Réčki "Nôvi list" / Kolumně, komentâri / Pogled
KVADRATURA DRUGA15.08.2009.
đermano ćićo senjanovićdržavo naša, milosti punaBaš je lipo kad država služi građaninu. A dosad smo mi služili njoj. Evo nan je i Jadranka udrila namet na neto plaću. Kad bi zna da će nan to pomoć, duplo bi da. A ovako mi se riga. Dajemo pineze da bi Jurica moga kockat i da bi Bandić moga svojin kumovima namištat poslove. Ali, ko in ča more. Oni su stvorili državu za se, a ne za nas. I sad ovisimo o njihovoj milostiSlika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2009/8/440866.jpg memorija pamćenjaSve je počelo za vrime utakmice Hajduk – Žilina. Ne znan je li tamo kod njih ili ovde u nas. Vjerojatno za vrime prve utakmice. Kad san čuja da u njih igra jedan ča se zove Šourek, odma mi se počeja vrtit film. Znan da je pri puno godin u Zagreb bija jedan sportaš, pari mi se da je igra balun, i da se zva Šourek. Deset dan mi je tuka po glavi, i nikako se sitit. Onda san se javija Jovanu Kosijeru. On je živa enciklopedija i jedan od najvećih sportskih novinara. A kako početkon devedesetih Sportskim novostima nisu trebali enciklopedisti čudnoga imena, to su mu oni zalipili otkaz. I eno ga sad doma. Gleda kroz ponistru Vjesnikov neboder i broji mu katove. Koliko katova, toliko privatizacijskih mrakova. Mraknem ja, mrakneš ti, živimo u ljubavi!
I pitan ja moga Kosijera za toga sportaša Šoureka, a on ka iz topa: »Znam da je naša slavna atletičarka Đurđa Fočić bila Šourek. Nastupala je na Olimpijskim igrama '68. u Meksiku, '72. u Münchenu i '76. u Montrealu. Rođena je 1948., a bila je članica...« Prikinija san ga i objasnija mu da ne mislin pisat njezinu autobiografiju, nego da me muči to prezime Šourek. On se sta smijat, a ja san nastavija mislit. Svaka čast Đurđi, ali meni triba sportaš koji se zva Šourek. A možda joj je to muž. Sve mi kroz mozak prolazi juniorska momčad Trešnjevke iz 1966. godine. Tamo je igra moj gimnazijski kolega Dujo Tomičić. Znan da su s njin igrali Pigac i Dragan Kolić, a možda je tu bija i jedan Šourek.
Ne znan, valjat će mi dalje istraživat. I dok san tako sta i mislija, opet mi je pâ na pamet Kosijer. Koja je to glava! On je odma istresa godine i gradove u kojima su se pri 40 godin održavale olimpijade. Bi li se i vi to odma sitili? Ajmo provat skupa! Ja san rođen 1949., ali u prvi misec, tako da i 1948. računan ka moju. A i s ton san generacijon iša u školu. Evo, ja ću počet s 1948., i reć ću ča mi s ton Olimpijadon pada na pamet, a vi me pratite i, ako imate čagod, nadodajte. Ajmo:
London 1948. – Franjo Mihalić u trčanju i neki Gubijan ča je baca kladivo;
Helsinki 1952. – Rus Bobrov uvalija Beari tri gola, vodili smo 5:1, a na kraju ostalo 5:5. U ponovljenoj utakmici smo tukli Ruse 3:1;
Melbourne 1956. – pari mi se, ka u magli, da su tu vaterpolisti dobro prošli;
Rim 1960. – gleda san Olimpijadu na televizor barba Jere Dumanića. Televizor je bija Grundig, a barba Jere je stalno govorija: »Intruzione video sul kolegamento di internacionale!« Onda se moglo gledat samo RAI, pa je on to skupija od njihovoga špikera. U finalu baluna su iz Hajduka nastupili Žanetić i Anković. Još mi se po glavi vrtu Papec i Zvonko Bego. A more bit i Kozlina;
Tokio 1964. – ničega se ne sićan;
Meksiko 1968. – Đurđa Bjedov dvi medalje. Vera Nikolić odustala na 800 m. Košarkaši zlato ili srebro? Vaterpolisti zlato?;
Müchen 1972. – masakr u olimpijskom selu. Arapski teroristi pobili izraelske sportaše. Rukometaši prvi. Da mi se bar jednoga imena sitit. Selektor Štencl? Je li se jedan igrač zva Krivokapić?;
Montreal 1976. – ničega se ne sićan;
Moskva 1980. – bojkot nekih zapadnih zemalja zbog ruske agresije na Afganistan. Srića da se u Afganistan više ne ratuje;
Los Angeles 1984. – na otvaranju Olimpijade letija čovik sa motoron na leđima. Bija je u bilome skafanderu;
Seul 1988. – oni crni Kanađanin diskvalificiran zbog dopinga. Oduzeli mu zlatnu medalju. I dali je Carlu Lewisu. Na vrh mi je jezika, ali se ne mogu sitit kako se ti drogaš zva;
Barcelona 1992. – Ivaniševićeve dvi bronce i finale u košarci kontra Amerike, kad se Arapović obisija za koš nakon našeg vodstva u prvome poluvremenu. Za njih je igra i Jordan. Meni se, ka i uvik, obisila brada dok san ga gleda. Najveći sportaš svih vrimena!;
? 1996. – ne znan ni di se igralo, niti se ičega sićan;
Sydney 2000. – veslači! Osmerac uzeja medalju. Koju? Zlatnu nisu. Ili je to bija četverac? Ili je to bilo u nekom drugom sportu?;
Atena 2004. – je li ono Rudića bacilo u bazen? Ili je to bilo negdi drugdi?;
Peking 2008. – smog, zagađenje, Ptičje gnijezdo, veličanstveno otvaranje. Ničega se od takmičenja ne sićan. Čekaj! Usain Bolt na 100 metri. Novi Jordan!
Eto, doša san in kraju. Cili život, 60 godin, 15 olimpijskih igara, sve je stalo u 15 rečenica. Jebi ti takvi život! I takvu memoriju.
pačići maliEvo san nikidan vidija najtužniju i najuvredljiviju fotografiju u cilu Hajdukovu povijest. Igrači sidu uz rub igrališta i pokorno gledaju u hrpu navijača koji su in sročili pismo, a to pismo in čita kapetan Andrić. To ka navijači nisu zadovoljni rezultatima, pa su prikinili trening i natirali igrače da se postroju i slušaju njihove umotvorine.
Znan ja da Hajduk već dugo nije Hajduk, znan ja da svaki od igrači čuva svoju guzicu i misli: Jebe me se za ove budaletine, ali nisan ja taj koji će in se suprostavljat. Moja plaćica, moja slobodica. Šta prije se prodat, a vi onda čitajte te vaše referate i puštajte tupave spodobe da van vodu klupsku politiku.
Je, sve je to tako, ali di in je ponos i di je čuvanje dostojanstva kluba? Ma kad bi to Ivo Bego pustija navijačima da s njin brišu pod? Pokušavan u toj poziciji zamislit Peru Nadovezu, Stipu Ilića ili Juru Jerkovića. Ma kad bi oni pustili da in navijači prekidaju trening i da in ka maloj dičici držu govor?! Bego bi in se najprije nasmija u facu, a onda bi ih posla u kurac. A ako in to ne bi bilo dosta, onda bi uletija među njih i razbuca bi ih ka cone. Evo mi sad pada na pamet Ante Vulić. Njemu je niki navijač ništo grubo reka za vrime treninga, Antiša je priskočija žicu, a oni je uteka u vidu lastinoga repa. I, eno ga, još biži. Ili Davor Grčić Gaga? Pa bi on pustija da mu navijači seru po glavi? On bi in reka: »Mrš u tri pizde materine, ti ćeš mi govorit! Plati kartu i navijaj! Ili nemoj! Makni se da te ne vidin!«
A bidni moj Hajduk, ča je dočeka. Divljaci naprid, pitomi stoj!
školske knjigeBaš san se tija počet karat sa školstvon, knjigama, udžbenicima i nakladnicima, kad mi je palo na pamet da ja o toj problematici neman pojma. Da je mene stavit za ministra prosvjete, u tri dana bi me smijenilo. Ili bi me upucalo. Zašto zemljopis u cilu državu ne može bit za sve isti? Knjiga iz zemljopisa za sedmi razred? E, ne može. Svaka županija ima svoj zemljopis. Ili knjiga iz matematike za peti razred. Zašto postoji sto udžbenika, pa svaka škola ili svaki profešur može izabrat iz čega će predavat? Je li se tu otvara prostor za korupciju? I zašto bogata Kalifornija sve udžbenike daje na internet, a kod nas se ta ideja ismijava?
Rodica mi živi u Francusku i govori mi da je u njih isto ka u nas. Jedan predmet, miljun udžbenika. Postoji nacionalni program, i svaki se udžbenik mora držat nacionalnog programa, a izvedba je slobodna. Neman nikoga u Njemačku. Ni u Skandinaviju. To mi se činu racionalne zemlje i baš me zanima kako su oni to riješili. Ol se ne bi moglo pozvat 10 autoriteti za svaki predmet, i da oni izradu udžbenik? I da je to udžbenik za cilu zemlju i da dura bar pet godin. A za matematiku i fiziku bi moga vridit bar šest. Tako da se brat, sestra i rodica mogu služit istin librom.
Samo ne smidu od listova činit avione.
pohvala milostiNikidan san u Slobodnu pročita jedno prilipo pismo jedne prisritne matere. Žena zahvaljuje gradonačelniku Kerumu ča je ispunija obećanje pa je ona uspila svoju trogodišnju ćer upisat u vrtić. Govori da se ne sića kad je bila tako sritna. Da joj je to prvi put u životu da je od države dobila konkretnu pomoć.
Ma baš je lipo kad država služi građaninu. A dosad smo mi služili njoj. Evo nan je i Jadranka udrila namet na neto plaću. Kad bi zna da će nan to pomoć, duplo bi da. A ovako mi se riga. Dajemo pineze da bi Neven Jurica moga kockat i da bi Bandić moga svojin kumovima namištat poslove. Ali, ko in ča more. Oni su stvorili državu za se, a ne za nas. I sad ovisimo o njihovoj milosti.
Državo naša, milosti puna.
svečani ispraćaj
Kad san vidija da je Savki na ispraćaj doša i svećenik, spontano mi je izletilo: »Religija je opijum za narod.« Tu mi je bija prijatelj koji je reka:
– Ajme šta si ti zadrt.
– Ma, malo mi je sve to smišno. Ona je bila predsjednica CK SK Hrvatske u vrime kad je materijalistički pogled na svit bija uvjet ulaska u partiju. I niko ko je bija drukčijih pogleda nije se moga popet do vrhova društvene ljestvice. I sad njoj, koja je bila na čelu takve politike, dovode svećenika na sprovod... Pa se pitan je li nan lagala onda ili nan laže sad?
– A zbog čega gospođa nije mogla evoluirat?
– Nije sramota evoluirat, ali je jadno kad saltomortaliraš.
– Ajde, nije pravi salto mortale. Nju je ispratija liberalni svećenik don Ivan Grubišić.
– Nije ni njemu lako. Posta je zakrpa ateističkih licemjera. http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=2859285C286328602863285A285828582861286328982897288F286328782877286F2863285C285C28582860285E285E28632863286328592863W
