Ovi narančasti puževi - ti koji su iz laboratorija pobegli, vjerojatno španjolskog - pojeli su mi ne samo dragoljub i lavandu, nego i kaktuse
i to najbodljikavije!
Nesmem kamen na zemlju staviti, evo ih ispod kamena pa čim sunce zađe oni izplaze - pravi vampiri
!!!
Izgubim volju za ikaj saditi čim ih se setim! Došli su u Selo Moje Malo pred 3 lete.
Prije toga se čuo jauk iz Kraljevca, pa su pali Dvoranci, pa se čulo o njima s okolnih bregova - i bili su tu! Ma ne samo da pojedu, nego sve zabalave, zagade, zasmrde - več po smradu znam da su mi u vrtu! Pružim ruku da si uberem jabuku - oni na jabuci?!
I ČUJE IH SE KAK ŽVAČU -ma fuj! Čučnem, utihnem, i čujem kak mi jedu sve u vrtu!
"Njih ni vrag neće", veli suseda (jer ih ni patke neće, a ni svinje).
Gleda ih moj sin, imal je tada 6-7 let, gleda, i veli: "Mama, ove naranđaste nije Bog stvorio." Bez upitnika na kraju rečenice; čista sigurna tvrdnja.
Otrov ih NE ubija - pospi ih sa čim oćeš, njima ništa. Osim soli. Najbolje blagoslovljene, ali radi i "obična": posoliš ga, i on se pred tvojim očima pretvori u hrpicu naranđaste pjene
- niš ne ostane, za 10 - 20 sekundi samo malo smrdljive pjene.
Onda odma dođu njegovi pajdaši i jedu njega. Ma fuj. Sve najgore kaj postoji zbrojano je u toj neprirodnoj živini.
Možeš ga posoliti, možeš mu (mačetom) glavu odrubiti, ili ga na sunce metnuti - samo tako ih možeš ubiti. Baš ko vampire nekakve. Ali uvek ostane ljigavo ljepilo, danima, tam gde su bili, i smrdi.
Kad preplazi preko paradajza, to ni sa VIM-om nemreš oprati. Oguliš ga debelo, onak muški - a i sredina je gorka. Sve moraš baciti.
Uzela ja u dučanu neko ljepilo protiv puževa, pa napravila krug oko paradajza. Sunce zađe, i imam kaj videti: naranđasti izlazi iz zemlje po stabljici paradajza
!!!
Tak da, velim: nemam volje za planiranje vrta, kad ih se samo setim...