Baština > Kajkavski
Hrvacki trojězični pluralizem ili ŠTO-jěnoumlě
Ljudevit Kaj:
Globus, br. 900, 07.03.2008.
Interview: dr Mate Kapović
Lingvist nove generacije
JEZIČNI REVOLUCIONAR PROTIV AKADEMIKA
Viši asistent Odsjeka za lingvistiku Filozofskog fakulteta, otkriva zašto je besmislena kampanja oko učenja "pravilnoga" govora u školama
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Imamo apsurdnu situaciju da radio koji se emitira samo na području Zagreba ili Splita ima voditelje koji se trude govoriti standardno, što nema smisla. Zašto se na zagrebačkim ili splitskim lokalnim televizijama ne bi govorilo zagrebačkim ili splitskim govorom?
Skandalozno je što djecu u školi optužuju da ne znaju materinji jezik: standard je bitan još samo starim rigidnim jezikoslovcima
U Norveškoj ljudi govore svojim dijalektom i u vrlo formalnim situacijama. To je po meni obrazac kojemu bi trebalo težiti.
Anglizmi su česti u reklamama, što očito prolazi u narodu jer inače reklame ne bi bile takve. Ljudi mogu negodovati oko toga, ali teško je to mijenjati zakonom (JEZIK REKLAMA)
Razgovarala: Jelena Jindra,
Snimke: Roberto Orlić i arhiv EPH
.......................
Osim što ste politički aktivni, vi zagovarate i sociolingvistički aktivizam. Kao jezikoslovac radikalno se suprotstavljate svojim starijim kolegama odnosno autoritetima.
- U Hrvatskoj vlada dojam da se lingvisti bave samo time kako bi se trebalo pravilno govoriti iako je sam koncept «pravilnosti» u jeziku besmislen. Od jezikoslovlja se po medijima može vidjeti samo svađanje o pravopisu, galama protiv srbizama nekada, a anglizama sada, tvrdnje da Hrvati zaboravljaju svoj jezik, da ne znaju govoriti i slično. Lingvistika se zapravo bavi opisom, a ne propisom jezika.
Vi ste protiv zabrana i smatrate da u govornom jeziku nema točnoga i pogrešnoga. Znači li to da na televiziji ili radiju voditelji mogu govoriti kao doma ?
- Bitno je razlučiti dvije razine – državne i lokalne medije. Što se lokalnih tiče, imamo apsurdnu situaciju da radio koji se emitira samo na području Zagreba ili Splita ima voditelje koji se trude govoriti standardno, što nema smisla. Zašto se na zagrebačkim ili splitskim lokalnim televizijama ne bi govorilo zagrebačkim ili splitskim govorom?
Što se tiče državnih medija, recimo u Dnevniku na državnoj televiziji, trebalo bi govoriti standardnim jezikom, jer je on neutralan. Ali već bi se u zabavnim emisijama mogao naći i govorni jezik, s tim da bi se trebalo paziti da podjednako budu zastupljeni i Zagreb, i Slavonija, i Dalmacija, i Istra itd. Trenutno prevladava zagrebački govor, što nije baš u redu prema ostatku Hrvatske.
Što s anglizmima? Ne inzistiraju li upravo svi mediji danas na jeziku koji je, pogotovo u korištenju anglizama, mnogima nerazumljiv?
- Anglizmi su, primjerice, česti u reklamama, što očito prolazi u narodu jer inače reklame ne bi bile takve. Ljudi mogu negodovati oko toga, ali teško je to mijenjati zakonom. U govornom jeziku, pogotovo kod mladih ljudi, ima dosta anglizama. Ali tako je u cijelom svijetu i ne mogu se samo mediji za to kriviti. Hrvatski jezik je tu u boljem položaju od npr. njemačkog ili japanskog koji imaju puno više anglizama.
Za što se Vi točno zalažete kada govorite o jezičnoj toleranciji?
Zalažem se za normalni odnos prema jeziku. U smislu da se ne proglašava sve što je govorno jezičnom nakaradom, pogreškom, nepravilnošću. Ako u Hrvatskoj neki ljudi govore «by the way» umjesto «usput», to nije nepravilno nego je jednoostavno odlika govornog jezika određene skupine ljudi. Isto tako, ako ljudi govore «orginalan» umjesto «originalan» ili «sumlja» umjesto «sumnja», to nisu greške, nego oblici koji ne pripadaju standardnom jeziku.
Dakle, za Vas standard nije svetinja?
- Tako je. Kod nas na načelnoj razini svi jezikoslovci poštuju dijalekte i govorni jezik, ali ih ipak mnogi između redaka smatraju manje vrijednima. A to je, naravno, potpuno pogrešan stav. Sve su jezične varijante jednako vrijedne. Po meni, govorni jezik je čak vrjedniji od standarda (ako se baš mora govoriti u takvim okvirima) jer je standard velikim dijelom umjetan. A govorni jezik je pravi jezik kojim svi mi govorimo. Protivnik sam negativna odnosa prema nestandardnomu jeziku. Pogotovo u osnovnim školama gdje mnogi profesori govore učenicima «nemoj tako govoriti», «ružno govoriš», «krivo govoriš», što je skandalozno!. Nekome govoriti da nepravilno govori materinji jezik!
..................
Kako bi se trebao ujednačiti hrvatski jezik kad već standard nije svetinja?
Komunikacijska se svrha standarda često precjenjuje, pa se kao primjer navodi da se bez standarda čovjek z Brača i Zagorac ne bi razumjeli. Ali to se u praksi vrlo rijetko događa, a neke dijalekte često ne razumiju ni prvi susjedi. Da se u javnosti češće čuju dijalekti, uključujući i one teže razumljive, ljudi bi se jednostavno privikli. Kao što su se Hrvati u Jugoslaviji bili navikli na neke srpska izraze koje danas mladi ne bi razumjeli. Tako da bi se komunikacija u onakvim slučajevima mogla u načelu odvijati i bez standarda.
..........................................
Treba li po Vašem mišljenju prevoditi filmove i knjige sa srpskog jezika?
U načelu ne, zato što, naravno, svi još razumijemo srpski jezik. Kod nekih bi knjiga svakako bilo potrebno objasniti nepoznate riječi.
A što s mladim generacijama koje ipak neće razumjeti mnoge srpske riječi, ni «bioskop», ni «hleb», ni «peškir» ?
- Ja sam odrastao u osamdesetima i sjećam se da, bez obzira na veću prisutnost srpskog jezika, nisam dugo znao što je «bioskop». Naravno da mladi danas ne razumiju takve riječi. Zbog takvih bi se stvari onda čak i mogle prevoditi, tj. prilagođavati primjerice dječje knjige, ali tu treba ići od slučaja do slučaja. Ne treba na to gledati s političke nego s praktične strane.
Cijeli članak / izvor:
http://www2.pressclip.hr/xsql/objava.xsql?oid=1104850&jezik=hr
Pretplata na «Globus»:
http://www.globus.com.hr/Marketing.aspx
Ljudevit Kaj:
Zagorski list, 14.9.2007.
Kaj sme je
Navek me ovi tjedni, dani, reči… kajkavske kulture više živciraju nek kaj mi je drage da se o kajkavskomu jeziku nekaj govori.
Za mene nema tjedna kajkavske kulture, niti dana kajkavske reči. Za mene je sake ljete 365 dane kajkavske kulture, a sake četrte i 366.
Največa je sramota kad se o kajkavske kulture i jeziku govori na štokavskomu. Ispada da je kaj dober ko tema, ali nije dober za upotrebu. Ja bi rekel da ljudi koji to delaju nisu dosta učeni da bi govorili kaj, nemaju sigurnosti da na kajkavskomu sročiju nekaj pametnoga, ali nemaju ni srama pak se baviju s kajem, a da ga ni govoriti neznaju.
Piše Krešimir Končevski
Festival v Krapine za mene je same jen festival zabavne glazbe i nič druge. To je zmišljena kajkavska popevka tera nema podloge v kajkavskomu kraju. Ne velim da nema dobrih tekstova, ali ima i akrobacija tere z kajkavskim nemaju veze. I kaj je najgorše onda naši bedaki takve fraze ili reči, tere je nešči sročil v svojemu neznanju, prevzimaju ko da je to velika kultura.
Poslušal sam uoči festivala onoga Crneka kak je govoril da je premale kajkavskih popevki po radiju. Pa normalne da ih je premale kad su se na isti kalup. Ali kaj je najgorše veli Crnek - da mu je krive što nema više kajkavskih popevki na radiju. Pa gospon Crnek kad se več zalažete za kajkavsku kulturu, kad ste več hu tu svrhu tolike peneze sake ljete potrošili onda se barem navčite govoriti kajkavski, a ne da na štokavštini zagovarate kajkavsku kulturu. To je sramota! Znači kajkavski je dober same za popevku i za seljake, a ne i za radio.
Za mene nema tjedna kajkavske kulture, niti dana kajkavske reči. Za mene je sake ljete 365 dane kajkavske kulture, a sake četrte i 366.
Največa je sramota kad se o kajkavske kulture i jeziku govori na štokavskomu. Ispada da je kaj dober ko tema, ali nije dober za upotrebu. Ja bi rekel da ljudi koji to delaju nisu dosta učeni da bi govorili kaj, nemaju sigurnosti da na kajkavskomu sročiju nekaj pametnoga, ali nemaju ni srama pak se baviju s kajem, a da ga ni govoriti neznaju.
Žal mi je da mi vu tom našem Zagorju nič dobroga nisme u stanju napraviti sami. Saka čast krapinskomu festivalu, ali bile bi mi draže da ga organiziraju ljudi z Krapine, a ne dotepeni Zagrepčani. Krapinčani zemite festival v svoje ruke, a Zagrepčani nek dojdeju kable razvlačit po Krapine, a kad bu teri rekel što klepnite ga po čuba!
Kaj got ima s kajem veze trebali bi delati oni teri kaj govoriju. Jedine tak bu kaj dobil prave meste, a to je sakodnevica. Naš cilj mora biti da se kaj rehabilitira ko jezik na teromu se v kajkavskim kraju odvija život, na teromu se spominame v banke, na pošte, na svadbe, na sprovodu. Mi Zagorci sme veseli ljudi skloni šale, ali nisme zate neozbiljni. No drugi nas držiju za bedake jer govorime kaj. Na žalost naši «intelektualci» kad prejdeju z Zagorja zmeniju govor da bi ispali pametni. Pa kaj je dodvoravanje nekomu nekaj pametnoga? Nije me briga ak me nešči i za bedaka smatra, do takvih ni ja ne držim nič, ali kad govorim svoj jezik bar znam doj sam, kaj sam i otkut sam!
Moram i svoje Zlatarščane zašpotati, reklamiraju dane kajkavske reči, a nekak na pol govoriju kaj!
Zvir:
http://www.zagorje.com/articles/4014/show.aspx
Ljudevit Kaj:
Nacional br. 573, 06.11.2006.
ZLOĆE I POVRĆE
Ka je ta?
"Neću van više govorit o zajiku kega me je moja mat navadila, vi volite vašega, ne zato ča je veći od mojga nego zato ča je vaš, ja volin svojga, ne zato ča je mići nego zato ča je moj."
Mi čakavci retko govorimo onako kako nas je mat navadila. Naš nan je zajik već va srce nego na zajike. Apena danas kada Glogovićke va Noven liste ni neki znaju koliko su nan njije besedi značile
Piše: Vedrana Rudan
Postoje veli judi i veli zajiki i mići judi i mići zajiki. Čakavski je mićišan zajik, gospa Ivanka Glogović-Klarić je mići čovek zato aš piše na mićen zajike. Niste čuli za gospu Ivanku Glogović-Klarić? Ja ću van reć ki je to. To je profesorica hrvackega i ingleškega zajika, va penzije, let i let je vadila decu va Opatijskoj gimnazije. Bila je i moja profesorica. Da je gospa Glogović-Klarić bila samo moja profesorica ne bin van o njoj povedala, i vi imate svoje profesorice pa mučite. Ne, ni ona samo profesorica, ona je najveća živuća hrvacka, čakavska dečja pjesnikinja. Ovo moran ponovit, ona je najveća dečja živuća hrvatska, čakavska dečja pjesnikinja. Vidite, vidite, imate decu, si imate decu, a ovo niste znali?! To je zato ča je čakavski zajik tako mići, tako mićihan da si vi mislite kako to ni zajik nego nekakav dijalekt kega govori jeno sto judi okol Opatije i na ken je pokojni Gervais pisal o kućicami belemi, suzicami velemi, črjenemi krovići i onemi tići. Dobro, neću van više govorit o zajiku kega me je moja mat navadila, vi volite vašega, ne zato ča je veći od mojga nego zato ča je vaš, ja volin svojga, ne zato ča je mići nego zato ča je moj. Vrnut ću se gospe Glogović-Klarić ku smo mi opatijski gimnazijalci z šezdeset i neke zvali Glogovićka. Glogovićki naše mladosti je do danas objavljeno trinajst libri, devet za decu, četiri za veleh. Njije pjesmice su va čitankah za prvi i drugi razred. Još sedandeset i pete je na anonimnen natječaje dobila prvu nagradu za tekst za sedan epizodi dečje TV serije “Poliedar H3”.
Napisala je i 3 radijoigri za decu, šest kompozitori storilo je muziku za preko šezdeset njijeh pjesmic, kantane su na deset dečjeh festivaleh, perfin i va Neva Jorke, za njih je do sada dobila pet nagradi. Ako dece za Novo leto kupite njiji libar “Pul mora”, izdal ga je Adamić, š njin ćete dobit i note i CD. Neč ću sigurno pozabit, ovo moran reć, njiju uglazbljenu scensku igru “Ča more more” dečina su pokazala na Međunarodnom festivalu djeteta u Šibeniku. Glogovićka je delala i va novinah. Dvanajst let je va Noven liste pisala kolumnu. Va njoj je semi nami ki volimo čakavski špjegevala ča ka beseda znači. Zajik, to znate, rabi govorit ako ćeš da ti ostane va glave. Mi čakavci retko govorimo onako kako nas je mat navadila. Naš nan je zajik već va srce nego na zajike. Apena danas kada Glogovićke va Noven liste ni neki znaju koliko su nan njije besedi značile. Dobila je otkaz aš va hrvatskeh novinah ne smeju delat penzijoneri. Ni onputa kada delaju za mići soldi, ni onputa kada napol mrtvi zajik zdiguju z popela, ni onputa kada su ti tekstovi dragi kamečići a ne neč bez čega se more i mora. Najveća hrvatska čakavska dečja pjesnikinja dobila je vritnjak. Radi nje je Novi list i kaznu platil. Ženska va penzije mora zamuknut, muški va penzije more daje delat. Gjedate na televizije mladića Olivera Mlakara? A dečkića Sijerkovića? Zvali smo, telefonirali, molili, prosili, plakali...Verovali vi al ne, puno od nas je plakalo kada su našu Gologovićku stirali u ime zakona. Zalud. I tako... Glogovićka je let pisala i pisala i pisala i onputa je napisala knjižicu ka se zove “Tr ši”. Ni za nju niste nikada čuli? Ćaro mi je.
Morda niste čuli ni za čakavski? Otejen reć, “Tr ši” je knjižica napisana z besedami od dva slova. Ste me razumeli? Saka beseda va libriće ima samo d v a slova. To bi morda bil dobar štos da ta libar ni čista poezija, remek-djelo hrvatske moderne književnosti. Remek-djelo! Ni čakavca ki ga doma nima, kemu ni na komodine kako Biblija. Našu čakavsku dušu Glogovićkin “Tr ši” hrani, tješi, hrabri, nasmijava, raznježuje... “Tr ši” će zavavek ostat va hrvatskoj književnosti živi dokaz da i “ča” more bit Umjetnost. “Tr ši” je nan ono ča je nekemu Šileova slika, Mikelanđelov kip, Betovenova muzika ili priča najvećeg hrvatskog pisca svih vremena Ivane Brlić-Mažuranić. Ste me razumeli? A nikad, nikad, nikad niste čuli za “Tr ši” i nikad, nikad, nikad ga nećete moć pročitat i razumet zato ča se to ne more prevest na hrvacki i zato ča je danas čakavski zajik mići, a jutra će bit pokojni. I još van neč moran povedet o Glogovićke naše mladosti. Ona piše i haiku pjesmice. Za ki dan će se va Parize promovirat “Haiku antologija Evropske unije”. Autori Antologije su dobili 1100 pjesmic. Objavljeno ih je 225 od šezdeset i šest autori z šesnajst državi. Pogodili ste.
Va toj Antologije su i dve Glogovićkine pjesmice. Na hrvacken, na englesken, na francusken, na japansken. Ma, judi moji, ča to ni malo čudno, žensku objavlju va Parize, a... Ovo daje ću van reć na hrvacken, tako da me razumete, se san van ovo povedela, se je ovo na čakavsken bil samo uvod va ono glavno, a glavno je... U veljači 2004. u Hrvatskoj je osnovano Hrvatsko društvo književnika za djecu i mlade. U ožujku 2005. gospođa Ivanka Glogović-Klarić tom je Društvu uputila molbu za prijem u članstvo. Nisu joj odgovorili do dana današnjega. U ožujku 2005. gospođa Ivanka Glogović-Klarić poslala je svoje knjige i molbu za prijem Hrvatskom društvu pisaca. U veljači ove godine su joj odgovorili, “ovom prilikom niste primljeni”. Neka imena onih koji su “ovom prilikom primljeni” zaista je bolje ovdje ne nabrajati. Ča san otela reć? Otela san van ki govorite veli jezik povedet kako je teško nan ki govorimo mići. I kako j naša vela književnica Ivanka Glogović-Klarić va Hrvackoj mića. Samo zato jer živi u maloj zemlji velikih divljaka.
Zvir:
Nacional, http://www.nacional.hr/articles/view/28893/22/
Ljudevit Kaj:
Zagorski list br. 277 / 06.02. 2009. / panorama (papérnato izdâjne)
ZA DUŠU, ZA SPOMENEK
Najte biti „tece“
Tak se je pri nas fiže znalje gda je za nekuga rekel da je „teca“, da z tem nekaj nie h redu. Ja i moja deca i den denes, rabime rieč „teca“, za druge, alji i za sebe. Gda tera od nas malje zabrazdi ilji bi napravila ili gibala k kakve bedastoče, druga ju pricukne i velji: „Naj biti teca!“. Se mi unda dobre zname kaj te znači.
…………….
I tak sem pak imela priljiku čujti šlabekuvati naše domače, kak njim je teške razmeti, nas, teri pišeme na domačem, kajkafskem. Kak nie pri nas prepisani i standardni kajkafski, tak si mi pišeme onak kak med sobu govorime.
…………….
Za stranjske, za one teri teške razmeju veljim da moraju tri put prečitati. Jemput da prešpanciraju po napisanomu, drugi put da se nafčiju čitati, a trejti put da razmeju. Nu lasi mi se zdižeju na domače, e zdej rabim rieč „tece“. Te domače „tece“ terem menjka njihove vlastite sposobnosti da nekaj napraviju najreši pljujeju po onemi teri očeju nekaj napraviti i ostaviti traga za buduče cajte. Glava me bolji gda čujem „tecu“ tera velji, kak je grde čujti meste malo, malje, meste štrukel, štrukelj, i da ne nabrajam dalje. Pun mi je kufer tie „teci“. Morti bi mi triebalje biti se jedne, nu nemrem si pomoči gda sem ne huda, nek pri srcu žalosna, da te domače “tece“ ne da se svojuga sramiju, nek si dopučšaju po domečem pljuvati. Sigurne trieba reči, kaj i sama znam, da se pune domačuga govora zgubilje, da je teške onomu gdo čita, čitati.
Piše: Nevenka Gregurić
Od navike govorim da me je moja babica nafčila mudrosti, otec i mati poštenju i radljivosti, a moj pokonji Branek ljubavi, davanju i primanju. Kak sem ž njim živela dvojestidve ljiete nafčila sem od njega još prec toga. Nafčila sem od njega i te da se za sake nie trieba srditi i biti hudi. Gda je on bil najbolj srtiti nie se služil z sakojačkemi grdobami, kak se večinom pri nas diela. Največa kletva mu je bila: „Ti izakovu tecu!“.
Te mu je bil čak i prišveljek. Pajdaši ga se još navike i denes po tomu zmišljaju. Takaj, za nekuga zločestoga, zmotanoga, nem nabrajala se grde ljutske osebine, on nigdar nie rabila grde rieči. Za takve je čez smieh same znal reči:
„Pusti si mira. On ilji ona je jedna obična „teca“. Tak se je pri nas fiže znalje gda je za nekuga rekel da je „teca“, da z tem nekaj nie h redu. Ja i moja deca i den denes, rabime rieč „teca“, za druge, alji i za sebe. Gda tera od nas malje zabrazdi ilji bi napravila ili gibala k kakve bedastoče, druga ju pricukne i velji: „Naj biti teca!“. Se mi unda dobre zname kaj te znači.
A za kaj unda ja nečem da buju moji dragi Zagorci „tece“. Kak čovek radi posla mora gibati i van svojuga kraja naposluša se sega i sačega, alji one kaj vidi , a kaj je za skidanje kape kak si držiju glave skupa. Ne bi pokudilji svoje pak če i sami znaju da nekaj nie h redu. Nie tak duge kaj sem čula jenuga dobruga gljivara z Dalmacije gda su ga pitalji kuljike vrsti gljif ima h Dalmacije, jednostavne je rekel ovak: „Neznam kuljike vrsti ima h Dalmacije, alji sem siguren da jih ima več nek h kontinentalnem dielu Ljiepe naše.“.
I samomu novinaru je te bilje bedaste, pak je mislil da ga čovek nie razmel kaj ga pita. Popital ga je nazaj i rekel mu da ne mislji na koljičinu gljif nek na vrste. Na kaj mu je poznavaljec gljif ponovil isti odgovor. Kuljike god da mi je bilje smiešne te kaj je rekel da nezna kuljike vrsti gljif ima pri njemu, alji je siguren da jih ima več nek na drugem dielu naše domaje, tuljike mu treba reči, bravo. Čovek drži do svojuga. Nie siguren, alji neda da bi nešče bil bolji od njih. Gda bi tak pital našuga domačuga čoveka, on bi pak sigurne rekel obrnute. Drugi su navieke bolji nek oni domači.
I tak sem pak imela priljiku čujti šlabekuvati naše domače, kak njim je teške razmeti, nas, teri pišeme na domačem, kajkafskem. Kak nie pri nas prepisani i standardni kajkafski, tak si mi pišeme onak kak med sobu govorime. A unda se zna, i po tomu je naš dragi kajkafski bogatieši da skore sake selje ima nekaj svojuga. Tak je moj drukčeši od Krešekovuga, Rajkičovuga i od sie druge. Za stranjske, za one teri teške razmeju veljim da moraju tri put prečitati. Jemput da prešpanciraju po napisanomu, drugi put da se nafčiju čitati, a trejti put da razmeju. Nu lasi mi se zdižeju na domače, e zdej rabim rieč „tece“. Te domače „tece“ terem menjka njihove vlastite sposobnosti da nekaj napraviju najreši pljujeju po onemi teri očeju nekaj napraviti i ostaviti traga za buduče cajte. Glava me bolji gda čujem „tecu“ tera velji, kak je grde čujti meste malo, malje, meste štrukel, štrukelj, i da ne nabrajam dalje. Pun mi je kufer tie „teci“. Morti bi mi triebalje biti se jedne, nu nemrem si pomoči gda sem ne huda, nek pri srcu žalosna, da te domače “tece“ ne da se svojuga sramiju, nek si dopučšaju po domečem pljuvati. Sigurne trieba reči, kaj i sama znam, da se pune domačuga govora zgubilje, da je teške onomu gdo čita, čitati.
Radi toga nie trieba biti „teca“ i „pokondirena tikva“, kak su takve zvalji jedni drugi, h jednem drugem cajtu. Nie za zameriti došljakem teri se čudiju našem narečju, nek domačam „tecam“. Naše domače „tece“ kimaju potvrdne z tikvu gda njim stranjski pripoviedaju i pišeju o našem življenju.
I kej se unda čuditi da radi naše „teci“ plačame najskuplješu cestarinu. Ne se triebalje čuditi da bu radi naše „teci“ jednuga dana h našem vrtecu rasla pomidora, kukumara i kapula, meste paradajza, vugerka i luka. Veljike poštivanje prema stranjskamu, alji „tece“ gdoj se svojuga srami druge nemre biti niek „teca“.
Zvir:
http://www.zagorje.com/clanak/5663/za-dusu-za-spomenek-najte-biti-tece.aspx
Ljudevit Kaj:
Vjesnik, 15. lipnja 2007. / Tribina
Ignorantski odnos prema zavičajnim inicijativama
Zašto Spravišče nije dosad sazvalo konferenciju za novinare da ih upozori na stanje u kajkavskoj nastavi, na stanje u medijima i njihovu odnosu prema kajkavštini? Zašto nije razgovaralo s glavnim urednicima Hrvatskog radija i Hrvatske televizije da se kajkavska riječ više čuje na tim programima? Zašto nije pozvalo k sebi glavne urednike lokalnih glasila iz kajkavskih krajeva, pogotovo lokalnih radijskih postaja kako bi se s vremenom stvorile fonoteke zavičajnih kajkavskih govora, značajnih jednako tako kao i pisana riječ? Zašto nije pozivalo k sebi županijske čelnike resora zaduženih za školsku nastavu i animiralo ih za kajkavštinu? I tako dalje. Valja se dakle spustiti u »ukupni kajkavski kontekst«, a on je tragičan po sudbinu kajkavskoga jezika, spustiti se u stvarni život u kojemu se kajkavski jezik danas nalazi - pred raskršćem: hoće li se održati ili će nestati?
Piše Ivo Horvat
Kako u novom broju časopisa Kaj (1-2 za 2007.) izvješćuje glavna urednica Božica Pažur, na izbornoj skupštini Kajkavskog spravišča, održanoj 7. veljače, među ostalim je naglašeno kako je u nas zavladala »pošast pomodne kajkavske demagogije novopridošlih udruga i otkrivača kajkavštine koji nju - tu kajkavštinu - u ime nesumnjive ljubavi, isto tako nesumnjivo devalviraju«.
U tragičnoj situaciji kad, pod silnim naletom globalizacije i zbog vlastitog nemara i neorganiziranosti, nestaje, umire jedan naš jezik - kajkavsko narječje, nazvati »pomodnom kajkavskom demagogijom« nastojanja pojedinih udruga - među njima i jedno od najagilnijih ono u Zaboku »Muži zagorskog srca« - da se očuva i među mladim naraštajima njeguje iskonski govor našega naroda na sjeverozapadu Hrvatske, čovjek ostaje zaprepašten. To je ne za veruvati.
Božica Pažur ne spominje čija je to bila ocjena, je li to ocjena skupštine Kajkavskog spravišča ili pak samo pojedinaca, pa i Pažurove same. Ako je samo njena, nije prvi put. Umjesto da podupire samonikle kajkavske udruge, pojedince zanesenjake/učitelje, profesore, književnike, novinare, liječnike, svećenike.../ koji se nesebično zalažu za održanje kajkavskih zavičajnih govora i njihovu primjenu u školskoj nastavi i u medijima, njih se, te udruge i pojedince, ignorira i izvrgava ruglu.
Kad bi barem bilo više takvih udruga i pojedinaca: u svakom mjestu, u svakoj školi, u svakoj župi, u novinarskim uredništvima, u radijskim i televizijskim postajama! Kad bismo se bar u tome mogli ugledati u čakavce! Vidite li što oni rade u Istri i Primorju? U Novom listu svakoga četvrtka izdaju čakavsku rubriku na pune dvije stranice. Kad je Srpavišče to pokušalo s kajkavskom rubrikom u Vjesniku ili Večernjem listu?
Kad je Spravišče išta pokušalo učiniti izvan onoga što se objavljuje u časopisu Kaj? Ono što radi u časopisu, vrijedno je, naravno, ali to nije dovoljno. Ne može se sve svesti na književne priloge, na književne natječaje, na istraživanje kajkavske baštine i slično. Stanje je s kajkavštinom danas alarmantno. Ona je nestala iz javnog života, ona nestaje u obiteljskom životu. Je li skupština Kajkavskog spravišča to stavila na dnevni red kako bi mobilizirala svoje članstvo?
Kad je svojedobno ministar kulture izjavio da ga ne zanima sudbina kajkavštine i uopće narječja, da je to stvar lokalnih vlasti, zašto Spravišče nije javno prosvjedovalo? To su učinili samo pojedini novinari. Zašto Spravišče nije dosad sazvalo konferenciju za novinare da ih upozori na stanje u kajkavskoj nastavi, na stanje u medijima i njihovu odnosu prema kajkavštini? Zašto nije razgovaralo s glavnim urednicima Hrvatskog radija i Hrvatske televizije da se kajkavska riječ više čuje na tim programima? Zašto nije pozvalo k sebi glavne urednike lokalnih glasila iz kajkavskih krajeva, pogotovo lokalnih radijskih postaja kako bi se s vremenom stvorile fonoteke zavičajnih kajkavskih govora, značajnih jednako tako kao i pisana riječ? Zašto nije pozivalo k sebi županijske čelnike resora zaduženih za školsku nastavu i animiralo ih za kajkavštinu? I tako dalje. Valja se dakle spustiti u »ukupni kajkavski kontekst«, a on je tragičan po sudbinu kajkavskoga jezika, spustiti se u stvarni život u kojemu se kajkavski jezik danas nalazi - pred raskršćem: hoće li se održati ili će nestati?
A prognoze su, ne učini li se ubrzo neki zaokret, krajnje pesimistične: nastavi li se u nas silovita amerikanizacija svih sfera života (gospodarstvo, pop kultura, filmovi, mediji...) za 50 godina nestat će najvažnija značajka našega nacionalnog identiteta - hrvatski jezik sa svojim narječjem. To nam se piše. Hoćemo li samo tako pasivno pustiti samotoku pa što bude neka bude? Jesu li u Kajkavskom spravišču svjesni toga?
Ivo Horvat, novinar i publicist iz Zagreba
Zvir:
http://www.bum.vjesnik.hr/Html/2007/06/15/Clanak.asp?r=sta&c=2
Navigacija
[0] Lista Poruka
Idi na punu verziju