POČAKAJ (PO-ČA-KAJ) - Lipa naša čakavska

[Ljudevit Kaj]

Réčki „Nôvi list“, 18.06.2009. / Kolumně
 
Beseda

7 člankov na čakavskomu:

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


VALENTINA BUKOVICA, LOVRANSKA DIVOJČICA KA IMA SAMO 14 LET A VEĆ JE TISKALA PRVI LIBAR KI SE ZOVE »PRIČALICA«

Više voli pisat, leh govorit
 
Ono po čen je malica odvavek bila drugačija je njijo pisanje. Taj lepi regal reditala j' od materi Jadranki, samo je počela pisat čuda raneje leh mat, ka do sada ima tiskaneh pet romani i jeno dvajsetak štorij. Va ten ju mala pretekla

Piše Cvjetana MILETIĆ, Slika Sandro RUBINIĆ
 
Slika:
Valentina Bukovica i njiji prvi libar
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/6/429706.jpg


Valentina Bukovica i njiji prvi libarOd rojenja je bila drugačija. A to od rojenja – znači od 1995. leta, kad je na svet prišal jedan mići ženski vodenjak. Tako j' Valentina Bukovica zaspraven jena od najmlajeh divojčic s kemi smo se pogovarali za Besedu. Nikad ni bila brbjavica, ni od veleh besed. Valda je zato i ov put na sako našo pitanje najprej pogledala mamu, a onput odgovorila.
    Valentina je rasla zmej dveh starejeh sestar i mlajega brata. Igrala se po Zahejeh i va lovransku školu hodila. Seh osan let. Oveh dan i to je delo odbavila. S peticun. Al odlikun, kako bimo bili mi svojni rekli. Ono po čen je malica odvavek bila drugačija je njijo pisanje. Taj lepi regal reditala j' od materi Jadranki, samo je počela pisat čuda raneje leh mat, ka do sada ima tiskaneh šest romani i jeno dvajsetak štorij. Va ten ju mala pretekla. Još ni imela ni četrnajst let kad je v rukah držala svoju prvu knjigu. Morda se nekemu to neće činet čudno aš čuda je dece ka od starejeh neš reditaju, samo neki potle to šundraju, a neki va ten vide nov valor.
   
Nagrada do nagrade

Valentine se posrećilo aš spada va ov drugi kup dece. Već va prven razrede, čin je navadila pisat slovaca, počela j' zmišjat pjesmice i štorije. Miće i dečje. Neke je zapisala, neke zgubila, neke i sada čuva va staroj pisanke. Tako se sprotu dodelevala. Ča j' više rasla, više je pisala i više tega navadila. Prišli su i stareji razredi. I nove učitelice, ke su va maloj videle ono neš. Razumele su njiju potrebu da više voli pisat leh govorit. I tako se lajava nikad ni storila, a pismena je bila se više. I ostala odlikašica.
    Da je va njoj onaj ognjić od pismenosti kega treba razgorevat, videlo se već va treten osnovne. Ovako nan poveda sama Valentina: »Bil je raspisan Sferin natječaj i zadana tema Tajanstveni otok. Literarni radi mogli su poslat si ki hode va osnovne i srednje školi va Republike Hrvatskoj. Tema mi se pijažala i napisala san štoriju. Napisala i poslala. Se se onput vrtelo okol broja tri. Hodila san va treti razred, lenila se jeno tri dani, napisala z rukun jeno tri miće stranice i dobila tretu nagradu. Kad san šla va peti razred bil je Dečji Neckermanov natječaj Pokaži što znaš. Opet za celu Hrvatsku. Napisala san i poslala štoriju Sanjala san da san... Opet san dobila nagradu. To me leto učitelica popejala i na Lidrano. Literarno san bila dobra, a z novinarsken san radon postigla međužupanijski rang. I tako je počelo...«

Upisat će opatijsku gimnaziju
   
    Kako se te napisane pjesmi i štorije ne bi šle va vetar i zgubile se, Izdavačka kuća Dušević i Kršovnik z Reki tiskala njoj ih je va knjige, ka se zove Pričalica. Z beči je pomogla i Općina Lovran. Va nju je stavno 29 najbojeh štorij, keh je malica napisala od tretega do sedmega razreda osnovne školi. Se ča j' napisala va osmen, čeka drugu knjigu. Sad je Valentine veća preša upisat se, kako j' to sama zibrala, va opatijsku gimnaziju, a do onputa letni će štajon bit za kupanje starun kunpanijun. Opozime će vaje prit, a š njin i novi prijateli i novo školsko breme. Rekla je da će pisat i daje, aš da mora mame i tate pokazat da j' ona njiho dobro seme.
    I tako je ne počelo, nego šlo ponaprvo. Opet se pokazalo da niki ni prorok va svojen sele. Mala je prej dobila nagradi vane leh doma. Ma kako je Valentina počela slagat nagradi, pohvali i priznanja, sako j' leto bila za jedan korak naprvo. Va šesten razrede dobila je nagradu i osvojila treto mesto za štoriju Čarobna ploča na Sferinen natječaje, a na Lidrane opet postigla međužupanijski rang natjecanja. Na Novigradsko proljeće otpejali su ju 2007. leta i tu je vaje zablesnulo novo ime. Na završnoj večeri pročitala je svoju kratku priču.
   
Hvala dobren učitelican

Oveh dan Valentina je finila osmi razred. I na kup stavila nova priznanja.
    Na Lidrane njoj je pohvaljen rad Život nije fer, na natječaje Poj riči materinske va Primoštene dobila je nagradu, na Novigradsken proljeću napisala pjesmu More i š njun finila va Školsken programe Hrvatskog radija.
    A sako leto neka štorija al pjesma tiskana njoj je va školsken liste Lovranski feralić. Neke su našle mesto i va Lovransken liste Općine Lovran.
    Da ne bi ki rekal kako mala samo piše, treba reć da dela još čuda drugeh stvari. Ni samo član literarne, dramske i novinarske grupi, leh urejuje i Lovranski feralić, kanta va školsken zbore, vredna je i mej ekologi, biologi i va prvoj pomoće, a jena je od bojeh va Debatnen klube i va grupe naprednih školani za engleski zajik. Sprotu igra i odbojku. Kad smo ju pitali kad ariva se to, rekla je da za se ima vremena i da njoj se to skupa ni teško, samo da se kigod dan ne more domislet ča se ima va rasporede pa njoj pomore mat, ka je živi raspored sati.
    Da bi bila to ča je, nisu pomogli samo mama i tata, leh i se njije dobre učitelice. Ne zna ku bi prvu spomenula. Pa na prsti nabraja: Sanja Kapović, Jadranka Kurtović, Anđelka Sandrovec, Đurđa Badanjak, Iva Baraba, Saša Kunić, Ana Zmajić Jerković... S puno jubavi, za kraj je pustila, razrednicu Nastju Srok, profesoricu matematiki, ka j' vavek razumela njiju potrebu za pisanjen i bila spravna pomoć njoj. Za seh njih Valentina ima pun vejnak lepeh besed i lepo ju je čut kako hvali svoju školu.
   Preša njoj je upisat se va gimnaziju, a letni će štajon bit za kupanje starun kumpanijun


http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285E2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285A2861285F2858285E28632863286328592863L


* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


razgovor:SERGIO PAVAT, POZNATI ISTARSKI KANTUR KI ŠIŠKA I DAJE

Ja nisan »rocker«, moje pjesme su veselice

»Ovo je štorija moja« novi je njegov album kega se već od čera moglo kupit skupa z Novin liston, a Pavatovu »štoriju« uz novi CD, moć će se gljedat i poslušat i na DVD-u

Piše Marino MALJAVAC, Slika Marin ANIČIĆ


Slika
Lepo je kantat po čakavski, a onemu ki ne kapi ćemo napravit prevod
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/6/429707.jpg


Lepo je kantat po čakavski, a onemu ki ne kapi ćemo napravit prevodS pjesmu »Dobro jutro tugo« Zrinkota Tutića, s ku je osvojil nagradu za »prvi glas Hrvatske« va Osijeku, »dobro jutro« široj publiki pred kvarnar lit poželil je poznati istarski kantur Sergio Pavat, ki je za ovo leto parićal još jedan novi projekt. »Ovo je štorija moja« novi je njegov album kega se već od čera moglo kupit skupa z Novin liston, a Pavatovu »štoriju« uz novi CD, moć će se gljedat i poslušat i na DVD-u kadi su video spoti od najboljih pjesam z njegove duge i bogate karijere. Od lanjske kancone »Šiškaj Roža« ku je kantal skupa s »Koktelsi« na DVD-u je i poznata pjesma »Na kantunu« ku je na MIK-u kantal skupa z Vesnu Nežić Ružić, pjesma »Noći istarske« ka ga je proslavila i još čuda drugih.
    – Lani smo skupa s »Koktelsi« izdali CD »Šiškaj Roža«, ki je jako dobro bil prihvaćen, a ovo leto smo nastavili s projekton »Ovo je štorija moja«. Ča reć o njemu? Na CD-u je 11 kancon, a neke od njih po prvi put su izdane pred 30 let, i ljudi ih morda više ne znaju tako dobro, ali po mojoj procjeni one su kvalitetnije od puno njih ke se danas snimaju, tako da san ih stavil na novi album – povidal je Pavat, ki je posebno pohvalil suradnju s »Koktelsi«. Najbolje bi bilo reć da je na CD-u pjesam za se ljude, one ki vole fešte, ali i pjesme ke će više volit oni ki bi tili poslušat malo zahtjevnije kompozicije.
   
Čakavština i va New Yorku

– Jako je interesantno da su na albumu dvi pjesme Đorđa Novkovića ke do sada nisu nikad bile objavljene. Mi smo surađivali pred nekih dvajset lit, a ja san pred malo doma našal te neke stare pjesme ke je on meni još prvo bil dal. U ranije projekte mi se nekako nisu uklapale, a danas kada san ih čul ponovo, shvatil san da je Đorđe stvarno bil kompozitorska legenda na ovemu području – rekal je Pavat. Pjesme »Načelo me vrime« i »Cviće moje« sigurno će bit dosta interesantne za se one ki vole Đorđeta Novkovića, a od drugih pjesam tu su i »Dobro jutro tugo« za ku je tekst napisal Pero Ujević, nećak od slavnega pjesnika Tina Ujevića. Tu kanconu je uglazbil Zrinko Tutić, ki je sopal na gitaru va Pavatovin bendi, i bil je njegov vjenčani kum, a preradu te pjesme isto morete čut i na novin CD-i.
    – Ja drugo lito slavin 40 lit kako se bavin z muziku i to ćemo okrunit z jenin velikin koncerton ki će se zvat »Kvarnar lit je već pasalo«, a u 10. mesecu gren za Ameriku, povodon 50. godišnjice »Istra cluba« u New Yorku. Kako san ja tamo dosta često nastupal, pjesme na ovemu projektu su prilagojene baš našin iseljenikon ki tamo žive – otkril je Pavat, ki će se zajno domislit kakove anegdote z više svjetskih turnej ke je pasal. Vavik ga radi vide naši Istrijani z Amerike ili Australije, a čin dalje se gre to ljudi raje čuju domaću besedu i domaći kanat.
    – Buden ja tako na Petoj aveniji u New Yorku, a neki čovik pasuje z auton, verovatno je bil neki naš, i kroz otprtu poneštru se čuje »Tu drugu subotu mih se čuje, svati gredu...« A Manhattan je, oštija, centar svita – domišlja se Pavat jene takove anegdote, i govori kako je pogotovo va Australiji vavik jako dobro primljen, a neki put su mu ljudi užali i cviće donest na aerodrom kada bi prišal.

I Herbert von Karajan ga je volel
   
    – Okol 1980. lita smo svirali po barovima va Italiji, nigdi okol Cortine D'Ampezzo, i tu smo imali jedan »šou« kadi smo kantali neke talijanske kancone i operne arije. I dojde konobar do nas i govori da nas neki gospodin časti s tri boce francuskega šampanjca. A mi nismo bili navajeni pit šampanjac, skoro da smo mu rekli da je bolje da nan donese rum kole za cilu šetimanu da pijemo. A taj starčić je stal tamo za šankon, i ja san se šal zahvalit da mu objasnin da ni trebalo da nas časti, a on govori da mu je lipo bilo čut na našemu koncertu da ljudi ki sviraju zabavnu glazbu svako toliko zakantaju i kakovu opernu ariju. Rekal je da se zove von Karajan, a meni to ni puno ni značilo, i komać kasnije kada san se raspital san saznal da je on najveći dirigent na svitu svih vremena. A gazda lokala je drugi dan celo mesto obljepil s plakati da ljudi znaju da je Herbert von Karajan bil kod njega – povedel je Pavat.
   
U Vabrigi govorimo sa »ca«

– Naši ljudi tamo vole čut takovu muziku, jer moje pjesme su veselice, one govore o ljubavi, o staremu kraju i o svemu ča se dogaja tu oko nas. Ja san muzičar ki zabavlja ljude na feštama, na terasama. Ja nisan rocker, ali dosta se trudin da dobro kantan. Prvo san dosta kantal i operne arije, i zato svako toliko stavin na CD neku pjesmu da se vidi kako znan i nešto drugo napravit – rekal je Pavat, i dodal kako danas se va ovemu poslu ne more živit od onega ča se muzičaru dopade, nego se treba prilagodit publiki. Za drugo leto Pavat tako najavljuje projekt na kemu će bit pjesme samo na talijanskemu jeziku, a ki će bit storen za australsko tržište.
    – Ja san počel sedandesetega leta, i od onda se dosta tega promenilo.
    U to vrime se stvarno sviralo, današnji dan se ne svira, a ovo ča se i svira svira se po matricah, i tu nema više one prave duše va muziki. Spočetka mi smo nastupali po Austriji, Njemačkoj, Italiji i kada smo se vrnuli jedan moj kolega me je nagovoril da počnemo snimat pjesme na čakavštini – povidal je Pavat, ki inače prihaja z mesta Vabriga va Poreštini.
    – Naša čakavština malo je drugačja od one na Kvarneru ili na Liburniji, ali i u samoj Istri postoji više vrsti čakavštine. Danas mladi više govore jenu urbanu čakavštinu, mešaju čakavštinu i književni jezik. U Vabrigi mi naprimjer govorimo sa »ca«. Pošto san bil na MIK-u sva ta leta sve san pomalo usvojil, ali znate ča... lepo je kantat po čakavski, a onemu ki ne kapi ćemo napravit prevod – rekal je Pavat. Kako je prišla nova država, Pavat se je proslavil s pjesmu »Noći istarske«, počel je nastupat po Ameriki i Australiji, a tu je počela i njegova suradnja z Vesnu Nežić Ružić s ku je izdal dva CD-a. Skupa su kantali pet let, a danas malo ki ne zna kadi »bičve se i budante suše«. Pavat je i danas još vavik tu nigdi »na kantunu«, a okol sebe je okupil i mladu ekipu z Rike. Aranžmane mu najveć pišu Aleksandar Valenčić i Branko Fućak, a tu su i Danijel Načinović, Nikola i Mauro z Koktelsi i dosta drugih muzičari s kimi skupa nastupa po feštah i koncertih i verovatno ne more verovat da je – kvarnar lit već pasalo.


http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285E2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285A2861285F2858285F28632863286328592863O

[Ljudevit Kaj]

Réčki „Nôvi list“, 18.06.2009. / Kolumně
 
Beseda

7 člankov na čakavskomu (nâstavek):

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


KARTULINA Z MIK-a: RIKA, LUKA KA J OPRTA VAVEK I ZA SEH

Leh jedno mesto na svitu zove se dom

Festival Melodije Istre i Kvarnera rodil se je v Rike 1964. leta, ča će reć da j Rika njegova matična luka. Neki će ju zazvat Reka, neki Fiume, a mnogi Rijeka, ma kako god da obrneš dojdeš na isto, a to isto je da j Rika odvavek drugačja, posebna i vavek svoja.

Piše Slavica MRKIĆ MODRIĆ, Slika Marko GRACIN

Slika:
Planetarij! Ma to van je jedno čudo
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/6/429714.jpg


Planetarij! Ma to van je jedno čudoČa god ki rekal, saki na oven svitu ima leh jedan dom. Festivalu Melodije Istre i Kvarnera, ča će reć MIK-u, ale jedinomu putujućemu glazbenomu festivalu pu Hrvati, Rika je ta jedan i jedini dom. Kod ča j i mane, Mikiću, staromu mladiću i mikovskomu tiću ki van ovu, zadnju ovoletnju kartulinu šalje jušto odomi – z Riki. Neki će ju zazvat Reka, neki Fiume, a mnogi Rijeka, ma kako god da obrneš dojdeš na isto, a to isto je da j Rika odvavek drugačja, posebna i vavek svoja. Luka, va ku uplove mnogi, mnogi z nje i isplove, a vela većina njoj se kad tad opet vrne. Lip je to grad, ćeš gljedan z mora, ćeš z kopna, ćeš zraka. Onako pomalo stišnjen, pomalo sramežljiv, ma grad ki valje i na prvu kupi seh ki va njega dojdu. Tr kad su još stari mudri ljudi rekli da ki se jedanput rečke vodi napije, ta već nikamo ne prohaja. Sad je to do vodi ale do česa drugoga, ne znan. Tr kuliki od njih su na MIK dohajali kantat z cele ondašnje i današnje državi, došli i ostali. Za pokojnoga Tonija Kljakovića mnogi i danas misle da j čovik odovuda, ma ni bil, bil je Dalmatinac ki se j namural i va Festival, i va grad i va ov naš zajik.

   
Z »duplićen« va Planetarij

A ča se osin vodi i veloga srca ov prelipi grad na Rečine nudi onimi ki mu dojdu va vižitu? A ča ne? Za ovu kartulinicu smo se i ja i vela kumpanija va koj su bili i gradonačelnik Riki va četrten mandatu Vojko Obersnel, i direhtor TZ Grada Petar Škarpa, pa Mikovci – Silvana i Dule Jeličić, Karin Kuljanić, Vivien Galletta, Voljen Grbac, divojčice imena Yamasice i dakako Mario Battifiaca ukrcali va on famozni turistički bus na kat i đirali Rikun, ako ćemo pravo njenen istočnen delon. Ta sakramenski »duplić« najprvo nas je popeljal do Kazališta Ivana pl. Zajca kade j šjor Obi mašil o kulturnoj ponude grada. Kad bin van ja sada kod papagalo ponavljal ča j se nabrojil da nas leh ovo leto čeka va kulturnomu izlogu Riki, ne bi do jutra finil, pa ću leh reć – bit će to spektakl kako na moru, tako i na kopnu, a da o guštimi nadugo i naširoko poznateh Rečkeh letnjeh noći da ni ne povedan. Onput je šofer hitil va prvu i lipo smo šli preko mosta na sušačku bandu. Ki su to gušti bili peljat se va ten sakramensken busićiću koga j celoga narisal barba Vojo Radojičić. Ma ja san van se ćutil koda san va bajke. Sedel san vas kuntenat na gornjemu katu, krov je bil spušćen, i onako »z visoka« gljedal okolo sebe. Još se nisan ni snašal, a već smo bili na Svetomu Križu. Ja, sad ne jušto doslovno, ma tako se zove lokalitet kade j Grad načinil jednu prelipu stvar ka se zove Planetarij.
    – U ovom novom astronomskom centru posjetitelji ne samo da imaju mogućnost promatranja zvijezda putem teleskopa nego je ovo i jedan od najmodernijih planetarija u Europi u ovom trenutku, dakle ima tehničke mogućnosti da se prikazuju različiti filmovi, različite simulacije vezane za događanja u Svemiru, a s terase ovog Planetarija se pruža prekrasan pogled na cijelu Rijeku i njezinu okolicu. Ovaj projekt višeznačan je za grad, osim svog znanstvenog i edukacijskog dijela, on je i svojevrsna turistička atrakcija i veliki korak Rijeke u razvoju urbanog turizma, rekal nan je šjor Obi, a Mario Battifiaca ki vavek se zna, dodal kako j Planetarij i mesto kade se održavaju koncerti, te šapnul da će jušto na terase na koj smo stali i divili se gradu na Rečine ovo leto i »Putokazi« sost.

   
Pu fra Serafina

A onput je bilo sopeta – vozi Miško i začas smo bili pu fra Serafina Sobola, zamenika da ne rečen dogvardijana Trsatskoga svetišta. Tamo smo utaknuli čuda mladeh, to da su študenti, me par da j fra Serafin rekal, primenjene umjetosti. Smo jih lipo pozdravili i šli na jedan žmuj. Česa? Ma ča god smo oteli nan je fra Serafin dal, a onput i odmašil svoje:
    – Tijekom ljeta dolazi nam najviše hodočasnika, 2.185 autobusa tijekom prošle godine posjetilo je Trsatsko svetište, što hodočasnika, što turista, što školske djece iz čitave Lijepe naše. Ovo gdje se sad nalazimo je Aula Ivana Pavla II, koju smo otvorili 5. lipnja na petu godišnjicu dolaska pape Ivana Pavla II u Rijeku. Spomenik Papi koji smo podigli ispred Svetišta povijesni je spomenik, a ova Aula živi je spomenik jer u njoj se okupljaju ljudi kroz razna druženja i događanja.
    Onput je Petar Škarpa, direhtor od TZ Grada Riki dodal kako su Trsat kao cjelina, a onda Svetište u prvom planu mesta ka turisti u našem gradu obavezno posjećuju.
    – U samom samostanskom vrtu ovog će ljeta biti upriličena brojna kulturna događanja koja će kao i uvijek do sada zasigurno privući veliki broj posjetitelja, rekal je Škarpa, i to dobro rekal aš si vole doć na priredbu va Samostanski vrt.

   
Trsačko leto

Mi smo pak rekli fra Serafinu bog, adio, živel nan i prošli hodeć do Trsatske gradine. Žal mi j bilo ča busić tamo ne more, ne zato aš san lenjuha, leh zato aš mi j va ten busiću – dupliću tako lipo da bin se ja š njen peljal saki dan i sakamo. Ča van reć o Trsatskoj gradine, me par najbolje da to sami dokončate. Si znamo da su ju načinili Frankopani ki su i franjevci dopeljali na Trsat. Mane j tamo vavek fino, neovisno bilo leto ale zima. Po leti me hladi, po zime san svoj na svomu aš kad bura zafiče nigdere ju ni tako lipo naslišat kuliko na Gradine. Sad je štajon od one žute pogači ča po nebu hodi, ča će reć od sunca, ma je i štajon od Trsačkoga kulturnoga leta ale Leta na Trsatu pa ni ča drugo za povedat leh to da će na tomu prostoru igrat puno predstav, kantat puno kantaduri i sost puno sopci. To j jedna manifestacija ku mi Rečani, ma i naši gosti jako štimamo.
    MIK ni nikada kantal na Trsatu, sad će kada va buduće ale ne, to j teško reć, ma ono ča znamo i ja i vi je to da doklen vi čitate ovu kartulinicu ja san već došal z Maloga Lošinja kade j održana prva od jedanajst fetivalskeh večeri Melodija Istre i Kvarnera leta gospodnjega dve hiljede i devetoga. Ona zadnja, će bit 28. ovoga meseca na Korzu spod uri. Pa ča van drugo reć leh, parićajte se, ta nedelja samo ča ni. Bog i se, voli vas vaš Mikić, stari mladić i mikovski tić ki j ista generacija kod i MIK samo ča se ta sakramenski festival bolje drži.


http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285E2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285A2861285F2859285C28632863286328592863E


* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


obašli smo

Dičina načinila plan Crkvenice
 
Piše i slika Zlatica BALAS
 
Slika:
Dičji dar voljenom gradu
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/6/429708.jpg


Razveselit mame i tate, none i nonići, tete i se puno još poznatih i nepoznatih ljudi najlipše je ča se more trefit. Kada to načine najmlaji ili bolje rečeno najmanji, onda je to još lipše. Dičina dičjeg vrtića »Radost« Crkvenica poludnevne skupine z svojun odgojiteljicun tetun Brankun Cvija načinili su Plan svoga grada pod nazivon »Crikvenica u očima djece«.
    E da samo plan, nego pravi dopadljivi turistički slikovni vodič ki fakat more korisno poslužit sakomu ki prvi put pride va ta lipi turistički grad. Va Grackoj vjećnici Crkvenica obavilo se pravo kršćenji – prezentacija toga plana, ki tako lipo z puno ukusa dičjun razigranun fantazijun, dopadljivin bojami od broja jedan do dvajset i osan prikazuje najzanimljivije i najpoznatije kuće i drugi važni sinjali Crkvenice. Risali su ga sa dičina, a va planu su se našli oni ča bi niki rekal »naj»… Odgajateljica, njihova dragomaljna teta Branka ka je osmislela ova plan z veseljen je prectavila svoje umićne autore ki su zaslužili da jih se ne samo hvali nego i pohvali. To su: Klara Krizmanić, Kristina Sobol, Corinna Butorac, Dora Zec, Antonio Karlović, Karlo Španović, Aurora Sučić, Enya Car, Oriana Šabanović i Valentino Lovrić. Uz njihov dičji vrtić ot koga su šli prošetat va planu su se našli hoteli, crikve, autobusna stanica, turistički vlakić, škole, igrališće, gracka športska dvorana, vatrogasci, ambulanta, nezaobilazni akvarij, banka z urun, pošta, brodići, plaža i puno još toga ča Crkvenicu dela Crkvenicu. Nisu zaboraveli ni grb svog grada koga da je risal pravi umjetnik ne bi bil lipši. Dubračina, more ki ko da bi čovičje ruki spajaju va jedno velo plavetnilo. O ton njihovon planu i kako je nastajal divanela je njihova teta Branka naglašujuć kako je to zapravo dar njihovoj voljenoj Crikvenici za vrime trajanja danih dičjeg vrtića. Da bi už njihove slike prikaživane na dija filmu još bolje dočarali svoj grad, Ida Ban govorela je kristalno bistro »Moj kantun« Ljerke Car – Matutinović, a Klara Krizmanić i Kristina Sobol pismu »Vavik drag« Zlatice Balas. Otpivali su oni i pismu Plava vila ča je zažarilo srca sih ki su se našli va Grackoj vjećnici. Va ime dičine Oriana Šabanović darovala je njihov plan gradonačelniku Božidaru Tomašeku, a Arura Sučić Gordani Jelenović direhtorici Turističke zajednice Crkvenica. Tomašek i Jelenovićka podarili su jin puno lipih riči i zahvalnosti srićni kako su rekli da imaju tako dragu i bistru mladost ka će jutro znat puno više pridonest svon gradu. Riči zafale prestavnicimi grada i turističke zajednice izgovorila je i direhtorica dičjeg vrtića »Radost«, vesela ča veruju va njih i ča jih podržavaju va učenju i stvaranju.


http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285E2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285A2861285F2858286028632863286328592863C

[Ljudevit Kaj]

Réčki „Nôvi list“, 18.06.2009. / Kolumně
 
Beseda

7 člankov na čakavskomu (nâstavek):

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


ča je ča: SLIKOVNI RJEČNIK

Prišliči na Preluci

Piše i slika Jani KUKURIN

Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/6/429709.jpg


Ne sme bit čovek zločest pak prigovarat onisten ki pridu va naši kraji s nami živet da ne znaju kako se ča reče, ale kada govore po svoju, drugačije od nas. Si nekamo gredu, si od nekuda prihajaju, si nekjako govore, i si neš, najveć svojga dobrega, sobun prnesu ma i dobrega dobiju od domaćeh. Čuda puti je i drugačeje.
    Najboji su onisti ki pridu, pak zajeno pošnu njurgat kako judi ovdeka nisu dobri, kako tuka niš ne vaja, kako nismo dosti veli hrvatini, kako ne govorimo kako trebe i se tako, da jih je gušta naslišat. Jedino me vaveki čudi da kada tuka pul nas ni niš dobrega, po ča su onputa semo prišli? Ča se onputa čude kada jih judi ne vole. Ni ovdeka, a najbrže ni tamo otkudar su prišli.
    Su se pasanu sobotu jeni prišli h nan va Kastav ženit, ča more bit sakemu drago, aš da ni lepo h nan ne bi niki prihajal. Pak jih je bila cela trajba, a med njimi jedan naleven, va požmareneh trapericah na tri kvarti i raspućenoj stomanje, vas potan, mahal je celo vreme z velun hrvaskun banderun od jeno dva metra. Aš, valda, dokla ta brižnićina tu banderu ne nabandera, ne zna ča je, ki je ni čigov je. Ma kada ga to veseli neka maše! Ono ča je grdo bilo, od tega velega patriotizma i rvatovanja, pol Kastva je pomel s tun prevelikun i predugun banderun. Sakega normalnega je bilo sran, kuliko ti veli hrvatini poštuju hrvasku banderu. Saki neka svoju sramot sobun nosi!
    Će za ki dan bit koncert va Preluke od velega, slavnega kantura Markota Perkovića Thompsona. Ča to po hrvaski znači thompson? Ča ga je morda sran da se zove Marko Perković. Po pravice, Marko more bit i srbijansko ime. Ma, kada mu se pijaža, neka se diči i z merikansken nadimkon, i drugi naši veli kanturi ki se si po talijansku zovu ale stave nekakovi ipsiloni va svojo ime. Neka reče ča god će ki, ma Marko Perković lepo kanta, šestan je, pršona je i pol od muškega, a to ča mu neki put ča nevajato pobegne – a kemu ne da? Kada mu još za to kantanje i dobro plate, si su kuntenti. Samo ča mi domaći oduvuda, ne moremo bit zadovojni, Saki misli da je šegaveji i pametneji od nas. Na dosti polupismenen plakate za Markotov koncert (i po gramatike i pravopise suvremenog hrvatskoga književnog jezika), lepo su napisali kade je koncert: „Rijeka Preluka.»
    I onputa, opeta neki otale pride nan solit pamet kako nan se ča zove, aš se valda pul njih tako reče! Već mi je puna pipa teh hrvatini i onisteh ki se takovi drže, ki reču kako idemo „na Rijeku», „na Srdoče» , kako je neš „na Kastavu», „bili smo na Preluci», a niki ne reče „na Zagrebu», „na Splitu», „na Vinkovcima» ale „na Grudama», „na Duvnu» – neka se niki ne ofendi, ma bi bila krijanca, pokazat malo poštivanja i i spram onisteh ki tu već čuda, čuda let bivaju! Po pravice, nisu ni ovi naši domaći niš boji! Šegavi Matujci su zmisleli „cestu domaće hrani» (valda po talijanskoj „strada del vino»), aš brižni nisu kapaci niš svojga pametnega zmislet, leh se gnjetu kamo i kemu se već gnjetu! I da će sada storit nekakovu biciklijadu po toj ceste. Će bit opuzlo vozit bicikleti po pašte i fažole, kapuze, repi i po kumbasicah. Brižan presnac, ča ga ni škoda po ceste pohićevat!
    Kot dobri domaćini zaželimo Markotu Perkoviću neka mu bude lepo pul nas va Preluke, neka lepo kanta, neka ča i zasluži, za još kakovu garsonjericu, ma prez grdeh besed i prez grdeh črneh baretinah va publike, pak će morda i on i njigovi videt da i mi ovdeka jako dobro znamo i ki smo i ča smo!
    I da smo odvavek svoji!


http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285E2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285A2861285F2858286128632863286328592863F


* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

DIH TRAMONTANI

Milijuni su moji!

Piše Dolores Juretić Biondić MODRIĆ

Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/6/429710.JPG


Ne morate se više sekirat okol tega ste al ne uplatili loto, aš od tega neće bit niš. Naime, se je to namešćeno i se je to – za me! Iman dogovor z hrvatskun lutrijun. Jednostavno, jedan dan san se spametila, nazvala san ih i rekla šćeto neto da mi ne treba u životu vela sreća, nego da mi trenutno rabe veli soldi. Pitali su me: gospa, koliko van rabi? Rekla san: a čujte nemojmo se zezat z mićen, aš i inače mi se ne da zezat z ničeren ča je mićo, dajte mi neš većega. Recimo: pedeset milijuni. Pitali su ši mi rabe kuni i euri? Rekla san kako još nismo va EU pa da pristajen na kune. Za ten mi je glas z druge strani rekal ča mi ne zgleda to malo lakomo, iskat toliki soldi i kako su oni lutrija, al baš toliko soldi, čak ni kad san ja va pitanje, oni nete moć zbrat. Ćete, ćete, rekla san z najviše autoriteta ča san mogla. Zmislet ćete vi već neš. Va ovoj zemlje se je se neki zadnjeh let domisleh kako, pomoću trikova, doć do veleh soldi pa ćete se i vi va lutrije domislet kako ćete mene omogućit da dojden to teh milijuni. I tako je otkrivena formula. Dvajsetipet, šest, sedan kol neće niki niš dobit, se više judi će igrat aš će se polakomet i evo nas tik-tak do pedeset milijuni. A onda ću i ja najzadi kupit jedan jedini listić, malo konzultacije s numerologon, malo z astrologom, malo s kriminologon i još ka beseda z ministarsvom financija i bit će izvučeni baš MOJI broji.
    E, da znate kako san lepu boršu kupila za ti soldi spravit va nju. Črjenu plišanu. Z dve ruče od prave koži. Jer ja si ti milijuni želin va praveh soldeh. Va rukah. Niš ono uplata, ček, tekući račun i ostalo... Živu lovu, želin. Pa ću se par dan zapret va kuću i lepo uživat va ten dihe. I va šršure te šuški. A onda ću počet kupovat... Pitate se ča? Pa naravski da ću počet kupovat ... judi. Oni su najceneji i najzabavneji. Kući, auti, jahte, otoci i planine, to je skupo, a potle imaš i puno brigi aš treba bacelat okol tega. A z judi ni brigi. Ceno ih kupiš, storiš š njimi ča ćeš i potle ih hitiš ća.. I ki ti ča more.
    Ma šalin se. Neću kupovat judi. Neću kupit niš. Imet ću ti soldi samo radi dobrega osjećaja. Aš imet pedeset milijuni je dobar osjećaj. Pravi osjećaj. A pravi osjećaji se ne troše bez veze. Ne prodavaju se. I š njimi se ne kupuje. Oni se čuvaju. Da se va njih uživa. Toliko o mojemi milijuni.


http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285E2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285A2861285F2859285828632863286328592863X


* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


školani nan pišu

Slika:
Volet, znači živet...
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/6/429711.jpg

Ča j' to ljubav?

Volet, znači živet.
Živet, znači se imet.
Kad srce kod ludo lupa,
kad ne moreš dočekat
da budete skupa,
kad si kod garoful pocrvenel,
onda si sigurno od ljubavi ponemel!
Iskre s tebe frcaju, ko da su poludele,
a oči takovu boju nikad nisu imele.
Noge ti se zapliću, a riči z jezikon popliću.
I tako si doznal da si velu sriću našal.
Pa kad dan zaljubljenih dojde,
ne daj da lišo projde!
Najdi prvu cvjetarnu
i divojki kupi rožic punu košaru.
Aš ljubav je jako lipa.
 Ti ju čuvaj, duboko va srce spravi
 i ne daj da ju niš pokvari.

Sandro PAŠKVAN, VIII. razred OŠ Kraljevica, voditeljica Mirjana Domijan


http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285E2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285A2861285F2859285928632863286328592863A

[Ljudevit Kaj]

Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri

15.07.2009.

Ćićo Senjanović


AJME MENI

Bolje abortus nego otkaz.
      I abortus je otkaz. Ditetu.
   

http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285D2863285F2863285A28582858286128632893289328632863285C285B285C2860285C285B28632863286328592863W

[Ljudevit Kaj]

Réčki „Nôvi list“, 19.07.2009.
Prilog: LIBURNIJSKI NOVI LIST   

OV PUT SAN BILA

LEVE ŠTORIJE I DESNA NAGAJANJA

Neki su rekli da j' premijeru oteškalo aš da smo mu se si obesili okol vrata. Tr je i nan bilo teško! I još je, samo nimamo kamo pobeć pa moramo trpet!

Piše Cvjetana MILETIĆ


Slika:
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=435650',400,416,'');


Naslišala san nekidan televiziju. Namesto da šećen okol mora, jas sedin i naslišan kako j' Lepa naša ostala bez jenega od trih kraji. Pustil nas gospodin Ivo Sanader da sami, bez njega, gremo fičuć. Sejedin ne moren ugonit zaš je to naš premijer storil. Skriva to kot kaška nogi. Valda su zato okolo krenule i se neke leve štorije i desna nagajanja. Istina se još ne nazire. Neki su rekli da j' premijeru oteškalo aš da smo mu se si obesili okol vrata. Tr je i nan bilo teško! I još je, samo nimamo kamo pobeć pa moramo trpet!
    Ma, »kad je čoveku teško, ne hiti matiku va štrped!« užal je svojni reć nono Tonin. Bil je on visok i suh starac, vavek obučen va črne brageše i stomanju na kvadrići. Volel je sedet na škamblice va hlade pod brajdun, s pipun v usteh i z rumbicun na glave. Spod nje su mu špijali sivi ricasti vlasi i bežali h desnemu uhu na ken je nosil zlatni rećin morčić pa se pleli okol koleta na stomanje. Imel je svetle oče, skoro celeste, ke su, pak, se videle. Tako nagnjen i podbočen z jenen lahton na koleno, zibal se kot da ga telo slabo drži. A ni, samo j' čekal da ki h njemu pride i pita ga kako zdravje. Komać bi dočekal da z neken pošne povedat. Nan dece zmišjal je štorije onako sprotu, jušto kako j' povedal i se su bile h Bogu obrnjene, ma na jedan čudan mod. Valda j' tako on videl nebesko otajstvo i krajestvo zemajsko.
   
Kriv je Adam, a ne Eva

Jedanput nan je povedal kako Eva ni kriva ča j' Bog judi potiral z raja. Po njigoven kriv je bil samo Adam aš je bil lakom i bedast. Namesto jabuki trebal je zet jedan paladič i prasnut po kaške al Evu po rite pa bimo danaska si tekli po raje. Ovako nan je umret i lih verovat da j' raj tamo negdere. Ako je. Nono Tonin je povedal pomalo. Besedu na besedu j' kladal da se lepo slažu. Z gušton je sakoj dal pravo mesto pa su mu štorije bile čuda drugačeje. Kad bi ju tako povedel od početka do kraja, bil je kuntenat sam sobun. Njigova j' bila i prva i zadnja. Ni volel da ga se prekida ni popravja ono ča j' rekal. Jedanputa je bil nekako posebe vesel. Valda se i njemu zmišjena štorija pijažala. Jedino prej leh ju poveden, moran reć da on ni bil moj nono i ni se zval Tonin. Ale kako j' imel svoji vnuki, ki nisu voleli naslišat njigova zmišjanja, pa da se, ne daj Bože, danaska ki od njih ne ofendi, san mu ime promenila i zela ga za svojga nonića. On je seh nas zval mala moja, a mi njega samo nono, valda sporad let. Odonda se čuda Toninoveh štorij zgubilo. Pozabilo se i njega. Morda ni ovistu ne bin bila zapametila da san ju razumela. Ma nisan. Razum je prišal čuda kašneje.
   
Ni oltarića bez križića

Ovako mi j' povedal: »Mala moja, saki čovek nosi svoj križ. Jas moj, ti svoj. Moj je veći, trji i grji, tvoj mići i lagji. Sakemu taj križ od rojenja do smrti gloje hrbat. Nekemu peže više, nekemu manje. Ma, sejeno saki čovek misli da j' njigov križ najteži. Zato, mala moja, zapameti! Kad bi jedan dan neki rekal da si judi gredu na križišće i tamo othite svoj križ z ramen, tekon bi tekli i križi pohitali na kup. Narasal bi kupčina i dosegal nebo. Ma... kad bi pasalo neko vreme i jeno jutra jutro opet neki rekal da saki mora nosit budi kakov križ i da opeta gremo na ono križišće zibrat i zet kakovega otejemo, si bi po onen kupe prehićevali i kopali, onaj svoj stari križ iskali. Mej semi križi va kupe visoken do neba iskali bi jušto onaj svoj, aš bi njin se činelo da j' sledić lagji od oneh tujeh, othićeneh. Tako bimo, mala moja, i daje po svete hodili i saki svoj križ nosili, oprćeni jušto onoliko koliko moremo podnest.«
    Prvi put san čula da saki čovek nosi svoj križ. Tako smo si mi na neki mod Isusići. Potle san čuda puta čula da judi reču: Ni oltarića bez križića. Ma da mi pred malo Marica Spinčić, svetomatejska učitelica, ni povedala kako njoj njiji prijatel Josip uža reć: »Lahko tebe, Marica, ti nosiš samo križ, ma ja san oprtil i celu kapelicu!« ne znan ako bin bila zapisala ni ovu Toninovu štoriju. A tako je imel pravo, ča ne!
    Pa sad, kako nas je oveh dan zadelo da budemo ofce bez čobana dokle pride nova pastirica, ča, hvala Bogu, ni dugo duralo, sejeno provujen zamislet ča bi na takovu politiku rekal nono Tonin?! Ne znan ča bi on rekal, samo čujen da judi govore: »Bože, pomori!«
    Bože moj, reć ću i jas, zaspraven nan pomori, aš još vavek ne znamo je Lepa naša oprtila križ al kapelicu?!


http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928612863285F2863285A285828582861286328742871286A28632863285C285B285D285E285D285828632863286328592863A

[Ljudevit Kaj]

Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri

19.07.2009.

Ćićo Senjanović


AJME MENI

Umro Walter Cronkite.
     Naši bi mu zalipili otkaz posli dvi godine.
   

http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928612863285F2863285A28582858286128632893289328632863285C285B285D285F285E285E28632863286328592863N

[Ljudevit Kaj]

La kost
JEDNOUMNI TJEBNIK – PRODUCT OF CROATIA
”Lakodelci svih zemalja, ujedinimo se!”
Lito 27 – Numer 864 – Poriječ, 12. strpnja-spasenja (sv. Hermagor i Fortunat) 2009.

Rideo ergo impes sum:
La kost, otužni humoristično-satirički podlistak nedjeljom u Glasu Istre
- autori Vladimir Bugarin, Drago Orlić i Goran Prodan
– zemaljske adrese: Poreč, Pionirska 1; Pula, Riva 10;
- virtualna: : lakost@glasistre.hr; telefonin 098 475 359, fax 452 863 i 591 555
- reklame na 388 470 ili epgi@glasistre.hr
- reklamacije z gnušanjem odbijamo
 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


 Lipi moji

Ćo, dica, još mi je srce u gutu. Kad san pasane šetimane vidija naš đorna z Maršalon na prvoj stranici usta san kako balšaman. Prvo ča mi je palo na pamet je bilo - ribalton! Jopet su naši na vlasti. “Živili” - san zavika! Pokle san komoć doša h sebi… ne porta … uni hip je valja lito dan života. Zajno san poša h staklaru i uokvirija san si tu naslovnicu Glasa Istre. Meni niš ne porta ko je drug Tito bija VJERNIK I HRVAT.

Kralj je mrt - živija kralj! Kajin je službeno potvrden kako kandidat IDS-a za presednika RH. Damir neće poj z drugin strankami, on će biti sam sobon, neće biti ni z Tretin blokon, takozvanin Mesićevin nesvrstanima, Kajin će nastupiti kako Presednik svih Hrvati, u dijaspori i BiH,
unih doma i odoma. Kako Ujedinitelj! Samo po ure pokle tega, za Istru povijesnega trenutka, to je učinila i kuma Jaga. Jagin izborni slogan je “Žen je više - glasaj +”.

Novoj premijerki, Jadranki Kosor, posla san telegram podrške: “Štovana gospodo Kosorica, budite kosir i kosirica - ko rabi!” I dalje san njoj još obrazložija da san ja društveno-pulitički gledano vajka opredijeljen i na strani ženskega roda, drugaric, gospod i svake foze samic, od
vrimena matrijarhata, Kleopatre, Ivane Orleanske, priko Rože Luksenburg, do naše Đuzepine Martinuci. Telegram san finija z besidami: “Kako i sami najbolje znate, muški su obična govna. I pederi.”

Crikva je jopet digla glas proti umjetne oplodnje. Kako moru biti tako dvolični, vajka se pitan. Pitan hi ja, ki san ešpert za Sveto Pismo, kako je začela Blažena Divica Marija? Po Duhu sveten! Ben, ča to ni, in fin dej konti, umjetna oplodnja? Ko uvako, ko unako, vajka van to zajde van - umjetna oplodnja. Inšoma, ni pošlo priko puce. Ma, kako govori moj sused Štefan, Zagorec: “Ne bih se štel mešat”. Osin tega, ko ne bi bilo umjetne oplodnje Hrvati bi za pedeset lit izumrli. I crikva bi ustala priz vjerniki.

Problem je u ten ča su se ljudi baštardali. Skabili. Pogledajte te divojke, suhe i tanke kako trstike, kako će to zanesti? Nikako! Pogledajte te mladiće, to više nisu jebarini kako ča smo bili mi. Kad bi oni z pucon orihe tukli? To van živi na Koka-koli i drogi, se kapi da njin se je sime razvodnilo. Ćo, a kad san ja bija mlad je bilo dosti pasati na po metra od divojke i ona je već bila noseća.

Ne bin stija početi govoriti kako ča san kleja prije dvi šetimane: “Ča je nan to rabilo?” Ben, stešo vas pitan: Ma ča je nan to rabilo? Koliko je šoldi pošlo u vitar, koliko silnih diskusija, koliko žifci je puklo… i sad kako da niš ni bilo: “Sabor je na dnevni red uvrstio izmjenu Zakona o ograničavanju uporabi duhanskih proizvoda kojim bi se kafićima i restoranima na tri godine produljio rok prilagodbe na potpunu zabranu pušenja.” Živili mi fumadori, živili Rovinježi Ante i Plinijo, živila fabrika tabaka TDR!”

Ni vajka nanke hoditi za đornališti. Štijen da je porečko komunalno poduzeće Usluga, sad u vrime recesije, kupilo vituru “reno-lagunu” od 200 miljari kunic. To ni niš, da ni kriza bili bi oni kupili uni blindirani BenVe od Ive Sanadera. I ni istina da registarska tabela te viture,
ku će peljati samo diretor Rodoljub Kosić, ima inicijale njegove žene, voditeljice referade za odnose s javnošću istega poduzeća. Žena se zove Vjera Mušković, a tabela PU 818 MV. I, molin vas lipo, kadi vi tote vidite pričiže inicijale?

Lipi moji, pomalo naprid, danas počinju tepline, držite se regule pokonjega teca Gašpara: “Za platiti i umriti vajka je lazno”. Gremo na ferije, unima mojima trima gnjusima je teplo poli guzice, se vidimo tamo nidri pokle Sv. Marije Velike. Dajte si kuraja, i budite pravi ko
morete. Vajka z vami vaš

Zvane Lakodelac


* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


 (Slika Jožeka Kumrovečkoga v admiralsku vuniforme, z cigaretlinom)

POZNAJETE LI OVOG ČOVJEKA?
JUGOSLOVEN I KOMUNISTA

Druže Tito, ljubičice plava,
jesi li nam sanje il’ si java?

Druže Tito, naše rosno cvijeće,
vješamo te i kad drugi neće!

Druže Tito, bijela lica
evo tebi duplerica!

Druže Tito, mi ti se kunemo
da te sa nje danas ne skinemo!

To je nama naša borba dala
da imamo Tita kad je šala!


* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


 Vicistra: JURINA I FRANINA

Tri mižolića

Doša je Franina u oštariju i naručija tri mižolića bilega. Oštar mu hi natoči, a on hi popije i pojde ća. Drugi dan dojde jopet i jopet ordina tri mižolića vina i popije hi. Kad je treti dan naručija to isto, je oštar počeja kurijožati.
OŠTAR: Škužaj, moj, ma zašto svaki bot ordinaš tri mižola vina. Tr ja bin ti lako natočija tri bota u istega.
FRANINA: E, ja iman dva brata i smo se dogovorili da kad san u nikoj oštariji popijen jedan mižolić anke za njih.
I tako je Franina prihaja u oštariju i pija po tri mižolića dokle, pokle jeno par miseci, jedan dan ni naručija nego dva.
OŠTAR: A ča ne tri?
FRANINA: Ee, lipi moj, od danas ja ti ne pijen.

Kulatini
JURINA: Kume, znaš ti ki je novi kulatin u našen selu?
FRANINA: Ne, povi mi, jušto san kurijož.
JURINA: E, prvo mi daj baćin.


* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


 (P)RAZNE CAKE ZA JUNAKE

Šempijoni
U prvom tromjesečju ove godine Hrvatska bilježi rekordan pad BDP-a od 6,7 posto.
Ma ki će nan ča kad mi vajka rušimo rekorde!

Namiguša
Dva hrvatska MIG-a koje su pratila avion kineskog predsjednika na putu prema Italiji povrijedila su slovenski zračni prostor što je izazvalo energičan prosvjed.
Janezi su u pravu kad proteštaju. Tr, vero zašto dva kad je tako mali da ga se pasa u samo jedan mig.

Patuljci pojma nemaju
Jedino je Jadranka Kosor od svih ministara znala za odlazak Ive Sanadera s dužnosti premijera i predsjednika HDZ-a.
Ter ti miništri patuljki šteši niš ne odlučivaju, dosti da Snjegulica Kosorica zna ča je Ive urdina.

Tvornica smrti
Iz studije utjecaja na okoliš pićanske tvornice Rockwool može se medu redovima iščitati da će u njenoj okolici vjerojatno doći do povećanja smrtnosti.
Dragi Pićonci, ni van druge nego se pobratimiti z taljanskin komunom Avianon.

SVONKO PATRIOTA


* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


 LAKOSTALJKA (KRIŽALKA):

KOSTORAVNO: 1. Ki po hrvatski, a eko ki je dobija naše nagrade za jušta rješenja lakostaljki: za ono u numeru 861 (FRANKO BLAGONIĆ) jopet je lipi libar vici po istrijanski “Vicistra: JURINA&FRANINA 2” zameritala naša Anica Škuflić z Pule (Krležina 37), a za oni u 863 (SU NAJEBALI) još jena štuta uganalka - Marija Pliško z Fažane (Aleja maslina 3) kojoj ćemo poslat niku majicu lakosticu samo da je najdemo u črnin rizervami 4. Vrele je imala glavna sestra majorica Houlihan u M.A.S.H.-u 8. Cigan u kompjuteru 9. Niki hrvatski šav činjen na makinu za šiti 10. Ono ča će zajno pokle ovega numera z svojin atrecima načinit munjeno uvredništvo La kosti i partit pet šetiman na ferije (aj, vero ćemo!) i ovu duplericu puštit ljubiteljima istrijanskih uganalki 16. Plafon 17. Ne, ne, kad ga vidite lipega u diviži na ciloj naslovnici našega dornala, to ni šenj da je umra ki on i Hajduk živiju vječno 18. Ki je z druge bande 20. Ime i prezime novega hrvackega ministra školstva i fiskulture, ma na velu žalost nas ki volimo pušćat zmajeve, a naročito zajebavat one hrvatske to ni Nevio Šetić 22. Niki škoj 23. Inset ki diže krivo parkirane veture (ma ne sve ki hi je zaštićenih kako lički medvidi) 24. Misto poli Zadra z kud je bija neposlušni biškup Grgur 25. Internacijonalna kratica za SSI (SSI nije Socijalistički savez Istre nego sjever-sjeveroistok)

OKOSTOMITO: 1. Je moga biti naš ma bolje da ni 2. Činjen od originala 3. Stavljati u omot 4. Ušprican 5. Jedan 6. Takove su nike lampadine z plemenitin plinon 7. Nikad je bila kratica za televizijske reklame 11. Repić 12. Drugi koren z XXV podiljen z V 13. Kopaju ga soldati, rudari i bageri 14. Žensko ime z Funtane, vržimo direktorice njihove Turističke zajednice Milohanović udane Čehić 15. Z bonon spid je lipo ponašanje 16. Palun 19. Inicijali Puležana ki je u Riki diretor Edita 21. Slovo kako numer.

Kostoravno rješenje z pasanega numera:
KRŠ, UBOG, REO, PAKA, ODLASCI, OSINJAK, JADRANKA KOSOR, T, GA NAJEBALI, EMU, ETAN, LJOS, ICA


* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


 PECUNIAE CITISSIME PEREUNT (STRIP)
Ni fer od Sanadera da zadržava plaću i sva prava još šest miseci.
Za te šolde smo mogli lipo rješiti baren jeno brodogradilište.


* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


 Sljedeći broj La kosti izlazi pokle Vele Gospe. Pju o meno.


* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


Glas Istre 2009-07-12
http://files.glasistre.hr/GlasIstre.pdf
http://www.glasistre.hr/

[Ljudevit Kaj]

Réčki „Nôvi list“, 02.07.2009. / Kolumně
 
Beseda

6 člankov na čakavskomu:

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

1. članek


obašli smo

»Čarobni kvarnerski trokut« – lepi spomeni va knjigu pospravni
 
Kako ča se po Kastafšćine išće Zbornik Iveta Jardasa, tako te neke mlaje generacije za pedesetak let iskat »Čarobni kvarnerski trokut« va kega j' Zdenko Velčić posložil svojo živjenje, svoji spomeni i pogovori z judi, od keh, nažalost, nekeh već i ni

Piše Cvjetana MILETIĆ, Slika Sandro RUBINIĆ
 
Slika:
Čuda judi na Kosnice
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=432142',690,591,'');


Vi ne znate Sipar i žalo, moje carstvo malo...« kantal je Rikard Katalinić Jeretov i napisal najlepši stihi jenemu mićemu dragemu mestu. Va Drage na žale zdignut je spomen s temi versi da stareh i mladeh spamećuju na ovozemajsku lepotu, ka nan je dobrotun regalana.
    Oveh dan svoji najlepši spomeni va knjigu je pospravil još jedan domaći sin – Zdenko Velčić i na mošćeničkoj Kosnice pred moren judi pomogal njoj da poleti. Va saku kuću. Knjigu su prestavili mr. Josip Krajač, urednik, dr.sc.Robert Mohović, recenzent i prof. Veseljko Velčić, presednik Katedri Čakavskega sabora Općine Mošćenička Draga i jedan od izdavači.
    »Čarobni kvarnerski trokut« ni samo knjiga. I nisu to samo spomeni, leh je to jena čudna sorta monografije, ka će z leti dobivat na valore. Ča bude stareja, više te ju iskat. Kako ča se po Kastafšćine išće Zbornik Iveta Jardasa, tako te neke mlaje generacije za pedesetak let iskat »Čarobni kvarnerski trokut« va kega j' Zdenko Velčić posložil svojo živjenje, svoji spomeni i pogovori z judi, od keh, nažalost, nekeh već i ni. Urednik knjigi Josip Krajač napisal je i rekal: »Čarobni kvarnerski trokut« je neobična knjiga temom i strukturom. Podijeljena je u trinaest poglavlja, od kojih svako poglavlje pod određenim, često metaforičkim naslovom okuplja raznovrsne tekstove i priče srodne tematske naravi. Književno-žanrovski gledano, knjiga je troslojno građena; od literarnog, dokumentarnog i publicističkog teksta (razgovori, male fotoreportaže...).


Od Golovika do Belog

Središnji je sloj knjige literarno-dokumentarni; Velčić poput kroničara istražuje, bilježi i reda poglavlja u kojima podastire kulturnu baštinu: Golovika, Brseča, Mošćeničke Drage i Belog. U tom sloju je Velčić osnovnom linijom uzeo oprimjereno prezentirati sačuvano bogatstvo lokaliteta, vodeći nas tragom ruralne arhitekture i ruralnog graditeljstva, vodeći nas kalendarom poljodjelstva – životom na kampanje, te nam dao svu silu poduke iz ribarstva, i ponudio zgode iz plovidbe – naviganja, opisao sačuvane i zagubljene obrte i zanimanja Brsešćine... te toplim pričama i sjećanjem oslikao duhovni život Brsešćine i njene institucije: crkvu, školu, Katedru Čakavskog sabora. Proveo nas je Velčić Brsešćinom svagdanom, nedjeljom i blagdanom... od matike do ašfalta, od lotrine do sopila, i učinio nam bliskim svakidašnji rad, te običaje sakralne i sekularne naravi... kao vrijedno izvorište etnološkog (etnografskog) i jezikoslovnog (onomastike i toponimije) nasljeđa Brsešćine.« Povedal je za ten Josip Krajač i o literarnemu i o slikarskemu »izrazu« Velčića, aš on je i jeno i drugo, o »jezičnoj strukturi knjige« i pohvalil besedar brsečkega govora, ki će bit dobro tnalo onemu ki se ćapa dela da zapiše besedi brsečkega govora, ča još niki ni storil.
    Jedanput mi Zdenko Velčić rekal: »Ma, meštrice moja, mi smo van jeno čudo od generacije, va malo vremena storili smo korak od ognjišća do kompjutora!« Smo, istina. I se neš mislin da ga j' to na neki mod natiralo da piše. Aš se ča j' do tega vremena kot slikar naslikal, bilo j' po njigovoj mere premalo. Živjenje je bilo čuda više i trebalo j' fermat to vreme va besedah. Da duraju. Da se čitajuć lihaju. Pa je rabilo zet lapiš i počet zapiševat. Najprej svoji spomeni. Onda spomeni judi, ki su se domišjali još starejega živjenja, ko njin je, rekli bimo, va mah proletelo, a oni su pametili i umeli mu to lepo povedet. Malo po malo nabral se kup štorij. Kad se kup rastresal po kompjutore pokazalo se ča još fali, ča rabi dostorit, ča drugačeje posložit i ča za dotu mlajen pustit.


Lepota nekadajnega vremena

Ponesen i zanesen lepotun nekadajnega vremena, kad je po Mošćenicah kot otrok bos tekal okol svoje noni Tarmovice, spomenon je pustil na voju i Veselko Velčić: »Moderni nam način življenja, brzih tehnoloških promjena i političkih previranja, ostavlja sve manje mira, a autor je poželio vratiti se, naoko, izgubljenom miru. Odlazi u prošlost, vodi nas zamišljenim putovanjem, tražeći rodni kraj i polazišće svoga života. Tu on nalazi utočište i uporište, shvativši da gotovo sve što mu treba oduvijek leži tu, nadohvat ruke, u njegovom dvorištu...«
    Nekoliko let je Zdenko Velčić iskal svoj put živjenja. Z Golovika ga živjenje v Reku pejalo, onputa preko mora do Belega na Crese. I sagdere se j' ćutil doma. Tako se i ne otejuć storil taj čarobni kvarnerski trokut va ken je Zdenko kot riba va vode. A on tu vodu, to čudesno more pozna boje od čuda oneh ki živeju i pul mora i od mora. Prepoznal je to i Robert Mohović, kemu j' more i struka i jubav, pa j' napisal: »U knjizi se jasno očitava autorovo poznavanje mora proizašlo iz neposrednog iskustva s morem kao (što se očitavaju) i njegove snažne emocionalne veze s morem. Pojedini dijelovi teksta pisani su vrlo romantičarski i impresionistički čime se ističe osobnost autora i njegov umjetnički doživljaj mora. U pozadini se teksta jasno prepoznaje njegova ljubav i poseban odnos prema moru. Na trenutke se čini da o moru govori mladenačkim zanosom, što zasigurno proizlazi iz njegovih najranijih dodira s morem.« Mohović je i ovu večer rekal da su »posebna vrijednost knjige slike i fotografije koje na neposredan način oslikavaju i kvalitativno nadopunjuju sadržaj teksta.«
    O slikami Zdenka Velčića besedu va knjige dal je i likovni kritičar prof. Stanko Špoljarić, a kad on reče da j' »Velčić afirmirani slikar, autor izgrađene poetike, razvijene u tragu klasične estetike slike«, onda to trebe štimat. I verovat.
   

Čitat i uživat

O temu ča j' se pospravno na stranice knjigi more se čuda povedat, zato ju j' najboje zet v ruki, čitat i uživat. Jušto tako, lepo i dobro, storili su to i školani z Osnovne školi »Eugen Kumičić« Mošćenička Draga, leh oni nisu čitali nego deklamirali, a judi su pobožno naslišali, uživali i od srca njin pjeskali. Znali su da j' se to negdere nutreh va knjige zapisano pak će to čitajuć potle sponova nać. Rekla je to i Ania Škrobonja, voditeljica i prijatelica, a to su pokazale i tancurice z »Porto Ri«. Na kraje se s Kosnice čulo i sopeli. Po nekadajnu su zasopli Leo Ivančić i Smiljan Grbac, a skroz sopeli progovoril je Ante Dukić: »Naš kanat, / i naše sopeli glas, / je božji glas; / va njin je naša beseda / slaja od meda / i najslaje zvoni: / z domaće zemji ona raste / i va našen srce cvate / i lepo diši.«
    Tu večer pametit te si ki su prišli. Aš potle jene fešti bila j' druga – fešta od armuniki. Sopal ju je sopac z Belega ki je prišal poštimat ovu feštu od knjigi. Sopal je i užival. Va kaštele je bila parićana i izložba Velčićeveh slik. Na njimi je saki neš prepoznal. Neš svojega. Kućni prag, šternu, umejak, grotu pul mora, barku, škalini, skadnjić, grad na brege, Brseč, Reku, Beli, Mošćenice... A izložbu j' otprl novi načelnik Mošćeničke Dragi gospodin Ratko Salamon. Malo j' ki tu večer šal doma, a da pod rukun ni stiskal »Čarobni kvarnerski trokut«.


http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285A2859285C285A28632863286328592863T

[Ljudevit Kaj]

Réčki „Nôvi list“, 02.07.2009. / Kolumně
Beseda
6 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

2. članek

 
razgovor:BORUT BORJA KOPANI – OPATIJAC KI JE NAPISAL KNJIGU »MOJA GUVERNERSKA LIONS GODINA«

Lionson ne rabi reklama – sretni su ako kemu moru pomoć

Moja najlepša uspomena bila je kada san skupa z Amiron Muzuron izdal knjigu »Šetnja prostorom i vremenom«, ka je do sada prodana va 5 tisuć primjerki i sigurno je natiražnija monografija o Opatiji ka je ikad napisana – rekal je Kopani, i dodal kako je od prodaje te knjige do sada prikupljeno oko 500.000 kun, ča je isto donirano va humanitarne svrhe

Piše Marino MALJAVAC, Slika Marin ANIČIĆ


Slika
Imela san lep život i osjećan se pravin Opatijcen – Borut Borja Kopani
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=432161',282,520,'');


Borut Kopani – Borja jedan je od osnivači opatijskega Lions cluba, a za leto 2007./2008. bil je izabran i za guvernera districta za područje cele Hrvatske. O delu va svojen bogaten letnjen mandate napisal je i knjigu »Moja guvernerska lions godina«, kade govori o svojemu trudu da unapredi ovaj plemeniti pokret ki se pul nas se više razvija. Lions pokret va svete nastal je još 1917. leta va Chicagu, kada su se okupili menadžeri velikih firmi ki su odlučili da osin svojega redovnega dela počnu se bavit i s humanitarnin radon. Pokret se je pomalo počelo širit, najprvo po Amerike i Kanade, a kašnje i po celen svete.
    – Bitno je reć nekoliko stvari. Va oven momente postoji oko 45 tisuć klubi ki imaju oko milijun i 300 tisuć člani. To je jena od najvećih humanitarnih organizacij na svetu ka postoji va 202 zemlje, i ča je isto jako bitno, ona ima 2 stalna mesta va UN-u, pa bi se čak moglo reć da je ona i njihov osnivač – povedal je Kopani o današnjemu značaju lions pokreta va svete. Po podatkih Financial Timea od pred dve leta, a drugačje ni ni danas, lionsi su najjača humanitarna organizacija na svetu, z najveću donaciju.
    – Va zadnja tri leta skupili smo recimo 212 milijuni dolari isključivo za slabovidne osobe. Ti soldi uglavnon gredu za afričke zemlje, i neč za azijske, i za te solde ča se skupe gradimo bolnice, educiramo doktore i medicinske sestre, i procjena je da ćemo s tin omogućit da najmanje 20 milioni ljudi va svete ki bi inače bili slepi, da se to ne dogodi – rekal je Kopani, i dodal kako su i Hrvati dosta sredstvi dali od tih 212 milijuni, i pripomogli da se ostvari osnovni cilj lajonizma. Kopani će za sebe reć da je prvi lions guverner ki je prišal z mićega mesta, dok su si drugi prišli z naša četira najveća grada.
   

»Leadership« priznanje

– Moj mandat je dural leto dan, kako i pol seh, i smatran da san za to vreme puno storil, a o temu piše va mojoj knjigi. Ovo je prvi put da je jedan guverner napisal knjigu o svojemu radu, i nadan se da će to postat praksa i pol drugeh. Imel san tu sreću da san va to vreme bil na našoj jubilarnoj 90. konvenciji va Chicagu, kade san bil i promoviran va guvernera – povedat će Kopani, ki je va teh leto dan pasal preko 30 tisuć kilometri z svojin auton, od grada do grada, i od kluba do kluba, keh je sada prek o 60 va našen districtu.
    – Za moj put ne more se reć da je bil trnovit, ali je bil opsežan. Bil san osnivač Lions cluba Opatija, ki danas ima oko 30 člani, koliko je praksa i va Europe. Važno je da člani sakega lions kluba budu prijatelji, da zajednički prikupljaju sredstva za se akcije. Moja najlepša uspomena bila je kada san skupa z Amiron Muzuron izdal knjigu »Šetnja prostorom i vremenom«, ka je do sada prodana va 5 tisuć primjerki i sigurno je natiražnija monografija o Opatiji ka je ikad napisana – rekal je Kopani, i dodal kako je od prodaje te knjige do sada prikupljeno oko 500.000 kun, ča je isto donirano va humanitarne svrhe. Za vreme Kopanijevega mandata Hrvatsku je posjetil i onda aktualni internacionalni predsjednik Mahendra Amarasurya z Šri Lanke, kega su primili i predsednik Mesić i ondašnji gradonačelnik Muzur, a Kopani je dobil najveće odlikovanje kega jedan guverner more dobit. Isto tako, nakon ča mu je mandat finil, Kopani je dobil i posebno »Leadership« priznanje.
    – O nami se puno ne piše, mi lionsi smo dosta samozatajni, jer više delamo nego ča govorimo. Nan reklama ne treba, i najsretniji smo kada moremo kemu pomoć – povedal je Kopani, ki će reć kako su lionsi uglavnon intelektualci, ali se oni ne moru sami upisat va klub, nego prihajaju na poziv. Saki od njih ima svojega kuma, čoveka ki na neki način garantira za njih, i oni moraju pasat težak put dok ne postanu člani.
   

Libar o filateliji

– Isto tako, već puno let se bavin s filateliju. Izlagal san dosta po svete na izložbah, osvajal san dosta raznih priznanji i predsednik san filatelističkega društva z Reki. Za 2011. leto planiramo va Opatije ugostit izložbu na koj će sudjelovat zemlje iz Alpe Adria, i ta izložba imat će veliki značaj za našu regiju, ne samo va filatelističkin, nego i u turističkemu smislu – rekal je Kopani, ki piše i jedan libar o filateliji.
    – Ta knjiga će bit kot jedan turističko-filatelistički vodič ki će prikazat marke va njihovemu kretanju kroz hrvatske grade, a posvetit ću je jenoj osobi ka mi je jako veliki prijatelj i ku posebno cenin – povedal je Kopani, i dodal da bi ta knjiga trebala bit gotova do kraja leta, a bit će posebno korisna za turiste ki prihajaju va našu zemlju.
    – Ja san pravi Opatijac, zato aš se tako osjećan, mada to po ocu nisan, a mama mi je z jene stare i vele familije Letiševih. Moja nona je prišla z Slovačke i bila je plemkinja, a moj nono je rojen va Zadre, i bil je riječki komandant, jer je finil oficirsku školu va Grazu za vreme Austro-ugarske. Navodno da je prišal na belen konju po onput još makadamskoj ceste i trefil je va Opatije jenu lepu žensku – moju nonu s kun se je oženil – domišlja se Kopani, čigov nono je poznat po ten da je storil današnji opatijski hotel Mozart. Kopanijev otac je bil poznati fotograf, mada mu to bil pravi zanat, aš je finil trgovačku akademiju na Sušake, a Kopani se spameti da bi prišal va školu, bilo z bičikletun, kurjerun ili kako drugačje, moral je pasat pet granic.
   

Klub »Fažol«

– Moj otac je bil jako poznat v Opatiji, imel je velo društvo, a bil je na glase kot jako dobar čovek, ki rada pomore drugen. Imel je jedan klub, a zval se je »Fažol«. Njih je tamo bilo okol dvajset, i tu je bilo judi seh profesij, ki su se saki mesec sastali i šli na fažol. Ši, malo su i popili vina. To su se recimo bili pravi Opatijci i judi ki su se radi družili – povedal je Kopani, ki je trinajst let bil i odbornik va ondašnjoj Općini Opatija. Osin tega va ime predsednika općine ženil je ljude i more se pohvalit da je oženil preko tisuću pari.
    – Od sih njih nisan mogal seh zapamtit, ali mi se recimo dogaja da seden s prijateljen na kafe, i onda kad treba platit mi reču da je već to neki storil. I onda ja tako gren do tega gospodina ki mi je platil kafe i pitan ga zač je to storil, a on reče da zato ča san ga oženil. Onda ga ja pitan ako je još vavek sretno oženjen, pa ako reče da je, onda mu pustin da plati, a ako reče da ni, onda ja platin – poveda Kopani.


Slika Sanadera va američkoj »Beloj kuće«
   
    – Moj život je bil lep, i ja moran reć da san danas sretan čovek. Videl san puno sveta, putoval san na četira kontinenta, videl san najlepše dele Amerike, bil san va Bijeloj kući. I tu mi se recimo dogodila jena interesantna stvar, kada je z manun va pratnji bil jedan lions z Italije. Tako smo prišli do mesta kade su slike raznih svjetskih državniki ki su bili va Bijeloj kući, a na prven meste je bila slika našega Sanadera. Ja san normalno bil oduševljen, jer san bil dugo od domi, i videl san tamo predsednika svoje Vlade. A moj prijatelj Talijan šal je iskat kade je ki njegov »presidente«, i kako ga ni bilo, jako je beštimal i čudil se, jer on ni razumel jenu stvar, a to je da je Sanader mesec prej bil pul Busha. A si državniki ki taj mesec posjete američkega predsednika, njihove slike su izložene. Nakon mesec dan se to zname dole, premesti va arhivu, i stave se slike novih ki su prišli. On to ni znal prvi moment i bil je jako jadan – domislil se je jene svoje štorije Borut Kopani.


http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285A2859285E285928632863286328592863R

[Ljudevit Kaj]

Réčki „Nôvi list“, 02.07.2009. / Kolumně
Beseda
6 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

3. članek

 
ča je ča: SLIKOVNI RJEČNIK

Murva

Piše i slika Jani KUKURIN

Slika:
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=432145',400,421,'');

 
Kad trebe pisat od neke besedi, ne more čovek, a da se ne vrne va ono ča je pasalo i česa je se manje. Tako je i z murvami. Nekada jih je bilo fanj više, judi su jih sadili po sele, pul cesti ale puta, aš su davale lepi hlad, a kad su murvi ozrenule, črne al bele, bile su jako dobre i slatke. Najveć su jih jila dečina, aš ni bilo Plodin, Billi i Konzuma kade se more kupit sake sorti žira, pak današnja dečina više znaju za nekakovi mangoti, papaye, ananasi i ča ja znan kako se se ne zove to egzotično voće, a ne kako kot da se pozabjuje ono ča nan ki zna kuliko let tuka, pod noson raste. Rabi se pokusit ma ne ni svojo pozabit. I onputa se, kad čovek jako brani, čuva i štima ono neš „svojo» trebe pitat ča j' to baš našo, ale samo našo, ča smo od drugeh dobili, pobrali, kot šprlenti tujo zeli i svojo va stran zarivali, al su nan na silu, pak se sada još na račun svojga s tujen i štimamo...
   

Za bačvi delat

Murva je i kot drevo i kot beseda prej bila va našen primorsken, mediteransken živjenje puno više prisutna lego danas, od Slovenije pak se do dna našega Jadrana se murve murva reče, mesta se tako zovu; tr i v Reke, magari ni više nikakove murvi gremo na Podmurvice, a pametin se, bila je i jena oštarija ka se je zvala „Dve murvi». Va Dalmacije je njin neki grdi škerac storil, pak je na tabele od mesta Murvice, na mesto onega M na početke stavil K. To bi se reklo da je primijenjena lingvistika.
    Govore lingvisti da beseda murva najbrže prihaja z romanskeg, z talijanskega, aš nan je to najbliži zajik, i tamo se reče „mora», ča bi reć črna, škura, magari imamo i beleh murav. Va hrvasken se murve reče dud, a ša pak z arapskega prihaja. Tuliko od tega ča je samo „našo», ale ča držimo za „svojo». Se reče i onoj gusjenice „dudov svilac» aš je murva bila važna i za proizvodnju svili. Svilu su delali tamo na Daleken istoke. Malo je predugo da bi nan ča od zajika od onuda prišlo, ma preko Arapi i mora, morda je ki kakovu mladicu murvi, ale duda hnan prnesal.
    Naš kastafski bačvar Lino, a i drugi njigovi kolegi, znaju da je drevo od murvi dobro za bačvi delat, a va Slavonije kad va frišku bačvu od murvi stave rakiju onputa dobije lepu žutu boju. Judi su nekada, čini mi se, bliže i boje živeli z prirodun, se se je moglo skoristit, murva za hlad, murva se je jila kot žir, a i blagu se je to pijažalo, a drevo do murvi se ni moglo skoristit. Pametin kad su susedi va lancun nekada murvi stresali i prascon za jist doma nosili. Zato je bil onputa i pršut tako dobar, aš ni bilo kemije va njin.
   

Črna i bela

I, na! I ja se opeta vrnjan va pasano, kot da je nekada lepče, al boje bilo. A morda i je, aš čovek ono nevajato brzo pozabi a lepega se spameti.
    Tako san i ja pred ki dan va Bodulije, na Krke, va Krase, pred, lepun starinskun kućun našal dve murvi, črnu i belu, i kada san jih onako zrele i slatke, čiste od praha i smoga počel čopat pomalo, vrnuli su mi se si dihi z detinjstva i na se ono ča je zazavek pasalo. Ma neka se Boduli ne pojidaju, nisan njin puno murav pojil! Je jih još i pul nas va Kastafšćine; va šesten mesece kada ozrenu, pošnu padat po asfaltiranoj ceste, kad se hodi se za postoli lepe. Ma kuliko god, bi se reklo danaska, da murvi blate, njih dih je puno lepči, lego dih od benzina ale dizela na kega smo se prinavadili.
    I murva nan čuva, magari je z talijanskega ale arapskega, ale Dalekega istoka prišla, čuda lepeh spomeni. Ako svoji spomeni pozabimo, ako zataremo spomeni od domaćega našega kraja, domaćega, našega zajika, ča će nan ostat? Ono ča na drugi po televizije i internete rivaju, pak ćemo i mi bit neki drugi a ne svoji. Ćemo više plakat za neken Mihelićen Djaksonon z Meriki, saka čast mu budi, leh za našemi zgubjenemi i pozabjenemi staremi zanati, pjesmicami, kanti, navadbami i semi onemi mićemi stvarami ke živjenju davaju ono neč posebe, po čen se zna da smo odovuda i se imamo ščen drugen poštimat. Magari i z murvami.


http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285A2859285C285D28632863286328592863Q

[Ljudevit Kaj]

Réčki „Nôvi list“, 02.07.2009. / Kolumně
Beseda
6 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

4. članek


Kartulina z Marčeji

Težački život bajkovitega sela

Naše su noni z lakoćun delale »bohnasočuvaj« teška dela, stajevale se po škuravine i rošćale za latami dok su se spušćale va štalu

Piše Tatjana UDOVIĆ

Slika:
Litrat z noninega škabelina
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=432143',545,518,'');

 
Marčeji su se smestili na sjevero-zapadnen dele grada Reki, na danas asfaltiranoj ceste ča se diže z Reki strmo do raskršća na Pogjede, kade se cesta križa, jena va pravce Rupi i Trsta, a druga tzv. Petrolejska cesta skreće desno va pravce Drenovi i Gromišćine
    Kako i va celoj nekadajnjoj Kastafčine, Marčeji su bili jeno bajkovito selo, ma z težačken i mučnen načinon živjenja. Najraja bin, makar na minut, se volela vrnut sto let nazada i uronit va ono ča vidin na jenoj od malobrojneh črno-beleh slik ku san skopala z starega komodina svoje pranoni. Kad bin bar mogla ugjedat na moment naše selo ko je onda brojilo sega osandeset kuć, a danaska već ki zna kuliko! Kada bin bar mogla oćutit zrak ki j' onda sigurno imel pravi seoski dih! Videt naše noni kako z lakoćun delaju bohnasočuvaj-teška dela; staju se po škuravine, rošću z latami dok se spušćaju va štalu, z čen su morda one prvi petehi budile, ćakulaju z kravami ke jih morda jedine razumeju pak jin davaju svoje mleko, a onda, slažu lati i naprćuju se z košarami ke su neki put imele i trejsetak kil. I dok bi se njiha brojna deca i muži va tepleh postejah, obrnjali na drugu bandu, one, fanjski naprćene, morda još i z vrećun ugjeva preko sega mleka va košare, strpjeno, z lampušon v ruke, kretale su po grden neravnen pute prema Reke. Putina z batudun bil je pred njimi, ne olakšujuć njin delo.
   

Mlekarica va sakoj kuće

Obuvene va doma storeneh opankeh, hodile su naprvo. Komadi stare ponjave z komadon kakove gume prošiveni z špažićen, bili su jedini štit od trde batudi. Njihoven nogan. Ki put su se kamičini kako na dešpet, našli stršeć, ma skriveni da jih ženske neboge ne bi videle. Brižne, pod sun onun težinun su znale past. Košara bi njin zletela preko glavi, lati se rastresle, kamičini i pešćeve bi se zabili va kolena, a one bi, ne abadajuć krv ka j' začrjenila put, mislele jedino kako se čin prvo stat, čin prvo lati pobrat da se ne bi, ne daj Boh, mleko prolelo i nastavit daje.
    Saka kuća pu Marčeji imela je dve al tri kravi. Oneh ki su imeli samo jenu, su držali za siromahi. Tako je saka kuća imela i po jenu mlekaricu. Oko pete jutro, saka bi se mlekarica naprćeda udaljevala od svoje kući. Ženske bi se trefile po pute i va kunpanije, na lahkeh nogah, ne misleć na nevoju, jako kantajuć al ćakulajuć, hodile prema Reke. Se bi jena drugu po glase prepoznale, aš po škuravine kada nigdere nijenega ni bilo, osin teh strpjeneh ženskeh ke za drugačji život nisu znale, čut se j' moglo jedino njihi glasi. Delale su se ča jih je tokalo, ma bile vavek vesele. Užale su reć da nisu mogle drugo leh kantat i smet se, aš da kada bi počele plakat, ne bi se nikada fermale. Koračić po koračić do prvega počivala, bil je njih križni put saki dan. Na zidiće pu Ivančićevega vrta va Sveten Mateje bi se rasprtile i sledić predahnule. Čin bi kapić force ćapale, poravnale bi veštaju i tarves, namestile svitak da jih breme čin manje rovina i da jin košara čin manje škinu struže, pak se naprtile i nastavile svoj put. Drugi put su se fermale pu Marinić, a sledeće počivalo bilo je na Pehine. Dok bi do Pehina prišle, bilo bi se već razdanilo pak bi lampuši zad Paulininun kućun pušćale da jih poberu za nazada.
   

Držale četiri kantuna

Marčejice su najveć hodile do Podmurvic al Brajdi, a neke ženske su pak imele svoji aventori na Štranjge ken su mleko va kuću nosile. Z vremenon su judi va neke povjerenje stekli, pak bi jin kada oni ne bi bili doma, pustili kjuč pod trapidon da ženske ujdu va kuću i pretoče mleko va lonac. Judi su mlekarican plaćali kada su mogli, kako su plaće dobivali. Najveć su jin plaćali na mesec dan. Kako j' bila nestašica kruha, judi su znali za još malo mleka mlekarican dat komadić kruha, kega bi one po pute do domi bile pojile. Soldi keh su kako mlekarice zaslužile, bili su vela pomoć za živjenje.
    Mlekarice bi užale zet za prodat ako bi imele i čagod od verduri, maslo, putar ko bi se doma storilo, al pak ugjeve kega su muški va šume na proleće palili. Z Reki su se vrnjale komać kada bi so mleko prodale. V Reke su nastojale kupit ono čega pu njih va Jugoslavije ni bilo. Ma kafe i cukar ni bilo dozvoljeno preko granice nosit, pak su to sakako provevale prošvercat. Za sen ten, fanj su se puti mogli videt kupi rastrešenega cukara i kafa kega su financjeri našli i bezdušno zeli našen skrbnen ženskan.
    Kada bi se vrnule doma, ni njin na pamet padalo poć počinut, aš onde jih je čekalo sakakovega dela; kup dece, blago za odbavjat, grunat za obdelevat, na proleće je rabilo poć mužon jist va šumu nosit, starejen doma pripomoć... Ne reče se badava da su ženske nekada tri, a neke pak i sa četiri kantuna kuće držale! Za decu ni bilo preveć vremena. Ona su se vavek igrala potečuć sakuda po prezideh, a od mićega su se zajno uz starejeh vadili i delat. Vavek je rabilo čagod pomoć, a oni su poslušali i delali ča bi se od njih iskalo. Starejeh se j' vavek poštivalo, a matere i ocu se j' govorilo „Vi».
   

Skadanj 1937.

Marčejski muški su sako leto hodili palit ugjeve va šumu. Već su se po zime za to počeli parićevat. Dok bi bil još sneg, prišli bi va šumu i sneg zagrnuli z vejen i prašćen kako bi po lete imeli vodi. Par judi je va sele imelo konji, pak bi š njimi ugjeve z šumi vozili. Imelo se j' posebne vili z kemi se j' ugjeve nakladalo va veli pleteni koši.
    Danas je antroke lagje kuće delat, aš danaska postoji sakakova mehanizacija i tehnologija, za razliku od nekada kada su se judi fanjski mučili. Kako primjer ćemo opisat kako se j' delal jedan skadanj 1937. leta: judi su najprvo na Rosceh kamene kavali (razbijali steni z macami, puntami i špicami). Kad su to kamene pripravili, malo su ga zdelali kako bi se lagje zidalo. Kada su kamene pripravili, su zvali furmana da pride z vozon i z konji, a za to vreme su judi nosili kamene z čiverami do puta. To su bila nosila od drva keh su nosila po dva čoveka; jedan spreda, drugi zada. Kad bi se so kamene zineslo do puta, krcalo ga se je na voz kega su onda konji zapejali do skadnja ki se j' delal.
    Tu je najprvo rabilo storit dobar temelj od peska i cementa. Kada se j' dignulo već nekoliko zida od kamena, kako bi se zidalo daje va visinu, judi su postavili tri tavaluna z štrikami popreko, kako bi se po njih hodilo i takalo kamene.
    Prvo su se si dolci kopali i sadili. Va košeh se j' nosilo gnoj i gnojilo. Zalevalo se ni aš je va dolceh vavek bila rosa. Sega bi naraslo: frmenti, fažola, kompira, merlina, peši, repi. Se se j' to potla na lojtreh vozilo. Bile su to kako čiveri z dva kola , keh su judi sami vozili.
    Pune šumi su bile blaga: jazavci, zeci, srni, divi prasci... Divi prasci su kompir kopali, jazavci su frmentu jili, zeci fažol, ali opeta je fanj za judi ostalo.


http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285A2859285C285B28632863286328592863S

[Ljudevit Kaj]

Réčki „Nôvi list“, 02.07.2009. / Kolumně
Beseda
6 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

5. članek


DIH TRAMONTANI

Penzionerka

Piše Dolores Juretić Biondić MODRIĆ

Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/5/424069.JPG i/ili
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=432146',201,320,'');

 
Opatijsko dopisništvo Novega lista ko, treba reć, spada po mane va kategoriju opatijske institucije, aš si prej al kašneje va njega zajdu, bilo da išću novinara kemu će se potužit, bilo da njin rabi reklama al osmrtnica, bilo da se poradi kupona išću Novi list od utorka... E pa to dopisništvo je od prekčera va velen gubitke. Ne va financijsken, da se razumemo, uostalon kot da su soldi neki faktor, nego je na gubitke u ljudstvu. Najme, Marika je šla va penziju. A bila je va ten dopisništve od prvega dana svojga radnega staža, a morda i od prvega dana dopisništva, to nisan uspjela utvrdit. Pitala san je, pol za šalu pol za ozbiljno, bi dala ten povodon kakov intervju za novini, a ona mi je odgovorila da njoj je novini dosti va saken obliku i da nima više nikakove obavezi z novinami imet posla. I tako me, kako se ono reče, otkantala.
    I sad mi ni ostalo drugo nego da je na ov način lepo pozdravin i rečen velo hvala va ime seh oneh ki su teh trejstipet let užvali prej sega njezino strpljenje i teplinu, a za ten i profesionalnost. Ja san š njun podelila leh malo više od deset posto njezih radneh let i nauživala se njezinega kuraja, veselja i dobroti.
    Nisi danas baš neš od voji, rekla mi je jednega dana i pitala »ši ti ča moren pomoć«? To je vavek bila i ostala njezina beseda za sakega. Pa i zame. I pomogla mi ti dan i kašneje. Bile smo i kolegice i prijateljice, a od prekčera smo, zgleda samo prijateljice... No da ne duljin, i da se ki ne bi rasplakal samo ću reć da za nju počinje jedan lep del živjenja, a nan mlajen ča zamemo. Penzija je dobra stvar, a još boja je pir. E pa, ako mi je jedna prijateljica partila va penziju, druga mi parti va – brak. Subotu se ženi Marijana. Ka? Tr znate. Od Matuj. Ustvari, z Rukavca. I to je novi život, ma parni. Pa oven puten njoj i njezinemu budućemu mužu želin su sreću i puno dece. Toliko ov put, aš mi se preši dar nest va Rukavac, a moran poć kupit i kakove sviti za pir.


http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285A2859285C285E28632863286328592863P

[Ljudevit Kaj]

Réčki „Nôvi list“, 02.07.2009. / Kolumně
Beseda
6 člankov na čakavskomu:
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

6. članek


kantunić od otročić

Slika:
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=432148',400,433,'');

Pas, mačka i tica

    Moja pas zavavik na pragu spi
    a mačka na njin leži.
    Kad pasu dojadi, on se stane,
    nestane...
    mačak se kraj tice smesti,
    zaprede i lipo se namesti.
    Tica zakanta
    i satira mačka.
    Mačak se uvredi,
    zanjoče, digne repinu...
    Druge tice tad nagna,
    da špotljivicu ne smi
    to dobro zna.

Emma Hess, IV. razred PŠ Kukuljanovo, voditeljica Maja Vičević

* * * * * * * * * *

Konj

    Volin se životinje.
    Ma najviše mi se pijaža konj.
    Na moju žalost ne moren ga imet.
    Moji otac i mat misle da je to veli dišturb.
    Kad buden vela imet ću svojga konja.
    Zvat ću ga Anđel.
    Bit će bel i brz kot vetar.

Tea Grbić, II. razred OŠ »Fran Franković« Rijeka, voditeljice Marina Frlan – Jugo i Gordana Nađ


http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A2863285F2863285A2858285828612863288A288D28632863285C285B285A2859285C286028632863286328592863I

[Ljudevit Kaj]

Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri

25.07.2009.

Ćićo Senjanović


AJME MENI

Sindikati pristali na smanjenje plaća.
     Kapitalista ti da otrov i još te natira da mu plješćeš.
   

http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285D2863285F2863285A28582858286128632893289328632863285C285B285E28612860285F28632863286328592863Q

[Ljudevit Kaj]

Réčki „Nôvi list“, 19.07.2009.
Prilog: LIČKI LIST

PROMOVIRAN »RIČNIK LIČKE IKAVICE« NOVINARA I PUBLICISTA MARKA ČULJATA

Čuvar identiteta

Marko je gradeći ličku škrinjicu poput najvjernijih čuvara ognjišta sačuvao bazu i odrednicu našega identiteta, istaknuo je prof. Mataija

Piše …..

Slika:
S promocije vrijednog Čuljatovog rječnika
javascript:openWindow('aspx/showimage.aspx?id=435646',400,432,'');


Očuvanje tradicije nekoga područja širok je pojam. U zadnje smo vrijeme navikli na dobra i hvale vrijedna nastojanja da se očuva i promovira sve ono što su naši prethodnici stvarali i čuvali stoljećima. Sve se više ljudi bavi izradom suvenira, oživjeli su tečajevi rukotvorina, gastro-ponuda privlači nove poklonike što uživaju u starim okusima i hrani spravljenoj »bez kemije«. Rječnik i narječje bili su i ostali prepoznatljivost i posebnost koja zaslužuje posebnu pozornost i svakako-štovanje. Tom se idejom vodio naš kolega novinar i publicist Marko Čuljat stvorivši »Ričnik ličke ikavice«. Tijekom promocije ovoga djela prodekanica Učiteljskog fakulteta u Gospiću dr. Vesna Grahovac Pražić iznijela je posjetiteljima niz stručnih postavki i podataka po kojima »Ričnik ličke ikavice« svakako ulazi u krug literature koju će trebati znanstvenici, kao i svi oni kojima je blizak i drag tradicijski govor.

    – Lika je i danas dijalektološki neobrađena. Dio toga bogatstva je nažalost izgubljen nepovratno i krajnje je vrijeme da sačuvamo barem današnje stanje prije globalizacijskih jezičnih mijena. Marko Čuljat to upravo čini, naglasila je u svojem izlaganju dr. Vesna Grahovac-Pražić. Odabrala je nekoliko najzanimljivijih dijelova knjige koje je čitala knjižničarka Narodne knjižnice Gospić Danica Subašić. Zamjenik župana prof. Ivica Mataija imao je znatno teži posao jer je govorio o dosadašnjem radu i izdanjima Marka Čuljata. Kako je rekao prof. Mataija, dugogodišnji predani novinarski rad, brojne knjige i dokumentarne fotografije zaslužili su pozornost za sva vremena.

    – Marko je Čuljat svestran čovjek koji je svoja znanja i interese neraskidivo vezao uz kraj kojem pripada. U fokusu njegovog interesa su uvijek Lika i Ličani koje tekstom i fotografijom prati gotovo 40 godina, bilježeći vjerno mijene i stalnosti ličke opstojnosti. Zbog toga mogu slobodno reći da je Marko gradeći ličku škrinjicu poput najvjernijih čuvara ognjišta oteo zaboravu i sačuvao za nas, a posebno za generacije koje će doći iza nas, ono najvrijednije, ono što nas čini onakvima kakvi uistinu jesmo. Sačuvao je lišće našega korijenja iz kojega su generacije Ličana crpile snagu životnih sokova. Sačuvao je tako bazu i odrednicu našega identiteta, istaknuo je u svojem izlaganju zamjenik župana prof. Ivica Mataija.


http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928612863285F2863285A2858285828612863289428942891289B28632863285C285B285D285E285C285E28632863286328592863N