POČAKAJ (PO-ČA-KAJ) - Lipa naša čakavska

[Ljudevit Kaj]

(Tatjana Udović - Marin Tuhtan):

Halubajski zvončar
 
Ja komać čekan pust
da kot zvončar se obučeš,
da oprtiš ti zvonci
i od njih da se zvoni.
 
Ti va našen kraje si,
na Halubje zgojen
i od kad za se znaš
se užanci ti štimaš.
 
Zato homo Halubajci
kako nemi zvonit,
vreme je od pusta
seh ćete znemit.
 
Zato homo Halubajci
kako nemi zvonit,
vreme je od pusta
seh ćete smutit.
 
Kad te ja ugjedan
va oke iskri žar,
tako san srećna
ča halubajski si zvončar.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Tatjana - Halubajski zvončar, 03:04
Izvodi: Tatjana  Udović
Glazba: Marin Tuhtan
Stihovi: Tatjana Udović
Aranžman: Marin Tuhtan
Tatjana - Halubajski zvončar

[Ljudevit Kaj]

Tjědnik „Šibenski list“, br. 2403, 23.01.2010.
6 člankov na nestandardne hrvacke čakavske ikavice

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


Članek 1/6


aktualno

GLAVA ŠOTOBRACO

Piše: Branimir Periša
branimir.perisa@sibenski-list.hr

Cesta u 3D

»Kada država nema volje ni novca da nešto napravi, vaik jon ostaju neslućene mogućnosti 3D tehnologije, barenko za štitnike koji nemaju problema s očiman -reka je El Tigre«


EL Tigre, kojemen je stara gradska jezgra intimni prostor ka vlastiti tinel - pa samo šta vanka ne izađe u kućnin šlapaman oli u bjankariji - nikako se ne slaže sa novinskin nasloviman iz kojih se poručuje kako Šibenik više nikada neće ostati bez kina.
-Šibenik je, šta se mene tiče, i dalje bez kina, a kino su prvi put u povijesti dobile Ražine! - to je prava istina, reka je rezolutno i natega dobar gucalj pive.
-Vrimena su se prominila i sada bi radnici iz TLM-a, koji su godinama kroz tvorničku žicu išli na marendu i piće, mogli bižati s posla u kino. Ipak je to kulturni napredak - smatra Bili Smo Uskoro. - I jednostavniji novčani promet, jer šoldi ostaju u istoga vlasnika.
- Uostalon, procidija je El Tigre tarući justa - kakvo je to kino kada u njemu ne moreš kupiti saketić špica! Jedino kokice, na koje vlasnik ima monopol. I koka-kolu! - cili se naježija, pari da je proguca živoga spuža.
-Pa dobro - ne slaže se do kraja Bili Smo Uskoro s njegovin negodovanjen - ko tebi brani poniti pokoji saketić špica sebon u škaršeli? Zar je oto tolko presudno za jednu, ipak pozitivnu stvar ka šta je otvorenje modernoga kina poslin tolko godina? Na to mu je ovi odgovorija kako je sve oto američka tehnologija i politika i da bi stavija glavu na panj ako ovi neće sa posebnin detektoriman na ulazu u dvoranu kontrolirati da neko kojin slučajen nije prošverca špice na kino-projekciju, pa bi mu mogle izaći na nos. Jerbo špice, za razliku od kokica, nisu dija američke kulture. Onda je El Tigre iz njegove škatule bez pitanja uzeja još jedan španjulet, šta nikako nije promaklo Dobroj Paroni, ko|a valk striže okicaman da jon štokoda ne bi promaklo.
-Lipo. Ne znan tačno šta se događa, al san primjetila da pušite još više otkako ste prestali kupovati španjulete. Kolko znaden, rekli ste da ste zabrinuti za zdravje i da se toga ostavjate... - rekla je sa čuđenjen i oprezno, ne znajući kako bi ludonja moga reagirati.
- Čujte, odgovor je jednostavan - odgovara umisto njega Bili Smo Uskoro. - To je zato šta na škatulama španjuleta ne piše 'Pušenje tuđih cigareta izaziva rak'. Prema tomen, od mojih cigareta nema mu opasnosti - inbokaje ovi svoga kompanjona koji se zapiljija negdi u daljinu i misliman otplovija u daleka bespuća.
-Sve ništo razmišljan i odlučija san teke omečati tvrdi stav u vezi s novin kinon. Jer je ota moderna filmska tehnologija jedini način da u županiji skoro vidimo brzu cestu Šibenik Drniš-Knin. Kada država nema volje ni novaca za nešto napraviti, valk jon ostaju neslućene mogućnosti 3D tehnologije, barenko za sritnike koji nemaju problema s očiman. «

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Pretplata na tjědnik "Šibenski list"
http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php

[Ljudevit Kaj]

Tjědnik „Šibenski list“, br. 2403, 23.01.2010.
6 člankov na nestandardne hrvacke čakavske ikavice

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


 Članek 2/6


županija

Kazivanja izgubljenog vremena

Biž'te ća! Šibenik gori!

Ja kroz cijeli rat nisam imala legitimaciju dok nije pala Italija. Moj gazda Grubišić Joso zna talijanski i njemački, talijanski perfektno, pa mi laša pasare niko nije ni tražio. Kad došli Nijemci, morala sam imati, fotografiram se i napravim, i sada je imam. Njemci odma apsili ako nemaš, kod Talijana uvik lišo prolazila.

Piše: Marija Krnčević


Tona Kalauz je Živku Šariću između ostalog ispričala i o ovisnosti Šibenčana o dubravskom mlijeku i drvima, ali i o ovisnosti Dubravljana o proizvodima iz šibenskh trgovina, te o životu u Šibeniku u vrijeme Drugog svjetskog rata.

- Sad će more biti neko kazati što ova tu ima govoriti kad nije rođena Šibenka i te stvari, iako su Šibenik i Dubrava di sam rođena jedno te isto može se reći. I što je moga Šibenik u moje vrime bez mlika iz Dubrave, a i oni moji bez soli, manistre i onog najosnovnijeg što su nosili iz Šibenika. Onda ja nisam niti puno stala u Dubravi. Do petnajst, šesnajst godina i onda u Šibenik. Pa me evo tu danas. A Još ka dite, sićan se, veselila sam se sa babom ići u grad. Baba natovari magarca drvima, pa goni za prodavati. Preko Šubićevca, niz Građu, bilo obično brdo -kakav put, pa do Vatrogasnog doma. Neko uzmi komad, neko dva, dešavalo se da drva ostanu i neprodana, kupci se nisu jagmili.

- 1929. na 29. jedanaestoga dospila san u Šibenik i otad se više nisan vraćala za živiti u Dubravu. U početku je bilo suza, bilo svega, jer sam najedanput od pastira upala u gospodsku kuću. Počela sam služiti u Grubišića, pokojnog barba Jose koji ima veliku kuću u Dragi. Ima i svoju veliku agenciju, 'Slobodna plovidba' mislim da se tako zvala, kancelarije bile tamo prema drvenoj rivi. Ima svoju agenciju, ima svoje činovnike, kod njega radili: Bujas Joso, Milković, Šižgorić, Krnčević magazinjer bio. Ko iša u Dragu u šetnju nije bilo lipo čuti, a ko još dalje iša, na garbunjeru i crvenu zemlju, onda već... znate, kako Je to bilo. Govorilo se svašta za otima.

Ja kroz cijeli rat nisam imala legitimaciju dok nije pala Italija. Moj gazda Grubišić Joso zna talijanski i njemački, talijanski perfektno, pa mi laša pasare niko nije ni tražio. Kad došli Nijemci, morala sam imati, fotografiram se i napravim, i sada je imam. Njemci odma apsili ako nemaš, kod Talijana uvik lišo prolazila. 'Slobodnu Jugoslaviju', mislim da se tako zva naš list, pronosila sam kroz čete fašista i nosila u Suzane Markoč da tu pročitamo. Talijani gori, Talijani doli, mora si otvoriti četvero oči da te kogod ne bi našpija. Na obali i na Poljani kad se diži talijanska zastava mora si obavezno stati mirno, ja nikad nisam stala - ti ćeš ćerce loše proći, govorija mi gospodar. A ja opet nisam razumila kako su neke naše cure, a bome i žene, mogle ljubovat i sa talijanskim vojnicima. Kad bilo najveće bombardovanje Šibenika, bilo upravo na sv. Lucu, ja bila u Biogradu, nosila stare robe i štošta minjati iz pravca Šibenika puno brodica - biž'te ća, Šibenik gori, govorili su oni s brodica.«


* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

video:
http://www.youtube.com/kazivanja
 
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Pretplata na tjědnik "Šibenski list"
http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php

[Ljudevit Kaj]

Tjědnik „Šibenski list“, br. 2403, 23.01.2010.
6 člankov na nestandardne hrvacke čakavske ikavice

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


Članek 3/6


IZ KUŽINE BABE TONKE

Br. 2403, 23. 01.2010:
Kako pripoznat pravu tuku i pravog kupca


Br. 2404, 30.01.2010:

Kako pripoznat vriško jaje?

Ako je guzica bila prazna, što je značilo da oti dan neće snit jaje, ili bi baba čak potrevila prston u govno, što se isto znalo dogodit, baba bi je, bez ikakva glađenja itala, a znala bi je dok bi padala i još podrepit nogon.“lš,vrag te odnja petjavu i jalovu! Za vraga te ranin nikakve koristi od tebe!“

Piše: ………


Znadeš li ti, draga moja čitateljko, domaćice i starešice doma svoga i držateljice tri kantuna od tisna stana kojeg ti i čovik ti otplaćujete od ono svoje plaćice, kako pripoznat pravo, vriško kokošje jaje? Šta veliš, staviš ga u kain pun vode, pa ako potone, vriško je, ako stoji razon vode aj nije loše, more se ist, a ako pliva ne valja, baci ga. „E, vrag van internet odnija, je l'  to na njemu piše“ - pitala bi vas moja pokojna baba Tonka koja je vriško kokošje jaje pripoznavala na jedinon pravom mistu na kojen se to more pripoznat - u kokošjoj guzici!

Jutarnja vižita
Kako se to radilo? A lipo bome. Jedna od prvi stvari koju bi baba ujutra napravila kad bi se digla bila je - pušćat kokoše iz kućerice u kojoj su obnoć ležale. Čim bi se otvorila drvena vratusina bez brtvela koja su na kućerici držala tek dva ili tri veća kamena, mora si se izmaknit jer bi ti kokoše s pivcon na čelu već skakale na glavu, leprljajući kriliman trčale ki metak isprid kužine di bi in baba bacila šaku ili dvi žita što in je bija jedini obrok za oti dan. Kako je baba oto žito ili koji klip kokuruza koji bi okrunila u sitnici bacala isprid vrata u škalju, imale su gladne kokoše lipu zanimaciju - razmicale su škalju nogama dok. su se tukle za svako zrno. Tako zabavljene svojin poslon nisu obadavale ništa drugo, pa i se moglo lako uvatit i obavit jutarnju inspekciju o kojoj san van govorija. Inspekcija se sastojala u tome da bi baba svaku kokoš, jednu po jednu podigla sa zemlje, metnila je ispod ruke, a onda bi joj u isprčenu guzicu metila prst. Ako je prston napipala jaje zadovoljna bi baba, lagano spuštala kokoš na  zemlju, pogladila je i umirivala - "koka moja, koka" - i puštala da na miru zoblje. Ako je međutin guzica bila prazna, što je značilo da oti dan neće snit jaje, ili bi baba čak potrevila prston u govno, što se isto znalo dogodit, baba bi je, bez ikakva glađenja itala, a znala bi je  dok bi padala i još podrepit nogon. "Iš, vrag te odnja peljavu i jalovu!
Za vraga te ranin, nikakve koristi od tebe!“ Ta jutarnja 'vižita' zbog koje bi danas, da je kojin slučajen živa baba vjerojatno završila u ove i druge novine kao teški zlostavljač nesritnih životinja, virovatno pod naslovom "Baka monstrum" bila je međutizin u Zagori sasvin uobičajen dnevni posal. Jerbo, na jaja se pazilo ka na suvo zlato, i ako u kašunu u jari u koje su kokoše nosile jaja, popodne ima samo pet jaja, a baba je u jutarnjoj vižiti napipala u guzici šest ili sedan, znači da neka od mladi pilica koje su tek pronile nosi na drugo misto, Koje je onda tribalo otkrit! Obično bi to bila kakva zgodna loga u guvnu ili ogradi do guvna, u kakvoj drači ili grmuši, koju bi baba brzo doćukala. Ona je ionako kupeći jaja iz kašuna odma znala od koje su kokoše.

Nije svako jaje isto
Meni su bila sva ista, ali baba mi je nepogršivo tomačila - "Vidiš ovo malo manje, batlasto. To ti je od luže!" "Koje luže!" "E moj sinko, sve ti triba crtat. Ona pepeljasta, lužasta, boje luga, to ti je luža. A ovo malo crljenkastije, to ti je od one umitne, bile. A ovo veliko, to je od kaparice. Ona nosi jaja s dva žvanca. Znači vali jedno, od one crne pilice! Vidide di ju je vrag odnija." I tako san ja ima zadatak da nađen po guvnu crnu pilicu za koju san brzo spazija kako je oko podne priskočila u susjednu ogradu. "E dobro je, sad ćemo mi zajedno desetak minuta tamo i čekat. Čin snide jaje, počet će rakoljit - šta oče reći kokodakat i lupat krilin. Onda ćemo skupit jaja i nju potrat u avliju. Je l ' kako god mi stojimo i slušamo, tako i lisičetina, vrag joj sriću odnija, stoji nigdi u ovoj ogradi i čeka da se luda kokošetina uzrakolji i uzleprlja krilin i pofali kako je snila jaja. A onda jon je gotovo, odniće joj vrag sriću, zavrnće joj lija vraton". Eto, tako ti je meni baba Tonka objašnjavala ote stvari skoro pa bolje nego šta san gleda u onoj seriji "Opstanak" iz dičjeg programa TV Zagreb. Ma koji David Attenborough - baba je ...


* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Pretplata na tjědnik "Šibenski list"
http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php

[Ljudevit Kaj]

Tjědnik „Šibenski list“, br. 2403, 23.01.2010.
6 člankov na nestandardne hrvacke čakavske ikavice

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


Članek 4/6


Odšpondedošponde


Grožđe ne rđa,a dalamit će u šporski ribolov

Na rivi puno svita, i čak nosu transparente, a Gospe moja di i ja živin, miting u gradu a ja ne znan ništa. Malo san pronjuška i vidin da su se digli športski ribolovci kojima je sade zabranilo pola toga, a ovin šta čupaju mrižan sve njanka metra ribe.

Piše: ………


Nije me briga više za ničin. Jebe mi se di će ko i kako će. Neću njanka na utakmice ići, jer otkad se ona počela pačati u šport dobro nan je vrag sriću odni ja, a sve zbog ničega, zbog obična skoka u vis, i to ženskog. E znaden, sad ćete se vi pitati kakve veze ima Šibenik i skok u vis, a bogami ima, pogotovu kade se žene počnu pačati uto. Evo vako van je bilo, sidija san na otomanu ka i uvik poslin ručka, jerbo moran radi čira da mi spiza ne pane naglo na štumak i čita novine. Malo san se iznenadija kade san vidija tekst kako naša mala Blanka neće ići u jameriku, a ima misec dana kako se vas veselila šta iđe doli. Čitan dalje naglas ne virujući sam sebi, veli da je dobila virozu i da će morati čekat drugu priliku za ići u Njujork.

-Znala san ja da neće dugo durat, mrmljala je sebi u bradu Zakonita dok je krpon trala pijate, tija san primučat, ali nisan moga izdurat. -Šta se ti pačaš, ti se u to razumiš isto ka Mara u niku stvar, uvatila je malu gripa, iće dogodine i šta sad, brecnija san na nju, ali u njoj ležu vrazi.
-E nije to njoj od gripe nego od oni bijančuka šta je metila po sebi. Kad iđe skakat ne znaš oće li zarđat po kiši, ili će je smirit grom. Eto sa kin ja živin. U svašta se pača, kad smo Dunko i ja govorili kako valja prodat Zeca do kraja prvog miseca, ona se u mišala kako bi bilo bolje čekat lito pa ga odnit u Drniš petoga u misecu, e sad je postala stručnjak i za skok u vis. Nisan više moga izdurati pasan odma zgrabija jaketu i uteka vanka. Nije se još desilo pa ni ovon turan da san banija niz Kalelargu a da nisan naletija na Dunka. I on je ništo brontulja kontra sviju, a u ruci je nosija tunju. Kad san ga pita di je diga glavu, samo je prston utištija prema rivi. Nisan ga više tija zapitkivat ništa nego san poša za njin. Na rivi puno svita, i čak nosu transparente, a Gospe moja di i ja živin, miting u gradu a ja ne znan ništa. Malo san pronjuška i vidin da su se digli športski ribolovci kojima je sade zabranilo pola toga, a ovin šta čupaju mrižan sve njanka metra ribe. Puno ljudi je bilo i govorilo, neki su lipo pričali, ali ima i oni koji nisu znali šta reći kad ih gleda puno svita. Meni su najbolji bili ovi iz naši mista okolo, pa je tako jedan reka kako će na idućin izborin svi glasati za Raslinjane i Biličane, jerbo će oni legalizirat ribolov dalamiton, a tu jin nema ravna na svitu. Još ako to postane športski ribolov, eto nami novi svjetski prvaka, ajte evala van bilo...


* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Pretplata na tjědnik "Šibenski list"
http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php

[Ljudevit Kaj]

Tjědnik „Šibenski list“, br. 2403, 23.01.2010.
6 člankov na nestandardne hrvacke čakavske ikavice

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


Članek 5/6


prilog BORŠA

Riječ urednice

Ubila nas skupoća!

Piše: Nevena Banić
nevena.banic@sibenski-list.hr

Ma, iman ideju, šta ne bi ljudi i grad malo pritrpili pa godinu dana dali najam za siću, dok ovi šta ulažu ne stanu na noge, pa druge godine digli za teke, pa treće jopet za teke. Al ne, triba zgrnit odma i triba zgrnit sve. I bolje ne zaradit ništa, nego zaradit nešto. I kako ćemo mi naprid? Umisto Kale–large imamo kale-ništa.


Ja više ne znan šta bi' pisala, nekad kad vidin kolko ništa ne znamo.
Ma, neman ni riči, nekad ni volje, ne znan ni kako bi opisala stanje u gradu. Redakcija nam je u centru, pa normalno da znaš svaku rupu, čak i onu di pas piša. Ako nemate mrenu i koji teži vidni problem do sad ste već vidili da se u centru pozatvaralo sve živo i neživo. Nije bila ni poplava, ni, nedajbože štagod gore, nije ni recesija (vrag više odnija kriva) nego je butige ubila skupoća.

Jedan dućan od postola, šta se nedavno zatvorija, triba je da bi prodava svoje šandule Šibenčanima u Kalegargi plaćati misečno – šesnajst iljada kuna. Ma, da je ne znan koliko takića proda, ne more izbiti dvi prodavačice, najam, režije, nabavu i – sebe. I normalno da je stavija ključ u bravu i oša u svoj lipi Zagreb odakle je i doša. Prid zatvaranjen su, šuška se, i neke još veće butige, pa bi do lita lako mogli bit gradska pustara bez i jednog dućana. Za jednu poznatu knjižaru, koja se na kraju isto otvorila, al ne u centru, gazda od prostora je tražija – tridest i pet iljada kuna.Misečno!. Ne znan kolko su gradski prostori, al da su manje, valjda bi se štagod i otvorilo, kad se već sve zatvara. U Splitu u Marmontovoj jedna je Šibenčanka otvorila butigu i plaća iljadu EUR-a najma. Usri centra. Tila je, kaže, ode, ali kad je vidila cijene da ne bi sašla s pameti, sašla je teke južnije do Splita.

Ma, iman ideju, šta ne bi ljudi i grad malo pritrpili pa godinu dana dali najam za siću, dok ovi šta ulažu ne stanu na noge, pa druge godine digli za teke, pa treće jopet za teke. Al ne, triba zgrnit odma i triba zgrnit sve. I bolje ne zaradit ništa, nego zaradit nešto. I kako ćemo mi naprid? Umisto Kale–large imamo kale-ništa.


Vaša Nevena

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Pretplata na tjědnik "Šibenski list"
http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php

[Ljudevit Kaj]

Tjědnik „Šibenski list“, br. 2403, 23.01.2010.
6 člankov na nestandardne hrvacke čakavske ikavice

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


Članek 6/6


prilog BORŠA

Zoran Mužić - šibenski redatelj i vječiti berekin:

Najviše volin ići sa ćaćon u masline u Vrpoljcu.
Zbog Milivoja Zenića i Ive Brešana sam to što jesam!

*  Što bi bio da nisi redatelj?
- Nešto u vezi s pomorstvom i osta bi u Dalmaciji. Paralelno s režijom studira san filozofiju i povijest umjetnosti, tako da bi možda bija i turistički vodič, ko zna....

Piše: Nevena Banić
nevena.banic@sibenski-list.hr



Za Zorana Mužića s pravom vrijedi ona da je maći oša iz Šibenika, ali Šibenik nikad nije iz njega. Više od dvadeset godina života u metropoli na ovog je sjajnog kazališnog redatelja ostavilo traga, ali kavu i šetnju šibenskom rivom i miris ćaćinih maslina u Vrpoljcu ništa mu do sada nije uspjelo zamijeniti. U Šibenik se nedavno vratio u velikom stilu, kao redatelj hvaljene predstave "Škrtičina" koja ovacije bere i na mnogobrojnim gostovanjima po Hrvatskoj. Tko je Zoran Mužić i kako je od malog posta veliki doznali smo, uz puno smišnih stvari, iz prve ruke.

* I, kako je mali Zoran postao veliki redatelj?
-Evo vako, najvažnije je na početku karijere bilo dobro propasti. Napravija san to u Splitu 1986. Nakon šta san dobro propa, odlučija san narasti. U ovom poslu najvažnije je dugo trajati i nije dobro napraviti samo dvi-tri stvari... E, da, i jako je važno da ti je ime, kao redatelju, na plakatu napisano malin slovima. To garantira dugu karijeru.

*  Mnogi ne znaju za tvoje šibenske korijene, a gotovo nema čovjeka koji nije čuo za Zorana Mužića, barem medju ljubiteljima kazališta.
-Rođen sam u Crnici, a ćaća mi je iz Vrpoljca. Mater je Šibenčanka. Moj dragi mentor Milivoj Zenić reka mi je, a to je spomenija i u svojoj knjizi 'U pohvalu od grada Šibenika', da Mužića u Šibeniku ima još od 17 stoljeća, jer je tada živio jedan pjesnik Frane Mužić. Po šibenski sam odgojen, osjećam je ko Šibenčanin, jedino sam tamo osamdesetih ko u Arsenovoj pjesmi oša vlakom prema jugu, jedino šta san ja oša put Zagreba.

Brešanova ispitivačina

*  Je li istina da je Milivoj Zenić, direktor knjižnice Juraj Šižgorić', glavni 'krivac' zbog kojeg si upisao Akademiju dramskih umjetnosti?
- On i profesor Ivo Brešan, koji je bio moj gimnazijski profesor. Ja sam zapravo imao tu sreću da sam školu polazio po 'šuvarici', jer san vrlo rano polazio po čuvarici', jer san vrlo rano svatija šta bi tija biti, pa san se zbog toga odma i usmjerija u kulturu. To je značilo da nema više zezancije s matematikom, kemijom, fizikom, koji me nisu pretjerano oduševljavali E, u toj "kulturi" moji su profesori bili sjajni Ivo Brešan i Vesna Mrša, a u knjižnici, u koju sam iša na praksu, radija je tada mladi Zenić. Odma me pripozna i vrlo brzo me počeja upućivati u libre, literaturu koja me interesirala. Mislin da bolje ljude za mentore nisan moga imati.

* Kako je bilo sjediti u klupi dok ispred ploče predaje Ivo Brešan?
- E, to je bila povlastica. Znan da san jedva Čeka taj sat, i to ne samo iz hrvatskog jezika, nego iz svakog predmeta koji mi je predava u "kulturi", bilo da je riječ o povijesti filma, kazališta, estetika ili nešto drugo. Čak je i Brešanova 'ispitivačina' bila nešto posebno. On bi u jednom satu ispita brat-bratu osamdeset posto učenika i nikad nisi zna koje će te pitanje dopasti. Bija je to ka neki mali kviz, koji smo volili, iako je bija za ocjenu.
Mislim da je Brešan bija moj najbolji profesor od osnovne škole sve do kraja fakulteta.
Sami celebritiji u razredu

* Koliko si imao kod Brešana?
-Ima sam pet, ali je u dnevniku nikad nisan dobija.

* Kako to?
- Brešan je i tu bija poseban. Nikad nije dava veću ocjenu od plus čet'ri, šta bi na kraju polugodišta ili godine bija odličan. Nikad nisan dozna zašto je to bilo tako.

*  Je li netko od poznatih Šibenčana s tobom dijelio školske klupe?
-Kako ne, kirurg Andrija Baljkas i doktor Željko Perković, moja žena Ismena Meić, arhitektica Madlena Rošar Zorana Perković, danas poznata plesna koreografkinja Zorana Mihelčić, Maja Gulin, tada Mamula. profesorica u glazbenoj Đurđica Sekso, Ana Putar, boja je danas doktorica geologije u kanadskom Hallifaxu i još puno, puno njih, sigurno san nekog i priskočija.

*   Je li na tvoj izbor zanimanja utjecao neki film koji te, primjerice, fascinirao u djetinjstvu?
- Vidiš, ovo me još niko nije pita, ali odgovor je potvrdan. Sićan se da san u noćnom programu u prvom gimnazije gleda film 'Andrej Rubljov' u režiji Tarkovskog i bilo je to filmsko remek-djelo. Gleda san ga na crno-biloj televiziji, ali nije smetalo jer je i film bija crno-bili, a gledajući taj film, znat će oni koji znaju o čemu je rič, svatija san daje biti redatelj lipo zanimanje.

* Nisam te pitala kako si izgledao u vremenu dok si bio gimnazijalac, Što si slušao, gdje si izlazio?
-Imao sam 65 kilograma, nosija san cvike ka i danas, ima san malo dužu kosu. Sluša sam Pink Floyd, Genesis, Doorse, Leonarda Cohena, kojeg nedavno nisan tija ni ići gledati. A šta ću gledati starog Cohena, ha ha?! Izlazilo se u gimnaziju na ples.

*  Jesi li nešto svirao u to vrijeme?
-Prova san bubnjeve, ali mi je ćaća umisto njih kupija opću enciklopediju, jer za oboje nije bilo šoldi. I tako je odma propala moja bubnjarska karijera.

*  Poistovjećuješ li se s likovima na sceni?
-Apsolutno sa svima.

*  S kojima najlakše?
-S komičnima, možda.

*  Daj mi reci kako se muški redatelj uspije poistovjetiti sa ženskim likom?
-Dobro pitanje. Lipo. Probudiš feminu u sebi (smijeh). Prava je istina da nema muških i ženskih likova, svi su oni na neki način uniseks i tek im poslije udahneš dušu. Vrlo je bitno svakom licu naći opravdanje, zločincu nađeš pozitivnu stranu, a onom dobrom nađeš negativne osobine.

*  Jesi li se ikad okušao kao glumac?
-Jesam, ali tek na Akademiji, jer nam to to spadalo u dio ozbiljnog obrazovanja, što je bilo vrlo pametno. Prva uloga bio mi je policajac u komediji, a kasnije sam čak glumio profesora i u Hribarovoj drami na televiziji... ne mislim da imam dara za glumu.

*  Što bi bio da nisi redatelj?
-Nešto u vezi s pomorstvom i osta bi u Dalmaciji. Paralelno s režijom studira san filozofiju i povijest umjetnosti, tako da bi možda bija i turistički vodič, ko zna....

*  Jeste li koji put požalili zbog izbora zanimanja?
-Svak se koji put preispita. Ali režija nije zanimanje nego poziv. Ponekad pogubim živce dok radim, ali čim prođe premijera, pogotovo ako dobro prođe, sve se zaboravi.

*  Ima li neka od hrvatskih glumica koja vas, na primjer, oduševljava ljepotom?
-Ima. Sada me friško očarala Helena Minić, s kojom sam radio u predstavi 'Bog, žurim, nazovi' u teatru 'Grdelin', za koju sam radio scenografiju. Oduševila me ljepotom, šarmom, glumačkim talentom. Mislim da, uz nju, imamo cijelu plejadu takvih mladih glumica, od Nine Violić do ovih mlađih. To je ta, uvjetno rečeno, generacija glumica 'ispod 40' godina... iako to zvuči... (smijeh). Šteta Stoje premalo tekstova u kojima bi se mogle iskazati,

*  Gdje provodiš svoje šibensko vrijeme?
-U Vrpoljcu kod ćaće. Šetan po polju i iđen u masline, A žena je Šibenčanka, pa s njon đirajen po gradu. Lipo mi je.

*  Jesi li ikad razmišljao o penziji ili je, kao kod glumaca, nema ni kod redatelja?
-Ma, kakva penzija, u nas se radi do ultime. Ko zna svoj posal, radi ga dok god more. Makar san, evo otkrit ću ti i to, ka mali tija bit - penzioner. To san jedanput reka kad su me pitali šta ću biti kad narasten (smijeh).

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Mušičavi Potočnjak

Moj veliki prijatelj Žarko Potočnjak je najmušičaviji glumac s kojim sam radio. On je vrlo mušičav, što je zapravo, svatija sam s godinama, njegova autorska kreativna gesta, jedna vrsta slobode koju si on uzima dok nešto radi. Ja mu to ne zamjeram, jer nemojte misliti da je lako bit glumac, pogotovo dobar i pogotovo trajati četrdeset godina.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Pretplata na tjědnik "Šibenski list"
http://www.sibenski-list.hr/pretplata/form.php

[Ljudevit Kaj]

Réčki „Nôvi list“, 18.02.2010. / Kolumně
 
Beseda

8 člankov na čakavskomu

Pregled:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285A2863285A2858285928582863288A288D2863286328632863286328592863B

[Ljudevit Kaj]

liburnija.net

VIDEO: Dve, tri s Alenom Vitasovićem

9. ožujka 2010.

Viškovo – Naša, sad već, stalna suradnica Tatjana Udović napravila je jedan vrlo zanimljiv razgovor s legendom, istrijanske pop-rock scene, Alenom Vitasovićem.

Slika:
Alen Vitasović*

Postoje razne ”veze” Alena i Liburnije. Prva od njih je Company band, njegov stalni prateći bend iz Mošćeničke drage. Nadalje, Alen je čest gost na Dori, Turina (Dražen Turina Šajeta op.a.) mu je napisao pjesmu – Česta priko mora, a s Duletom Bonacom i Turinom je otpjevao duete. S Duletom – Božićni rege, a s Turinom – Ona je sama. Da vas više ne gnjavim s uvodom pročitajte razgovor… I svašta ćete saznati…

Ćakulala i pisala: Tatjana Udović

Va jednen od najluksuznejeh objekti va samen centre Viškova, Mondo baru 6. ožujka 2010. povodon Dana žena održan je koncert poznatega istrijanskega pjevača Alena Vitasovića uz pratnju Company banda. Vitasović na Viškove već ima vjernu publiku i prijateji ki su ga opeta z oduševjenjen dočekali, napunili Mondo bar do zadnjega sedećega i stajaćega mesta i š njin skakali, kantali i tancali se do jutra. A kako se Alen ćuti na Viškove, ča novega dela, a ča dela pak saki dan, doznali smo drito od njega samega.

Evo, još ste jedanput prišli na Viškovo. Kako se ćutite ovdeka?
Tako je. Bia san na Viškovu već i prije. Imam tu svoju publiku, puno prijatelja. Volim doć u ove krajeve, jer tu su mi domaći ljudi - doživljavam ih kako i Istrijane i drago mi je da sam ponovo sa vama. Ovih dana izlazi dvostruki album, kompilacija najvećih hitova iz moje karijere od skoro 20 godina u izdanju Croatia recordsa, sa 40 pjesama, “The best of Alen Vitasović”. Album promoviram po cijeloj Hrvatskoj.
Želia san doć na i Viškovo, tražia san koje bi bilo idealno mjesto za koncert i tako san doša do Monda i vrlo brzo dogovorija s Alenom Prpićem suradnju.

The best of Alen Vitasović?
Dvostruki album “The best of Alen Vitasović” okuplja pjesme još od 1993., od prve pjesme ”Ne moren bež nje” do zadnje ”Dajla”. Taj album je presjek moje karijere jer ja slavim 30 lit da se u opće bavim muzikon i 20 lit da san pop-pjevač. Kroz sa ta lita ima san dosta teških trenutki, bilo je ljudi ki su bili uz mene, ki mi nisu obrnuli leđa, kemi san jako zahvalan i najviše radi njih san načinija ovaj album. Usput snimam pravi, novi album ki će tek za Božić izać.

Greste i na festivali?
Poć ću na 3-4 festivala: normalno na MIK, na Split, treba san poć na Radijski, ali kako je puka Pevec propali su sponzori pak ne gren, forši ću poć na Neum kade se kanta etno na istrijanski…

Kako pop pjevač provodi dan?
Dani su mi jako ispunjeni. Iman dvoje dice doma, oba dva školarca, žena dela tako da ja moran dosta doma i kuhati i prati i pisati zadaće z dicon, peglati, delati postelje, mesti, usput provivan delati pjesme i aranžmane na kompjutoru, družit se s prijateljima na fejsbuku, zatim slikam, crtam, ča me dosta ispunjava, fotografije delam - snimam po Istri istarske motive, igram boće za moj Klub “Orbanići”. Živim na selu, a na selu je vajk nešto za delati. Nismo poljoprivrednici u klasičnom smislu, ali vajk moreš izajti van i naći nešto za prčkati oko hiže - imamo lipi travnjak, lipi vrt, mali ribnjak; tako da mi je dan ful ispunjen i dvajsčetiri ure mi je malo. Čak san nenaspavan, ali bolje da je tako nego da mi je dosadno!

Slika:
Company band *

Kada ste zadnji put bili na Viškove, va novinah je pisalo da ste do zapolna delal va kampanji, a večer kantali na Matejne?
Bilo je puno takvih situacija da bin ja pobiral grozje cili dan i brzo trča doma stuširat se i onda na koncert u Lisinski u Zagreb. Ne znan koji pjevač na svitu to dela, ali meni su to gušti! Isto, kad bimo doma ubijali prasce (mislin, ja ih ne bin ubija, ja to ne moren nanke gledati), dela bi s mesom, bia sa krvav, a onda bi se opra i šiba na koncert - dišia bi na kobasice!

Alen Vitasović kako osoba?
Ljudi misle da su pjevači svemirci, da su to neki posebni ljudi. To san mislia i ja dok nisan posta neka vrsta malog pjevača pa san vidija da su to obični ljudi - mada se neki ne drže obični. Problem je kod mene ča se ja držim onakav kakav jesan, običan, ča je neuobičajeno kod nas jer moraš imat neke skandale, neke nedodirljivosti. Kod mene je sve to obično, ja iskreno odgovaram na sva pitanja, čak neke probleme koje imam, ne ustručavam se govorit o njima. Otvoren sam i iskren, direktan, ne trpim nepravdu koje ima u mom poslu , ne trpim laži, ne trpim festivale koji su namješteni , koji su plaćeni - ja to sve javno kažem pa uvijek imam problema s tim. Ali ja neću odustati, to je dio moga karaktera, moga odgoja i ako imam neki problem, ja ga riješim - i zato mogu mirno spavati i obraz mi je čist.

I Vi ste se našli med stranicah žutega tiska lane?
Misliš na alkohol?! Pa događa se ljudima da popiju, a kad popije malo poznatiji čovjek onda je to zanimljivo. Meni se to događalo, ali kad ja imam problema, potražim pomoć i to riješim. Ljudi imaju problema i sram ih je priznati, mene nije. I ja sam čovjek od krvi i mesa!

Par besed za kraj?
Iskreno bi se zahvalia vlasniku Mondo bara Alenu Prpiću, svima koji su večeras došli i podržali me, Općini Viškovo i tebi koja me uvijek lijepo pratiš.

Company bend
Company bend postoji već petnajst let va sastave ki se j’ z vremenon menjal. Danas ga čini pet člani: bubnjar Antoan, klavijaturist Dean, basist Robi, gitarist Vedran i vokal Kristina. Company bend sope po razneh manifestacijah, pireh, a službeni je prateći bend Alena Vitasovića.


*http://www.liburnija.net/video-dve-tri-o-alenu-vitasovicu/


Alen Vitasović & The Company Band - Ne moren bež nje, 03:46
(Alen Vitasović & The Company Band - Live @ HRT Garaža - Ne Moren Bez Nje.avi),
Alen Vitasović & The Company Band - Live @ HRT Garaža - Ne Moren Bez Nje.avi

[Ljudevit Kaj]

Réčki „Nôvi list“, 18.03.2010. / Kolumně
 
Beseda

8 člankov na čakavskomu

Pregled:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285928602863285B2863285A2858285928582863288A288D2863286328632863286328592863S

[Ljudevit Kaj]

Réčki „Nôvi list“, 25.03.2010. / Kolumně
 
Beseda

obašli smo

Ninotov kabaret šou
 

Piše Tatjana UDOVIĆ, Slika Srđan BRNČIĆ
 
Slika:
http://novine.novilist.hr/images/clanci/2010/3/483827.jpg

Pasani četrtak bil je prvi »Cabaret show by Nino Bijelac« va Mondo bare. Bilo j' to neš furt novo i za sen sega fantastično va luksuznen objekte va samen centre Viškova. Multimedijalni umjetnik i samostalni glumac, hital je kot z rukava vic za vicon, šalil se, poskakeval, čak je i zakantal. Od neizbježnega Mujota i Hasota, preko mićega Ivice, pa se do »črneh vici« z osmjehon kega ni znimal z lica, osvojil je viškovsku publiku ka se j' grčila od smeha držeć se za trbuhi, a ča je najvažneje, smela se j' najiskreneje z srca. Med temi brojnemi vici doznali smo i da je za dobit hrvacko državjanstvo potrebno znat novo-hrvacki nazivi za neke imenice: ofcu - četveronožno vunasto travobrstilo i čobana - nadzornika glede četveronožnog vunastog travobrstila, a jedini uvjet za dobit taj komad harti je i znat otkantat »Čoban tjera ovčice«... ma na novo-hrvackemu zajiku. Va večeri ku je sam Nino nazval »večer vici i zezancije«, uklopil je i predstavjanje svoje knjigi kratkeh priči »Neobičan komadić svjetlosti«. Publiku je oduševila i Nikolina Ivošević-Nikita svojun gracioznošću i jedinstvenen glason va nevjerojatnen raspone od čak 4 i pol oktave va najrazličitijemi glazbenemi žanri od živopisnega i rasplesanega kabareta, preko svjetskeh mjuzikli i pop- rock operi, do arij z klasičneh oper: Mein Herr, All That Jazz, Cabaret, Traviata. A va programe je sudjelovala i mlada glazbena nada z Viškova, Ana Antolović. Oduševjenje publike pokazalo je da je Viškovo žejno ovakoveh događanji i da će Cabaret va izvedbe Ninota Bijelca bit lepo dočekan i drugi put kada pride.

http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285D2863285B2863285A2858285928582863288A288D28632863285C2860285B2860285A285F28632863286328592863S


Nino Bijelac, 05:53
Promocija knjige Triesduja, Tatjane Udović, u intrepretaciji Nina Bijelac
Nino Bijelac

[Ljudevit Kaj]

Réčki „Nôvi list“, 25.03.2010. / Kolumně
 
Beseda

7 člankov na čakavskomu

Pregled:
http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285D2863285B2863285A2858285928582863288A288D2863286328632863286328592863W

[Ljudevit Kaj]

Rajski vužitek v restaurantu Commodore*

(Pommodore = paradajz, rajčica, rajsko vočě, rajski voice, rajski glâs)


PROMOCIJA SINGLA ŽELJKE BRDAR "JEDNA NOĆ S TOBOM"

PISALA: TATJANA UDOVIĆ

Va elegantnen ambijente restauranta "Commodore" va Ičićeh  pundejak 22. ožujka 2010. održana j' svečana promocija singla mlade i perspektivne glazbene nade Željke Brdar 'Jedna noć s tobom' (Marko Tomasović - Robert Pilepić - Aleksandar Valenčić). Restaurant se j' napunil z Željkinemi  prijatelji, rodbinun  i znatiželjnici ki su bili žejni da  čuju njiji predivan glas.

Studentica 3. leta Fakulteta za menadžment va turizmu i ugostiteljstvu, ka se j' z rodnega Bribira doselila va prelepu Opatiju, glazbun i kantanjen bavi se od kada zna za se. Voditelj večeri Davor Dujmić najavil je da j' Željka va ovu večer uložila i srce i dušu. Kada j' otprla dušu, povjerila nan  je da za nju muzika predstavja bjeg va jedan boji svet pak priznala da njoj ne more pasat ni jedan dan bez muziki, bez da zakanta. Od mićega j' kantala va zboreh, a va zadnjeh nekuliko let intenzivneje se j' vadila kantat. Do sada smo je mogli čut i videt na Grobničkoj skale, showeh Hrvatski idol i Hrvatska traži zvijezdu.

Promociju su otprli  Duo Marineri z svojeh nekuliko pjesam, a vaje njin se j' pridružila i zvezda večeri - Željka Brdar ka je počela z svojen singlon 'Jedna noć s tobom', a onputa j' otkantala nekuliko seti starejeh hiti ke je publika seh redon z srcen prihvaćala; čak je pri kraje i Alenu Vitasoviću srce zadrhtalo pak se j' stal, zasopal naklavijaturah i z Željkun va duete zakantal staru pjesmu od "Magazina" ku, kako je priznal, ni kantal još od '85.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

* (K)Wikipedi(j)a :
Komodor je mornarički vojni čin, a u nekim vojskama je i čin ratnog zrakoplovstva. Naziv dolazi od francuske riječi commandeur (komander, zapovjednik), koji je bio najviši čin u viteškim redovima.
Obširnešě:
http://hr.wikipedia.org/wiki/Komodor

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

 Željka Brdar - Jedna noć s tobom, 03:33
Željka Brdar - Jedna noć s tobom

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

ALEN VITASOVIĆ - Ne moren bez nje, 04 :17
ALEN VITASOVIĆ - Ne moren bez nje

[Ljudevit Kaj]

Réčki „Nôvi list“, 30.03.2010. / Kolumně, komentâri

S KAMIKA I MORA

Ženski rat z puntapeimi


Piše Kim CUCULIĆ
 
Da Severina z takovin puntapeon ni stala leh uz modnu pistu, već se š njin pojavila spred Sabora, na Trgu bana Jelačića ali spred Zavoda za zapošljavanje, to bi već bilo neč. Ovako j' njeja provokacija, očito z aluzijun na premijerku, ustala leh na razini vica za uveseljavanje ljubitelja modi i izazivanje medijske pažnje.


Da se zmed naše premijerki Jadranke Kosor i estradne umjetnice Severine Vučković vodi tihi rat već je simi poznato. Od Sevkinog prozivanja Jace za zakon o umjetnoj oplodnje pjevačice ni bilo čut, a sad se pojavila na nekakovoj modnoj revije z puntapeon na svojen sakoiću. Otkad je premijerka uvela ta modni dodatak, broš je postal zadnji hit seh modno osviještenih Hrvatica. Tako se i Severina ćapala za puntape, žensko oružje proti Jace, poznate kolekcionarki broši. Ma Sevkin broš ni običan broš, leh je to puntape z pulitičkon porukun. To j' broš va obliku brojke 317.625, ča j' zadnji dostupan broj nezaposleneh va Hrvackoj. Potle toga broja klali su embargo, pa va oven momentu niki ne zna kuliko j' ta brojka krešila. I tako, dok je na modnoj revije elita z prvog reda gljedala nove haljice i postolići, naša Severina pojavila se kot neka pripadnica anarhistih, borcih za prava judi i životinja, zelenih, vegetarijancih i ča ti ja znan ča još.
    E sad, kako to protumačit? Z jedne strani, pjevačica lahkih nota morda j' otela pokazat sen ten ke zanima hitanje soldi na dizajnerske krpice, boršice i klobučići da va ovoj zemje na hiljade judi saki dan gubi delo. To bi bila bolja varijanta, a druga j' da se pjevačica leh došla i sama pokazat na modnoj revije i da j' va ten slučaju njen broš leh modni detalj, kot i si oni silni Jadrankini puntapei. Va ten slučaju Sevkin je broš leh šala mala, banalan kot i njeja zelena trava ali štikla. Da Severina z takovin puntapeon ni stala leh uz modnu pistu, već se š njin pojavila spred Sabora, na Trgu bana Jelačića ali spred Zavoda za zapošljavanje, to bi već bilo neč. Ovako j' njeja provokacija, očito z aluzijun na premijerku, ustala leh na razini vica za uveseljavanje ljubitelja modi i izazivanje medijske pažnje. Ma Severine ni ča za zamerit, aš je fanj neozbiljnija stvar kad premijerka jedne državi, ka se dublje tone, ima vrimena bacilat o ten kakov će brošić zabost na rever. Od igranja z puntapeimi Jace bi bilo pametneje da zagrije kantredu i navadi kakov strani zajik.


http://novine.novilist.hr/Default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285B28582863285B2863285A28582859285828632893289328632863285C2860285C28602858285D28632863286328592863U


(Monte)video: SEVERINA I ZAGORSKI TAMBURAŠI, 9 min.
SEVERINA I ZAGORSKI TAMBURAŠI

[Ljudevit Kaj]

chat.oliki, čakoliki, ka(j)toliki, katolici.org na internetu

Virujte, jema je...

1)
Jučer su se tako nji' , ni manje ni višje, vengo četiri gospoje s istin brojen jubimaca, fermale usrid ulice. Ne poznajedu se. Ma jedan crni jubimac, kojeg i ja vidin svaki dan, jema sad oko vrata ka niki plastični kolet. Mislila san da je bidan slomija vrat. Ma ove ča su se baš sad upoznale pitaju jubite'jicu, ča mu je to oko vrata? Odgovori ona da jubimac jema tu niku otvorenu ranu, pa mu je dotur da plastično kolo oko vrata da se ne grata i ne proširi ranu. Vidiš ti, koja je to jubav, koja pažnja, ča sve ne ćemo učinit za pasa? I tako će se one jopet i sutra fermat jer i' je pas poveza, pa jemaju o čen pripovidat. Tako pasi jačaju naše 'judske veze.

2)
Priča mi Mala, je, napravi ova dotoreša puno dobrega svojin pacijentiman, ne pari običan čovik. Jema takvih, samo svit ne zna. Ne mo' š radit i govorit.
Vidite li svitu moj, kako je Dobrota i Jubav za čovika postala neobična, ritka, ka da je nima.? A nije tako.
Jema je i to svudir oko nas. I oću je pripovidat i slavit ću je, jer je od Boga!
Virujte, jema je, samo ovod ni na cini!

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

1)
Čudin se, sve mi je težje razoputit ča je to u svitu i ča se sa sviton događa. I prin je bilo vrimena kad bi svit svašta radija, kad bi stari na šentadi govorili da je sve to od obisti i da ćemo platit buletu. I more bit da je plaćamo?

Kako je – da je, ni dobro. Niko jutro me iz sna probudi šaketavanje po caklu o' butige. Ferma se čovik sa strijačen na glavi, pa udri. Prvi se javija susid Ive i zabeštima do nebesa, a ondac se snagator pripa i pobiga. Bog zna ča mu se dogodilo, more bit mislija da su mu to vrata o' kuće pa i' žena zak'jučala i ne da mu ulist unutra?

Kad je došlo vrime i otvorile se butige, kad su se ispile kavice i popušili prvi španjuleti, kad su prošli i susreli se svi jubiteji o' pas i ispričali ča je novega u pasjen životu, dok su se svi oni okolo pišili i kakili, dok su nan prid portun fikali kartu s kojon su pokrili ča nikon ni drago vidit, počele su štorije, smijada i zafrkancije. Svak prid svojon butigon.

Ondac je ariva još jedan kompravende i zagropa pasa za vrata o' butige, a jubimac je laja na svakega ko mu ni bija po vo'ji. Kako ne će, ulica tisna, a jubimac ka tovarčić i moraš se taknit. Bome se nalaja. Parilo je, ka da laje cila ulica.

Ma, kad se Perici diga živac, vazela je potić, ne znan čega, i kroz ponistru polila jubimca i za sebon potegla koltrinu.

Judi moji, u ulici je nasta pravi, pravcati pakal. Omar policjoti, omar istraga, oklen je poliven jubimac, s koje ponistre, brže ga povonjaj da ni vručin mlikon ol' u'jen poliven? I čapala ženska pasa, prigledaje ga, vonja ga, najskoli mu prigleda i rep, gleda ga u joči, da se ni prominija o' stresa…

Inšoma, naša se prikršite'j, a ča je bilo iza vrat, to se ni moglo doznat. Jol' čagod pomogla stranačka pripadnost – ne znan, ma znan da je ulica finalmente umukla. To bi značilo da je oštećena stranka kuntenta.

Danas pas ni doša, ni bija zavezan. More bit se ofendija, pa ni čeka petak za poć na vikendicu.

Ma jeman reć još jednu. Ne' š nikad vidit da se nikor ferma s nikin koga ne poznaje. Fala Bogu, ne pozna ga, ne zna mu ni ime ni bezime i ča ga jema fermavat. Ma, kad jemate jubimca, oni su, ne samo pasi, vengo i vaši ambasadori, oni vas povežiju sa sviton, oni vas upoznajedu, predstav'jadu. Jučer su se tako nji' , ni manje ni višje, vengo četiri gospoje s istin brojen jubimaca, fermale usrid ulice. Ne poznajedu se. Ma jedan crni jubimac, kojeg i ja vidin svaki dan, jema sad oko vrata ka niki plastični kolet. Mislila san da je bidan slomija vrat. Ma ove ča su se baš sad upoznale pitaju jubite'jicu, ča mu je to oko vrata? Odgovori ona da jubimac jema tu niku otvorenu ranu, pa mu je dotur da plastično kolo oko vrata da se ne grata i ne proširi ranu. Vidiš ti, koja je to jubav, koja pažnja, ča sve ne ćemo učinit za pasa? I tako će se one jopet i sutra fermat jer i' je pas poveza, pa jemaju o čen pripovidat. Tako pasi jačaju naše 'judske veze.

Ondac se sitin, kako je jedan pametni čovik reka, kako ne mo' š stat u ulicu i vidit ča se događa, da si ka slipac, drugi ti govori ča je vanka, ča ti je da'je od nosa. Ovako vidiš jedva kantun od ulice. Ma kad bi se popeja na teracu o kuće, već bi vidija bo'je, na kampanil o' svetoga Duje, ča ćemo poć govoriti, a kad bi joščec poletija reoplanon vidija bi sve, parilo bi ti se, da je cili grad, cili svit pod tebon. I vidija bi i zna bi pinku višje.

Ovako ti uvik nikor drugi pripovida ča je i kako je, prosipje ti mrvice, a ti kvocaš, ne tribaš razbijat glavu, njanci je dignit. Popiješ sve ča čuješ, po komen sad tuču, ča su jopet izventali i ulizaš ravnopravno u đir od ulice i pratiš pravo spli'sko lito. Na tleju, prizemno. Šporko.

A di je Dobro, di se ono sakrilo, nikor ga ne pripoznaje…? Nima prez sirene, rivolveri, droge, bibite, prez čakula, izventavanja - nima dinamike, ča će nan… ne' š ti Dobro?!

A smisal? ča će nan, pa da nas baci u boleščinu. Bo'je je ne znat ništa.

A ondac san s Malon sila na šentadu i rekla jon da bi ja isto štivala rojendan od Nikoline, Pavinu neputu i je'nu mladu dotorešu na moju stranicu.

Moran i moran, jerbo je ovod vela kaljuža u kojon ćemo se svi utopit, ako nas Dobro zaudobi. Jer, svitu moj, jema puno dobrega, virujte mi, ali su ovi ovod iz ulice moje i vaše rekli, da to ni dobro, da je dobro ono ča oni radu, a ne radu ništa, a ono ča radu ni dobro i nima ploda. I ča ćemo sad?

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

2)
Naša je Nikolina arivala iz Amerike di je živila s mužen. Nisu donili nikakvo boga'stvo. On je piva po lokaliman i zabav'ja svit, a ona je uzgajala cviće. Zaradija je penšjun od 100 dolara! Vratili su se u svoju kuću u kojoj se zidovi rastav'jadu od starosti. Od butige koja je šoto prima najam i to je dobro. Ašištila ih je mlada ženskica, udata i mater dvoje dice. Muž je brzo umra i Nikolina je ostala sama. I ona je obolila i niko vrime bila vezana za poste'ju. Ma njezina Mare je i da'je dolazila, vridno i virno sve služila i pomagala, a Nikolina to ni zaudobila. Prin nikoliko godišć, kad je muž ostavija Maru i dicu, Nikolina pozove Maru, zafali joj za sve godine virnosti i pozove je s dicon u svoj stan. Najskoli pozove advokata i sve svoje pripiše na Maru.


I ove godine, s buketon ljiljana i Čoviče ne jidi se, uputili smo se Mala i ja u čestitke. Svitu moj lipote, čistoće, pitarića, kužine, sve obnov'jeno, piturano… Morale smo sist, pojist slatko ča ga je Mare pripremila po Nikolininoj riceti, poslin i sladoled, pa i zapivat. Nikolina obućena u tanku vešticu, čista, uredno ošišane kosice, podrezanih noktiju, s kolajnom oko vrata, rećinan… ma ka pupa, smije se i šaje po'jupce svojoj Mari i neprestano je pita, koliko smo ono godin zajedno, koliko traje ova naša jubav, reci in, nek čuju. Marina dica prin vengo izajdu iz kuće, javidu se Nikolini i reću joj di gredu, pozdravu je, a Nikolina gušta.

Pa recite svitu moj, je li ovo Dobro koje nan fali, je li Mara pošteno zaslužila toliku jubav i nagradu koju jon daje i ostav'ja Nikolina?

Ma jema Dobra, pa san odlučila pobić iz ulice, 'dignit se pinku u arju', pa ozgar, oklen se bo'je vidi bacit joko na život i prostore iz koji' svit višje ne izlazi ma uvik jema nikor ko dolazi i uliza pružit ruku i rič, pinku se fermat i ubit dugo vrime.

Kod našeg slipeg udovca Pave, to je vrime još du'je. U vrimenu još dvi godine do stotega rojendana, Pave misli o svojen rojstvu, koje još osta, koga višje nima. Kad Pave reče neput ol' neputa, mi uvik mislimo da je to nikor mlad. Kad ono tamo, prin dvi-tri godine umra je neput od osandeset godišć i višje, baš kad se Pave sitija da bi moga pomoć i poslat mu malo pinez koje još ima spremjeno. Ove godine sitija se nepute, a ona jema ni manje-ni višje vengo osandeset i jednu. Bolesna ona, bolesno troje dice sve jopet starije od pedeset, prez plaće, penzije, pomoći. Pokojni je umra od pića, živi se nikako.

Pave je odija u crikvu, danas moli u kući. Neputa i njeni nisu od Boga, tako govoridu, ma isto su more bit, pinku povirovali u Njegovu providencu, kad su vidili pineze ča in je posla barba Pave.

Tribalo je opunomočit Malu, pa su se Pave i Mala dogovorili da bi bilo najpametnije da Mala otputuje tamo blizu Zadra odnit pineze, jerbo će, jol' pošta, jol' banka vazest proviziju, a to ne bi bilo dobro. Sve je Mala pripremila, i kartu koju će neputa proštit i potpisat da je i kad je i koliko je pinez primila, da to more spremit u Pavino 'fanincijsko poslovanje' . Partila je Mala, na autobusu je dočekala neputa-staričica i pozvala je da dojde vidit di su, di žividu. Ajme meni, jada, ajme žalosti. Svi betežni, priča Mala. Neputa sve ašišti, a ona sad mora ličit svoju grubu boleščinu.

Ča je u ovemu Dobro? Dobar je barba Pave, koji svoje dane promiš'ja ča i kome još more pomoć. Ma, kako je samo pogodija, ponav'ja Mala. Vidiš, oni se nikad nisu jav'jali, ni pitali a i ne mogu, nemaju ništa. Ka da se sva nevo'ja skupila u toj fameji na gomilu. Ne viruju, pa more bit kad su vidili Malu s pinezin da su povirovali u mirakul, a ča je to ako ne jubav!? Barba Pavina jubav po rukan Anđela.

Neputa je dobila uputnicu za Split, za u Šumicu. Javit će se Maloj pa će je ona odvest kod barba Pave. Nek se još jedanput vidu poslin toliko vrimena i izjubidu: barba Pave i njegova neputa.

Ovi Bog neprestano izmiš'ja kako doć, kako se prižentat, a mi, ka tukci ča kjucadu samo po svojoj kaleti, ne vidimo da'je od nosa, ne pripoznajemo Ga.

Marjeta ni u veloj starosti, ali je od mlajih dana u posteji. Sama, sa sinon narkomanon koji je u prežunu radi dilanja. Ka i kod drugih i kod Marjete svaki dan dolazidu vridne ruke uredit je i naranit, pospremit oko nje. U ovim vručin danin je težje i ne more bit da nima ko doć. I uvik je sve, kako triba.

Ma ovde triba dodat još jednu. Tražeć pomoć za njegu Marjete u dane vikenda, to će reć: za subotu i nediju navecer, Maloj se u telefonskon razgovoru ponudi mlada dotoreša i reče: JA ĆU! Mala se inkanta i reče, nisan vas razumila, ča ste rekli da ćete Vi, sigurno niste dobro čuli, ča mi triba, pa ponovi, draga, meni triba jedna sestrica za njegu naše Marjete, subotom i nedijon navečer, drugo je sve pokriveno. Ma dotoresa jopet odgovori, jesan, razumila san dobro, to ću ja radit! Osvisti se Mala i pita kako?, a dotoreša odgovori: Lipo, Sve na veću slavu Božju!

Priča mi Mala, je, napravi ova dotoreša puno dobrega svojin pacijentiman, ne pari običan čovik. Jema takvih, samo svit ne zna. Ne mo' š radit i govorit.

Vidite li svitu moj, kako je Dobrota i Jubav za čovika postala neobična, ritka, ka da je nima.? A nije tako.

Jema je i to svudir oko nas. I oću je pripovidat i slavit ću je, jer je od Boga!

Virujte, jema je, samo ovod ni na cini!


http://www.katolici.org/katekizam.php?action=c_vidi&id=15367