vožnju. Delal san se dokle ni firma propala. Kad se to dogodilo, ja san već imel neko leto i delo se teško nahajalo pa san do penzije vozil privatno, neš za naše firmi, a neš za jenu stranu. Danas san va penzije i moren delat ča ću... Moren kantat!
Ja, ma sad već niste Lenkin leh Zdenkin. Kade Vas je našla Vaša Zdenka? Al ste našal Vi nju?
Prej bil zvončar
– Našli smo se va Žejanah. Skoro da mi j' bila prva suseda. Zdenka je s kuće lu Jandrina. Oženili smo se 1977. leta i šli bivat h Pobron. Tu smo bili šest let. Čekali smo da se fine ove kuće va Zahejeh i tako smo se va Lovran doselili 1983. Od tega smo leta Lovranci-Žejanci. Danaska na Lovranšćine biva još jeno desetak žejanskeh familij, morda i ka više, ne znan. Nan se ovde rodil sin Stiven, odrastal je, oženil se i dal nan dve lepe vnuki – Petru i Floru.
Sin je pravi Lovranac, ale ga čujemo kad se parićuje za poć sa zvončari, reklo bi se da je vezan i za Žejane?
– Prej san ja bil zvončar, ma san zadnjeh let predal štafetu sinu. Mlaji je i krepji za zvonci nosit. A naš Pust odvavek prvo pošne. Na pol noći s petega na šesti jenar zvoni se okol sela i pridu h nan prijateli. Tako se va smehe i kunpanije dočekaju Sveta tri kralja. Pust va Žejanah i Munah dura desetak dan više nego druguda, a naši zvončari radi gredu sakamo kamo ih se pozove. I sagdere ih veselo dočekaju. Mi na Pust gremo va Mune, a njihi zvončari pridu h nan. Pitate kako se obučuju? Već čuda let jednako. Na glavu se stavi kumarak. Na njin su dve rože, miće hartulini i čuda fijočići, a se okolo vise šare bajere storene od krep-harti. Zdola zvončar nosi mornarsku maju i brageše, črni postoli, dva bela facola na prseh i dve koži od ofci, ke mi zovemo šuba. Veća šuba gre okol pasa, manja na hrbat. Okolo pasa se veže špag, ki se preko ramen na hrbate križa tako da drži sa tri zvona al klopote. Korak zvončarski ni težak, ali ga treba znat. Treba imet taj zvončarski mot, a on je posensega drugačiji od drugeh zvončari ča se najboje vidi na matujskoj smotre. Treba imet i dobro uho da ne zvone si isto i va isto vreme, nego da se čuje muzika od zvoni. Naši zvončari vavek kunpanjaju ženske va počrnjenkah, a to je va našoj narodnoj nošnje.
Išćemo mlaji
Zvončari su najveća kunpanija va Žejanah?
– Su, ja. Sako se leto skupi i do četrdesetak zvončari va Pusnen društvu »Žejanski zvončari«. Oni pridu od sakuda aš ne bivaju si va Žejanah. I tu je dosta mladeh. Saki najde malo vremena za poć va zvončari aš to se dela jedanput na leto. Ali, mladeh nan fali va sačeren drugen. Posebe va muzike i kante.
Storili ste i svoju, ne klapu, nego kunpaniju kanturi?
– Smo. Do pred jeno tri leta čul se kanat samo va oštarije. Onda smo se domisleli da bi bilo dobro zakantat neke stare pjesmi, ke se pomalo gube i neke nove, ali na žejansken zajike. Pa smo se nazvali »Žejanski kntaduri«. Glavni voditelj nan je Igor Doričić, a s manun kantaju još Cvetko Rado Doričić, Željko Doričić, Mauro Doričić, Nenad Strčić, Aleksandar Suša i Vilim Sanković. Sad nas je osan i dobro bi nan prišal još ki mlaji. Kantamo stari žejanski kanti, ki su se skoro zatrli i keh smo morali obnovit. Spočetka je bilo teško aš ni noti nego samo uho. Ma se ča daje kantamo, se smo boji. Već imamo petnajstak stareh pjesam keh smo i zapisali, da se opeta ne zgube, a kantamo, kako san van već rekal, i nove pjesmi na žejansken zajike. Neke nan je na žejanski zajik raneje prehitil Boris Doričić, a sada to stori Rado Doričić. Ako zarabi si mu pomoremo... Storili smo i pet nosači zvuka. Zadnji nan se zove »Nu te da«, ča znači "Ne daj se". More ga se nabavit i regalat onen ki vole čut naš zajik. Za ovi blagani kantali smo va Žejanah, v Reke i va Lovrane, va Ilirskoj Bistrice, na Zvoneće, pul Matuj i va Klane...
Va kante van ne treba muzika, ale vi imate i muziku i cindru?
– Cindra je našo staro glazbalo, ko se skoro pa zgubilo. Zadnja je cindra nekako bila nestala. Sreća da j' finila va muzeje kade ju j' našal naš Cvetko Rado Doričić i posudil. Kako je on vrstan stolar, po uzoru na staru storil je dve nove. Cindra je slična tamburice, samo ima dve žice na keh se sope, a razmaki mej pragi na njoj su jednaki. Kako su si Doričići judi od muziki, ni tega ča oni ne umeju sost kad zatreba za kakovu feštu.
Šušnjevica i Žejane
Va zadnje se vreme o zajiku čuda poveda?
– Čuda se dela i čuda poveda. Najviše je tu storila Udruga »Tragovi«, ka je povezala istarska sela okol Šušnjevice i Žejane. Znači seh ki govore vlaški i žejanski zajik. Storen je i rječnik pa onda stavan na CD. Od fotografskeh zapisi nekadajnega živjenja storena je prvo digitalna arhiva za projekt nazvan »Očuvanje vlaškog i žejanskog zajika«, a onda od slik parićana i ova izložba, ka za sada gre z mesta va mesto, a ka će na kraje finit va žejansken muzeje, a drugi del va Šušnjevice. Za ovu izložbu tiskan je i napošni katalog, ki je više od kataloga, skoro bi se reklo da je to knjiga o živjenju va Šušnjevice i okolice i o živjenju va Žejanah. Za ovu izložbu najviše su se potrudili Robert Doričić, presednik Udruge Žejane, Viviana Brkarić, ka j' zajubjena va svoj kraj i biva va Novoj Vasi, a seh na kupe drži Zvjezdana Vrzić, autorica celega ovega velega projekta. Domaćin lovranske izložbi bila je Katedra čakavskega sabora Lovran, va ime ke je program otpiranja izložbi vodila Ivana Eterović, ka dela kako znanstvena novakinja na projekte Enciklopedija hrvatskog glagoljaštva na Katedri za staroslavenski zajik i hrvasko glagoljaštvo na Filozofsken fakultete va Zagrebe a koj je žejanski zajik materinski zajik od oca i materi.
Judi va seh spomenuteh seleh je se manje. Puno kuć je prazneh i ruševneh. Pomalo se gubi i zajik i kanat. Z decun se malo al niš već ne govori po žejanski, posebe va mešaneh brakeh pa nas jako veseli da još nekemu moremo pokazat su tu našu starinu na koj smo zgojeni.
Ala, sada na kraje, rečite nan neš i po žejanski.
– Početak je novega leta pa more jena čestitka, ča ne?!
A toc če beres »Beseda« želes tot maj bire de nov 2013. an.
(Sen ki čitaju »Besedu« sretno novo 2013. leto.)
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328592863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C285E28582861285F28632863286328592863H (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328592863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C285E28582861285F28632863286328592863H)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
koktelsi-sretan bozic i novo leto, 03:43
koktelsi-sretan bozic i novo leto (http://www.youtube.com/watch?v=vjSJNgj2oT4#)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 15, 2013, 10:29:01 poslijepodne
VRIĆICA
LIPO JE DARIVAT ZA BLAGDANI
Dar za Mlado leto
Na staro leto, sada već lani, spametila san se kako bi bilo lipo jedan mići dar darovat i onin ki nan sako jutro već nikuliko let ko pretplatnikon Novoga lista rano v jutro iza pete prnesu naše novine. Se ako nas sako jutro obdare friškimi novinami z najfriškijimi vijesti, još nikad se nismo videli aš mi još spimo dok vridni vozači va naš škabelin od pošti ostave novine.
Po letu, na protuleti, po zimi, dažju, buri, najvećen kropcu… Prišlo mi napamet da baš njin na staro leto napišen čestitku i na šćapić va poštanski škabelin obisin bocu domaće Klovićeve kapljice… s napison »za donosioca novin«!
Božić i Mlado leto od vavik mi diše na orihnjaču, suhe smokve i orihi. To su bili blagdani kad smo mi dičina rojena va dvajseton viku malo imeli, a želeli i nismo previše aš smo bili zadovoljni z malin. Hodeć čestitat po selu bili smo srićni kad bi za »dobru ruku« dobili narančicu, jabukvu, ki svilni bonbon, šaku orih i par suhih smokav, retko kad ki solad.
Kad danas gljedan ni to ni bilo malo, aš je se tako lipo dišalo i vabilo i se ča bi se našlo na stolu bi se z gušton pojilo.
Danas se ako se si žalimo da je se skupo kad pridemo va Plodine, Konzum, Lidl i se druge butigi vidimo ljudi kako voze prekrcane košari hrani i sega drugoga ča rabi i ne rabi da se doma najde za blagdani. Puno put se i ne poji se… Ostane za drugi… treći, a kada god i dan kad se bez kušnut ko nigda, i hiti se ča to… grdo rečeno va smeti.
Skromnije vrime
Va naše vrime ni bilo igračak ko danas. Igrali smo se na lovit, skrivat, na školu, bili smo butigeri, učitelji, prtili se po drivi, tekli, padali, dešpetili, plakali, a igračke su nan bili bataci od kamečići, razbijeni čripići od pošadi, škatula od cikorije za kruh tobože peć… Ja san ko mića imela ne bebu nego bebića, aš je bil muški od gume, pofarban va mornara, a na pleći je imel pučić , ki bi, kad bi se stisnul fikal. Moj bratić Branko imel je drvenu karijolicu ku mu je tako lipo načinil otac Stipa, a vozili smo ju sa susedska dičina po redu. Prve prave igračke mići šporhetić i miće padelice imela je naša suseda Mičica ke je prnesla od stare matere z Dalmacije. Gljedajuć, današnja dičina ni ne znadu ča se imaju ni ča bi oteli. Moj muž kad je niki dan videl helikopter na baterije ki leti okol stola skoro da ga je i sam poželel.
Ovo ča sad pišen nima puno veze z onin ča san otela reć. Otela san zapravo reć kako je lipo i najlipše od sega darivat za blagdani.
Na staro leto, sada već lani, spametila san se kako bi bilo lipo jedan mići dar darovat i onin ki nan sako jutro već nikuliko let ko pretplatnikon Novoga lista rano v jutro iza pete prnesu naše novine. Se ako nas sako jutro obdare friškimi novinami z najfriškijimi vijesti, još nikad se nismo videli aš mi još spimo dok vridni vozači va naš škabelin od pošti ostave novine.
Po letu, na protuleti, po zimi, dažju, buri, najvećen kropcu… Prišlo mi napamet da baš njin na staro leto napišen čestitku i na šćapić va poštanski škabelin obisin bocu domaće Klovićeve kapljice… s napison »za donosioca novin«!
Iznenađenje
Bila san vesela ko miće dite kad san videla da je čovik zel ta moj darić.
Još više nego ča bi se razveselilo dite z 20 vika zatancalo mi srce kad san prvi radni dan va von letu uz Novi list našla na isti način obišenu vrićicu na smokovon šćapiću.
I ča se ne bite i vi razveselili kad bite pročitali:
»Poštovani!
Dirnuti vašom pažnjom želimo vam zahvaliti i ujedno čestitati Novu godinu u kojoj vam želimo mnogo zdravlja, sreće, ljubavi te mnogo ugodnih trenutaka uz Vaš i naš »Novi list«!!! „
Kad san otvorila paketić zablistala mi pred oče knjiga Nonina kuhinja, autora Damjana Miletića. Kuliko san bila srićna ne znan to opisat, a onda kad su se smirile »emocije« i srce počelo normalno tuć sama sobun san se nasmela.
A znate zač? Va Damjanovoj kuharici su i receti moga muža i mene same. To nas je obidvih nasmelo i još više raspoložilo…
Moj muž i ja smo zaključili kako je lipo bit čovik, a ovi naši nepoznati dečki ranoranioci, zaposlenici Novog lista baš to ime zaslužuju. Fala jin i još jedan put njin i sin va Novon listu ko i njihovin čitateljon srićno Mlado leto! Od srca!
Zlatica BALAS
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328592863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C285E28582861285928632863286328592863U (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328592863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C285E28582861285928632863286328592863U)
Hari Rončević i Oliver Dragojević - Moj Lipi Anđele (2000) live spot HQ, 04:24
Hari Rončević i Oliver Dragojević - Moj Lipi Anđele (2000) live spot HQ (http://www.youtube.com/watch?v=i-PTlHqVkss#)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 15, 2013, 10:29:58 poslijepodne
FIJUMANSKI k a n t u n i ć
Kandidati za naj pusta
Piše Kim CUCULIĆ
Božićnu kućicu na rečkon Korzu su prepiturali i ona j' najavila vrime od karnevala. Nismo se dospeli ni obrnut, a na vratimi nan je mesopust. Kad čovik gljeda se te črne vesti, mi se para da i ni puno mesta za optimizam. Judi i dalje saki dan gube delo, oni ki kopaju po latami za smete i dalje bilježe porast, prete nan novi porezi i nameti, sopet je »popularan« i PDV. Mesopust nan je sad prilika da pozabimo na si ti problemi, da navučemo maski i pravimo se da smo neki drugi i da ne živejemo va Hrvackoj.
Pred Božić i Novo leto na se strani reklamirali su kuharice z sakakovin božićnin slatkon i z najboljin receptimi za blagdanski stol. Nagljedali smo se i purica z mlincimi i biskupskeh kolači. Dok san na blagajne jednoga rečkoga supermarketa stala z bočicun vina i kesicun parmezana, i zada i spreda mene judi su kupili tuliko toga za jist i pit kot da će njin na večeru prit cela soldačija. Po trake su se valjali smržnjeni bakalari, maslinova ulja, oblatne, čokolade, keksi, boci vina, pršuti, siri, salame i sakakova druga jila i pila za »skroman« božićni obed. Kad je trebalo platit se to ča j' kupila ženskica spreda mene, blagajnica j' provukla harticu i rekla da neč ne štima i da si kupljeni proizvodi mora sopet provuć da bi izdala račun. Va ten momentu mislela san puknut, ma mučala san i zmiron čekala va file z svojin vinon i parmezanon.
I pred Božić, i potle Božića, se do Novoga leta i ki dan potle toga jilo se i pilo, a već prveh dan ovoga leta više nisu reklamirali kuharice leh nekakovi prilogi o ten kako se detoksicirat, kako se rešit viška kila, kako povratit liniju potle blagdanskoga prežderavanja, kakove travi pit proti mamurluka i se tome slično. Najprvo su nan z raskošnin kuharicami poručili da desetak dana leh žderemo i ločemo, a sad to više ni »in« pa bi trebalo hitit soldi na razna sredstva za mršavljenje i čišćenje organizma. To j' ta logika, a soldi će i dalje letet z takujina. Potle ča smo obrstili butigi i pokupovali si mogući i nemogući božićni dari, sad su počele rasprodaji. Kuliko čujen, neki će snizit ceni i do 90 posto. Kako j' počelo, uskoro će sniženje bit i sto posto, ča bi finalmente opravdalo ono »totalna rasprodaja«.
Već otprilike drugoga januara ona kućica na rečkon Korzu, ka j' do pred ki dan bila božićna kućica za kumbasice, postala j' mesopusna kućica. Božićnu kućicu su prepiturali i ona j' najavila vrime od karnevala. Nismo se dospeli ni obrnut, a na vratimi nan je mesopust. Kad čovik gljeda se te črne vesti, mi se para da i ni puno mesta za optimizam. Judi i dalje saki dan gube delo, oni ki kopaju po latami za smete i dalje bilježe porast, prete nan novi porezi i nameti, sopet je »popularan« i PDV. Mesopust nan je sad prilika da pozabimo na si ti problemi, da navučemo maski i pravimo se da smo neki drugi i da ne živejemo va Hrvackoj. Bit će interesantno videt i va ča će se judi ovoga leta najveć zamaškarat. A inspiracije ni pasanoga leta ni falelo. Moremo predložit nekuliko kandidati za najboljega pusta. To su Fiskalna blagajna, Šjor PDV, Linić va Dubaiju, Hrvacka delegacija va Kataru, Hrvati na Kube, Bozanić zvan Zdravstveni odgoj, Smak svita i tako dalje. Materijala za karnevalsku satiru ima fanj, a sad je na mesopustarimi da je iskoriste. Ono ča kronično fali Rečkon karnevalu uprav j' satira, ča j' prava škoda aš oneh kemi bi satira mogla bit upućena ima više leh dosti.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328592863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C285E28582861285A28632863286328592863S (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328592863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C285E28582861285A28632863286328592863S)
Ća je pusta Londra kontra Splitu gradu ~ Summer 2011.wmv, 06:15
Ća je pusta Londra kontra Splitu gradu ~ Summer 2011.wmv (http://www.youtube.com/watch?v=Es7zGf4MgI0#)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 15, 2013, 10:30:41 poslijepodne
NASMEJTE SE, OVO J' ŽIVOT PARIĆAL
Postelj za spat i ćakulat
Povedaju dve susedice treće dobi, pa će prva:
– Ja ne znan ki j' to vrag, ma va zadnje vrime nikako ne moren spat. Po celu večer samo se prehićujen po postelji z jedne bande na drugu, stajen se, pa pohajan po kamari kod malo munjena... A, on moj... On kako ti legne ni ne pomiri se do jutro. Više put mi dojde da ga zbudin... Ma mi ga bude žal, aš lipo spi... A, i najadil bi se na mene...
– A, zač biš ga to zbudila... Ča, da malo... poćakulate – pitat će va čude ova druga.
– A, tr ča si mislela, zač drugo... Tr, nami ti nebogimi već leta i leta postelj ne rabi za drugo, leh za va njoj prespat i ki put se malo – poćakulat – povidi brižna susedica.
Z. FUĆAK
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328592863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C285E28582861285B28632863286328592863V (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328592863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C285E28582861285B28632863286328592863V)
Bepina i Luiđi v postele:
Citat:
Movie 03 Nase Malo Misto E12, 14:14
http://www.youtube.com/watch?v=02DKDCGrZ3M (http://www.youtube.com/watch?v=02DKDCGrZ3M)
Klapa Tiramol-svako naše malo misto, 04:06
Klapa Tiramol-svako naše malo misto (http://www.youtube.com/watch?v=9PWQbxT87bk#ws)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 15, 2013, 10:31:27 poslijepodne
NASMEJTE SE, OVO J' ŽIVOT PARIĆAL
Bušanja, likarije i mihuri
Gjedaju nonić i nonica nekakovu seriju na televiziji, pa će nonica:
– Majko... Da malo vidiš kako se ovi mladi vole... Stalno se bušaju... Ma, kako je to lipo... Smo se i mi tako voleli kad smo bili njihovih let... Da se domisliš... Smo...
Nonić se stane, pa će povidet:
– Ma, pušćaj me smiron... No... Ja se gjedan domislet ča mi j' doktor rekal, da mi rabi onu likariju za mihur popit prvo, ali pokli večere...
Z. FUĆAK
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328592863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C285E28582861285C28632863286328592863Y (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28592858286328592863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C285E28582861285C28632863286328592863Y)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Tereza Kesovija & Đani Stipaničev - Nono,moj dobri nono - Šibenik 2009., 05:34
Tereza Kesovija & Đani Stipaničev - Nono,moj dobri nono - Šibenik 2009. (http://www.youtube.com/watch?v=BsV-iFQmV8Q#)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 23, 2013, 11:37:30 poslijepodne
šibenskilist
ČETVRTAK, 3. SIJEČNJA 2013.
5 člankov na dalmatinskomu ikavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
1/5
aktualno
Glava Šotobraco
Piše: Branimir Periša
Odricanje
Na to in je doša Jahali Smo Pješice i reka in da se on nije ima namjeru ničega odreći u ovoj godini. Tija je i 2013. proživiti u miru, al' su se odrekli njega - ide mu otkaz, pa mu se sve čini da će jopeta početi pušiti, poslin šest godina.
-Nema ti druge nego se vratiti zemlji! - ozbiljno mu je reka El Tigre, misleći na vrtal koji je ovi spominja u nikoliko navrata, ne baš sa oduševljenjen.
-E, baš vrtal, to će mi dati kruva! - uvatija se ovi za glavu i sitija se ekoloških pomidora koje je uzgajala njegova punica dok je bila na nogaman.
-Viruj mi, tute ima rješenja, i to dobroga! Srića je u nesrići šta je otaj vrtal kraj mora, di zemljište puno vridi. Grij je imati bilo šta nebetonirano, napose obični vrtal na koji još triba trošiti vodu, pa ti lipo salij ploču priko svih tih beskorisnih lija pomidora, kukumara, kapulice... - i otvori parking! Ne moš' sebi dopustiti da ti zemlja ne donosi korist! - reka mu je El Tigre
Nova godina samo će još teke biti mlada i čista ka čedna divojka, pa je red da se friško poglavlje vrimena i života obilježi s kakvon posebnon odlukon, ka nike vrste zaviton da će čovik ubuduće unapriditi svoj život, otresti se onoga šta ga termaje i na šta svojon voljon more utjecati. Eto, Bili Smo Uskoro čvrst je u odluci da se odrekne pušenja, jerbo mu je dosta bulšavanja i zaduve dočin učine pet skala. A di su još šoldi samaštrani u prah i pepel i povr` svega, onda, teška ovisnost koje se oće otresti - di puklo, da puklo, a sve mu više smeta i stalno El Tigreovo grebanje za duvan!
-Ja san ote pušačke probleme rješija jednostavno! Odreka san se svojih cigareta i sada san miran! - inbokaje ga El Tigre, u isto vrime dajući Dobroj Paroni mot da mu dade cigaret iz škatule koju vaik drži u škafetinu. Ne, ona ne kupuje španjulete, nego ih dikoji gost ponekad zaboravi, pa ona to uredno štiva kod sebe.
-Ali - obamirija je El Tigre svoga prijateja od glave do pete pripaljujući izgrebani španjulet - duboko sumnjan da ćeš uspiti. Puno si bome, ogreza i mislin da će ti tribati stručna pomoć i podrška da uspiješ!
Na to je B.S Uskoro otpovrnija da će uspiti i to s flasteron: al' neće kurvanjskoj farmaceutskoj industriji plaćati one skupe, nikotinske cerote, nego će obični flaster metniti priko usta. Da ne puši i da više uopće ne mora divaniti s takvin tipoviman ka šta je El Tigre.
-To je velik korak! Ipak, malešan u usporedbi s onin čega su se u stanju odrekniti naši političari - dobacila je na to Dobra Parona. -Kada se odriču, oni to rade naveliko: recimo, odluču se u novoj godini odreći ZERP-a, oli INE! Prema tomen, španjulet vamo ol' tamo malešan je korak za državu i naciju, al' velik za vas ka čovika!
Na to in je doša Jahali Smo Pješice i reka in da se on nije ima namjeru ničega odreći u ovoj godini. Tija je i 2013. proživiti u miru, al' su se odrekli njega - ide mu otkaz, pa mu se sve čini da će jopeta početi pušiti, poslin šest godina.
-Nema ti druge nego se vratiti zemlji! - ozbiljno mu je reka El Tigre, misleći na vrtal koji je ovi spominja u nikoliko navrata, ne baš sa oduševljenjen.
-E, baš vrtal, to će mi dati kruva! - uvatija se ovi za glavu i sitija se ekoloških pomidora koje je uzgajala njegova punica dok je bila na nogaman. Njega je bila angažirala za prodaju, te je on izračuna kolko tribaju guštati ote pome a da se minimalno zaradi...
-E, to su one poznate pomidore za koje ste mi prošloga lita tražili priko 900 kuna za kil! Taj će van vrtal sasvin sigurno omogućiti solidan život kada van dadu otkaz - otfrkinila je Dobra Parona na spomen njegovih ekoloških plodova.
-Guštale su tačno 953 kune, to van je litnja tarifa vode, šta oćete? Znaden, još su bile pune i olova, jerbo je vrtal pokraj ceste, al' to je ekonomija... Od koje očito, neću moći preživiti! -priznaje.
-Viruj mi, tute ima rješenja, i to dobroga! Srića je u nesrići šta je otaj vrtal kraj mora, di zemljište puno vridi. Grij je imati bilo šta nebetonirano, napose obični vrtal na koji još triba trošiti vodu, pa ti lipo salij ploču priko svih tih beskorisnih lija pomidora, kukumara, kapulice... - i otvori parking! Ne moš' sebi dopustiti da ti zemlja ne donosi korist! - reka mu je El Tigre i izvuka španjulet iz škatule od B.S. Uskoro dok ovi nije gleda.«
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Tu-tu auto vrag ti piz odnija-Toma Bebic, 05:16
Tu-tu auto vrag ti piz odnija-Toma Bebic (http://www.youtube.com/watch?v=ftRoxpgqQBA#)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 23, 2013, 11:39:37 poslijepodne
ČETVRTAK, 3. SIJEČNJA 2013.
5 člankov na dalmatinskomu ikavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
2/5
županija
Kazivanja izgubljenog vremena
Piše: Marija Krnčeviš Rak
Prima vosku od sviće znalo se koje će polje dobro roditi
Na Mali Božić, Novu godinu ujutro, čeljad bi se ranije ustavala. Reklo bi se da ko rani to jutro da će tako i cilu godinu.
Oti dan bi jope bilo isto ki na Božić Veliki, samo je znalo bit još veselije - više kolanja, više pivanja, još bi se narod zna više veseliti. Svak bi svakomu čestita, svak svakomu ruku dava. Ako je bija ko s kim u svadnji, oti dan bi se ljudi izmirili. Svak svakim lipo, u miru i veselju. To je bija početak nove godine, jope sve ispočetka.
U ovoj kolumni možete pročitati dio kazivanja Ante Storića koje je Ivo Furčić zabilježio u mjestu Čista Velika, a u kojem priča o običajima vezanim uz Božić i Novu godinu.
U nas su bila tri velika dana u godini: Božić, sveta Ana i Svisveti. Bilo i drugije blagdana, ali u ova tri dana bilo jope najveće, najbolje. Ali jope neka su svi drugi blagdani, neka da bi koji put bili ki na Božić, digda i bolje nega na Božić, jope je bija Božić, ljudi se njemu najviše radovali.
Uni starinski običaji za Božić još se i danas držu, puno nji i danas to drži, isto nako po starinsku. Ali više da bi čovik i tija učiniti 'nako ne more više - di će danas staviti badnjak ako nema više unije komina, di će danas čovik slamu posipati po kući? Prominilo se puno toga sade. Ali prija je za Božiće bilo vako: najprija bi se ljudi počeli spremati za Božiće još puno ranije. Uređivala se kuća, oko kuće, čistilo, pralo sve. Kupovalo što je trebalo od rane i robe - za Božić je svak u kući triba štogo imati novoga za obući ol obuti
Drugi dan, na Stipanju, isto bi bilo ki na Božić. Na Ivanju jope dobro, ali ne više ki na Božić. Une ostale dane do Maloga Božića, to do Nove godine bilo bi isto ki i u svake druge dane u godini.
Za dan prije Maloga Božića učinila bi se malo bolja večera, najviše od unije nogu, glava i tako. Poslin večere izašlo bi se malo prid crkvu. Tu bi gorila vatra, igralo se, pivalo.
Na Mali Božić, Novu godinu ujutro, čeljad bi se ranije ustavala. Reklo bi se da ko rani to jutro da će tako i cilu godinu.
Oti dan bi jope bilo isto ki na Božić Veliki, samo je znalo bit još veselije - više kolanja, više pivanja, još bi se narod zna više veseliti. Svak bi svakomu čestita, svak svakomu ruku dava. Ako je bija ko s kim u svadnji, oti dan bi se ljudi izmirili. Svak svakim lipo, u miru i veselju. To je bija početak nove godine, jope sve ispočetka.
I u nas ovdan u Čistoj Velikoj je bija običaj da se slama posipa po kući. Slama bi se posipala još na Badnji dan. I to bi tako stalo sve do Maloga Božića. I sade na Mali Božić bi se ta slama pokupila, sve sredilo, skinila i božična svića, sve. Po koja kuća bi ostavila sviću božičnu i do Vodokršća, Tri kralja. Ali najviše bi bilo gotovo sve uno božično na prvi od godine, Mali Božić.
Uno šta bi svića načinila kad bi gorila, uni vosak šta bi kapa niz sviću, od njega bi se načinile kite, kite mi zvali to - pazilo bi se na koju stranu su te kite bile na svići, jer se tako virovalo da na koju stranu bude kita, ta od voska, da će uno polje ovu godinu bolje roditi, a niki su oti vosak, otu kitu znali odniti u to polje. Žito, uno šta je bilo u varčaku u komu je stala božična svića, a to je bilo blagoslovljeno, domaćice bi dale kokošama da bolje nosu jaja, a i una slama bi se dala blagu da uno dobije unoga blagoslova od te slame.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Božić je judi - Šajeta i Tratinčice, 03:34
Božić je judi - Šajeta i Tratinčice (http://www.youtube.com/watch?v=bUWOp98rAXk#)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 23, 2013, 11:41:18 poslijepodne
ČETVRTAK, 3. SIJEČNJA 2013.
5 člankov na dalmatinskomu ikavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
3/5
borša
Riječ urednice
Piše: Nevena Banić
Sto kuna kao mira
Sto kuna je postalo najmanja mira za krenit u butigu, jer ćeš za manje, ma moreš ti biti skroman ki svetac, ostat jednostavno - gladan.
Sa sto kuna ne moreš danas ni u apoteku ući, jer je većina likarija koje ne pokriva zdravstveno (a ne pokriva baš one koji van najčešće tribaju) skuplja od toga.
Prije, dok san bila manja, volila san ići u dućan kad bi materi nešto zatribalo, jer san znala da je u tom slučaju kusur moj. Od dvajst kuna, ma bar bi dvi ostale za lizu i čungalungu. Za sto kuna moga si ne tako davno kupiti kruv, mliko, cukar, sok, kavu, napolitanke, jabuka, banana, sira, jaja, puding, deterdžent, ma i labelo, bumbetu, kupku i još bi mi ostalo bar za žvake. Danas majci sa sto kuna moreš kupit jedino kruv, teke sira i salame (samo za oti dan za marendu ili za sendvič), mliko, sok i ne ostane ti kusura nijanci za plastičnu vrićicu, jer i ona se plaća. Sto kuna je postalo najmanja mira za krenit u butigu, jer ćeš za manje, ma moreš ti biti skroman ki svetac, ostat jednostavno - gladan. Prije si za sto kuna moga uliti po rezervata goriva u auto, danas uliješ taman da odeš đir iz Šibenika do Pirovca i nazad, a ako volite zeru potegnit po gasu, mogla bi van se crvena bumbetica za gorivo upaliti na povratku vveć tamo iza Vodica. Sa sto kuna ne moreš danas ni u apoteku ući, jer je većina likarija koje ne pokriva zdravstveno (a ne pokriva baš one koji van najčešće tribaju) skuplja od toga. Prije smo na dičje rođendane išli s poklonon koji se sastoja od bombona, najčešće 'slatke tajne', jer drugih nije bilo, a i karamele su bile skupe, i ćekulade, one mliječne Kraševe ili Brace, ako smo išli muškom, i Seke, ako smo išli ženskoj iz razreda. Danas dica dici za rođendane kupuju društvene igre (a sve su skuplje od sto kuna, jer jeftini 'Čovječe' ritko ko igra), ili majice, ili štagod za kompjuter, pa ako van je dite društveno i puno ga ljudi zove na rođendane, jao vama, isto van je i ako imate više od jednog potomka. Sa sto kuna u takujinu čovik danas ne more ništa. I sad se ja, na početku 2013. pitan kako je onima koji nemaju ni otih sto. A sve ih je više.
Vaša Nevena
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Vinko Coce - Takujin (2013) , NOVO !, 02:58
Vinko Coce - Takujin (2013) , NOVO ! (http://www.youtube.com/watch?v=C0dQIldQ3lM#ws)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 23, 2013, 11:42:35 poslijepodne
ČETVRTAK, 3. SIJEČNJA 2013.
5 člankov na dalmatinskomu ikavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
4/5
gastronomija
Iz kužine babe Tonke
Ni baba Tonka ni Zagora nikad nisu govorili - (h)vala. Nega bi pantili i vratili. I dobro i zlo pojednako
I zato je meni, ljudi moji dragi, bila muka živa kad su me nako valili na Unešiću, u subotu29. od prošloga miseca, u Domu šta ga mi zovemo 'od kolture', na promociji knjige Kužina babe Tonke. Jesan, cvita san vas, drago mi je bilo slušat di nako svit lipo govori o meni, još prid materon mi, ženon, dicon i zeton. A najskoli profesur od jezika i učen čovik šta je i sam pet-šest knjiga puno učeniji i pametniji od moje i babine napisa, Jakov Grbeša
Jednu rič od babe Tonke nikad nisan čuja - (h)vala. Nit je ona kome zavaljivala nit je od drugi očekivala da se zavale njoj. Ona je otu rič znala reć samo jednomen - vala Bogu. Drugomen nikomen. Nije u tomen baba bila posebni izuzetak nega prije pravilo u ciloj Zagori -bija je to svit koji bi, namisto da se zavaljiva, pantija pa bi vratija. I dobro i zlo pojednako. I zlo bi ti još zna i zaboravit - jer ko na malo gleda malo i vridi - al dobro nikako. Ono je vajik bilo veliko. Zato što je bilo ritko. Kako unda, tako i danas. Kako s valon, tako je bilo i s valjenjen. Nikoga ota nije dizala iznad sebe, ali ni ikoga sa visoka nega je svakoga gledala pravo u oči. Ki čeljade, ako je čeljade. 'A ko vidiš da nije, priskrstiš se od njega i nemaš više s njimen posla. Ti svojin puton, a on svojin.' Nije je bilo briga ni ko ima, ni ko nema, ni ko je veliki ni ko mali. 'Ko ima, ima za se - rekla bi kad bi ko k njomen doša sa zavidnon pričon šta je koji kupija, izija, donija, obuka s kojon je selo vazda rado pralo usta. Ona nikada. Rekla
svojima: -Uvat te se svoga posla, ki da ga nemate. Ko se s tuđin bavi, baviče se i drugi š njimen. A unda će vas biti svukuda i bićete svakakvi, ki i oni.
Svi bolji od mene
I zato je meni, ljudi moji dragi, bila muka živa kad su me nako valili na Unešiću, u subotu 29. od. prošloga miseca, u Domu šta ga mi zovemo 'od kolture', na promociji knjige Kužina babe Tonke. Jesan, cvita san vas, drago mi je bilo slušat di nako svit lipo govori o meni, još prid materon mi, ženon, dicon i zeton. A najskoli profesur od jezika i učen čovik šta je i sam pet-šest knjiga puno učeniji i pametniji od moje i babine napisa, Jakov Grbeša. Ajde, to što me Miro Ivić, pricidnik Uprave Slobodne Dalmacije pofalija, i mene i knjigu, to je u redu - on me i uzeja u posa, Slobodna je zajno sa Šibenskin knjigu i objavila, pa faleći jedno i drugo, fali i firmu, a to mu je i posa. Al Jakov, Jakov nije mora, a je. I to je reka da na kantunalu pokraj
posteje drži Bibliju, i ričnik od Kljaića i ki treću od Svetoga trojstva - , moju i Kužinu babe Tonke. I ako nisan sanja, pari mi se da je reka da se ovon mojoj sve to više večeri navraća. Ne smin ni reć s kin me sve ki s jednakin usporedija, samo ću reć da su svi bolji od mene. Eto, bilo bi drago čut pokojnomen ćaći koji mi je vajik govorija: -Nemoj se. nikad mirit s goriman od sebe. Vajik s boljiman, jer ćeš i ti undak biti bolji'. Eto, stari, more li bolji od Raosa i Smoje, od Prosjaka i sinova, a s njima su me usporedili? Ajde, neka su teke i pritirali - 'Da teke, reka bi ti' - al more li bolje.od doktura Ivice Madžara i Zvona Zagore, KUD-a 'Svetog Ante' s babini Kraljica, klape Drniš, fra Ivana Čupića, Branka Pašketića, i svi oni dragi ljudi, s Mirlovića, Strugašice, Unešića, naši konšija, prijetelja i rodijaka, u ovomen i onemen kolinu, znani i neznani, stari i mladi šta su se u otu blagosovljenu večer skupili oko Kužine babe Tonke ki oko svoje najrođenije, ki da su iz njezini korica ispali i ki da su je sami pisali.
Ma šta pisali, živili, ki Bosanac 'Na Drini ćupriju'. Šta čito, bolan? Hodo! I ja, prid svima njiman govorin na kraju, šta bi baba Tonka rekla, ki vratar. A vratar u prvomen redu sluša i plješće!
Namisto vale
I zato se ja, zbog pokojnog starog, pravin da virujen u sve ono dobro i lipo šta su ljudio meni i kužini babe Tonke rekli, jerbo znan on sada svima oko sebe gorika govori: -To je moj mali. Vraga mali, čovk! Ki ja šta san bija. I to da buden čovk ki šta mi je ćaća bija, i da buden sin ki šta je on mojon babi Tonki bija, i did svojin unukan ki šta je on dočeka, a njegova Neda da bude baba svojinu unukan ki šta je baba Tonka meni bila - to je moja mira. S tin se ja mirin i nosan i to je ona jedina i prava 'vala' koju bi ja tija dočekati. I jedina koju mi niko drugi nega samo oni gor more dat. Oni jedini kojemen je i baba Tonka davala 'vala'. Svima drugima - neću - zavaljivat, nega ću pantit i vraćat, ki šta su i bolji od mene radili... «
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Oj, kavica!
KUD Zvona Zagore - Ojkavica.avi, 04:36
KUD Zvona Zagore - Ojkavica.avi (http://www.youtube.com/watch?v=G_a5vALvx-Y#)
Autor: Ljudevit Kaj - Siječanj 23, 2013, 11:46:00 poslijepodne
ČETVRTAK, 3. SIJEČNJA 2013.
5 člankov na dalmatinskomu ikavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
5/5
sport
Odšpondedošponde
Skužaj na karti, druge nisan ima
Velu da je vrime Božića, ili po ovoj vlasti od Dida Mraza vrime kad svit uvati svakakakvo ludilo. I mogu van reći da ima tu istine.
Evo gledan ingleze u balunu, doduše nisu oni mira za to jerbo oni igraju ka da in je prisidništvo države ka u nas i da u ništa ne viruju, u svakoj utakmici sedan-osan komada. Nego nisan van tija o tome govoriti, nego nešta drugo, muko isukrsta šta san se nasmija, samo mu ne smite reći. Vako van je bilo, doša ja nikidan kod Dunka kući da vidin di je i oćemo li izisti bakalar, a on oša u banj, a na stolu mu osta komad karte. Nije mi vrag da mira pa san poćirija, i ima san šta viditi. Uzeja san oni morbitel i slika šta piše pa kad san doša kući san poveća i evo kako je bilo, odnosno šta je Dunko dubokoumno pisa.
Dragi moj dide Božićnjaće, a i ti Mrazeisto.
Volija bi da se ova vlast više dogovori kako van je ime a kako brezime, jerbo nas stalno bunu, četri godine vako, pa ondak četri nako. Nego pušćimo mi to, ja san van tija poslat pismo, odnosno molbu, skužajte šta teke kasnin, al tek nikidan san vidja na televiziji da to ide lipon u Finsku. Nisan van ja probirljiv čovik i ne triba meni puno, a za se neću ni tražit, nego evo šta bi vas molija da mi ispunite želje. Dajte nogometnom klubu Šibenik par miljuna leura, ali in ne dajte u kešu, jerbo će to ko zna kako obršit, nego pošaljite čovika koji ima novaca da sam dili kako zna i razumi. Dajte da GKK Šibenik uđe u prvu ligu, ali neka u Jolly uđe u NLB jerbo su ih niki zli ljudi u ovom gradu poinadili jedne i druge, kurbini sinovi znaju di je svak najtanji na šolde, pa su in tu zakuvali. Dajte neka i vatrepolo klub vrati sve naše igrače pa ćemo ondak vidit ko će čekati godinu dana da bi uzeja dva punta. Neka AKK Šibenik vozi trke, a Mikovil organizira, ali ka nekad, a ne ka zadnji godinu dana. Dajte nešta i ovin dviman đinastikan, jerbo puno dice to voli, pogotovo žemske, pa ondak izađu lipe Šibenčanke. i za kraj dajte da se više nikakva pulitika ne miša u šport. Znaden d ćete me razumit, i dobro mi stojte.
Vaš Dunko
Lipo san se nasmija i onda uzeja jednu kuvertu i napisa mu odgovor.
Dragi Dunko, sve smo primili na znanje, samo jedno ne moremo ni mi učinit, pulitičari ne daju da šport bude brez nji, jerbo in sade iđu izbori ooohhhohhhoooooo.
Jedva čekan da je dobije, a dotad evala van bilo...
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Forza Šibenik .wmv, 03:12
Forza Šibenik .wmv (http://www.youtube.com/watch?v=oZ8ioADQKTY#)
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 06, 2013, 11:41:41 poslijepodne
Štenta je bil va Amerike
kod tete Lucije
Vratil se je jer ne more
bit bez Opatije
Štenta je bil va Amerike
kod tete Lucije
Vratil se je jer ne more
bit bez Opatije
Štenta daj, daj, daj
Štenta daj, daj, daj
Štenta daj, daj, daj
Opatiju ritornaj
Štenta daj, daj, daj
Štenta daj, daj, daj
Štenta daj, daj, daj
Opatiju ritornaj
Vavek su kantali
Štenta i kumpanija
Najlepša na svete
je naša Opatija
Vavek su kantali
Štenta i kumpanija
Najlepša na svete
je naša Opatija
Štenta daj, daj, daj
Štenta daj, daj, daj
Štenta daj, daj, daj
Opatiju ritornaj
Štenta daj, daj, daj
Štenta daj, daj, daj
Štenta daj, daj, daj
Opatiju ritornaj
Ona neće pit kafe
Nego cikuladu
Ona misli, šefja zna
da se šoldi kradu
Ona neće pit kafe
Nego cikuladu
Ona misli, šefja zna
da se šoldi kradu
Štenta daj, daj, daj
Štenta daj, daj, daj
Štenta daj, daj, daj
Opatiju ritornaj
Štenta daj, daj, daj
Štenta daj, daj, daj
Štenta daj, daj, daj
Opatiju ritornaj
Opatijske frajlice
nosiju šešire,
a njihove mamice
prodaju krumpire
Opatijske frajlice
nosiju šešire,
a njihove mamice
prodaju krumpire
Štenta daj, daj, daj
Štenta daj, daj, daj
Štenta daj, daj, daj
Opatiju ritornaj
Štenta daj, daj, daj
Štenta daj, daj, daj
Štenta daj, daj, daj
Opatiju ritornaj
http://www.lyrics85.com/OPATIJSKI-SUVENIRI-%C5%A0TENTA-LYRICS/187212/ (http://www.lyrics85.com/OPATIJSKI-SUVENIRI-%C5%A0TENTA-LYRICS/187212/)
Opatijski Suveniri - Štenta (traditional), 03:08
Opatijski Suveniri - Štenta (traditional) (http://www.youtube.com/watch?v=Qc6xQnSglNk#ws)
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 08, 2013, 11:37:35 poslijepodne
Prilog četrkom Beseda
5 člankov na čakavščine
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285F2863285A2863285A28582859285B2863288A288D2863286328632863286328592863K (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285F2863285A2863285A28582859285B2863288A288D2863286328632863286328592863K)
iliti:
(1/5)
DA SE NE POZABI
Krabunos se ne postaje, krabunos se mora rodit
Badava su bile zabrane – ne ča se ni mogal običaj utrt, nego su naši ljudi ta običaj održali i va ljuškon svitu, o mesopustu 1967. leta va St. Lousu va Meriki va sentenci vele: »Sa ponosom običaja, iz našeg starog kraja, ov žitak od pradjedovi, donesli smo va svit novi«
Piše Stipica JURIČIĆ
Griško-begrackin selimi na veliko balaju glazbe, nikako je i vrime s nami pa saki rado zijde vanka poslušat kadi jih je čut, oli se pripravit i pripravan dočekat.
Ovejste subote poštimala me mala glazba. Slušaš z daljeg, čovik bi pomislel da to redu veli, armonika, bubnji, pisma, ma ča je, je, prava glazba. Lipo opravljeni, bome i korak po taktu, komandat štiman, prišli pismun, pozdravili i zaželeli se va von letu, ponudili se slašćicun i sokon i zapivali. Ne zabavljaju se, imaju još fanj kuć pozdravit, zafalili se na dobrodošlici i pod korak velog bubnja dalje.
Pravo reć tradicija glazbe ne popušća, tako reć 150 let, doduše običaj krabunosih po staru zamire, a bašunjarski zvončari još pred Drugi rat se hametice ugasili. Prva glazba zabalala je 1866. leta, va Blašković, osnoval ju Gašpar Kalinić. Kot komandat jahal je na belon konju, za njin hodili glazbenici, a veli bubanj vozil se na malih kolcih ke je poteza koza zlatnun bojun pofarbanih rogi. Odzad je hodil fantina na plećih noseć mesopusta. Uz »Bubanj i muzika složno udaraj« obilazili su i pozdravljali viđenije meštane. Gašparova glazba hodila je pod komandun Gašpara, potle sina mu Srećka i vnuka Srećka se nigdi do pred kraj šezdesetih let prošlog vika. Va Drugon ratu glazba se obnovila z instrumenti, Miha Luzarin zarobil je celu talijansku glazbu, bubnji i trunbete.
Gašparovi muzikanti
1966. leta Gašparova glazba slavila je 100 let, veli Škiljan va sentemci »Nedelo«: – Da imamo va von letu, jednu novost na tapetu, sto godina slave fanti – Gašparovi muzikanti, zač postoje argumenti i u Srećka dokumenti...
Da se to ne more utrt, a bogme ni dicu odlučit ot krabunosih, va toj sentenci potvrđuje Škiljan: … »još ne zna otvorit usta, a već bati mesopusta…«
Badava su bile se zabrane, tako 23. prosinca 1912. leta učiteljski zbor Blaškovićeve škole urdina: »Rav. učitelj upozoruje učit. zbor da svaki razrednik u svom razredu zabrani djeci da pohađaju plesove koji sad započinju, jer tamo djeca samo kletvi i nepristojnih gesta vidjeti mogu. Za samu je školu to od štete, jer učenici preko dobe izostaju, po zlu vremenu po noći klatare pa se tako domognu teških prehlada.«
Ne ča se ni mogal običaj utrt, nego su naši ljudi ta običaj održali i va ljuškon svitu, o mesopustu 1967. leta va St. Lousu va Meriki va sentenci vele: »Sa ponosom običaja, iz našeg starog kraja, ov žitak od pradjedovi, donesli smo va svit novi.«
Mala glazba
Sentenca je pak kruna celog mesopusta. Ni tog komu neće povidit ča mu re. Ako se ko i najadi, k letu će ga još bolje opatrnut i narugat. Niki se ni ne jadi, doduše jednuč se bilježnik griške općine najadil, tamo nigdi trejsetih let prošlog vika, zapljenil sentencu, ma još se pokaral i potukal z krabunosi. Finil je na podu i bil poštiman z par vritnjaki. Sentenca se sejedno recitirala z glavi:
– Čujte braćo ovo leto, ča ću van reć to je šćeto, pred dva tjedna ča se zbilo, vraća šilo za ognjilo.
Ča to znači pokazali su dečki z celog Vinodola va von ratu. »Po navadi i običaju pripravili mesopustari primorski leta gospodnjega 1992. Va Oštarijah dana ni veselog ni mirnog, ali prkosnog i tradicionalnog primorskog običaja ima«. Va sen onon snigu i ledu osudili »Jugognjidu«, Željko Čutura najprvo mu z sajavice zapucal v rit, a onda ga važgali.
Da je živ, stric Miha Zalivajnik rekal bi da su žestoko vrnuli šilo za ognjilo.
I se to počinje malun glazbun, jerbo krabunos se ne postaje, krabunos se mora rodit, saki put to spomene Željko Kotorkin, komandat sih Griško- begrackih krabunosih. Zato, ta običaj moremo samo mi sami utrt, ma za sad, ni straha.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285F2863285A2863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C28612861285A285F28632863286328592863L (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285F2863285A2863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C28612861285A285F28632863286328592863L)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
KRABUNOSI ZBRDA-ZDOLA,GRIŽANE 2012, 03:53.
KRABUNOSI ZBRDA-ZDOLA,GRIŽANE 2012 (http://www.youtube.com/watch?v=DZLoqaJXcB8#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 08, 2013, 11:38:25 poslijepodne
Nastavek (z) prethodnoga lista
(2/5)
OBAŠLI SMO
Zvonac nosiš dok moreš
Ovo je štorija od Brežanskeh zvončari - je ona stara 500, 400, al 300 let to sada već niki ne zna, ma jeno je sigurno – ne more saki bit zvončar od Bregi, nego samo onaj ki je tu doma...
Piše Davor ŽIC, slika Marin ANIČIĆ
Kobasice i vino, lovački trofeji i krabujosnice, tavaja na kvadri i zidi od kamika va konobe pul Feremicije - ni lahko zamislit boju scenografiju za dve, tri besedi od stareh navadbi, aš tu su nan Silvano Luksetić, Franjo Kranjac, Antonio Kranjac, Neven Kinkela, Marin Rubinić i Igor Surina špjegali štoriju od Brežanskeh zvončari.
- Počelo je kad i se ove najstareje grupe ovdeka, to niki ne zna pravo reć - morda prej četiresto, petsto, morda tristo let, to se niki već ne spameti. Kako je počel Rukavac i Zvoneća, tako su počeli i Bregi, aš je to se bilo isto selo. Tako je to bilo do pedeset i nekega leta, kad se to pomalo zatrlo, a Brežani su nastavili sami nosit po svojen sele, a Rukavčani ovo ča su i danaska, govori Silvano Luksetić. Va grupe je danas trejset do četrdeset zvončari - mićeh i veleh - a dvajset do trejset ih gre va ophod, na Pusni pondejak va Bregeh, a prej tega i ovu subotu na Smotre pul Matuj.
Vavek se šlo
- Partimo dole od oštarije, pa se gre prema Mamićen, pa Kožuli, Stanići, Brnčići, Anjeli i vrnja se nazad prema oštarije i fini se pul Pošćić. Partimo na devet jutro, vrnemo se oko osan. Prvo kolo zapravo delamo pul Mamić, aš se nekada od tamo partilo još dok se šlo z Rukavčani, povedaNeven Kinkela.
Ni vavek bilo toliko zvončari, aš - kako se spamećuju - pedeseteh let su nosili po četiri, pet zvončari sako leto. Ma, govore nan zvončari - vavek se šlo, i nikad se ni zatrlo.
- Pred četrdeset let su počeli mići zvončari nosit. Složila se jena ekipa mićeh ke su veli zeli sobun, ča je jako dobro aš se tako nastavlja tradicija. Od kega leta se more poć va mići zvončari? A ča, sad su njegovi bili na mićoj smotre, imaju - koliko - dve i četire leta. Otkad otrok hodi more poć nosit zvonci. A najstareji je lane nosil od pedeset i osan let, zvončar si od rojenja do smrti, i nosiš dok god moreš. A ne more saki bit zvončar od Bregi, nego samo onaj ki je tu doma. Mora bit rojen pul Bregi, zet od domaće kući, imet nekakovu vezu, govori Silvano.
Pusni pondejak - blagdan
Pitamo zvončari ča njin na dele govore ako ne pridu na Pusni pondejak, aš pravo za reć - ipak to ni službeno priznati blagdan va Hrvackoj. Ma, čini se da je pul Matuj...
- Iman dvajset i devet let staža, nikad još nisan delal na Pusni pondejak, a ako Boh da, nikad ni neću. Mislin da to i drugi moru reć za se, tisti dan je blagdan - judi ne gredu na delo, deca ne gredu va školu nego se pišu ispričnice. Moj mići je bil va prven razrede, va Rukavac je šal va školu, a par dan prej prišla mu je ravnateljica i učiteljica, a on njin govori: »Ovako, samo da znate, na Pusni pondejak ja van neću prit va školu!«, špjeguje nan Silvano.
Stomanje, brageše, balte
Se grupe ovega kraja nose slične »uniformi«, a razlike su miće - va stomanje, bragešah, balte...
- Nosimo bele brageše, kopice na nogah i vojničke škornji ki ima. Stomanju na kvadri, kožu na škine i zvončarski črljeni facol, a normalno i facolić na kože ki je vezan za pot otrt, krabujosnicu ka se dela od šparožini i rožice od krep-karti ke delaju naše none, mame, frajarice, ženi - kako kemu... Tri zvonci vezani na škine i balta v ruke. Baltu stori kako ki ima - rog od kakovega vola, ili od starega trsa, kako ki najde. Moja je balta bil jedan stari bršjan zamotan oko jesena, to san polako piljeval va šume, očistil i prišla je balta, opisuje Antonio Kranjac.
Ma, spamećuje se Franjo Kranjac, nisu prej si bili isto spravni i pokazuje sliku od pedeset i četrtega leta.
Jajari nekad i sad
- To su bile brageše sakakove. Neki je imel bele brageše, neki ni, neki je imel stomanju mornarsku, neki stomanju ovu na kvadri. Zvončari ni bilo čuda, kad san ja bil, šlo nas je šest, sedan. I saki je imel svojga jajara, a sad su dva ki pobiraju jaja za svi zvončari. Ča bude va pohode? Maj je prvi - trstika okrunjena rožicami kakovemi su okrunjene i krabujosnice. Za majon gre muzika, to je vavek harmonika, bubanj, kakova trumbeta ili klarinet, a sad je tega i više. Ti jajarići su, barilce va ken je vino ko nose judi ki su već stari i ne moru nosit zvona više, a tu su i maškare, poveda Kranjac.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285F2863285A2863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C28612861285A286028632863286328592863F (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285F2863285A2863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C28612861285A286028632863286328592863F)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Liburnija.net TV - Brežanski zvončari, 02:34
Liburnija.net TV - Brežanski zvončari (http://www.youtube.com/watch?v=22n2DFI5WWo#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 08, 2013, 11:39:46 poslijepodne
(3/5)
FIJUMANSKI k a n t u n i ć
Svizac Phil vidi budućnost Hrvacke
Svizac Phil rekal je svoje: proliće nan dohaja ranije.
Prama tradicije, ako svizac vidi svoju sjenu, ča znači ako j' drugog februara vedro, zima će durat do pol marča. Ako Phil ne vidi sjenu, onput će nan proliće prit ranije.
Mi Primorci nimamo Phila, ma zato imejemo naši zvončari ki kampanaju i tiraju zimu. Još malo i finit će mesopust.
Piše Kim CUCULIĆ
Svizac Phil rekal je svoje: proliće nan dohaja ranije.
Već leta i leta slavni Phil z Punxsutawneyja zihaja z svoga brloga i na Kandeloru najavljuje kad će finit zima. Prama tradicije, ako svizac vidi svoju sjenu, ča znači ako j' drugog februara vedro, zima će durat do pol marča. Ako Phil ne vidi sjenu, onput će nan proliće prit ranije. Sad moramo videt je Phil pogodil prognozu ali ni. Ne znan kuliko ta glodavac živeje, ma mi se para da mi već leta i leta ne gljedamo istog Phila prognostičara. Sigurno jednoga Phila zamene z drugin. I zač baš svizac? Bilo kako bilo, Phil je i ovoga leta rekal svoje.
Ova tradicija dura od 1886. leta, a zabilježeno j' 116 sviščevih prognoza. Rano proliće svizac je dosad prognoziral šešnajst puti, a se drugo su bile duge zime. Meteorolozi kažu da Phil baš i ni pouzdan sinoptičar i da j' točnost njegovih prognoza leh 40 posto. Mane bi bilo zanimljivo da Phil zna prognozirat i druge stvari. Na primer, kad će finit kriza i kad će se Hrvacka zvuć z »smeta« va ke nas uporno hitaju. Mogal bi nan svizac prognozirat i kuliko ćemo još judi poslat na burzu do početka prolića. Bilo bi interesantno čut i ča nas čeka kad finimo va Europskoj unije. Morda bi nan Phil mogal prognozirat će i nami finalmente svanut proliće.
Mi Primorci nimamo Phila, ma zato imejemo naši zvončari ki kampanaju i tiraju zimu. Još malo i finit će mesopust. I va ovoj ne baš optimističnoj situacije judi su se maškarali i veselili, aš kad se gre mater ženit morda j' najbolje se hitit na valcer. Sejedno, kad čovik pomisli na si oni nezaposleni, deložirani, opljačkani i va sakon ljudskon smislu hićeni va smete, karneval postane nekakov tragikomičan komentar sega ča nan se pripetilo. Malo olakšanje leh je to ča ćemo obesit i važgat naši pusti, krivci za se naše nevolji.
Va celoj toj črnoj stvarnosti lepa j' vest da judi još nisu zgubili solidarnost i brže od države skupili su soldi za lečenje divojčice Nore. Pul ovakove državi, judimi i ni ustalo drugo leh se oslanjat jedni na druge. Po ne znan ki put Facebook akcije pokazale su se efikasnije od seh ministri i pulitičari zajedno.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285F2863285A2863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C28612861285A286128632863286328592863E (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285F2863285A2863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C28612861285A286128632863286328592863E)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Halubajski zvončari - slikovnica Tatjane Udović, 03:32
Halubajski zvončari - slikovnica Tatjane Udović (http://www.youtube.com/watch?v=milXYY-zIQ8#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 08, 2013, 11:40:26 poslijepodne
(4/5)
ZAPISANO VA SRCU
Kad su se ženili »zec je iskal svoju mater«
Danica i Marinko Badurina su pred pedeset let svili svoje njazlo va selu Miroši, a ovih dan su proslavili i »zlatni pir« [/b]
Piše i slika Zlatica BALAS
Ne znan od kud počet? Dal' od pira na kon san bila pred pol vika skupa z dečkon (sadašnjin mužen), dal od tuda da san ko tadašnja matičarka ženila mladenci, dal od onog velog sniga ki je to leto 1963. sridinun prvoga miseca napadal tako puno da je zatrpal si puti i klančići, prekril najviše gromače, krovi okitil kandaloti, o ton kako je stric Jovo Mavrić poznati griški poštar i čovik na glasu opalil tri puti z svoje lovačke puške za sriću mladencen, dal o onon kako je te noći zasigurno zec iskal svoju mater, kako se reče va narodu ili o zlatnon piru na ki smo ovih dani bili pozvani i s puno dragih ljudi se veselili poli gospodina Petra Stanića va »Studecu«, spod Sv. Mihovila va Bribirskon polju.
Od sega toga red je počet od njih samih Danice i Marinka Badurine ki su pred pedeset let još va dvajseton viku svili svoje njazlo va Griškon selu Miroši, a ovih dani to proslavili svojun dičinun, rojaci i prijatelji. Kako su nan povideli upoznali su se med stotine mladih na jednoj radnoj akciji i ni trebalo puno da se rodi ljubav. Od tad Marinko ki je rodon z Gagera na Lunu postal je griški zet i kako nan je veselo povidel uz Danicu brzo se zaljubil va griški kraj ki mu je postal drugi dom.
Brak je lipa utakmica
Kad čovik se te leta pospravi va jednu kockicu, vidi za sobun jednu velu šaroliku životnu sliku bračnog i familijarnog žitka, jednu utakmicu ka se igra da bi rezultat bil čin lipši. A bilo je kako vele i lipoga i manje lipoga. Kad su se ženili bil je takov snig da jin je puno toga zapačilo, pa ni slikar ni mogal prit po tako grdon vrimenu. Mlada va strahu da joj ne ozebe nje Marinko brzo je našla va boru bratove ganjc nove novcate dugačke šetobragi i nagovorila da jih obuče. To je, kako nan veli Marinko bilo nič ko da bi ga pogladilo po srcu, ili ko da bi mu mat i otac pošapćali; bit će dobra naša nevestica…bit… pogotovo aš takova ča ni mogal doživit va Ričkon internatu kadi je ko školarac tih let živel i stical znanji, muškost i ravnotežu z med kopna i mora ko ga je vavik vezalo. Otočanin koga je more hranilo od mića odlučil se opet za more i ono zanimanje ko ni baš lahko i s kin se kruh ji, ona sa sedan kor. Dužnost pomorskog strojara počel je na starin parnih brodi, a pomorsku karijeru završil na najsuvremenijin. Na brodi nigdašnje Ričke Jugolinije kadi je oddelal celi svoj radni staž oplovil je se mora svita i videl, a i doživel sega i sača.
Danica je čekajuć pisma ili retki telefonski pozivi naručeni va Griškoj pošti ili Mjesnon uredu, jer v to vrime Grižane još nisu imele telefon, a o mobiteli još ni niki nit mogal sanjat, imela brigu o njihovoj kući ku su sami udelali, čuvala njihove dvi hćerčice Davorku i Marinku, brižeć brigu od prvih njihovih koračići, prvih riči, škole, fakulteta…
Rožice i masline
Tata je dohajajuć z vijaji nosil doma igračke, dari i puno ljubavi.
Danica je isto morala delat da bi zaradila penziju va Zagrebačkoj tvornici »Kamensko«, va pogonu Grižane. V se to vrime uz delo, dičinu, vrt, najveća ljubav su joj bile rožice va kući i oko nje. Marinko joj znal prnest one egzotične, ali ni mogal odolit a da uz trsi, voćke Vinodola ne zasadi i masline ke ga podsjećaju na njegov rodni Lun. I tako z leta v leto prišli su i do zaslužene penzije ka je Marinka usidrila na kopno. Ma ako čovik celi život provede z ljudi ni to lahko priznal nan je posist se na kantridu i gljedat televiziju. Zato je nastavil se ako va trećoj dobi bit aktivan. Precjednik je Udruge umirovljenika Grada Crkvenice i Vinodolske općine, član Mjesnog odbora Grižane-Belgrad, član Županijske skupštine matice umirovljenika Rika, a isto tako i član Socijalnog vjeća va Vinodolskoj općini. Dok Marinko celoga sebe daje samo da bi bil z ljudi i da bi jin pomogal i Danica se ne da. Uz se domaće dela članica je Vokalne skupine »Vinodolke« pri Udrugi za čuvanje narodnih običaji i kulturne bašćine »Juraj Julije Klović« Grižane, s kimi nastupa već dvanajsto leto va želji da se ne zataru stare pisme Vinodolskog kraja. Isto tako pravi je »virtuoz« va griških krabunosi, a onda isto tako redovita je članica Pikado grupe ka se saki četrtak sastaje va Griškon klubu penzioneri, čiji je inicijator baš nje Marinko.
Familija vredi zlata
Obidvih jih veseli kad redu na razna takmičenja i kad jin se posrići zaradit medalju ili kakovo priznanji ne da se čuje za njih kako vele nego za njihove Grižane s kimi su obadvoje srođeni. To je se ljubav, a kad ju se još spoji z »dičinun« Davorkun, Marinkun, Zoranon vnučići Amadeun i Dominikon onda kako su nan rekli to je ljubav na kvadrat pa i više, jer familija za njih vredi zlata i za nju se rabi vavik borit.
Zato slaveć »zlatni pir« dičina su jin bila desno, a rojaci i prijatelji livo krilo za stolon obasipajuć jih dari, veseljin i pismun Griškog kantautora Nevena Barca, a si oni poželeli su Danici i Marinku da budu zdravi i da se najdu opet skupa na dijamantnon piru.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285F2863285A2863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C28612861285B285828632863286328592863U (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285F2863285A2863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C28612861285B285828632863286328592863U)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Neven Barac – Crikvenice, 03:57
Neven Barac - Crikvenice (http://www.youtube.com/watch?v=bU0WDraDyt8#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 08, 2013, 11:42:06 poslijepodne
(5/5)
Z VAŠE STRANI
Balinjerada
Ki je za tisti šušur kriv, onisti ki više od 500 let ni živ – Leonardo da Vinci. Balinjeru je zmislel, da bi svetu neš ostalo, a to ni malo.
Kad smo bili mići, od 40 boxa zdolun spušćali su se sakakovi karići. Balinjere su rošćale, onput veselje su nan dale. Sa deca, veći al manji, ženske al mladići štanji karići su pejali. Balinjere su se nabavjale va garaže al Metale. Celi karić delale su ruki ke su to znale.
Ki je za tisti šušur kriv, onisti ki više od 500 let ni živ – Leonardo da Vinci. Balinjeru je zmislel, da bi svetu neš ostalo, a to ni malo.
Neću ponavjat za ča su se se balinjere rabile, da ovista pjesma ne strada. Al pred 30 let zmislela se gara ka se zove Balinjerada.
Duško Jeličić Dule otac je Ča-vala i oviste gare s karići ka nan je zadovojstvo dala. Petnajst let kašneje Gudac Jerkotu prišla je žeja da počne delat od dreva karići, sličneh onen keh je pejal al oni njega.
Velu sreću su mu dali, kad su se po ceste zdolun sami kalali.
Pasalo nan je detinjstvo i ondašnje gare s karići, ma smo ipak va duše ostali otročići.
Marina ČESEN
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285F2863285A2863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C28612861285B285928632863286328592863T (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285F2863285A2863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285C28612861285B285928632863286328592863T)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Balinjerada 2009 – Opatija, 09:01
Balinjerada 2009 - Opatija (http://www.youtube.com/watch?v=5KCG5_1gPRc#)
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 13, 2013, 11:08:17 poslijepodne
ČETVRTAK, 24. SIJEČNJA 2013.
6 člankov na dalmatinskomu ča(i)kavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
1/6
aktualno
Glava Šotobraco
Piše: Branimir Periša
Na kubike
-Neka oni gori daju i dile šta oće, al' mi ne damo svoju staru grasku jezgru!
-Je, ni za šta osin za kubike vode i šume! Poduzetnički inkubator u staroj graskoj jezgri pravi je odgovor za sve koji želu koristiti nove, kreativne tehnologije! Zato ću pridložiti da svako od gostiju, turista, stranaca, koji uđe u staru grasku jezgru bude izmiren po komadu i po kubiku, a isto tako i njiove aute, koje bi se, zbog ipak oskudnog prostora, mogle među zidinaman parkirati uspravno! Dvostruki kriteriji plaćanja, idemo na reciprocitet! Kako oni s našim vodaman i šumaman, tako ćemo mi š njiman - proklamirala je Dobra Parona kreativnu tehnologiju za spas stare graske jezgre.
U nedostatku pametnijega posla Dobra Parona teke se igra kviza i Tarika Filipovića. Tema je ono šta su nan razni vođe i političari ostavili u teštamenat - jedino šta se ispitanici ne tribaju posebno pridstavljati jerbo sve znadu jedni o drugiman; toliko dobro i detaljno da se razumu dočin se pogledaju. Doduše, tolko su štufi od svakodnevnog, dugogodišnjeg druženja da se teško mogu očiman ošervati, al' nećemo sada od otomen.
-Daklen, šta bi bilo ono najvažnije, da ne rečen, esencija ostavštine druga Tita? - pita ona sasvin ozbiljno i primjereno udegenčena, pari da je u nju, betulicu i njezine mušterije upačena kamera br. 3 luksuznoga studija nacjonalne televizije.
Pa kako se zablenila u El Tigrea, ovi je prirodno, svatija da on triba odgovoriti:
-Daklen, drug Tito je reka manje-više ka i svi drugi: 'Nastavite tamo di san ja sta!' - počeja je oprezno s odgovoran. Ali, budući da su narodi i narodnosti to svatili na razne načine, desetak godina poslin njegove smrti pala je krv, jerbo je bilo jasno da je sve skupa zastalo u onomen, drugomen ratu. Poslin toga, malo smo se u samostalnoj državi oteli ćemeru, luksuzirali i zadužili... A sada... Sada bi ja reka, vako nedostatno obrazovan za detaljnije analize, da se Titov teštamenat more svest na parolu: '88 plastičnih boca dnevno za svakoga umirovljenika' - ispalija je El Tigre. I doda kako mu je ža šta u otomen njiovon kvizu ne sudjeluje i neki od naših eminentnih ekonomista, da in pokuša objasniti kolko to radno aktivnih stanovnika, potrošača raznolikih sadržaja plastičnih boca triba biti u nas a da in baciti bocu vridnu po kune ništa ne predstavlja, al' zato umirovljeniku omogućava život dostojan čovika pod uvjeton da ih dnevno skupi 88 komada.
-Mmmm, nije loše, rekla je Dobra Parona. -Da imamo sponzora, vratili bi se kući barenko sa 50 ijada kuna... Idemo dalje - šta je ono najvažnije u ostavštini Ive Sanadera? - okrenila se prema Bili Smo Uskoro, ne objašnjavajući zašto je priskočila prisidnika Tuđmana.
-Ja bi njegovo razdoblje sveja na jednostavnu rečenicu: 'Poslin mene dolazi uragan!' - reka je B.S. Uskoro ka iz topa, no odma je zasta, jerbo rečeno traži dodatno objašnjenje: -Oće se reć' - to šta je prida ZERP Talijaniman, pa INU Mađariman i razlaufa korupciju, ipak je malo vitra prema onomen šta aktualna vlast planira pridati: šume i vode!
-Oooo... dobar, dobar - ovo mirita i 70 ijada kuna -rekla je oduševljeno.
-Na drva se ne grijen, a voda mi ne znači ništa! -otpovrnija je El Tigre i potega dugi gucalj iz zidaruše.
-Eventualno daden ruku svekru da usiče koje stablo u državnoj šumi, naravski. Ako više i ne budu državne - ne znači da jopeta nećemo u štetu, ta nije valjda da će koncesjonar stabla čuvati minskin poljiman! B.S. Uskoro saveznički ga je pogleda, pa su potiho nazdravili.
-Neka oni gori daju i dile šta oće, al' mi ne damo svoju staru grasku jezgru! - odlučno je Dobra Parona zaitnila štracu - kanavaču na dasku za rizanje mesa.
-Je l' vi to konačno, spominjete riči prisidnika Tuđmana: 'Sve za Rvatsku, Rvatsku ni za šta?' - upita ju je B.S. Uskoro.
-Je, ni za šta osin za kubike vode i šume! Poduzetnički inkubator u staroj graskoj jezgri pravi je odgovor za sve koji želu koristiti nove, kreativne tehnologije! Zato ću pridložiti da svako od gostiju, turista, stranaca, koji uđe u staru grasku jezgru bude izmiren po komadu i po kubiku, a isto tako i njiove aute, koje bi se, zbog ipak oskudnog prostora, mogle među zidinaman parkirati uspravno! Dvostruki kriteriji plaćanja, idemo na reciprocitet! Kako oni s našim vodaman i šumaman, tako ćemo mi š njiman - proklamirala je Dobra Parona kreativnu tehnologiju za spas stare graske jezgre. Ova dvojca samo su zavrnila očiman: neko in iskustvo govori da nema dovoljno stranaca kolko krativne tehnologije mi moremo primijeniti na sebi.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Miso Kovac - Hvala tebi, Šibeniče grade, 03:32
Miso Kovac - Hvala tebi, Šibeniče grade (http://www.youtube.com/watch?v=DXI64RDTYxE#ws)
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 13, 2013, 11:09:19 poslijepodne
ČETVRTAK, 24. SIJEČNJA 2013.
6 člankov na dalmatinskomu ča(i)kavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
2/6
županija
Kazivanja izgubljenog vremena
Piše: Marija Krnčeviš Rak
Svaki dan dica su kupila đubar
Između drugih poslova koje su dica morala radit, svako dite, muško, a i žensko, tribalo je po putiman kupiti đubar. U mistu je prije bilo puno tovari, mazak, konji, tako je đubra bilo vaik po putiman. A svakodnevni posa diče je bija kupiti đubar. Ko bi tija više skupiti, triba je uraniti: vazmi vriću priko ramena, izaberi jedan put, koji oćeš, s kojin ljudi sa živin gredu put polja i tako hodi poton po toliko kilometri i kako di vidiš koju balegu, onako je skupiš i š njon u vriću. Ali kako je bilo puno diče koja bi tako odili u đubar i kako je svako dite želilo šta više skupiti, a da bi štakod skupija, tribalo je uraniti, došlo bi puno puti do toga da bi se potukli oko vrpe baleg - doma se nije smilo doći prazne vriće.«
Ivo Furčić u Zatonu je zabilježio kazivanje Mare Antić i Bože Martinovića koji su mu ispričali o dječjim dužnostima i igrama koje su igrali u slobodno vrijeme.
-Iako je preostajalo jako malo vrimena dići za igranje, ipak su pronalazila i vrimena i načina za to, ako ne u mistu, s obzirom na to da su u starija vrimena dica tribala dosta raditi i u polju i kod kuće, onda u pasi, čuvajući sitniju ili krupnu stoku. Najčešće dičje igre, isto tako i divojačke i momačke bile su kraba, na špice, na buče, te na krvnika.
Za karbu na ravninu se postavi jedan oveći kamen. Igrači se postave nešto podalje i zabacuju prima kamenu (karbi) predmete koji su se sastojali od puceta, bajama, zrna graha ili komadića porculana, rjeđe novčića, šta je ovisilo o dogovoru. Onaj igrač koji bi svoj predmet dobacija najbliže kamenu, bija je pobjednik. To će reći da je ima pravo da pokupi predmete svih ostalih igrača.
Na špice je više ženska igra, igra kamenčićima. Nađe se pet okruglih kamenčića veličine ploda bajama, zatim se četri kamenčića postave na hrpu, a petog se zabaci u zrak oko jedan metar. Za vrime dok se bačeni kamen spušta prema zemlji igrač mora uzeti jedan od ona četri postavljena na hrpi, ali da se pritom ne dodirne ostala tri i da u zraku istom rukom dovati onoga zabačenog. I tako redom dok se ne pokupe i ostali kamenčići. Onaj igrač (igračica) kome to uspije, smatra se pobjednikom.
Namećanje je bilo poznatije pod nazivom kamena s ramena, a to je igra u kojoj se, obično momci, nadmeću ko će dalje odbaciti kamen određene težine koji je rukom prislonjen na rame. U ovoj igri potrebna je u prvom redu snaga, a i vještina.
Igra na krvnika često se igrala, posebice zato šta nije iziskivala nikakve posebne terene, borilišta, moglo se igrati na bilo kom mistu, prostoru. Za ovu igru potrebna su četri igrača - krvnik, lupež, sudac i davalac.
Lupež je bija onaj koga je triba krvnik između ostale trojice pronać. Nakon pronalaska lupeža, sudac bi dosuđiva kaznu. Kakve će se kazne izricati, obično bi se igrači prethodno dogovorili, a one su najčešće bile nekoliko udaraca po stražnjici, nekoliko šiba po dlanovima i slično. Kaznu je izvršava davalac.
Ko će koju ulogu dobiti, određivale su srećke koje su se pravile od komadića kartona u obliku kruga, veličine kovanog novca, s tim da je na njima bilo ispisano krvnik, sudac, itd.
Između drugih poslova koje su dica morala radit, svako dite, muško, a i žensko, tribalo je po putiman kupiti đubar. U mistu je prije bilo puno tovari, mazak, konji, tako je đubra bilo vaik po putiman. A svakodnevni posa diče je bija kupiti đubar. Ko bi tija više skupiti, triba je uraniti: vazmi vriću priko ramena, izaberi jedan put, koji oćeš, s kojin ljudi sa živin gredu put polja i tako hodi poton po toliko kilometri i kako di vidiš koju balegu, onako je skupiš i š njon u vriću. Ali kako je bilo puno diče koja bi tako odili u đubar i kako je svako dite želilo šta više skupiti, a da bi štakod skupija, tribalo je uraniti, došlo bi puno puti do toga da bi se potukli oko vrpe baleg - doma se nije smilo doći prazne vriće.«
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Korčula-Ovako pivaju naša dica"ZBOR ANĐELA ČUVARA" u Korčuli, 04:05
Korčula-Ovako pivaju naša dica"ZBOR ANĐELA ČUVARA" u Korčuli (http://www.youtube.com/watch?v=A7yy9BN2eag#)
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 13, 2013, 11:11:08 poslijepodne
ČETVRTAK, 24. SIJEČNJA 2013.
6 člankov na dalmatinskomu ča(i)kavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
3/6
borša
Riječ urednice
Piše: Nevena Banić
Iz prve ruke
Informator iz prve ruke, ufino nazvan 'radio mileva', more biti i muško i žensko, s tin da se muški primjerci često od milja još zovu i babetinama. Radio mileve su zapravo bile preteče interneta na ovin prostorima jer su informacije koje bi njima došle do ušiju dolazile do ljudi brže nego one na internetskin portalima.
Koliko znadete onih koji uvik sve informacije imaju - iz prve ruke?! Onih šta su uvik tobože bili prvi na događaju, uviđaju, koji ćire kroz škure po cile dane da in, ne daj bože, štagod ne promakne u susidstvu ili na cesti, koji ćes vama, iako vas znaju samo zeru, bez problema sisti na kavu i postavljati van bez pardona pitanja kojase inače ljude ne pita, ki šta su k'lika ti je plaća ili rata od kredita. I onda na prvoj idućoj kavi, s prvin idućin čovikon kojeg također ne znaju, zaključiti, tobože zabrinuto, da vi nemate za biber i da van ne gine bankrot, jerbo van cilu plaću iziđe kredit za stan. Onda oti ode kod trećeg, pa mu još zeru okiti priču i doko petog dođe banka van je već odnila stan, a vi spavate u podstanarskoj sobici sa čučavcen.
Informatori iz prve ruke, ufino nazvani 'radio mileve' (nisan sigurna točno zašto se zovu baš tako) znali su sve pokojnike u gradu, pogotovu one koji umru pod nerazjašnjenin okolnostima. Isto tako, poznaju svakog ko negdi napravi neki belaj. Oti iz prve ruke uvik znaju koliko je točno težija kapitalac kojeg je kočon uvatija neki ribar i dok ta informacija dođe iz njijove prve do treće ruke, riba obično od brancina od kil i po postane morski pas od pola tone.
Radio mileva more biti i muško i žensko, s tin da se muški primjerci često od milja još zovu i babetinama. Radio mileve su zapravo bile preteče interneta na ovin prostorima jer su informacije koje bi njima došle do ušiju dolazile do ljudi brže nego one na internetskin portalima. To su oni susidi koji će, taman kad van mater i ćaća poviruju da ste kući došli u dva u noći, poviknit priko ograde: 'Ne bi se tila mišat, al čini mi se da san čula vrata u 3.56.' I morete se slikati.
Vaša Nevena
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Rekla nam je najgore o tebi…
Oprosti mi, papi, što sam druge sluša...
Radio Mileva, 04:19
Radio Mileva (http://www.youtube.com/watch?v=dglJo4ePzOA#)
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 13, 2013, 11:13:04 poslijepodne
ČETVRTAK, 24. SIJEČNJA 2013.
6 člankov na dalmatinskomu ča(i)kavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
4/6
borša
žena pomorcu
Kako je replikant preobratija priju
Prija je sidila ki okamenjena i držala spravicu ki da se boji da će je svaki čas napasti.
-Ai, jesi ti ovo oprala nakon korištenja? - namjerno san pitala da ciman priju. Umalo ga nije bacila na pod.
-Naravno. A znate zašto san van ga pokazala? Zato jer je on replika...-smijuljila se Ai. -Replika čega? - pitala je prija.
-Replika Matinoga. On je da to izraditi specijalno za me, po sebi - rekla je Ai.
Ai je slavila šest miseci od svog doseljenja. Normalno, pozvala je mene i priju, lako trenutno ne govorimo, mi smo joj jedine prijateljice. Sidile smo i gucale tortu u tišini. Prija i ja smo se odmiravale ispod oka. Ai je odlučila pokazati poklon kojeg joj je Mate posla za ovu prigodu. Đonila je oveću crvenu kutiju i tražila da zatvorimo oči. I jesmo. Sad možete pogledati, rekla je. Bija je to dildo. Srednje veličine, boje kože. Ki pravi.
Prede 'rrrrrrrrrr'
Prija je razrogačila od ki vareni zec. Ja san se smijala. Priji su se rute tresle dok je Ai nutkala da ga uzme i pobliže razgleda. Ai se hvalila kako vibrator ima tri brzine i kako 'prede rrrrrr'. 0pa,naučila si i reći slovo 'r' zahvaljujući vibratora, zezala san je. Prija je sidila ki okamenjena i držala spravicu ki da se boji da će je svaki čas napasti.
-Ai, jesi ti ovo oprala nakon korištenja? - namjerno san pitala da ciman priju. Umalo ga nije bacila na pod.
-Naravno. A znate zašto san van ga pokazala? Zato jer je on replika...-smijuljila se Ai. -Replika čega? - pitala je prija.
-Replika Matinoga. On je da to izraditi specijalno za me, po sebi - rekla je Ai. Bolje da nije. Prija se toliko užasnila replikanta da ga je fitnila na pod. Ai je vikala: šta radiš, razbićeš ga! Upalila ga je da provjeri je l' sve ok i - odahnila kad je čula kako 'prede'.
-Ai... ti to zbilja radiš? S time? - prija se zgražala.
-Nego čime će - rekla san ja, a ona se pravila da me ne čuje. Gledala je kako Ai vibrator brižno posprema u kutiju i odnosi u spavaću
-Svaka čast Mati na ideji - rekla san ja kad se Ai vratila.
-Jel'da? Baš me iznenadilo kad ga je poštar jutros donija - rekla
je«.
-A zato si ti odgodila proslavu za popodne, jutros si slavila sama...
- Ai i ja smo se cerekale ki blesave. Prija je i dalje sidila ki na sprovodu.
-Stvarno si pećinarka! Pari da ti je pokazala H-bombu, a ne vibrator - popljuvala san je.
-Ne razumin kako to nekom može bit normalno! - čudila se ona.
- Ašta tu ima bit nenormalno! - ja naravno u kontri.
- Pa, da - uključila se Ai - samozadovoljavanje je nešto prirodno, pogotovo kad nan muževa nema. To uklanja stres, popravlja raspoloženje, općenito pomaže mentalnom i fizičkom zdravlju... Probaj pa ćeš vidit-rekla je Ai.
Radna skupina za drkanje
-Fala lipa. Ja se čuvan za muža - odgovorila joj je prija.
-Pari da će ti se izlizati... - poklopila san je.
-Ne znan, mene je sram iti pomislit na to. Stvarno. Meni je to nekako... fuj. Šta ima zabavno u tom da se igran sama sa sobom? I pravo da kažen - ne znan ni šta bi to tribalo radit.
-Ajme meni - ona ne zna kako se masturbira, a i osnovci to znaju -opet san je napala.
- Moš mislit šta osnovci znaju kako masturbirati - pobunila se.
-Da ne znaju! Moraju li znati kad uču to u školi! Za ocjenu! I to prema naputcima stručnjaka iz posebne radne skupine Ministarstva školstva!
-Ma ti to zaozbiljno?
-I ti tek sad to čula! A misecima cila država o tom priča! Baš jesi pećinarka! - ponovila san joj.
-Auuu... a kad se uči u osnovnoj školi, znači to svi tribaju znati?!
E sutra ću onda odma zvati Ministarstvo i reću da ću in platit, nek mi pošalju jednog od ti svoji stručnjaka za drkanje da mi sve pokaže ali baš pravilno, točno onako kako se to radi u Ministarstvu školstva - odlučila je prija.«
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Mate Mišo Kovač Ako me ostaviš SPLIT 1993, 05:14
Mate Mišo Kovač Ako me ostaviš SPLIT 1993 (http://www.youtube.com/watch?v=s34XnPV5NEI#)
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 13, 2013, 11:13:50 poslijepodne
ČETVRTAK, 24. SIJEČNJA 2013.
6 člankov na dalmatinskomu ča(i)kavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
5/6
panoptikum
Iz kužine babe Tonke
Test za pripoznat zimi pravu, ljutu onu vlašinu - upitajde ga na šta se grije. Na drva, brate, našta drago!
-Ja ti, moj rodijak, gledan u špaker, kroz ona caklena vrataca, ki u teveliziju. Namistin tanburin ki stočić i gledan je kako unutra lipo placeka i kako se zera cakli i nama mi srce zaigra i toplo mi, moga bi u kratkin rukavin stat - govori meni tako moj rodijak Antiša o svojoj očaranosti špakeron i vatron. I veli da bi prije, dok je ima špaker bez cakleni vrataca vatru sluša. Ki radijo! 'Sija bi ti, rodijače, uz špaker i undak bi ti je sluša kako unutrin pucketa. Jedanput san tako i uvo saparija!
Evo da ne znate kako ćete najlakše u ove ledene zemane pripoznat pravu, ljutu onu vlašinu, makar ništa na njemu ni okolo njega ne daje oklen je. Upitajte ga samo čimen se grije. Akol vari se izdreči, čudeć se šta tako janko pitate - 'Na drva, brate, da našta drugo!' - nama morete bit sigurni: Naš je, ne more nam ga niko ukrast!' Ne more ti se naše čeljade ugrijat prez vatre pa to ti je. Neka ga je davno napustija, u njemu je osta komin i ona vatra na njemu, na kojon se on još i dan-danas grije, pa makar je i kroz caklo gleda. -Ja ti moj rodijak, gledan u špaker, kroz ona caklena vrataca, ki u teveliziju. Namistin tanburin ki stočić i gledan je kako unutra lipo placeka i kako se zera cakli i nama mi srce zaigra i toplo mi, moga bi u kratkin rukavin stat - govori meni tako moj rodijak Antiša o svojoj očaranosti špakeron i vatron. I veli da bi prije, dok je ima špaker bez cakleni vrataca vatru sluša. Ki radijo! 'Sija bi ti rodijače uz špaker i undak bi ti je sluša kako unutrin pucketa. Jedanput san tako i uvo saparija! Ko je smija reć kako i od čega, ko bi od ruganja živ ostal
- smije se sam sebi i manitovštini svojon Antiša.
Gleda u špaker ki u TV
I je, živa istina, u pravu je. I ja se i sam još i danas grijen špakeron na drva. Iman, iman ja i klimu, đava je odnja, na nju me ona moja nalentala
- imaju svi, pa šta ne bi i mi, nismo ni mi najgori - i tako, sprovedo je i ja. Šta ćeš, ko će sa svakin ratovat. Dikod valja i izgubit da bi čeljade imalo mir božji u kući. Imaden i pećicu na struju, oni sa tri spirale, to mi je zaostavština od pokojne strine. Ali je na palin. Imaden nigdi i onu grijalicu na plin, šta za oči ujda, al sve to vragu ne vridi prez drva. I ja mislin da je to u namin vlajin sikički, na bazi živaca. Meni je zimi svagdi ledeno di ja vidin da vatre nema. I more bit i dvacet i tri i četri u sobi, mene svedno niki led spopada, niki me ježuri vataju i ne ćutin se kako triba. Ačin vatru vidin, ili je samo čujen da puca i plansa - druga pisma. Ki da sritnen najrođenijeg, koji mi se javlja, ki svoj svomen. Upočini, ugrij se, osuši, zapali, proljudikaj. Raširi dlanove iznad ploče, pa promeljaj
promrzle prste kroz jednu i drugu ruku, pa reci: -Je grije, bog je pomoga. Vridi zlata!! Pa metni lončić vode gori na ploču za čaj, uzvariće odma, pa će se topla para ki blagosov dizat do plafona. Zamrslisat će čila kuća. Ana klimi, uzvarićeš vraga njega. Nega ćeš još kad ono otpune, uzdane, mislit da je ko u kući umra, pa straši. Vrag van klimu odnja, ko se još na njoj i na struji ugrija.
Znan ja šta ćete vi reć - Lako je vamin grijat se na špaker kad imate svoji drva, izađe vas mukti. Bi, kad bi piša u rezevar od auta i u oni od štilovke, velin takima ja. Oni ne znaju da mene moja drva izađu duplo nega ova kupovna. Zato i ne pantin kad san i pila, nega kupin svake godine di i drugi svit. I vajik kažen da više neću. Jerbo, naručiti četri kubika, a on doveze, istovari, a ja na oči vidin da tu nema više od tri. I onda lipo složin uza zid od garaže - tri metra dužine, metar širine i metar visine. Rodijak, velju ja, kolko se ja razumin u matematiku, ovu su tri kubika. Jesu velju on meni. Pa ja san naručija četri. Jeste, veli on meni, pa ste i dobili četiri prostorna metra drva. Kako, velin ja njemu, šta kubik i prostorni metar nisu isto? A, ne, ne velju on meni-prostorni metar drva van je 0,75 od kubika.
U Liku kad zakija
To svi znaju da se to tako prodaje. Eto, velju, ja ne znan, a i svi drugi, s kin san god priča, mislu da vi kradete, al jopet iđu u vas jerbo nemaju di drugo. Al, ajde, dobro, vrag odnja i kubike i prostorne metre, nisan ni ja popija pamet ciloga svita, al moraju li baš svaki i cigli put kad naručin drva bit - sirova? Ajde šta su mokra, zato bi još lako al zelena, juče upilana. I onda u špakeru neće gore, nega samo cmolju, a umisto žerave iman pepel.
Ovi šta prodaju drva iđu po njizi u Liku, kad zakija, kad niko ne pita ni kakva su ni pošto, nega samo daj - da su ikakva. Oni su ki i ja i sam. Ni ja priko lita ne mislin o drvin, nega kad led stegne i onda bi tija da me čekaju na me - evo na. I nikad ne nabavljaju više nega šta mogu prodat, da in ne leži likvidnost na stovarištu u drvin, nega u džepu di mogu pritakat kako je njizi volja. Pa ti pobro, ako nisi na vrime doša, i ako nisi red čeka, ostado bez ičega. I onda svake godine kažeš: -Ma neću se ja nikome molit pokraj svoji ogreda. Dogodine ću ja štilovku u ruke...'. A dogodine, fala bogu, ki ove godine. I ja i ovi šta prodaju. A i zašto bi se minjali kad nan je vako dobro? «
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Upalit ću špaker i stavit dva jaja u tavu....
Đubrivo - Večera Uz Svijeće, 02:06
Đubrivo - Večera Uz Svijeće (http://www.youtube.com/watch?v=hcwRerZG16g#)
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 13, 2013, 11:15:45 poslijepodne
ČETVRTAK, 24. SIJEČNJA 2013.
6 člankov na dalmatinskomu ča(i)kavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
6/6
sport
Odšpondedošponde
Valja uzet kinine kontra ženine depresije
Ovi naši rukometaši vajik sve radu naopako. Nikad nji čovik nije moga pogledat lipo kako sliči, jer cili dan čekan i dršćen da mi televizija proradi, i kad je proradila, oni za pet minuta napravu deset razlike, i ko će ondak gledat. Umisto da to bude teke uzbudljivo pa ko su i jači za toliko razlike, nego odma nama deset razlike. Utrnija san televiziju ćapija lumbrelu i uteka vanka.
Po cili božji dan pada kiša, pa ko more ovo izdurat. Velu daje ovi ponediljak bija najdepresivniji dan, i bogami je tako. Cili dan je lila ka iz kabla, a ja u kući sam s njome. U nike mire je nestalo struje, a kade je došla niko oni maks užeć. I dok san ja breštima, ona je samo odala i u neke mire bi rekla:
-Do njizi je. Ma kako ona znade da je do njizi, ka da je baš nju nazvalo i reklo da je do njizi, ma šta ne muči za gospu blaženu nego se u sve prtlja. Tek navečer san odanija jerbo je proradija, a tako san moga i gledati rukomet. I taman san se namistija, kuragu i rukomet, i televizija i sav šport. Počeja san breštimat i mavat rukaman, a ona se čudila da koji su mi vrazi sade. Ovi naši rukometaši vajik sve radu naopako. Nikad nji čovik nije moga pogledat lipo kako sliči, jer cili dan čekan i dršćen da mi televizija proradi, i kad je proradila, oni za pet minuta napravu deset razlike, i ko će ondak gledat. Umisto da to bude teke uzbudljivo pa ko su i jači za toliko razlike, nego odma nama deset razlike. Utrnija san televiziju ćapija lumbrelu i uteka vanka.
-Di te vrag goni po ovom vrimenu, viknila je za menon.
-Iđen u spuže, viknija san i u sebi zabreštima, jerbo mogu i kuragu sade kad je ona pitala di san diga glavu. Ma ljudi moji ova ženska čeljad rođena je samo da nas sekira. Otiša san i odigra loto i to ovi u kladionici, ma odma san zna da je bacila čari, od pet brojeva koje san zapisa uvik je izaša onaj do njega, eto to ti je depresivan dan. Pratija san teke i novine i ima šta vidit. Kažu da je ove naše košarkaše provalo pokrast u Dardi, i da je vajik tako, ali to ne triba čudit, jerbo mi imamo dva kluba u gradu i ne mogu se ništa dogovoriti, šta oće reć da ne držu jedan do drugoga, a kako bi ondak tribali da drugi držu do nas, nego najgore je šta u to prtljaju dicu. Vajik divanu maknimo dicu s ulice, a ovako kad in ne daju da igraju samo jih tiraju na ulicu, sve iz svoji šporki posala. Dobro van doša ovi depresivni dan, ajte evala van bilo...
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Vice Vukov - Dalmatinska elegija (iz emisije U dobrom društvu),
03:44
DALMATINSKA ELEGIJA
I ova mala kala u suncu, cviću sva,
kontrade skalinade, di šetat san se zna
i ti fumari stari iz koji dima ni,
i naše none bone ča volimo ji svi...
To nestaje sve daje, sve to ča srce zna,
drugare tražim stare, al furešt sad sam ja.
ni Duje, Dane, Frane da dojdedu na mul
kod tete Marijete da popijedu žmul.
Te škure balature ča stididu se sad,
ferali ča su sjali kad mrak bi pa na grad.
portuni i kantuni di čeka san je ja,
šentade serenade, noć puna pisme sva...
To nestaje sve daje, sve to ča srce zna,
drugare tražim stare, al furešt sad sam ja.
ni Duje, Dane, Frane da dojdedu na mul
kod tete Marijete da popijedu žmul.
Sve nestaje sve daje u dragom gradu tom,
sve nestaje, al' traje ta bol u srcu mom.
Vice Vukov - Dalmatinska elegija (iz emisije U dobrom društvu) (http://www.youtube.com/watch?v=-kQJz7eKaFk#)
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 26, 2013, 11:23:10 poslijepodne
S kamika i mora
Tenk ju, ic okej
Zgljeda da za delat va Europarlamentu ne rabi znat strani zajici, ma zato se provajte javit na natječaj za čistačicu, konobara, šofera i bilo ko drugo zanimanje, pa će poslodavac iskat i znanje stranog zajika. To j' nekakov standard ali minimum minimuma ča bi se reklo. Ma naši pulitičari i pulitičarki očito ne moraju zadovoljit ni ta najmanji kriterij. Ne moraju znat niš.
Ipak, znan i dosti njih ki savršeno znaju ingleški i još ki zajik, obrazovani su, imeju čak i znanje z diplomacije i europske pulitike, ma takovi leh moru sanjat da kot naša Ingrid za šest hiljad eurih delaju va Europskon parlamentu. Neki od takoveh su i na burze, aš je pul nas pulitička podobnost vavik bila važneja od stručnosti i znanja.
Piše: Kim Cuculić
Potle teksta o prevođenju čakavštine na hrvackoj televizije, nazvali su me neki čakavci ki se z ten nikako ne moru složit. Za to imeju i fanj dobri argumenti, o čen ćemo pisat na jednon drugon mestu. Ima i oneh ki smatraju da ni problem čakavica, leh da bi ponekad rabilo prevodit čak i hrvacki filmi. Zač? Pa zato aš je, ne znan zač, zvuk va hrvackin filmimi tradicionalno loš, a ima i glumcih ki znaju mrmljat sebe va bradu pa ih se niš ne razume.
I tako smo divaneć o zajiku prišli i do naše Ingrid Antičević, za ku smo i prije leh je šla va Europarlament znali da ne zna ingleški. Jedna novinarka otela j' doznat kakovo j' znanje toga zajika va Hrvackon saboru, a rezultati su bili poražavajući. Ingrid je na pitanje novinarki odgovorila leh svoje legendarno: »Tenk ju« i pobigla od kameri. To me spametilo na onu našu misicu Fani Čapaliju ka j' na izboru za miss sveta leh znala reć: »Ic okej«. Z sega toga svet bi mogal dokončat da Hrvati baš i nisu talentirani za strani zajici.
Ipak, znan i dosti njih ki savršeno znaju ingleški i još ki zajik, obrazovani su, imeju čak i znanje z diplomacije i europske pulitike, ma takovi leh moru sanjat da kot naša Ingrid za šest hiljad eurih delaju va Europskon parlamentu. Neki od takoveh su i na burze, aš je pul nas pulitička podobnost vavik bila važneja od stručnosti i znanja. Kad se to zamemo va obzir, Ingrid Antičević je zaspraven prava osoba ka nas prezentira va Europe. To j' naša slika i prilika. Kot i kad je Jadranka Kosor pul Obami došla z onun velun boršun i iskala autogram.
Zgljeda da za delat va Europarlamentu ne rabi znat strani zajici, ma zato se provajte javit na natječaj za čistačicu, konobara, šofera i bilo ko drugo zanimanje, pa će poslodavac iskat i znanje stranog zajika. To j' nekakov standard ali minimum minimuma ča bi se reklo. Ma naši pulitičari i pulitičarki očito ne moraju zadovoljit ni ta najmanji kriterij. Ne moraju znat niš. Pa onakov govor va Europskon parlamentu mogal bi održat saki čovik z cesti, aš za reć »Pipl mast trast as« ne rabi neka vela mudrost.
Inače, si Hrvati ki baren malo znaju ingleški ali ki drugi zajik, a va svojoj zemje nigdar neće nać delo, pakiraju valiže i išću bolji život kade drugde. Kad san pasanu šetemanu spred »Tiska« na Korzu videla filu judi, ke j' čuval zaštitar, mislela san da j' to novi val hrvacke emigracije. Potle san doznala da su va dugačkoj file bili oni ki su čekali biljeti za utakmicu Hrvacka – Srbija. Navala j' bila takova da bi čovik pomislel da se pul nas »rat« nastavlja, sad na nogometnon terenu.
Zvir:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285E2863285A2863285A28582859285B28632893289328632863285E285D285A285E285C285928632863286328592863C (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285E2863285A2863285A28582859285B28632893289328632863285E285D285A285E285C285928632863286328592863C)
Citat:
ingleški, 01:08
http://www.youtube.com/watch?v=WTEn9m_CHQM (http://www.youtube.com/watch?v=WTEn9m_CHQM)
Velo Misto: Strikan i netjak ( Ingleski kralj ), 02:27
Velo Misto: Strikan i netjak ( Ingleski kralj ) (http://www.youtube.com/watch?v=EcsPdSBsN6E#)
Autor: Ljudevit Kaj - Veljača 26, 2013, 11:24:28 poslijepodne
S kamika i mora
Sneg
Zaspraven san van ja snežna kraljica vreštu, ča će reć da već tri dani ne moren dalje od privrata. Moren, ma hodeć aš bus ni vozil, a danas moren i z buson, ma nima ki. I da j' to prvi put, ne bin niš rekla, leh san treti put va belomu izgnanstvu, tako da ću sad reć ono ča san mislela da neću nikada – neka ov sneg gre mater ženit.
Piše: Slavica Mrkić-Modrić
Čuda put su mi rekli i da san kraljica cigani, i da san kraljica maškar, i da san kraljica bedastoći, ma sad san i ono ča do sada nikada nisan bila, a to je – snežna kraljica. Ma nemojte ni pomislet da j' Slavica postala Janica, to nisu mogle ni puno spretneje i šegaveje od mane, pa kako ću ja ka j' na skiji stala leh jedanput va životu i onput po celomu Platku zijala – maknite se, aš ne moren fermat, a ne umen ni obrnut.
Zaspraven san van ja snežna kraljica vreštu, ča će reć da već tri dani ne moren dalje od privrata. Moren, ma hodeć aš bus ni vozil, a danas moren i z buson, ma nima ki. I da j' to prvi put, ne bin niš rekla, leh san treti put va belomu izgnanstvu, tako da ću sad reć ono ča san mislela da neću nikada – neka ov sneg gre mater ženit. Pošteno bi bilo reć da gre mater ženit to komunalno poduzeće ča čisti cesti po Kastvu, aš neka mi niki ne govori da va tri dana nisu dospeli očistit oneh, već spominjaneh pedeset metri ceste ka bi me popeljala va slobodu. Ma ralicu va mojoj ulice pasana tri snega ni bilo videt. Jedino ča načini je da kad pasa kraj nje nahita sneg na ulaz i tako šundra vas trud oneh brižtneh starci ki po celi dan mašu z lopatun da njin ne dojde kakov komunalni redar i naplati kaznu.
Od silnoga straha, brižnići očiste ne leh spred vrat i po škalami, očiste oni i vas privrat, si auti, mada nisu njihovi i kuliko moru tu sakramensku cestu. Se su van to lučki delavci ken delat va životu ni niš stranoga, ma ne vole ni kad jih neki maltretira pa ono ča zdele ralice grdo j' i za čut, a kamo da bin ja sad to ponavljala. Da ju utaknen ja bin njoj, verujte, rekla i puno hujeh stvari leh oni. Aš ni ja ne volin kad me neki za monu drži. Najme, naslišen čera radio i čujen kako ovi busi voze, oni ne voze, a med onimi ki ne voze dakako da j' i on kastafski. On da radi snega pelje leh do Belići, ča znači da j' i sam grad Kastav odsičen od svita. I onput se ja pitan – kako vozi klanjski bus, kako on za na Hreljin gre skrozin do Biljina, kako pelje on na Grad Gromik, a Kastav sopeta vrite. I dokončan – ja, sopeta j' sneg iznenadil i pal pred vikend, a kako j' vikend za počinut, onput vas pošteni svit, pa i on komunalni, lipo počiva.
Znan da će sad ta pošteni kastavski komunalni svit reć da san bezobrazana, da san nevaljata, da niman pravo aš da su se oni finili od dela i da postoje prioriteti, i ki zna ča još, ma jedino ča ja znan i ča ću njin reć je da si mi jednako plaćamo komunalne daći i da bi bil red da za plaćeno dobijemo neš nazada. Ne govorin da ne razumen prioriteti, ma i mi neprioritetni saki mesec punimo gradski proračun, pa bi bil red da za ti soldi dobijemo ako ne prioritenu, a onput baren neprioritetnu uslugu. Onu z odgodun.
Ovako ispada da bismo mi neprioritetni namesto Gradu Kastvu komunalnu naknadu trebeli plaćit Svevišnjemu. Zač? Zato aš nan jedino on očisti cestu. On nima ralicu, ma nima ni prioriteti, ni vikenda.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285D2863285A2863285A28582859285B28632893289328632863285E285D285A285D2859285A28632863286328592863G (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285D2863285A2863285A28582859285B28632893289328632863285E285D285A285D2859285A28632863286328592863G)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Nevica
(tal.: sneg curi)
Lipi kraju moj -Nevia Rigutto, klapa Kastav, 04:50
Nevia Rigutto and klapa Kastav singing "Lipi kraju moj" by Mirjana Bobus.
Arr.Josip Forembacher, David Trkulja
Lipi kraju moj -Nevia Rigutto, klapa Kastav (http://www.youtube.com/watch?v=KgpbVjbukME#)
Autor: Ljudevit Kaj - Ožujak 01, 2013, 11:58:40 poslijepodne
šjora Špia
Sam čiulaaa, sam vidilaaa...
Čiuvaj zdravlje!
Baš me interesira sta ćemo doznati kada analize i ekpertize završu, koliko su škodile sve te lazanje, tortellini, hambugeri i druge stuari punjene sa sumlivom konjetinom. Neki criminal je sigurno perche’ njanche jedan od tih proizvođaći nije štupido da potrošačima pokloni kualitetno i skupo meso od konja umisto jeftinije govedina i da nideri ne stavi la declarazia o temu. Znači, to konjsko meso je bilo puno jeftinije a to znači, sumlivo.
Šam čiula… a moze biti jušto, da su to bili isluženi trkači konji kojima se dava dopping za bolje muškole, jušto caco to uzimaju i neki sportaši da im mišići budu jači. Sigurno neću to kupovati ali sada ja sumlam anche na meljeno meso sta ga koi put kupujen.
Dragi moi šimpatični čitaozzi, ne žnam caco vi ma ja sam jako zabrinuta za nashe zdravlje. Pogotovo sta nam bolnizze i ambulante gredu remengo i sve će nam rezati. Iman teror sta kupujem jer svuderi, u svaken proižvodu vidin vraga. Sta ja tu mozen kad nas straše na sve strane? Forši da se pravim gluha i ćorava, lakše bin stala. Gledan po naprednoj, kulturnoj, demokratičnoj i visoko razvijenoj Europi caco slipe i kojonivaju potrošaće, ma isto caco i tu. Meso od govedine i junetine, ma ste vidili caco su furbasto izmišali i meso od konja? U prvi moment sam sama sebi rekla, pa sta, meso od konja je vajk bilo zdravije i vishe na zieni nego ono od govedo, svinja, taco dalie. Infatti, svaki put kad passam blizu merkata na kantunu prema teatru, vizavi zeljezare, se domislim one male bekarije koja je prodavala samo meso od konja. Da se kapimo, ako se i vi sta mate šuoje godine domislite na nju, onda ćete znati da nije uvijek bilo na prodaju. Valda je mesar čeka samo kvalitetne bišteke pa se znalo dogoditi da si došao kupitiali bi ti reka: “Nema nista danas! Dođite sutra.” Aj che lipe bišteke, velike, duge, sočne i taco dalie, neka se ne ufendu vegetarianzi, molin. I sad, pitanje za actualni problem tako široke prevare. Baš me interesira sta ćemo doznati kada analize i ekpertize završu, koliko su škodile sve te lazanje, tortellini, hambugeri i druge stuari punjene sa sumlivom konjetinom. Neki criminal je sigurno perche’ njanche jedan od tih proizvođaći nije štupido da potrošačima pokloni kualitetno i skupo meso od konja umisto jeftinije govedina i da nideri ne stavi la declarazia o temu. Znači, to konjsko meso je bilo puno jeftinije a to znači, sumlivo. Šam čiula… a moze biti jušto, da su to bili isluženi trkači konji kojima se dava dopping za bolje muškole, jušto caco to uzimaju i neki sportaši da im mišići budu jači. Sigurno neću to kupovati ali sada ja sumlam anche na meljeno meso sta ga koi put kupujen. Chi mi garantira sta je umišano unutra? Colico vidin, inšpekzie se nisu baš previše spotili za sve kontrolati. Ma svi varaju. Ste čiuli škandal sa nutellom? Moj Pićo obozava i kad bi moga, ziela tegla od pola kile bi maznuo za pet minuti. Šam čiulaaaa da je anche ona na optuzenička klupa i firma plaća velike multe jer unutra ima nedozvoljene dodatke kao sta su hidrogenizirana biljna ulja, ono stetno od palme i previše šećera. Znači da deblja dizzu a na reclamama varaju i nije po EU normi. Ecco, jedan razlog vishe da ne trošim šolde na nutellu. A brizni diabetičari? Anche njih varaju. Pensajte, šam čiulaaa… i to od štručnjaki sta se time bavu, da poznate firme Zuegg i Hero koje prodaju razne marmelade baš za diabetike, varaju. Anche ja sam kupovala te marmelade da se ne udebljam i ecco ti ga na! Nasli su i tamo unutra cukera i aspartama a napisali su da ga nema. Marendine i kroasani čak od firme Misura sta kupuje moja priatelizza za svoj muž diabetičar, sadržu šećer. Preko 40 vrsta dietečnih
proizvoda su našli da mućkaju. U Italiji su isli ispšitivati one škatule u kojima se renosu pizze i našli su da su opasne jer sadržu previše olova. Mogli bi i kod nas malo išpitati šituaziu. Da ne govorimo caco nam prodaju muda za bubrige sa deterđentima punih kemikalia i svi su opasni za disanje. More se čak i ažma dobiti! Još ćemo se mi tornati na stari način čišćenja, molin lipo, ocat, soda bikarbona i ribaj! Ja taco delan i sve mi je caco Istra blista. Još fali da opet počnemo prati robu sa pepelom i da delamo lišiju… Svacaco se ne bi zagađiva ambjent samo nije to zeni danas lako, he, he.
Ste vidili sta je bilo pred neko vrime, morali su povući iz prodaje neke tablete Voltaren jer da imaju nus pojave. Juka mene, toliko ljudi požnam sta u kućna apoteka vajk držu te voltarene. Ćovik si misli, caco to moze biti, dugo hi koristim a nisam ima pojma da mi škodu. Sve je danas moguće. Frisko šam čiulaa da se ukidaju i tri proižvoda od Plive sta se koristi za infuziju jer je opasno. Caco će finiti ćemo vidjeti kad završi kontrola. Intanto, sve nas to destabilizira. A naj vishe nas destabiliziraju političari. Psikički i fizički, caco ćete. Colico će trebati penzićima da se oporave od poreznog maltratiranja ovih dana?
Nastavak u idućem broju…
Vasha Spia, spia@ mail.inet.hr
Glas Istre, Srijeda, 27. veljače 2013.. str. 12
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Žiga i Bandisti & Zlatko Vitez - Oči sokolove, 04:03
Žiga i Bandisti & Zlatko Vitez - Oči sokolove (http://www.youtube.com/watch?v=UdV0fKzfXTE#)
Autor: Ljudevit Kaj - Ožujak 01, 2013, 11:59:17 poslijepodne
La kost
JEDNOUMNI TJEBNIK – PRODUCT OF CROATIA
»Lakodelci svih zemalja, ujedinimo se!»
Lito 31 • Numer 1027 • Poriječ, 28. febraja 2013. (sv. Roman)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Lipi moji
Izbori se bliže. Vero to je lako viti. Movimenat je u điru. Pulitičari ki su četiri lita spali kako lički medvidi sad su se zbudili. Kamo god se ubrneš, eko ti pulitičara ki ti daje ruku.
Finija je i sičan. Ter je finija prije nego ča je počeja. Naši stari bi umili reći: “Finija febraj, zimi je kraj”.
Ča jidemo, dica moja? Govna! A najbrže da da. Ča jidemo uno ča vidimo, ča piše u deklaraciji, ča nan zapakiraju, ili ča nan se zapara, ili na ča nas reklama mami? Lako je bilo dokle nan je baba kuhala verduru iz našega vrtla. Zadnje vrime ja u supermarkatima kupujen samo slovenske torteline i ingleški paštičo. Super mi je, dobar, ukusan. Sad je zašlo van da jušto u tin proizvodima zuz meso od krave je i meso od - konja. Pak ča ko je? Pitan ča je slabega u konjetini? Ča nisu do niki dan govorili da je meso od konja jako zdravo? Domislite se filma “I konje ubijaju, zar ne?”. Meni su forši jušto poradi tega specijalnega konjskega gušta ti proizvodi jako dobri. Zašto? Zašto? Bi ga vrag? Će biti da mi je to ustalo još iz partizani. Ben, tamo san se nauživa gladi. Pokle ča sedan dan nismo jili niš, ni bilo druge nego ubiti konja. Star, mršav, krepalina, ma niš ni portalo. E, lipi moji, to su bili šjori gušti.
Drugi problem da je u mliku. Govore da trujemo sami sebe. Da mliko ima preveć nikih otrovi ča nisu zdravi za čovika. E, da krave peljemo na pašu kako Austrijanci, ne bi bilo tih problemi. Kako je to ništo došlo u mliko? Po krmi ča dajemo blagu dojde svakakovih porkerij. Lako je bilo dokle smo blagu davali smo riblju muku pak je mliko zadavalo na ribu, a ribe iz uzgajališta smrde na meso, zato ča njin hitamo muku od kosti. I ča je slabo u ten, već smo se bili navadili. Uvo da je ništo drugo. Još huje! A govore da Merikani u svojin proizvodima imaju deset puti više te šuštance. I ča njin fali? Niš, samo pogledajte malo bolje kakovi su, naduti i boni.
Kad počmu kresti pršute z viljuškari i kad grobari kredu od mrtvih, štorija je na kraju. Zato, lipi moji, niš dragega i precijožega vrći z pokonjin u kasu: ni uru, ni prsten, ni pastole, ni zlatne zube. Picigamorti sve najdu, nebojse. Ča parate da grobari “ubajdu” mrtve samo gori u Osijeku? Bilo je tega i poli nas, ča ni jedan grobar nosija zlatnu uru na kadinu ka se drži u žepiću od dileja, z kon smo zakopali pokonjega teca Gašpara. Javili smo miliciji, ma je grobaru niki drugi ladro ukreja uru, i – poija vuk tovara.
Ča će biti z našon novon pulskon i istrijanskon super bolnicon? Će biti kako voli reći moja unuka Samanta, sunce didovo: “Papala maca”. Me je strah da je bilo bolje da smo ustali na u noj neprincipijelnoj HDZ-IDS-ovskoj mažino liniji, Kosirica - Nino. Uvako će biti ča će biti, ča bi reći da bolnice neće biti.
Izbori se bliže. Vero to je lako viti. Movimenat je u điru. Pulitičari ki su četiri lita spali kako lički medvidi sad su se zbudili. Kamo god se ubrneš, eko ti pulitičara ki
ti daje ruku. Tako je naredija IDS-ovski stručni, partijski AGIT-PROP: “Budi mriž birači! Budi mriž narodon! Neka te se vidi! Neka te se čuje.” Istina da je pulitičarima misto mriž narodon, ma ča je de pju, je de pju. Nikih pulitičari je i priko prirodnih zakoni, da budu “u istom vremenu na dva različita mjesta”. Dva glavna konkurenta, dva velika Buzećana su najveć u điru. Kajin i Valter. Već san hi počeja sanjati. Ne jidu i ne spe, ma su vajka na licu mista. Za njih ni više velike ili male fešte, velike ili male maše. Ča je da je, oni su tote. Samo da se ne strude, jizbori su još daleko. Ili drugi problem - da ljude ne štufaju.
Finija je i sičan. Ter je finija prije nego ča je počeja. Naši stari bi umili reći: “Finija febraj, zimi je kraj”.
Papa je poša u penšjon, neka sad drugi pensaju u ken pravcu
će poj Crikva. Racinger hi je lipo javiza. Zbogon Benedeto Šešnajsti, adijo dragi naš Jožef Lojzo, pasaj čuda lipih dan u miru.
Toliko za uvi put, lipi moji, dajte si kuraja, i budite pravi ko morete.
Vajka z vami vaš
Zvane Lakodelac
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Vicistra
Jurina i Franina
Ordinivat
JURINA: Kamarijer, za četrti bot ordinivan ombolo i kobasice.
KAMARIJER: Ča zaspravlje? I još se niste naija?
Zrno
Je došla Luca poli dinekologa.
LUCA: Šjor medig, zbabna san.
MEDIG: I čigovo je dite?
LUCA: Ma, šjor medig, to je kako da ja Vas pitan od kojega ste zrna fažola prdnuja.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Rideo
ergo
Impres
sum
La kost, otužni humoristično-satirički podlistak četvrtkom u Glasu Istre
• autori Vladimir Bugarin, Drago Orlić i Goran Prodan
• zemaljske adrese: Poreč, Pionirska 1; Pula, Riva 10;
virtualna: lakost@glasistre.hr; telefonin 098 475 359, faks 452 863 i 591 555
• reklame na 388 470 ili epgi@glasistre.hr
• reklamacije s gnušanjem odbijamo
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf (http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf)
http://www.glasistre.hr/ (http://www.glasistre.hr/)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
La Kost-elič
Wengen; Ivica Kostelic svira i pjeva 17.01.2010 . , 07:31
Wengen; Ivica Kostelic svira i pjeva 17.01.2010 (http://www.youtube.com/watch?v=Mm0jgvL5KJY#)
Autor: Lahkodelac - Travanj 01, 2013, 01:36:28 poslijepodne
Mirjan RIMANIĆ
Stari uskrsni običaji: Potle juhi pride janjac
Tradicija obilježavanja Uskrsa kao i sve ljudske aktivnosti tijekom vremena doživljava promjene. Zahvaljujući zapisima Frana Novljana (1879. - 1977.) možemo doznati kako se u njegovom rodnom Boljunu nekada slavio Uskrs. Informacije za svoj rukopis "Boljun, kmečki život i užnci" počeo je skupljati još za studentskih dana, od 1899. do 1905. u vrijeme dok je u Beču studirao matematiku i fiziku. Zahvaljujući njegovim zapisima na boljunskom govoru možemo doznati kako se u 19. stoljeću slavio Uskrs, ali i provodilo vrijeme Korizme koje mu je prethodilo.
"Va korizme ljudi ne mrse, to će reć, sako hrano bijele z uljen. Poste sriedo, pietak i saboto. Posti uon ki se samo jedan put na dan naji do sita, a zvan tega nič ne pokusi nego vodi, ko je žijedan. Neki se poste op kruhu, ča će reć, jedan put na dan najieduo se samega kruha. Dica do petnajs i starsci od šezdesiet liet niso dužni postit, a steši tako ni buolniki. Kako neki puost oštro držijie neka pokaže ova pripoved. Op Kvatrah se posti kako i va korizme. Neka žijenska je va kvatrah na pozimak grieduoć blagu brat, pasala pod jabuko i našla je na tlieh. Zignula jo je i valje pojela. Potle se je domislila da je puos. Počela je plakat, da je storila vieli grijeh da je prekršila puos. Cijela familija jo je taložila, ali je ni mogla utaložit. Nedeljo jutro prvo maši se je spovedala i tako utaložila. Na puol Korizme, a to je četrtak smije se mrsit i mijesa jes. Užanca je olita peć na gradelah i vina pit, ku ga ije. Mladi ljudi va ta dan i pliješo, zač to je Mali pus.", piše o Korizmi Novljan.
O slavlju Cvijetnice Novljan navodi: "Na uličnico nose va criekvo blagoslovit pies uličini. Viežo je s koncien, sprave ga, pa š njin priek trbuha opašo onega kiemu se zapre voda. Pa mu se otpre. I blagosluovno uličino sprave, pa jo rabe za kurit proti napsatovanja, proti nečistemu duhu i proti slaben oblakon. Trieba jo držat do druge Uličnici. Držije jo nad feguro nekega svijeca da buo pripravna za sako potrebo."
Na Velo soboto miese i pekuo pinci ali pogači
Priprava za Uskrs u Boljunu u 19. stoljeću tekla je ovako: "Na Vieli Pietak ne smije se va zemlje delat, ali sako drugo težačko delo je otprošćeno. Ta dan je veli pos. Na Velo soboto miese i pekuo pinci ali pogači. To je hlep kruha od šenične muoki tako velik, koliko je velika črepnja, va njega zamijese kimela. Siromašneji speče po jeno pogačo, a bogateji po dvije. Potle kuhaju mrs i jaja, a navijo luka. Kada miese pogačo sakemu otroku od sejenega tiesta umijese kolubico. Storije hlebić va kiega zaboduo jaje. Ot tiesta storije dva dugi makaruoni pa ih prik jaja stave va kriš, a kraji pritisno va hlebić. Tako je jaje vijezano, da ne pade. Neki pak na mesto hleba spletuo kito. Zavijo tri dosta dugi makaruoni, tako da od jenega kraja grie se na tanje i tanje, kako kačka. Pletuo ih onako kako žijenska plete svojo kito. Na deblji kraj stave jaje kako i na hlebić. Kada je to pečeno vidi se kako otrok va faše. Neki so sad počeli pinci i kolibici delat od napravnega kruha, kiega delajo tako da šenično muoko zmijese z jaji i maslon, a prilijo mlijeka koliko rabi. Pogača je od šenici, a pinca od napravnega kruha."
Najprvo se ji luka, pak jaje, a potle klobasic i mrsa s pogačon
Za svaki veliki blagdan ljudi su se posebno spremali, a običaj je bio da se na taj dan za odlazak na misu nešto obnovi. Da se za tu prigodu odjene neki novi komad odjeće ili obuju nove cipele. Uskrsna je misa počinjala u zoru, a zvala se je uskrsnuće. "Jutro na Vazan gredo na uskrsnuće kuo počne prvo sunce i nose hrano blagoslovit. Kada prido doma valje fruštukujo. Najprvo se ji luka, pak jaje, a potle klobasic i mrsa s pogačon. Ča je blagoslovno, to se zna, da triebe i pit vina. Uskrsnuće na Vazan je tako storeno da prošešijuon pride s criekvi van jušto kad sunce velijeze. Potle uskrsnuća je pret crijekvo blagoslov hrani. Luka, jaj, klobasic, mrsa i pogači. Manje stvari prinijesuo va košiće, a pogačo va tuorbe. Neki va bisgah prinijesuo dvije pogači. Saki sojo hrano stavi na tla predase. Za blagoslovon hode zvonari od jenega do drugega. Saki in da za plovana od onega ča je prinesa na blagoslov. Tuo nijedan nebi od manje stori."
Posebno je zanimljiv dio o običaju pucanja iz pušaka za vrijeme mise. O tomu Novljan kaže: "Poseban posal je hitat na veli blagdan pa tako i na Vazan. Ljudi ki so bili soldati i ki imajo puško zberu se pret crijekvo pa hitaju kad počnie maša, kad se zakanta Slava, kat počnije Evanđelje, na podizanje i na blagoslov." Zanimljiv je podatak da su za vrijeme mise pucali "ljudi ki su bili soldati", ali, to nisu bili ljudi koji su odslužili vojsku, već članovi vojne posade u Boljunu. Prema ovom navodu možemo zaključiti da je vrijeme koje Novljan opisuje druga polovica 19. stoljeća. U to je vrijeme uskrsni jelovnik ovako izgledalo: "Za ubet na Vazan skuhajo riži va juhe va kie se je na Velo suboto mrs kuha. Potle juhi pride janjac. Jieduo ga s kruhon i lukon. I vina muora bit. Za večero pojiedo uno ča je zustalo od fruštuka i ubeda. Za drugo nedeljo, to je prvo nedeljo potle Vazma, kuo zovuo Biela nedjelja ali mali Vazan, pekuo pogačo, kuhaju jaja kako na Vazan ali manje."
Saki od fameji muora dobit po jeno jaje
Kakav bi to Uskrs bio bez jaja, a o njima u Novljanovom rukopisu nalazimo: "Jaja za Vazan ne smijeo bit ot kega got dneva, nego samo onieste ki so bile znešene na dan sv. Josipa, Sv. Benedikta i Majke Buojže Marčane. Gospodarica na sako zapiše kega dneva je znešeno, zapiše slovo J, B, ali M. Ku ne zna pisat stavi senjal za saki blagdan drugači. Ta jaja triebe nosit blagoslovit i za fruštik na Vazan jes. Saki od fameji muora dobit po jeno jaje od sakega blagdana. Ku ih ni dosti razrieježo jaje na toliko dieli, da saki dobi po jedan diel. Ta jaja ne smiejo kolorat, zač se na njih muora videt ime ali sienj blagdana. Druga jaja užajo kolorat. Koluor kupe va butiege." Zanimljivo da su boju za jaja kupovali u dućanu. (Mirjan RIMANIĆ)
(http://data.glasistre.hr/sites/default/files/imagecache/normal/mrim2482420.jpg.crop_display.jpg)
Zameno s tieste stranice: http://www.glasistre.hr/vijesti/kultura/stari-uskrsni-obicaji-potle-juhi-pride-janjac-395033 (http://www.glasistre.hr/vijesti/kultura/stari-uskrsni-obicaji-potle-juhi-pride-janjac-395033)
Autor: Lahkodelac - Travanj 01, 2013, 01:41:18 poslijepodne
Tjedni pregled najvažnijih vijesti koje se emitiraju na žminjskom, ročkom i od nedavno i na labinskom govoru u suradnji s Čakavskim saborom iz Žminja.
Emisija na labinskom govoru, čita Malvina Mileta.
Šetemana pasana 31.03.2013. (http://www.youtube.com/watch?v=2-2Ky0xcc5U#)
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 08, 2013, 08:09:07 poslijepodne
Novi list, 2013 04 08
S kamika i mora
Ponikve
Onput je barba Jož pokojni se obrnul na smeh i povedal kako bi Ponikvaron najbolje bilo organizirat podvodni zecolov. Kako bi, da su Ponikvari šegavi mogli imet više turisti leh ih imeju Opatija i Crikvenica skupa, aš imet more j' lipo, ma ne i neobično, a imet jezero, pa ga preko noći ne imet, pa ga opet dobit, e, to da imaju leh Ponikvi.
Piše: Slavica Mrkić-Modrić
Majčice, ča san bila kuntenta kad san va čerašnjemi novinami videla da j' neki šal ronit va Ponikvarsko jezero. Ma, saka van čast, šjor Rubeša, i da leh znate kuliko van zavidin. Tako bin rad da najdete još nekoga pa da gre svami poiskat i tu lovačku čeku i se ča biste rad našal. A kada san videla da su spod vodi rascvale i visibabi, mojoj srići ni bilo kraja.
Najme, ja van Ponikvi jako volin. I Ponikvari isto tako. To su jedni jako dobri, veseli i skromni ljudići. Šnjimin san bila obadva put kad su šli na vijaj jezeron. Još negdere čuvan ukrcajnu kartu za on gumenjak, i ne spametin se kad san se tako dobro nasmela kod za te naše prve vožnji jezeron. Ne spametin se ni kada san se va našemu kraju tuliko straha nauživala kod taj put, ma leh prveh par minuti. Onput je barba Jož pokojni se obrnul na smeh i povedal kako bi Ponikvaron najbolje bilo organizirat podvodni zecolov. Kako bi, da su Ponikvari šegavi mogli imet više turisti leh ih imeju Opatija i Crikvenica skupa, aš imet more j' lipo, ma ne i neobično, a imet jezero, pa ga preko noći ne imet, pa ga opet dobit, e, to da imaju leh Ponikvi. Onput je barba Jož šal i korak dalje, pa j' mašte dal na volju – zajedno j, va sred Ponikav oprl dva hotela, pa j' spominjal tetu Slavu, isto već pokojnu ka bi bila zadužena za domaće jido, pa tovarića od barbe Stipana ki bi turisti okolo jezera peljal, pa mleko od koz tete Milice va komu bi se gospe kupale, pa ovo i ono. On je štoriju zgradil do toga da se j' domislel i aerodroma na Gromičkomu polju na koga bi ratoplani z bogatemi turistimi sletali, a mane j' prvoj ponudil da opren turističku agenciju. Ta gumenjak va komu smo se jezeron peljali tuliko se j' lulal od smeha da san mislela kako ćemo se sakoga časa zvrnut. Ma tu j' bil i šjor Darko Ujčić, ki j' gumenjak držal pod kontrolul. A kad je barba Jož još i na vas glas zakantal »Ta tvoja barka mala, ča pušća na se strani«, a jedan malčić, ne moren mu se imena sada domislet zasviral harmoniku, e, to j' bil vrhunac na ki bi i šjor Felini zanemel.
Da smo si skupa nemi rekle su nan Ponikvarke, ma niki od nas baš ni jako abadal ča govore. Tr žene su da bi njurgale. Intanto j' to bila jedna od mojeh najdražeh reportaž va životu. Ne moren reć i da ta druga plovidba ni bila zanimljiva, ma prvi put je odvavek prvi put. A i šjor Joža, moga ponikvarskoga anjelića, više ni bilo, a bež njega Ponikve nikada ni mane, ni Ponikvaron nete bit iste. Iskreno mi j' žal ča nisan bila kad je šjor Rubeša zaronil va ta ponikvarski fenomen, pa se preporučan za drugi put. Ma ne za poć šoto, aš bin šoto i ostala, leh za malo nos rinut va celu tu štoriju.
Žal mi je i ča KUD Primorka ni uspjela ostvarit želju da va tomu mestu odigra prvu kazališnu predstavu va povjeste sela, ma, kuliko san imela čut, ne odustaju. Komać čekan. Jo mane, ča bi barba Jož bil kuntenat da to more videt. Tr kakov je, vjerojatno će negdere odozgora pljeskat. Intanto, ki va Ponikvah, neovisno imelo ono jezero, ale ne, bil, ne zna ča j' propustil. A ča j' do tamo. Od centra Riki niti 10 kilometri do raja.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28602863285C2863285A28582859285B28632893289328632863285E285D28602859285A285E28632863286328592863P (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=28602863285C2863285A28582859285B28632893289328632863285E285D28602859285A285E28632863286328592863P)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Jezero kaplic, jezero let (Kolko kaplic, tolko let)
Vladimir Mutak - Koiko kaplic, tolto let - Jos ni jeden Zagorec, 05:33
Vladimir Mutak - Koiko kaplic, tolto let - Jos ni jeden Zagorec (http://www.youtube.com/watch?v=xECJp7zkpvg#)
Autor: Lahkodelac - Travanj 12, 2013, 09:46:57 poslijepodne
Snimano u Gračišću 2010. godine.
Ekipa: Folklorno društvo Pazin.
Lupačija (http://www.youtube.com/watch?v=38-vLG5njcE#)
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 13, 2013, 12:15:03 prijepodne
ČETVRTAK, 28. OŽUJKA 2013. / 04. TRAVNJA 2013.
po 5 člankov na dalmatinskomu ikavskomu
Citat:
1/5
aktualno
Glava Šotobraco
Piše: Branimir Periša
Via Vukovina
Nastavek:
http://www.forumgorica.com/odgoj-i-obrazovanje/milanovic-se-sprda-z-vukovine-i-vrhovja-(spickovine)/msg50928/#msg50928 (http://www.forumgorica.com/odgoj-i-obrazovanje/milanovic-se-sprda-z-vukovine-i-vrhovja-(spickovine)/msg50928/#msg50928)
2/5
županija
Kazivanja izgubljenog vremena
Piše: Marija Krnčeviš Rak
'BARABANA VAMIN, A ISUSA NAMIN!'
Na Veliku - Bilu subotu, kad bi proslavilo na Uskršnje svak živući di bi se zateka trča je do vode, do mora, di bilo i umiva se. Oni koji bi se zatekli u crkvi umočili bidu šudarić u škropljanicu, pomazali lice i tako dodavali jedan drugomu. Čuvari Božjega greba - njih 12 su čuvali Božji greb, u monturi kako vojnici. To je bila počasna straža. Dok bidu čuvali, stali bidu mirno, niti okon da bidu makli, a minjali bi se svaku po ure, i to dva čovika naša iz Rogoznice, a dva iz okolnih selov -kad bi proslavilo izletili bidu vanka iz crkve i pucali bidu. To je bilo veselje da je Isus uskrsnija.
U ovoj kolumni možete pročitati dio kazivanja Mare Graovac i Ljeposave Radić koje je Ivo Furčić zabilježio u Rogoznici, a u kojem govore o običajima vezanim uz Veliki tjedan.
-U Veliki četvrtak, poslin pokopanja, bile bi klapavice - Baraban. U ona doba svak je odija u crkvu. Ti dan, a isto tako i na Veliki petak svak je nosija sobon jednu malu šibicu za Baraban. Pri kraju govorenja svak je triba tući šibicon po bangu ili po tlofu i govoriti: 'Barabana vamin, a Isusa namin'. I tako tri puta. Ali mladost je drugačije radila. Đonili bidu velike baturine, sakrivene u njidrin ili u gaćan, pa kad bi počele klapavice, onda udri po komu trevi. Svašta bidu radili, o, njiman je to bila zabava.
Na Veliki petak za procesiju pripremali bidu se spuži i u nje bi se mećalo ulje i stinj i s tin bi se okitili zidovi od vrtav. isto tako bidu se činile male bubice od luga i petrolja i mećalo po zidiman. A ribari bidu iznili sve ferale od ribašćine i namistili na brode, isto kako da ćedu pojti svititi na srdele. I kad bi počela procesija, sve bi se užgalo. Cilo misto bi bilo u jednoj velikoj svitljavini, u jednomu ognju. To je bilo najlišje šta se moglo priko godine viditi u noći.
Od pokopanja do proslavljenja zvona ne bidu zvonila. Umisto zvonov bile su črćajke - odili bidu kroz misto s črćajkan i vikali: 'Ovo je prvi!', ili 'drugi' ili 'treći' - zvali bidu svit u crkvu. Dica bidu sami radili te črćajke, pa bidu po puno njih odili kroza misto i črćajali.
Na Veliku - Bilu subotu, kad bi proslavilo na Uskršnje svak živući di bi se zateka trča je do vode, do mora, di bilo i umiva se. Oni koji bi se zatekli u crkvi umočili bidu šudarić u škropljanicu, pomazali lice i tako dodavali jedan drugomu. Čuvari Božjega greba - njih 12 su čuvali Božji greb, u monturi kako vojnici. To je bila počasna straža. Dok bidu čuvali, stali bidu mirno, niti okon da bidu makli, a minjali bi se svaku po ure, i to dva čovika naša iz Rogoznice, a dva iz okolnih selov -kad bi proslavilo izletili bidu vanka iz crkve i pucali bidu. To je bilo veselje da je Isus uskrsnija.
Ti dan misile su se i pekle garitule -sirnice. Osin garitul onih velikih od biloga brašna, izbačenih jaj, izragatane kore od lemuna i naranže i drugih mrlisa činile su se i pletenice od tista, u koje bi se zabolo jaje. To se tako zajedno peklo, a to je bilo za dicu - svakomu ditetu po jedna pletenica, kosica. Ali garitule i pletenice niko nije smija taknuti, kušati, dok se ne bidu blagoslovile. To i drugo slako, ako je ko činija, nosilo bi se u crkvu na Uskrs ujutro, i poslin male mise, blagoslivljalo. E, ona se moglo početi isti.
Garitule i pletenice - kosice činidu se još i danas. «
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
klapa Zaton - Puče moj 2012. , 09:18
Prvi nastup klape Zaton u Zatonskoj crkvi Sv. Roka na smotri crkvenog pučkog pivanja, 15.4.2012.
Puna tuge majka staše
Bože moj, zašto si me ostavio
klapa Zaton - Puče moj 2012. (http://www.youtube.com/watch?v=rudAJFNpU0M#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 13, 2013, 12:18:19 prijepodne
šibenskilist
ČETVRTAK, 28. OŽUJKA 2013.
5 člankov na dalmatinskomu ikavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
3/5
borša
Riječ urednice
Piše: Nevena Banić
Usvajanje robe s greškon
Bila san igron slučaja u Nazorovoj. U domu za nezbrinutu dicu. Zamalo mi je srce puklo kad san išla ća, jer san tila kući sobon povesti svu dicu. Nevjerojatan osjećaj probude u čoviku odraslon u kompletnoj familiji (i to nam je normalno) dica kojoj je najveća želja da imaju nekog zvat taton i mamon.
Puno je roditelja, doduše, na listi čekanja za usvajanje, ali malo je 'slobodne' diče jer većina njih ima (kakve-takve, najčešće nikakve) roditelje koji se u dom javljaju u zakonom predviđenin rokovima, a o dici (najčešće i njima) skrbi država, odnosno mi skupa s njon. Al ima i svakakvih usvojitelja. Evo, prošli tjedan u Jutarnjem skandalozna priča o roditeljima koji su hiperaktivnu udomljenu curicu vratili u dom, nakon šta je gospoja (iznenada) ostala trudna sa svojin diteton. Pa joj ono iz doma više nije tribalo. Na rubu užasa. Pročitala san ovih dana biografiju Stevea Jobsa, čovika čiji su uređaji s 'jabučicom' prominili pogled na tehniku. Taj omršavi čudak umra je preklani od raka, u pedeset i šestoj, s imovinom koja se procjenjuje na priko osan milijardi dolara, kao jedan od najbogatijih ljudi na svitu, i sve to zapravo kao siroče. Naime, Jobs ]e usvojeno dite, koje je sa svojin biološkin roditeljima neke veze ostvarilo tek kasnije, a priča je išla tako da ga prva obitelj koja ga je tribala usvojit nije tila jer su inzistirali na ceri (kakva greška). Jobsi zato nisu birali i od siročeta su napravili genija koji je ajfonima, ajpedima i mekovima prominija svit. Isto je i s Marijen Balotellijen. Rekla bi Super Marijen, ali za mene je to Mario Mandžukić, iako i ovi tamnoputi Talijan divlje naravi nije daleko. Ćaća i mater Ganci, sirotinja, rodili u Palermu boležljivog Marija i s tri godine ga daju na usvajanje Balotellijima (kakva greška). Kad se proslavija i podeblja račun tili su ga nazad, ali bilo je kasno, jer danas Balotelliji uživaju bogatstvo ovog 24 milijuna eura vridnog momka. Tila san reć da je istina o usvajanju negdi na pola puta. I da su dica ljubav, a ne roba!
Vaša Nevena
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Balote(lli)
Velo Misto: Strikan i netjak ( na balote ) , 08:40
Velo Misto: Strikan i netjak ( na balote ) (http://www.youtube.com/watch?v=vGVJ1wRZ4fY#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 13, 2013, 12:22:04 prijepodne
šibenskilist
ČETVRTAK, 28. OŽUJKA 2013.
5 člankov na dalmatinskomu ikavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
4/5
panoptikum
Iz kužine babe Tonke
A muke li se našin prigovaračin bilo odreć prošeka - ki da su oni kopali lasin i trudili se oko vinograda?
I onda mi pokazivala u vinogradu kako ću pripoznat koju lozu, s liston i bez njega - koja je oti lasin a koja je kuč, crni, a koja dugovist bila, šta je trbljanina, il litovac - jerbo čeljade kad ga se nazoblje prolivuvati - di je zadarka, isto crna, ima jedno dva il tri panja, kojo je puljić a kojo plavina -bili se ispod lista ki da si je lugon zasuja. Znala je svaku . svoju lozu od otizi sedansto panja gotovo u glavu, ki šta je znala svaku svoju ovcu i znala je i di je koja bila šta se osušila, i kad se osušila, koje godine
Moja je pokojna baba Tonka -Bog jon da duši lako - šta se tiče niki stvari bila ista ovi naš bivši SUP i današnji MUP. Kako god njizi ne zanima kad se dvi budaletine potuku ko je tute kriv a ko prav, koje prvi počeja a ko odgovorija, pa lipo prišiju prekršajnu prijavu za remećenje javnog reda i mira svakomen, tako bi i ona mene svaki putjkad bi jon dotrča musav i zaplakan jerbo me tamo niki udrija il sova il ko zna već šta dočekala: -E, neka je. Ki da je mene pita. I jesi letija kod njega ki na so. Da si lipo sidija kod svoje kuće to ti se ne bi desilo. A ti nećeš, nega trkala prid tuđa vrata, a znaš kakvi je i da ne valja. I da nema na koga bit valjatan. Moj sinko, kad vidiš da ko ne valja, nemaš š njime posla. I amen. A on će me čut kad ga vidin da mi dođe na vrata, ne boj se. A i ti ko te još koji put vidin š njin!'
Ki s malon dicon
Eto, to je bija odgoj babe Tonke kojeg san se sitija ovi dana kad san pročita da neće više bit prošeka, jerbo ne da EU. Oto su ime uzeli sebi
Taljani pa mi sad ne moremo naš prošek zvat isto ki oni svoj prosecco. Brige EU - ki šta nije brige ni MUP ni SUP a ni moju babu Tonku - koje tute u pravu ko u krivu, staje prošek a šta pro secco ili polusuvo, njijovo pinuša a naše je ki liker. Al džabe, EU s namin ki s malon dicon. Koga je brige za oti naši nikoliko iljeda bočica otog našeg likerića, ko će s otizin još gubit vrime pokraj pusti stotina miljuna stolitara i vaguna puste vinušine šta ga se proda svake godine. I sve se nako smijen sam sa sobon jer, šta bi baba rekla, nama Rvatin more bit isto ki šta je i meni znala reć ki malomen: -E, evala in, ki da su mene pitali. A jeste letili tamoka, u otu EU, ki da je tamo ko zna šta. Novci s neba padaju, a ti samo poneseš vriću pa zgrćeš, lopataš. A moj sinko, ko će ti šta dat. Ne dili niko ništa mukteše...
I u pravu bi stara bila. Ko je namin kriv nega mi sami sebi. Ona je to vajik govorila: -Gledaj ti sebe, a pusti šta drugi radu. I brige te šta će drugi reć ko ti znaš svoje' Tako smo i mi tribali, vodit više računa o
svomen prošeku, a malo manje oće li nas pofalit ovi il oni šta tako brzo potpisujemo sve one pritpristupne ugovore i prigovore. Aje bilo lipo našin političarin slikavat se na teveliziji pa brstit svaku veče:
-Završili smo i oti ugovor, zatvorili još jedno poglavlje'. A ti stojiš na kauču i misliš se:-Aj nisu baš ni tako nesposobni ki šta izgledaju. Znaju nikog vraga. Nisu ni ti prigovori laki'. A kad ono - došlo dilo na vidilo - potpisalo brate sve štaj metilo prid njizi. Dobro nisu dali i kuću i kućište! Ako zna i da nisu. Vrag zna šta će se još čut i saznat. Dabogda nam sva šteta na prošeku bila.
A nije mi ni njega lako puštat. Kad se samo sitin kako su pokojna mi baba i teta Stana birkali svake godine najbolje i najzdravije grozde od lasina i puljića, čistili i ko je bila koja gnjila boba i stavljali na zemlju koju bi zastrti lišćen od loze da se ne izmelja. Mene bi dopalo skupit sve ote najbolje grozde i poslagat i' na drveni sto u gornju kuću, a sutradan bi i zajno s teton viša ispod tavana. O brokvu utučenu u drvenu gredu, a grozd bi vezali pređon za oni čugan od loze koji bi se s grozdon ostavija. I to grožđe tako na suvomen trajalo tute do Božića, a ja bi kad bi prispava u selu svako jutro zaskakiva i ćoka koje zrno koje san moga dovatit. I pantin daje bilo slatko, slađe nega ijedno sa panja i da mi je pokojna teta Stana tute prvi put rekla da se od toga osušenog grožđa pravi prošek. I to, kazala je, najbolje od lasina.
Znala svaku lozu u panj
I onda mi pokazivala u vinogradu kako ću pripoznat koju lozu, s liston i bez njega - koja je oti lasin a koja je kuč, crni, a koja dugovist, bila, šta je trbljanina, il litovac -jerbo čeljade kad ga se nazoblje prolivuvati- di je zadarka, isto crna, ima jedno dva il tri panja, kojo je puljić a kojo plavina - bili se ispod lista ki da si je lugon zasuja. Znala je svaku svoju lozu od otizi sedansto panja gotovo u glavu, ki šta je znala svaku svoju ovcu i znala je i di je koja bila šta se osušila, i kad se osušila, koje godine. I zašto -je li je napa crv, korovača il mi je ćaća bacija za nju malo više đubra,
otelo mu se, bilo pri kraju škipa, a natrevila ote godine suša. Il je o svecu naletila krupa. Al to je bila moja teta Stana, a ne ova naša pulitička žalost šta se za vike vikova odrekla prošeka. A i brige i'. Ki da su se oni mučili i trudili oko njega? «
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
NEKA SE VINO TOČI (Nazdravlje) Festival MIK, 03:12
Lidija Bačić na Festivalu MIK 2011
Glazba: Marko Tomasović, tekst: Robert Pilepić, arr: A. Valenčić
NEKA SE VINO TOČI (Nazdravlje) Festival MIK (http://www.youtube.com/watch?v=LrJJZrnFfag#ws)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 13, 2013, 12:24:30 prijepodne
šibenskilist
ČETVRTAK, 28. OŽUJKA 2013.
5 člankov na dalmatinskomu ikavskomu
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
5/5
sport
Odšpondedošponde
Sritan van Uskrs, pa makar i brez prošeka
-Amoj vaki naki,diš širiti da su te u Kostreni pribili stinan, koja su od pamtivika naša municija i oružje, zato ko je dobija pod jaketu, dobija, i idemo dalje. I dobro je i reka, ko je šta ćapa neka drži.
Najprije da van rečen kako van želin svako dobro poradi našeg Uskrsa, i davan oni vareni špalet u slami šta bolje side, jednako ka i jaja utvrdo. Posebno želin čestitat Uskrs onin ronzuljavnin jubiteljima šibenskog sporta, koji su se odlučili na korizmu i cilu izdurali, ali koliko se god oni vesele šta mogu jošte bumbit, toliko se veselimo i mi jerbo će nam manje ronzuljat kraj uva. Dunko mi se teke štica kad san ga pita je I9 piturava jaja, jerbo nisan zna da ga je njegova smirila postolon drito u jaja, pa mi je reka da mu jih je ona piturala u roza i modru pituru, ali da ih, na sriću, još uvik ćuti. Najbolji su naši fuzbaleri, koji prema svemu viđenom u zadnja dva kola nisu pituravali jaja, ali su zato piturali nas koji smo virovali u njizi kako će oni brez problema satrat Imotskog i Pomorca, a ono misto punata u škašeli punton po glavi dobili'Vuncuti'jerbo su ji mučki i izvanka napali niki mulci i ošinili ji kamenon. Niko mi od nji nije tija govorit o tome, samo mi je jedan reka,
-Amoj vaki naki,diš širiti da su te u Kostreni pribili stinan, koja su od pamtivika naša municija i oružje, zato ko je dobija pod jaketu, dobija, i idemo dalje. I dobro je i reka, ko je šta ćapa neka drži. Evo čitan kako su ova naša dica iz Šibenika i šibenskog Mora napravili dobre rezultate, mala Fuđijeva, ondak dokturova, pa Lokijava, i mogu van reć da mi je u srcu drago, a onda pogleda na se, pa kad vidin da još vajik nosan na sebi zimsku jaketu, duge mudante i kalce šta mi ji je baba isplela, onda mi dođe da zabeštiman sve šta mi padne na pamet, jerbo ko je ovo upantija, evo prid vratin dan od zajebancije, a mi još uvik u zimskoj robi, ko se more i sitit di su sade majice kratki rukava. I još da van rečen šta me posebno ljuti. Evo upamtite šta van sad kažen, neće mitit jedna nedilja, vidit ćete kako će užeć. lz dva-tri stupnja vrat će na dvacet i sedan, neš moć ostat, odnit će vrag cvit masline i bajeme, a neće ni loza bit dugovita. Jebe nan se za lozu (nekskužaju ovi iz partije Loza, ne mislin na njizi) i tako su nan već zabranili da imamo prošek, a još koji dan neš smit ni vino imat, pa će sad oni šta su sadili vadit one silne panje po rvackoj obali i otocin, ma sritan vami Uskrs, ajte evala van bilo...
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Ko.st(r )ena
Klapa Trabakul - Lipo mi je pod Kostrenun more, 02:55
Klapa Trabakul - Lipo mi je pod Kostrenun more (http://www.youtube.com/watch?v=xGAmTNVeeWw#)
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 15, 2013, 08:42:49 poslijepodne
S kamika i mora
Ja san zasinjala »Gimpl«, a vi?
Pogovarali smo se kuliko ljudi će zić na birališta. Moja j' procjena bila da jih neće bit već od 15, ma ako nategnemo 20 posto. Neki su da će jih bit okol 30, a neki su bili huji od mane pa su prognozirali da će se odaziv na birališta merit z 10 posto birači. Šteta ča se nismo kladili. Ne za soldi aš jih nimamo, ma čisto onako za škerac.
Ono, ale bolje reć oni o kemin san danas otela poćakulat z vami su raskantani Ravnogorci, ale Mešani zbor z Ravne Gore imena »Gimpl«. Prvi put san na tu emisiju »Do posljednjeg zbora« hitila oko pasanu sobotu i to jušto radi ravnogorskeh Gimplići.
Piše: Slavica Mrkić-Modrić
Ako j' ki pomislel kako ću va oven današnjen kantuniću matačit o Izborimin za Evropski palament, krivo j' mislel. To me zibiranje manje zanima leh ča bi me ono va komu se bira precjednik kućnoga savjeta nekakove zgrade na zagrebačkoj Pešćenice. Aš, siguro bi na tomu Izboru bilo ča i za videt, i za čut, a koliko znan plaća onoga ki bi bil nadstojnik bila bi jušto 0,00010 posto od one ku će dobit oveh dvanajst ki će Hrvacku zastupat va evropskomu parlamentu. I, neka mi niki ne zameri, ma jušto me briga i za zastupniki, i za Evropu i za njeji parlament. Ni me briga ni kuliku će mesečnu plaću zastupniki imet, ni će njin plaćat dodaci za odvojeni život, ni ča njin je va tomu Parlamentu delat, ma niš me to ne pojida, a kunen van se da nisan euroskeptik. Leh mi je svedno.
Pogovarali smo se kuliko ljudi će zić na birališta. Moja j' procjena bila da jih neće bit već od 15, ma ako nategnemo 20 posto. Neki su da će jih bit okol 30, a neki su bili huji od mane pa su prognozirali da će se odaziv na birališta merit z 10 posto birači. Šteta ča se nismo kladili. Ne za soldi aš jih nimamo, ma čisto onako za škerac. Doklen ja ovo pišen ljudi se još šeću aš je proliće konačno došlo pa morda na toj šetnje skrenu na jedno od skoro sedan tisuć biračkih mest kuliko ih je oprto za ovo zibiranje. Neću ni mislet kuliko j' soldi hićeno va niš, aš ča nisu samo mogli zibrat ti zastupniki i poslat jih va ta Brisel, a ne nas sirote smućene još sled više smućevat.
Niman pojma ni kako gre z referendumon va Fužinah, mada mi se čini da će tamo odaziv oneh ki glasaju bit najveći va Hrvackoj. Ne zato aš su Fužinarci eurofili leh zato ča z jednin udarcen odbavljaju dve muhi. Istina, po momu skromnomu mišljenju, na fužinarskomu referendumu odlučuje o puno bitnejoj stvari leh keh dvanajst će poć ale neće poć tamo kade »pipl mast trast az«.
Intanto, se neću ni o ovomu, ni o onomu, a sopeta san. Ono, ale bolje reć oni o kemin san danas otela poćakulat z vami su raskantani Ravnogorci, ale Mešani zbor z Ravne Gore imena »Gimpl«. Prvi put san na tu emisiju »Do posljednjeg zbora« hitila oko pasanu sobotu i to jušto radi ravnogorskeh Gimplići. Da ni bilo njih me par da bi televizija do zadnjega zbora došla prez mane. I kad san jih čula san se oduševila. Žal mi je ča se sada ne moren spametit onoga gospodina ki j' tako lipo otkantal solo dionice va Kaljinke, aš me j' pušćal prez besed, ča j' pu mane jako, jako teško postić. Se čestitke i njemu, i prelipoj voditeljice Gimplići, gospe Žakline, i sen divojčican, divojkan, ženskan i nonan, kod i muškomu delu zbora. A za seh vas jedna vela molba – glasajte za te tičice z Ravne Gore, aš ako ki zasluži da ostane ta zadnji zbor va emisije to j' Gimpl. Zbor prelipoga imena, prelipeh glasi, i z tuliko pozitivne energiji da ju leh onaj prez srca neće oćutit.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285D2863285C2863285A28582859285B28632893289328632863285E285D286128582861285F28632863286328592863H (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285D2863285C2863285A28582859285B28632893289328632863285E285D286128582861285F28632863286328592863H)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
DPZ 2013 (druga epizoda) - Gimpl (prvi nastup) 23/03/2013, 08:38
Pratite show 'Do posljednjeg zbora' i na Facebook stranici
http://www.facebook.com/do.posljednjeg.zbora (http://www.facebook.com/do.posljednjeg.zbora)
... uz najnovije informacije, fotografije i video-zapise!
DPZ 2013 (druga epizoda) - Gimpl (prvi nastup) 23/03/2013 (http://www.youtube.com/watch?v=aVipuYvoxSo#ws)
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 18, 2013, 10:37:50 poslijepodne
* * * * * * * * * * * * * * * *
Novi list, 2013-04-16
S kamika i mora
Još ćemo mi zijat: »Vrnite nan Ingrid!«
Istoga dana kad su nan se pripetili povijesni izbori z rekordno mićin odazivon glasači, va Fužinami su parićali lokalni referendum na ken su se grajani izjašnjavali o vjetroelektrani. I ta referendum je propal. Morda j' za se krivo proliće. Potle duge zime finalmente j' nad većin delon Hrvacke zasvetilo sunce, pa su judi pozabili i na izbori za Europski parlament i na vjetroelektranu va Fužinami.
Piše: Kim Cuculić
Pasanu nedeju bili su izbori za Europski parlament ke j' malo ki abadal. Trebali su to bit povijesni izbori, ki su finalmente postali poznati leh po ten ča su privukli povijesno mići broj birači. Odazvalo ih se leh dvajset posto, a vela većina prespala j' i nedeju jutro i celi dan. Zač naši grajani ni briga za Europski parlament? Na to su provali odgovorit razni stručnjaci. Jedan je rastumačil da j' nami zgljeda Europa još vavik fanj daleko, a drugi da j' to zato aš je narodu puna kapa sega.
Razlozi bi mogli bit i fanj banalniji. Kuliko san dospela doznat, ima dosti oneh ki nisu ni znali da moraju poć glasat. Nekimi pak ni bilo ćaro o čen to odlučuju, a jedna nonica priznala j' da su slova tuliko mića da brez oćalih ne vidi dobro kemu mora dat svoj glas. Neboga se zgubila va sen ten bespućimi glasanja, pardon glasovanja, za Europski parlament. Drugi su se požalili da niti ne razumeju ča rabi i kako zaokružit na temi hartami. Jedan od razloga tako slaboga odaziva morda j' i va ten ča kampanja ni bila dobro parićana. Ni se baš kantalo i tancalo, dovoljno jilo i pilo, a nisu se ni obrnjali janjci na ražnju. A brez toga nikakovi izbori, magari oni za precjednika kućnog savjeta, ne moru dobro pasat.
Bilo kako bilo, pokazalo se da naš narod baš i ni briga ki će Hrvacku prezentirat va Europskon parlamentu. Potle legendarnog nastupa Ingrid Antičević Marinović puku j' postalo ćaro da j' posensega sejedno ki će sedet va bankimi Europskoga parlamenta i tamo zastupat naši interesi. Tako se i moglo pripetit da tuliko glasi dobije jedna Ruža Tomašić, od ke j' čak i katastrofalni ingleški Ingrid Antičević Marinović i njeji »pipl mast trast« bolji izbor.
Istoga dana kad su nan se pripetili povijesni izbori z rekordno mićin odazivon glasači, va Fužinami su parićali lokalni referendum na ken su se grajani izjašnjavali o vjetroelektrani. I ta referendum je propal. Morda j' za se krivo proliće. Potle duge zime finalmente j' nad većin delon Hrvacke zasvetilo sunce, pa su judi pozabili i na izbori za Europski parlament i na vjetroelektranu va Fužinami. Kad je sunce, fućka se nami za se. Sad ćemo komać doškat našu Ružu hrvacku i njeji nastup va Europskon parlamentu. Još ćemo mi zijat: »Vrnite nan Ingrid!«
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285E2863285C2863285A28582859285B28632893289328632863285E285D2861285A285B285C28632863286328592863Z (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285E2863285C2863285A28582859285B28632893289328632863285E285D2861285A285B285C28632863286328592863Z)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Jerko Fabić - VETER PUŠE HQ, 04:04
Jerko Fabić - VETER PUŠE HQ (http://www.youtube.com/watch?v=vao4MWyr7fk#ws)
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 19, 2013, 10:38:53 poslijepodne
Prilog četrkom Beseda
5 člankov na čakavščine
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285C2863285A28582859285B2863288A288D2863286328632863286328592863P (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285C2863285A28582859285B2863288A288D2863286328632863286328592863P)
iliti:
(1/5)
DA SE NE POZABI
MAESTRO PRAŠELJ I »VINČACE«
Splet za pobjednički vatromet
Dušan Prašelj puno let već prijateljuje z Novljanimi i izučava novljanski folklor. Zalagal se j' vavik za očuvanje domaće, novljanske pisme i svetoval pivačih – i pivačice ke su pivale va duetu i va zboru – da poštuju i sačuvaju primorsko-istarski ugođaj tih pisam i napjevih
Piše i slika Franjo DERANJA
Novljanska Muška klapa »Vinčace« već je osvajala i priznanja, nagrade i prva mesta, i to na puno festivalih, nastupila j' na smotrah va svomu gradu i na natjecanjimi va inozemstvu i ovjenčala se nagradami va Omišu na najpoznatijemu festivalu klapskoga pivanja. Ali, morda j' ova zadnja nagrada, prvo mesto na Festivalu klapa Istre i Kvarnera pod naslovom »Pivajući sva smo blaga stekli«, ili kraće KIK Fest, ki je održan nedavno o Uskrsu va Buzetu, va njihovomu Narodnomu domu, njimi ov čas i najdraža. Posebnost ove nagrade i nastupa je i va tomu ča su otpivali jednu – od ukupno dvi pisme s kimi su nastupili – a ka je specijalno nastala na pismami i napjevimi z novljanske foklorne baštine. To je zapravo splet, ili rukovet, nastal od više novljanskih pisam ke se pivaju va kolu, i to va novljanskomu narodnomu kolu. Pismu za »Vinčace« s kun su pivači ove muške klape pobjedili va Buzetu napisal je profesor i maestro Dušan Prašelj, muzikolog i etnomuzikolog, te osnivač najpoznatijih i najnagrađivanijih glazbenih udrug i zborih, od Oratorijskoga zbora do poznatih i najpoznatijih mješovitih pjevačkih zborih, od Rike i Ronjgih do drugih gradih ričke okolice.
»Novljanski« maestro
Dušan Prašelj puno let već prijateljuje z Novljanimi i izučava novljanski folklor. Zalagal se j' vavik za očuvanje domaće, novljanske pisme i svetoval pivačih – i pivačice ke su pivale va duetu i va zboru – da poštuju i sačuvaju primorsko-istarski ugođaj tih pisam i napjevih. Puno put je pokazal i uz inštrument kako bi to trebalo zvučat i da se ne povode za modernimi disco-ugođaji!
A kad je beseda o klapskomu pivanju poznati muzikolog i etnomuzikolog, pa onda i »novljanski« maestro Prašelj govori: - Klapsko muziciranje va »tercnom duru« prava j' glazbena poslastica za uho, ali je to pivanje niklo va dalmatinskomu ambijentu. No, čak i dalmatinske klape – ke su uvidele da su se odmakle malo previše od naturalnoga pivanja – ubacuju va svoje pivanje gangu i ojkanje z dalmatinske zagore, a druge su šle va čistu estradu. Klapa će, kako se već zna, predstavljat Hrvatsku i na Eurosongu, ali bolje i to nego nikakova »štikla«, - naglašava maestro Prašelj. – A kad govorimo o našimi primorskimi klapami puno ih imitira dalmatinski način pivanja a malo ka se odluči uvrstit va svoj repertoar ku god harmoniziranu istarsko-primorsku autohtonu glazbu. Brajša, Matetić, Zlatić, Milotti, Cosetto i drugi celi su se život trudili da pokažu i dokažu da j' i ova malo tvrđa glazbena materija itekako dostojna koncertnoga podija ko i saka druga, ako ne i više, zač je originalna, - poučil nas je Prašelj.
Ženi se »Paval…«
I dokazal je maestro da se to more osuvremenit, raspisat za klapu i napravit novu pismu od nikuliko starih napjevih z novljanskoga tradicijskoga glazbenoga zlatnoga bikabita. Nastal je novi dragulj! Novi puntape!
Od pisam »Aj' maleno po maleno« – ka se piva ko poziv va kolo, kad se počinje igrat novljansko narodno kolo, do pisme »Kada se Pavle ženjaše…« z još nikuliko napjevih z novljanske folklorne riznice, nastala j' jedinstvena pisma, splet ili potpuri va obradi i polituri maestra Dušana Prašelja. A va izvedbi Muške klape »Vinčace«.
Kroz dulje od dva miseca redovitih vježbi ke su često bile uz sudjelovanje maestra Prašelja do KIK Festa va Buzetu Muška klapa »Vinčace «pripravila s j' za kvalitetno predstavljanje osuvremenjenog folklornoga ali i klapskoga napjeva: »Kada se Pavle ženjaše«.
Stari i novi šampioni
Mario Butorac školovan je muzičar ki j' skupa svojimi prijatelji pripravil ov klapski nastup za njihovo »Vinčace«.
- Va jakoj konkurenciji od četrnajst muških klap ova naša klapa j' već drugo leto za redon osvojila zlato KIK Festa. Stručno povjerenstvo dalo nan je 84 boda za interpretaciju napjeva »Zima na škoju« – tekst Jakov Dukić, glazba Mojmir Čačija – te za naš narodni potpuri-napjev va obradi maestra Dušana Prašelja pod naslovon »Kada se Pavle ženjaše«. Drugo mesto osvojila j' Klapa »Volosko« a treto Klapa »Teran« z Trviža. Naša klapa, Muška klapa »Vinčace«, dobila j' nagradu »Brkica« za najbolju interpretaciju napjeva s elementima istarsko-primorskoga glazbenoga izričaja, - potvdil je Mario Butorac, inače i ravnatelj Centra za kulturu va Novomu.
Na večeri muških klap nastupili su još Reful i Kantaduri z Rike, Kastav z Kastva, Škrljevo z Škrljeva, Kumpanija z Pazinskih Novaki, Bukaleta z Pazina, Trabakul z Kostrene, Tić z Triblja, Zvonejski kanturi Zvoneće, Kala Crikvenica, Mriža Split, Pučki pivači z Novog Vinodolskog i Lungomare z Umaga.
Dvi su bile festivalske večeri, posebno muških pa onda posebno ženskih klap, 23 natjecateljske i dvi klape ke su nastupile ko gosti večeri, ča j'ukupno 200 pivačih, a se to zavidna j' statistika KIK Festa ki sako leto podiže letvicu kvalitete klapskih nastupih.
Od ženskih klap nastupile su Puntape Novi Vinodolski, Lavanda Tribalj, Kirice Grižane, Ankora Podstrana i Sveta Jelena Dramalj.
O kriteriju 16-oga Festivala klapa Istre i Kvarnera »Pivajući sva smo blaga stekli«, ili kraće KIK Festa, lipo j' rekal predsjednik peteročlanoga stručnog ocjenjivačkoga suda Jure Šaban Stanić z Omiša: - Buzetski festival klapa iz godine va godinu ima sve važnije mesto na mapi kulturnih klapskih događanja va Hrvatskoj. Činjenica je da je ov festival za prostor Istre i Kvarnera centralna glazbena manifestacija koja na natjecateljskoj bazi okuplja klape, a one dobiju i stručnu prosudbu žirija, - rekal je Šaban Stanić.
Na kraju su se za pravo iznenađenje festivala va Narodnomu domu va Buzetu pobrinuli upravo člani ocjenjivačkoga suda, i to uz Šabana Stanića, još Joško Ćaleta, Jurica Bošković i Ante Radoš, pojačani voditeljem najtrofejnije buzetske klape »Pinguentum«, Sanjinom Radovićem. Zapivali su ko slavuji i pokazali ne samo da znaju ocjenjivat drugih nego da znaju zapivat i pivat, i to odlično!
Vinčace
I još je red da se predstave člani Muške klape »Vinčace«, ka j' va Buzetu odnesla opet prvo, a to znači zlatno odličje. Klapa inače ima devet članih (nonet) a va Buzetu na KIK Festu nastupilo ih je pet: Radovan Baričević (tenor), Stefan Krošnjak (drugi tenor), Mario Butorac (bariton i voditelj), Darko Cernjar (prvi bas) i Siniša Gradišer (drugi bas). Klapu još sačinjavaju, kad su va punon sastavu, Sanjin Jovanović, Saša Jovanović, Karlo Starčević i Valter Milavec.
Si su oni skupa s maestron Dušanon Prašeljen zaslužni ča se novljanski napjev i va njemu Paval oženil na najnoviji i najlipši način i okitil prvin meston va Buzetu.
Očito su maestro Prašelj i Klapa »Vinčace« sretni glazbeni splet za pobjednički vatromet!
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285C2863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285D2861285C2861285F28632863286328592863H (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285C2863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285D2861285C2861285F28632863286328592863H)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Klapa Vinčace LIVE, 07:49
Klapa Vinčace LIVE (http://www.youtube.com/watch?v=3AxZ8wUjSHE#ws)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 19, 2013, 10:40:11 poslijepodne
(2/5)
Škura bura
Speci, pa reci
A premijer bi se trebel ispričat brižnomu Bagu, aš kad ga je Bago pital da ako z Ruži moru preć na predstojeći lokalni izbori, premijer je tako grdo zaviknul NE MOŽE, da san ja odskočila od kauča. Boh nas očuvaj, takovoga šefa, zajedno san pomislela i silno su mi se smilili si oni ki delaju š njin, ma kuliko on, kad ki od njih ča žbalja staje na njihovu stranu. Baren kod većine takoveh.
Piše Slavica Mrkić-Modrić
Osin Ruži Hrvacke, sad imamo i Ružu Evropsku. Gospa Tomašić je na pasanomu zibiranju za predstavniki Hrvacke va Evropski parlament dokazala da smo zaspraven jedno velo čuđenje va svitu. A pjesniki nismo. Najme, ča vi mislite, va kuliko bi se držav moglo dogodit ono ča se j' pu nas? Da na zibiranju za EU parlament najveć glasi dobije ona ka j' jasno, glasno i stalno govorila da j' ona euroskeptik? Ma opće da se neki takov kandidira za parlament nekakove unije va ku nit' veruje, nit' misli da Hrvackoj rabi. E, pa moje je mišljenje da ne va puno, ma pu nas se j' dogodilo i ja lipo z ovoga kantunića i sasma iskreno čestitan gospe Ruže Tomašić na ostvarenomu rezultatu. Želin njoj se najbolje va Briselu i neka si najde ta nekakov desni klub za ki j' napomenula da će ga poiskat, i skupa š njin djelovat.
Isto tako mislin da od gospodina premijera ni bilo u redu to ča j' za gospu Ružu ki'vo večer va Dnevniku Nove TV rekal. A ča j' rekal? Puno toga. Recimo prozval ju je elementarnun nepogodun i društvenim zlom. Zač misli da j' gospa Ruža to ča j' rekal, premijer je zajedno pojasnil. Najme, ne more njoj pozabit ono kad je spominjala domaći i gosti va Hrvackoj. Ja, slažen se da njoj je to bilo i zločesto i bedasto, ma ni Milanoviću ovo ča j' njoj zalepil ni bilo baš jako šegavo. Ako j' već moral neš reć, a je, aš on vavek mora neš reć, onput je mogal reć da saki ki nasliša gospu Ružu kad govori more pomislet kako j' jušto ona gost va Hrvackoj, aš njoj nekako ta hrvacki ne gre najbolje. A more bit da san ja va greške, da mi j' uho zvicijano pa da ne razlikujen standard od dijalekta i slično. Ako j' tomu tako, onput se sad i z oveh stop ispričavan.
A premijer bi se trebel ispričat brižnomu Bagu, aš kad ga je Bago pital da ako z Ruži moru preć na predstojeći lokalni izbori, premijer je tako grdo zaviknul NE MOŽE, da san ja odskočila od kauča. Boh nas očuvaj, takovoga šefa, zajedno san pomislela i silno su mi se smilili si oni ki delaju š njin, ma kuliko on, kad ki od njih ča žbalja staje na njihovu stranu. Baren kod većine takoveh.
I sad ćemo ča se tiče visoke politiki fermat. Ono ča nas čeka je naše lokalno zibiranje. E, tu niki neće moć reć da ni bil na vrime upoznat ni z oven, ni z onen. Stranki, koalicije i ča ti ga ja znan ki se ne tuliko su već koraknuli va tu predizbornu kampanju da si najbedasteji i da te opće za izbori ni briga, od sega toga ča zreču, od seh plakati keh polepe ne moreš i da ćeš ni pobić, ni ostat neinformiran. Će broj oneh ki će poć zibirat bit veći od broja oveh ki su zišli na izbori za evropski parlament? A da ča leh će. Tr ov »evropski postotak« ni teško preskočit. Kuliko će nas lokalno zbirat? E, to j' jako teško reć, aš z jedne bandi gljedano ljuden je sega dosti i ni ih za niš briga, a z druge bandi, more bit su ča navadili z ovoga evropskoga zbiranja pa će se trgnut? Uostalon, bit će ča bude, a znat ćemo kad bude. Sa srića, ni nan još dugo za čekat.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285C2863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285D2861285C2861286028632863286328592863V (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285C2863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285D2861285C2861286028632863286328592863V)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Bago – Vag(abund)o
Tedi Spalato – Vagabundo, 03:18
Tedi Spalato - Vagabundo (http://www.youtube.com/watch?v=-B4dSazr-aw#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 19, 2013, 10:42:58 poslijepodne
Nastavek (z) prethodnoga lista
(3/5)
ČA NI ČA - SLIKOVNI RJEČNIK
To je bila moja nona
Spametin se da je nona čuda puti užala reć: »Ča ten juden rabi tuliko putovat kad se imaju na televizije?«. Stvarno? Sini su njoj navigali i to njoj se j' videlo ko neš ča se mora aš drugačje ni šoldi. Otac njoj je navigal po Veleh Jezerah va Merike i, kako se spametin da j' povedala, da j' bil va 40 let 3 put doma. Si su trebali poć ž njin kad se j' spravjal 2. sv. rat pa se j' njigova žena, moja pranona Karla zaprla va sobu i zijala: »Vi hote, ja ću tu ostat«! , tako da su na kraje si ostali ude.
Piše Marin ANIČIĆ
Kad san bil mići, vavek smo hodili pul none gledat televiziju. Mi smo imeli črno-belu a ona je prva va familije imela va kolore. Njiji sin a naš barba Milojko je navigal, pa njoj je z vijaja prnesal vavek neš novo. To van je omputa bilo kot da van neki sada doma pripeja hologramsku televiziju (z neken ćakulaš a da slučajno oteješ skočit na njega, proletiš skroze). Mi bimo tako se ča j' malo interesantneje šli gledat puli none. Najviše bimo gledali Taliju. To ni bila sapunica nego smo mi tako zvali taljansku televiziju ča je najveć bil RAI 1 i RAI 2. Mediaset bi se ćapevalo kad bi bilo jako lepo vreme ma se ni onda nisu ti programi baš najboje videli. Ni to none ni rabilo nego nan aš bimo radi gledali crtani filmi kakoveh pul nas ni bilo.
Vi hote, ja ću tu ostat...
Ja, zač van ja se to povedan? Spametin se da je nona čuda puti užala reć: »Ča ten juden rabi tuliko putovat kad se imaju na televizije?«. Stvarno? Sini su njoj navigali i to njoj se j' videlo ko neš ča se mora aš drugačje ni šoldi. Otac njoj je navigal po Veleh Jezerah va Merike i, kako se spametin da j' povedala, da j' bil va 40 let 3 put doma. Si su trebali poć ž njin kad se j' spravjal 2. sv. rat pa se j' njigova žena, moja pranona Karla zaprla va sobu i zijala: »Vi hote, ja ću tu ostat«! , tako da su na kraje si ostali ude. Putovanje omput stvarno ni bilo niš lepo. Povedala je jedanput da je z nonićun va Meriku šal i neki njigov kujin ili ne znan više ki rod ma da se ni vrnul aš je nastradal na neken brode. Vaveki njoj je neki bil na ten prokjeten moru a ona se j' pojidala. Televizija je za nju bila oslobođenje. Gledaš na Talije emisiju Quark va koj su vaveki bili lepi dokumentarci z celega sveta. Ni straha da će te ki pokrast, ki ale ča ujist, pojist, niti da ćeš kade past i glavu zgubit, a da ne govorin sav smrad, muhe i komarci keh se si oni snimatelji natrpe da bi nan cel svet zapakirali i dopejali va teplo.
Živela je va cyberspace-u
Z televizijun roniš uru vremena bez maski i letiš bez krili a da ti ni ni zima ni preteplo. Ovi ča troše šoldi da bi se prišli okupat v' Opatiju su valda morali aš doma nimaju mora. Nona Slavka se sejno ni nikad kupala aš da ni zdravo za ten. Ona je bila gospa. Bog njoj je dal da njoj ni nikad rabilo delat aš je bila z dobre famije. Sejno se j' gladi napatila aš je živela i va vreme kad su si bili lašni. Dva rata je pasala, do trećega ni arivala. Aš ni zdravo bit na ten jaken suncu. Spametin se da je pun stol bil taljanskeh žurnali i da je televiziju gledala od početka do kraja, saki dan. Povećalo je držala va levoj ruke tako da je z jenen okon čitala, a z drugen gledala televiziju. To je bila moja nona ka je već pred više od 30 let živela va cyberspace-u.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285C2863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285D2861285C2861286128632863286328592863Y (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285C2863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285D2861285C2861286128632863286328592863Y)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Kumpanija Tramuntana Kraljevica Vratija se barba iz Amerike _2010-12-19 lijepom nasom.flv, 03:39
Kumpanija Tramuntana Kraljevica Vratija se barba iz Amerike _2010-12-19 lijepom nasom.flv (http://www.youtube.com/watch?v=pv_z6Nn7daU#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 19, 2013, 10:43:59 poslijepodne
(4/5)
KANTUNIĆ OD OTROČIĆ
Pompjeri
Ča to se delaju pompjeri, si bi rado znat oteli.
Naslišaj ča se to čuje? To po gradu pompjeri preše
i sirena se oglašuje.
Da se ni ka mačka na stene zaglavila?
Al' se kakov mladi tić zaplel va neki grmić?
Na, ne, ni se to dogodilo,
leh se neč zapalilo.
Vredni pompjeri oganj gase
i delaju se, da judi spase.
Ivan RUNDIĆ, 3. razred OŠ Trsat, Rijeka
Voditeljica: Nina Kamenski
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285C2863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285D2861285D2858285828632863286328592863H (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285C2863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285D2861285D2858285828632863286328592863H)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
boris dvornik vatrogasac pumpjer malo misto 2, 07:47
boris dvornik vatrogasac pumpjer malo misto 2 (http://www.youtube.com/watch?v=jRLxGHFSOWM#)
Nastavek na sledečomu listu
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 19, 2013, 10:45:01 poslijepodne
(5/5)
BILO BI SMEŠNO DA NI ŽUHKO
Ka je kega videla
Tonka i Marija se znaju još od školi. Oba dve su volele muški, nekad ko divojki, a i sad ko oženjene ih to drži. Prve su susedi. Tonke muž već let naviga na strancu, a Marijin dela va Njemačkoj.
Čera jutro Tonka sa vesela pjeva i trebi na balkonu posteljinu, kad se na svojen balkonu pojavi Marija, zeše i rasteže se.
– Tonka, dobro je aš pjevaš.
– Zač mi ne bi i bilo?
– Ma jutro rano prije pete videla san ovoga novoga mladoga prečasnoga da gre od tebe, pa san se prestrašila, da ni ne daj Bože, ki umrl?
– Ni, ni, hvala Bogu, nego vidiš, kad san ja pasanu šetemanu videla va stine uri, da ti gre z kući pulicaj Marko, ja nisan uopće pomislela ni na provalu ni na neč grdo, nego na neč lipo ča ti se dogodilo...
D. ŠIROLA
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285C2863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285D2861285D2858285928632863286328592863K (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285C2863285A28582859285B2863288A288D28632863285E285D2861285D2858285928632863286328592863K)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Gustafi Vidija san tebe 11.11.2011, 03:38
Gustafi Vidija san tebe 11.11.2011 (http://www.youtube.com/watch?v=u1my2ZlVhz4#)
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 24, 2013, 10:24:12 poslijepodne
S kamika i mora
Zač volin Gimpl?
Piše: Slavica Mrkić-Modrić
Ne moran van ni reć kuliko mi j' žal ča Ravnogorci nisu pasali dalje va onoj sakramenskoj emisije Do zadnjega zbora. Ma, ča je tu je, mane j' Gimpl ostal najbolji, i sigurno ću jih, dočin čujen da imaju kakov koncert poć poslušat. I ni to leh zato ča su z Ravne Gori, ča su naši, leh zato ča već dugo nisan videla tuliko veselih ljudi na jednomu mestu. Ne moraš jih ni čut, dosti ti je gljedat jih pa da ti zajedno bude jedan sled bolje, aš tuliko zrače z pozitivun, da j' to čudo.
Bilo mi j' lipo videt i si ti ljudi ki su čera došli na rečko tekilo, ale na manifestaciju »Homo si teć«. I ne mislin sad tu na političari, aš saka čast onemi ki i inače teku, ki paze na formu i ki se furaju na zdrav život, ma j' bilo tamo i oneh ki su huji leh san ja. A to van znači – da moren i na kondot bin šla z auton. Intanto j' bilo i oneh ki su došli od ljubavi, kod i oneh ki su tamo bili po službenoj dužnoste. Ma neka je, ča će nan sad to, nego otela san van reć da mi j' bilo gušt gljedat dečicu, materi z kolicimi, cele familje, pa oni ki su z pason došli teć i na pasa obukli službenu stomanju, aš to j' znak da j' Homo si teć, manifestacija s kun se j' ov grad saživel. A to njoj je i bil cilj. Čestitan i onomu Kenijcu ki j' polumaraton od Preluke do Korza otekal za uru vrimena. Kad san to čula prvo san mislela da j' spikerica na radiju krivo rekla, aš kad je gnjeta i za auton ti rabi već od uri, a onput san shvatila da j' čovik profesionalac, a va ti se rezultati apsolutno ne razumen.
Još mi j' neš palo napamet kad san naslihala izvješće z Korza. Najme, dobro j' rekla novinarka z terena kad je spomenula još jednu fritaju od šparog. Najme, ona se j' zapitala je još ka šparoga ostala kade, aš da j' sako mesto ili ima fritaju ili ima Šparogijadu ili neš sličnoga. Zaspraven ženska ima pravo, ma mane ni to pojidalo, leh san se malo zapitala ča delaju ti naši inspektori za šparogi. Ča oni ne zihajaju na teren, ča oni ne broje i ne naplaćuju ti macići, ča smo sopeta shvatili da smo donesli još jedan zakon ki ne vredi ni kuliko se j' pas poblatil. A ne poslušat ljudi! Da su malo poćakulali z bazun ne bi trošili ni vrime, ni hartu. Ma, to smo mi. Takovi smo kakovi smo.
A da nas je sakakoveh govori i on slučaj napada na ambasadu od Srb. Vranić me zel ako nisan mislela da j' to nedelo nekakovoga mulca, kad altroke mulac, to j' načinil čovik ki bi već mogal znat da mu glava služi za neč više od toga da se sako jutro gre uplest. A moren bit da j' čovik leh otel od Riki načinit Boston, kod i onaj ča j' bombu hitil va onu zagrebačku oštariju. Se to me strašno jadi, aš ča nan ni bilo dosti i rata, i smrti, i nevolji. Ča ne bismo mogli malo gljedat naprvo, a ne se leh obraćat i gljedat ča j' bilo? Očito ne, ili san morda ja bedasta pa niš ne razumen. Mane su super jedino one bombi ča jih Refko i Čombe hitaju va bosanskoj serije »Lud, zbunjen, normalan«, a neki drugi bi baš na njih hitil bombu. Mepar da se celi svit more podelit na ludi, zbunjeni, i temin dodat se manje normalnih. To j' još jedan razlog zač volin Gimpl.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A2863285C2863285A28582859285B28632893289328632863285E285E285828582858285F28632863286328592863B (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285A2863285C2863285A28582859285B28632893289328632863285E285E285828582858285F28632863286328592863B)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
KUD"Delnice"DELNICE: Pjesme i plesovi Gorskog kotara, 09:10
KUD"Delnice"DELNICE:Pjesme i plesovi Gorskog kotara (http://www.youtube.com/watch?v=pSCLHGD37ic#)
Autor: Ljudevit Kaj - Travanj 24, 2013, 10:25:22 poslijepodne
S kamika i mora
Va Opatije j' FENomenalno
Piše Kim Cuculić
Va Opatije j' uprav finil FEN, Festival neovisnih kazališta Republike Hrvacke ki j' održan po drugi put. Ovaj festival mogal bi bit primer sen drugen manifestacijami toga tipa.
Kot prvo, FEN je bil prisutan na sakon kantunu Opatije, a informacije o festivalu imeli smo i v Rike. Po Opatije su klali maštovite sveteće reklami, dok su sa mesta zbivanja lipo označena tako da se čovik ne more zgubit. Festival je imel i svoju službenu kavanu, a odlično j' osmišljen i vizualni identitet FEN-a – od borši i bracijoleti z USB-on za klat va kompjutor, do skulptura va obliku fena. Borši z natpison »FEN« Opatijci i njihovi gosti razgrabili su va trenu, tako da j' festival i z oven detaljen »hodil« po opatijskin ulicami.
Za ne tako puno soldi FEN je gledateljimi ponudil predstave za mići i veli, brojne radionice, prezentacije libri i izložbu. Biljeti su bili po popularnin cenami, a predstavi su privukle veli broj oneh ki su oteli videt ča dela hrvacka nezavisna scena. Judi su uglavnon bili zadovoljni i dokončali da se va Opatije ćute FENomenalno. Organizatori festivala već sada dobivaju upiti za sudjelovanje na treten FEN-u, a zovu i neovisni z drugeh zemalj. Ovo j' bil leh drugi FEN, a već se profiliral va prepoznatljiv festival ki bi va budućnosti mogal dobit i međunarodni predznak.
Pozabila san reć i da j' FEN ovoga leta imel i bilten i FEN-televiziju ki su saki dan parićali friške informacije o festivalu. Spomenut ću zadnji dan, kad je zadnja festivalska predstava finila na sedan i petnajst večer, a novi broj glasila »FENomen« već je na sedan i dvajset bil va rukami publike. Mića, ali složna festivalska ekipa brinula se da se štima i ni bilo nijednoga kiksa. Festival je imel i volonteri, ki su se prijavili da pomoru, ali i da gljedaju predstavi. Na ovogodišnjen FEN-u videli smo niz sjajnih glumcih, od glumačkog doajena Pere Kvrgića do mladeh glumačkeh snaga ke donose novi kazališni senzibilitet. Ča j' najvažneje, atmosfera j' bila ležerna, brez sukoba i skandala, a ni bilo ni nagrada ke znaju storit sakakove napetosti. FEN je bil za pet i uzor drugimi kako rabi delat.
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285B2863285C2863285A28582859285B28632893289328632863285E285E28582859285D285E28632863286328592863Q (http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285B2863285C2863285A28582859285B28632893289328632863285E285E28582859285D285E28632863286328592863Q)
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Klapa Opatija, 02:27
Klapa Opatija (http://www.youtube.com/watch?v=ksPkFhgVQEg#)
Autor: Ljudevit Kaj - Kolovoz 05, 2013, 09:00:19 poslijepodne
Evo ga ovod posli triest godin,
evo ga na mul, uvik ga je snija.
Evo me ovod posli triest godin,
evo me na mul, uvik san ga snija.
Nima više Jere, stare šjore Kate,
ne vidin ni Tomu, Ive je još tot.
Ive, Ive, Ive, jema li još koga!?
Ive, Ive, Ive, živi li još iko!?
Nevera, Nevera, Nevera!... Ooooooo!...
Sićan se, bija san mlad,
tri dana moga san veslat, a ne spavat1
Uzalud kad je došla nevera!
Nevera, Nevera, Nevera!... Ooooooo!...
U Italiju me bacilo more,
ukrca san se za ne prosit, pa u Čile!
Puste godine rada u rudniku!
Nevera, Nevera, Nevera!... Ooooooo!...
Evo me ovod posli triest godin,
evo me na mul, uvik san ga snija.
Nima više Jere, stare šjore Kate,
ne vidin ni Tomu, Ive je još tot.
Ive, Ive, Ive, jema li još koga!?
Ive, Ive, Ive, živi li još iko!?
Čuješ li me, Iveee!?!
Toma Bebic: Nevera, 03:22
Toma Bebic: Nevera (http://www.youtube.com/watch?v=HSwmPruqK7E#)
